Prve učionice kod nas bile su u sastavu institucija čija osnovna namena nije bila
učenje i poučavanje. To su uglavnom bili posebni prostori za organizaciju crkveno
–verskih obreda.

Pisalo se najpre na kamenim tablicama ili daščicama presvučenim tanjim slojem
voska. Hartija, guščije pero i mastilo pravljano od uglja, čađi ili boje polako se
uvode u upotrebu tokom devetnaestog veka. U prvoj polovini devetnaestog veka
su korišćene kamene đačke tablice, računaljke sastavljenih od 12 žica i 78 kuglica
za izučavanje računa. Često su računaljke pravljene i od kanapa na koje su nizani
orasi, šišarke, a za račun su od koristi bila i zrna kukuruza i pasulja.

Sedamdesetih godina devetnaestog veka učionički prostor činili su: katedra i
stolica za učitelja, tabla, kreda, sunđer i skamije za učenike. U to vreme postojale
su tri vrste skamija: 1) stare, dugačke za desetak učenika; 2) skamije za 4 do 5
učenika i 3) skamije - klupe dvosedi sa kvadratnom nagibnom pločom, presvučene
masnom crnom bojom.

U prvu polovinu dvadesetog veka i dalje su učionice pravougaonog oblika
namenjene jednom odeljenju ili jednom razredu. Takve učionice se još nazivaju i
univerzalnim ili klasičnim učionicama, jer su namenjene izvođenju nastave za sve
predmete, kao i za izvođenje vannastavnih aktivnosti. Univerzalne, klasične
učionice i danas egzistiraju, što ukazuje na njihovu funkcionalnost. Da nije tako,
odavno bi ih zamenile specijalizovane ili neke druge učionice.

Osnovna prednost klasičnih učionica je: ne gubljenje vremena u premeštanju đaka
sa jednog mesta na drugo, učenici učionicu doživljavaju kao lični prostor za rad,
što je od posebne važnosti za decu mlađeg školskog uzrasta. Slabosti
univerzalnih učionica više dolaze do izražaja u višim razredima osnovne škole jer
nastavnike opterećuje prenos tehničkih uređaja koje nose iz jedne u drugu
učionicu, pa vrlo često izbegavaju njihovo korišćenje.

U cilju prevazilaženja slabosti univerzalnih učionica, sedamdesetih i osamdesetih
godina dvadesetog veka postaju aktuelne specijalizovane učionice. One su
didaktički, metodički, prostorno i organizaciono prilagođene izvođenju nastave
jednog konkretnog predmeta ili grupe više srodnih predmeta.

Kao prednosti specijalizovanih učionica najčešće se navodi: funkcionalnost i
svrsishodnost upotrebe prostora, tehničke opreme, veća zainteresovanost učenika
za rad, veća aktivnost učenika, mogućnost efikasne realizacije različitih tipova
časova – od uvodnog, časa obrade, ponavljanja, vežbanja, do provere naučenog.

Elektronska učionica je posebno uređen prostor, čiji sastav čine: nastavnički pult
sa komandnim uređajima, veliki, pregledni razredni ekran sa zvučnicima, kabina
sa audiovizuelnim sredstvima i sedišta za učenike sa responderima.

Posredstvom komandnog uređaja, nastavnik rukovodi, koordinira radom učenika.
On   pokreće   programe   ostvarujući   dvosmernu   i   višesmernu   komunikaciju   sa
učenicima,   prati   usmerava   učenike   u   toku   rada   i   vrednuje   njihove   odgovore.
Responderi, ugrađeni u radne stolove učenika, omogućavaju odabir ponuđenog
odgovora   pritiskajući   odgovarajući   taster.   Nastavnik   posredstvom   kontaktnog
sistema, na komandnom pultu ostvaruje uvid u tačnost odgovora, te daje povratnu
informaciju   za   svakog   učenika   posebno   o   kvalitetu   odgovora   sa   potrebnim
pojašnjenjima, daljim smernicama za rad, dopunskim ili dodatnim zadacima i sl,
kao i bodovnom statusu učenika

U pozitivne strane elektronskih učionica ubrajaju se: brza, pravovremena povratna
informacija za svakog učenika posebno, uvid u postignuće učenika, kompleksniji
evaluativni karton učenika kao pojedinca, mogućnost realizacije nastave različitih
nastavnih predmeta bez obzira na stepen sadržajne bliskosti, veća motivisanost
učenika za rad, konstantna aktivnost svih učenika, objektivno vrednovanje (bez
halo efekta), mogućnost ponovnog emitovanja sadržaja. Nedostaci su: učenici ne
mogu dati opisne odgovore kojim se ostvaruje uvid u razumevanje naučenih
sadržaja, postoji opasnost od nasumičnih odgovora, ali i „pomoći sa strane“, teško
se kontroliše rad manje motivisanih učenika, nastava lako može postati
šablonizovana, nema dovoljno prostora za detaljno objašnjenje nejasnog.

Sa današnjeg stanovišta, elektronske učionice su prevaziđene. One su u
tehnološkom smislu evoluirale u napredniji vrstu – multimedijalne učionice.

Ono što razlikuje multimedijalne učionice od elektronskih i čini ih naprednijim, jeste
mogućnost integrativnog povezivanja raznolikih, manje ili više zahtevnih, medija i
njihovih   izraza   (tekstualnih,   vizuelnih   –   statične,   dinamične   slike,   animirani
sadržaji,   grafika,   zvučni   sadržaji...)   uz   integrativni   odnos   na   relaciji:   učenik   –
nastavnik,  učenik – učenik, nastavnik  – sadržaj, učenik  – sadržaj,  nastavnik –
učenik – sadržaj – učenik.

Multimedijalne učionice imaju sledeće sadržajne elemente:

pregledni nastavnički računar (multimedijalni sistem) sa potrebnom
pratećom opremom (kamere, zvučnici, mikrofoni, slušalice, savremeni
mikroskopi i grafoskopi sa zum tehnikom, skener, štampači...), elektronska
interaktivna razredna table, BIM projektor, radna mesta sa računarima za
svakog učenika uz posebnu prateću tehničku opremu, posebno predviđen,
osmišljen i opremljen prostor za izvođenje grupnih aktivnosti; funkcionalni
nameštaj (stolovi, stolice,ormari za softoteku, CDteku, diskoteku...)

softversku podršku za: nesmetan, brz pristup Internetu; realizaciju nastave
različitih nastavnih predmeta u skladu sa aktuelnim nastavnim programom,
efikasno izvođenje programirane, diferencirane, individualizovane nastave,
uspešnu organizaciju različitih socioloških formi nastavnog rada, izvođenje
nastave svih tipova časova, kontrolu, upravljanje i vrednovanje postignuća
svakog učenika posebno, on-line komunikaciju, ali i učenje na daljinu (za
saradnju sa roditeljima, za decu koja opravdano izostaju sa nastave i sl.),
zaštitu učenika od upada neželjenih sadržaja i upada na neželjene sajtove.

4. FUNKCIONALNA PODELA PAMETNIH UČIONICA

Komponente pametnih učionica zavisno od funkcionalnosti mogu se podeliti na
sledeće kategorije: 1) virtuelni asistenti, 2) automatizovano snimanje predavanja,
3) digitalizacija pisanih materijala, 4) sistemi za video/audio konferencije, 5)
virtuelizacija učesnika.

Virtuelni asistenti

[9] mapiraju ljudski govor i pokrete sa računarskim akcijama

koristeći ih kao instrukcije, npr. menjanje slajda na glasovnu komandu, paljenje
projektora na detektovano logovanje korisnika. U ovu grupu se mogu svrtstati i
uređaji koje funkcionalno zamenjuju više drugih uređaja; npr. laserkse olovke koje
se koriste umesto miša, olovke, i sl.

Automatizovano snimanje predavanja

je kategorija sistema koji omogućavaju

automatsko snimanje predavanja, praćenje kretanja predavača i u nekim
slučajevima, kod kompleksnijih sistema, prepoznavanje akcija korisnika.

Digitalizacija pisanih materijala

je grupa svrstanih softversko-hardverskih

komponenta za transformaciju rukopisa u elektronski format, odnosno direktno
prikupljanje podataka preko pametnih tabli i ekrana osetljivih na dodir. Dokаzаno
je dа se sistemi zа аutomаtizovаni zаpis mаterijаlа nа predаvаnju u elektronski
oblik pozitivno odrаžаvаju nа uspeh studenаtа.

Sistemi za video/audio konferencije

su komercijalno široko zastupljeni sistemi

koji se sastoje od interaktivnih telekomunikacionih tehnologija za uspostavljanje
istovremene dvosmerne komunikacije putem slike I zvuka.

Virtuelizacija učesnika

je stvaranje virtuelnog okruženja koje simulira prikaz

tradicionalne učionice. Konkretno, virtuelizacija se može posmatrati kao softverski
rendering virtuelnog prostora učionice u koji se digitalno popunjava slikom ili video
zapisom studenata strimovanjem u realnom vremenu; ili prikazanih u obliku
avatara. Navedene komponente u realnom okruženju se sistematski dopunjuju; a
u određenim slučajevima I predstavljaju jedinstvenu celinu, zbog čega se teško
razgraničava gde jedna kategorija počinje a druga završava.

5. PREGLED POSTOJEĆIH ISTRAŽIVANJA

Relevаntni bibliogrаfski izvori i ostvаreni rezultаti koji su u vezi sа datom oblašću,
usmereni su na različite tehnologije, aplikacije i metode učenja u pametnoj
učionici.

Pаmetne učionice mogu da koriste senzore zaprepoznavanje pokreta ili glasa
korisnika radi ekstrakcije određenog paterna na osnovu koga se izvršava