1.Шта педагогију чини науком?

Педагогија је утицај на развој и промену понашања. СПОСОБНОСТ је вештина,
успешна људска делатност. Ниво разијености те способности може бити различит.
Модерна педагогија посматра личнсост, а не спољне факторе. Учење је релативна
промена личности.

Педагогија је наука о васпитању. Назив потиче од гречке

речи PAIS, PAIDOS – дете, дечак, и AGO, AGEI – водити. Првобитан назив за
педагогију био је ПАИДАГОГУС. То је био роб који је водио дет еосподара у
школу   .   У   ширем   смислу,   педагози   су:   родитељи,   наставници,   тренери,
васпитачи,   професори,   итд.   У   ужем   смислу,   педагози   су   они   којима   је
педагогија   струка.

Неки научници данас сматрају да је педагогија практична

филозофија   или   примењена   психологија.Сматрају   да   она   није   реалистична   већ
идеолошка,тј. да се не може применити у научном раду.Успех педагога зависи од
дара,интуиције   и   креативности.Али   педагози   нису   само   визионару   будућег
васпитања,већ и активни радници на унапређивању и сталном развијању постојеће
васпитно-образовне   праксе.   Педагогија  је   и  критичка  мисао   друштва  и   његовог
васпитања.

Она има своје јединствено подручје испитивања,а то је васпитање и

образовање   омладине   и   одраслих   као   озакоњења   друштвена   појава   која   се
може научно истраживати.Она има и своје методе научно-истраживачког рада
(педагошка   опсервација,педагошки   разговор,педагошки   експеримент   и
проучавање   педагошке   документације).Има   и   своје   технике   и   инструменте
којим открива одређене законе на чијим се темељима развија пракса и теорија
васпитања,   има   изграђен   појмовно-терминолошки   и   лексички   систем,
развијену методологију и богат фонд знања.

Педагогија исуњава све услове да

буде наука-она представља систем знања о објективној стварности који служи
људским практичним потребама.Она је и систем ставова и теорија помоћу којих
описујемо,објашњавамо и практички савладавамо појаве објектвине стварности.

2.Задаци педагогије
Педагогија   проучава,анализира,објашњава   и   сврстава   у   одређене   системе
узрочно-последичне   везе   између   појаве   и   проблема   васпитно-образовне
делатности,она   открива   и   показује   законитости   у   области   васпитања   као
друштвене   појаве   одређеног   конкретног   друштва   и   времена,захваљујући
уочавању,она   захваљујући   уочавању   и   научном   уочавању   законтости   у
креирању одређених педагошких појава,ствара теоријске основе који ће бити
прилог педагошкој науци и руководећи принцип практичне делатности.Она
помаже   да   наставнике   оспособљвамо   да   педагошки   мисле,да   уносе   своју
педагошку   инвенцију   у   рад   на   организовању,   дубљем   проучавању   и
унапређивању наставе

(да од деце праве заморчиће).Не треба само утврђивати

голе чињенице,тј. фотографише стварност,већ те чињенице треба тумачити и
схватити њихову међусобну повезаност, треба проучити законе психичких појава
којима желимо управљати и поступати према тим законима у одређеним
околностима.

Педагогија треба да укаже на то како се теоријска

знања,откривени закони примењују у практичном педагошком раду у разним
условима:у породици,школи,дечијим и омладинским организацијама и другде
где се ради о васпитању младе генерације и људи уопште.Педагогија даје
наставницима основна знања о психофизичким и друштвеним потребама и
проблемима васпитаника.Она даје оруђе наставницима да стваралачки делују

у свом раду,и тиме унапређују педагошку праксу.

Зато је потребно успешно

коришћење педагошког наслеђа јер је она уско везана за праксу.

3.Педагошка теорија и пракса
Реч пракса од грчке речи

praxis

што знали вежба,искуство,рад,радња.У

најширем смислу представља људску креативну и само креативну
активност.Теорија потиче од грчке речи

theoria

што значи

посматрање(духовно гледање).Данас се под тим појмом подразумева   систем
руководећих   идеја   у   одређеној   области   и   систематско   излагање   тих
идеја.Теорија васпитања означава сазнање истине у области васпитања.Оно
открива опште законе и принципе на темељу којих објашњава чињенице и
служи   пракси.Теорија   се   углавном   не   формира   самостално   већ   у   пракси   и
ради праксе.Има задатак да унапређује васпитање,да проучава и унапређује
практичну педагошку делатност.Теорија и пракса педагогије зависе од развоја
друштва.Педагошка   практична   активност   обухвата   педагошку   теорију,али
истовремено може бити основ за ту теорију.

Не може свако искуство бити база за

теорију.Само  организовано  и  сређено  искуство  може имати теоријску  вредност.
Фундаментални   закони   педагогије   имају   своје   корене   у   друштвеном   животу,у
законима развоја људског друштва.С тога се педагогији поставља задатак да те
законе   открива,објашњава   и   на   тај   начин   омогућује   њихово   коришћење   у
практичној   васпитној   делатности.Теорија   и   пракса   васпитања   треба   да   буду   у
потпуној   сагласности.Ово   условљавају:особености   психичког   живота
васпитаника,потребе проверавања теорије у пракси и специфичност друштвених
кретања у којима се организује и спроводи васпитање.

Између васпитне теорије и

праксе мора постојати и чврста веза,тј. дијалектичко јединство.
4.Систем педагошких дисциплина
Педагошке дисциплине:
-педагошка социологија,компаративна педагогија,општа педагогија,историја
педагогије,педагошка методологија;
-претшколска,специјална,школска,ваншколска,социјална
педагогија,андрагогија;
-сурдопедагогија,тифлошедагогија,олигофренопедагогија,дидактитка,методик
а,докимологија и   школска хигијена;
+филозофија   васпитања,информатичка   педагогија,орто-   и   логопедска
педагогија,образовна   информациона   технологија,социологија   васпитања   и
педагошка антропологија.

Андрагогија

има

своје

поддисциплине:

полицијска

педагогија,индустријска,пенолошка,војна...

ОПШТА ПЕДАГОГИЈА-ФУНДАМЕНТАЛНА ДИСЦИПЛИНА

Она обрађује основне педагошке проблеме:
-васпитање и педагогија;
-предмет,задаци и методе педагогије као науке;
-циљ,карактер,задаци и друштвена условљеност васпитања,образовања и наставе;
-основни принципи и задаци школског система;
-породица,школа,дрзштвена средина и васпитаник као фактори васпитања;
-циљ,принципи

задаци

покединих

страна

васпитања

(физичко,интелектуално,морално,естетско,радно и друштвено);

Се   бави   васпитним   проблемима   у   школи.Изучава   проблеме   о
циљу,задацима,садржају,методама,облицима   и   организацији   школског   васпитно-
образовног рада. Најбитније су њене 4 дисциплине:
-           Дидактика:   законитости   и   процес   наставе   као   системски,   плански   и
организовани процес.
-          Методика: методика појединих предмета.
-          Докимологија: наука о оцењивању.
-          Школска хигијена: проблеми здравственог стања деце и омладине; правилан
развитак деце.
Погрешно је сводити школску педагогију на дидактику.

ДИДАКТИКА

Потиче   од   грчке   речи   didasko   –   проучавати.   Бави   се   питањима   наставе,   за   све
предмете.То   је   наука   о   настави   која   се   одвија   у   школи   и   другим   васпитно-
образовним институцијама, по наставном плану и програму. Бави се проучавањем
суштине циљева и задатака наставе. Анализира теорије наставе и учења, њихов
утицај   на   развој   личности,   наставне   принципе,   методе   и   средства   које   користе
наставници. Уводи иновације у област наставе и учења у школским и ваншколским
условима.

МЕТОДИКА

То је теорија наставе појединих наставних предмета, који се реализују у школама.
Њена главна подручја проучавања су:
-          Суштина, циљеви и задаци одређеног наставног предмета
-          Садржај, облици, методе и средства наставног рада
-          Распоред наставне грађе и структура наставних садржаја
-          Процес реализације
-          Вредновање наставног рада
Теоријско-методолошка основа методике је дидактика.

ВАНШКОЛСКА ПЕДАГОГИЈА

Она проучава васпитни рад са децом и омладином који није у домену школске
педагогије, а значајан је за васпитање деце – у породици, дечијим и омладинским
организацијама,   друштивма,   организацијама   одраслих   итд.   Она   организује
друштвени   живот,   усмерава   слободно   време,   активни   одмор   и   здраву   разоноду
младих људи. Општи захтеви ове дисциплине су:
-           Васпитна   усмереност   ваннаставних   активности   мора   бити   у   складу   са
васпитним настојањима школе
-          Треба да одговара интересима и потребама ученика
-          Треба да учини организованим и јединственим све факторе деловања изван
школе

СОЦИЈАЛНА ПЕДАГОГИЈА

Бави се васпитним појавама и проблемима који су у блиском односу са појавом
васпитне угрожености, разним животним ометањима, отуђивањем појединца од
друштвене заједнице, итд. Јавља се крајем 19. И почетком 20. Века када се уводи
васпитање у духу заједнице за сву децу у народној школи. Друштвено васпитање
потом постаје блиско државном. Овде је уочљива веза филозофије и педагогије.
Промене у друштву су поред осталог условљене васпитањем као једним од битних
чинилаца друштвеног живота.

Етика

– наука о моралу. Проучава морални кодекс, врши критичку процену

постојеће моралне праксе, указује на моралне вредности и усмерава моралну
делатност људи.

Логика

– кретање и развој објективне стварности има свој логички след.

Педагогија се служи логиком да објасни процесе васпитања и образовања.

Естетика

– истражује суштину појаве лепог у природи, животу и делима

уметности, идејни садржај и друштвену улогу уметности, њен смисао у развоју
целовите личности.

!!!ВЕЗА ПЕДАГОГИЈЕ И ДРУГИХ НАУКА!!!
СОЦИОЛОГИЈА И ПЕДАГОГИЈА

Социологија се бави проучавањем законитости структуре, развитка и
функционисања појединих друштвено-економских формација као и проблема
прелаза једних формација у друге. Она омогућује сагледавање целине структуре
развитка људског друштва, односно закона његовог развоја, положаја личности у
друштву и односа појединца и друштва.

ПСИХОЛОГИЈА И ПЕДАГОГИЈА

Психологија је блиска педагогији. То је наука о психичком животу, његовим
феноменима и условима под којима се развија и манифестује. Без знања о човеку се
он не може ни васпитати.

АНАТОМИЈА, ФИЗИОЛОГИЈА И ХИГИЈЕНА

Ове три области помажу педагогији да упозна развој васпитаника, функције
његовог тела, рад унутрашњих органа и да се сходно томе обезбеде основни услови
васпитања, одреди обим и садржај градива, средства и методе васпитања.
Психофизиологија – истражује физиолошке основе психичких појава и утицаја
различитих хемијских, хемијско-физичких процеса на психо-нервну активност.

ИСТОРИЈА

Она   пружа   драгоцене   податке   педагогији.   Помаже   у   разумевању   закона   развоја
људског   друштва,   проучавању   друштвено-економских,   политичких   и   културних
прилика   одређене   епохе,   даје   изворе   да   се   изврши   реконструкција   какво   је
васпитање било и да се извуку за данашњу праксу васпитања корситни закључци.

КЊИЖЕВНОСТ

Књижевна дела помажу развоју педагошке мисли, велики су извор разних
чињеница које су корисне за теорију и праксу васпитања. У њима се проналазе
корисни подаци за сагледавање психологије васпитача. Педагошке расправе и
пракса су инспирисали многе писццце на обраду педагошких проблема, и обрнуто.
Много дагоцених података има и и у књижевним студијама, огледима и критикама.
Служи за теорију васпитања књижевног укуса.

5. Основни педагошки појмови
То су: васпитање, образовање и настава

. Они се међусобно допуњују.

Видови

васпитне праксе:
Васпитање, самоваспитање, преваспитање, образовање, самообразовање и
настава.

Они су сви усмерени једном циљу: васпитању младе генерације која ће се борити за
изградњу и напредак друштва.
Васпитање је сложен процес формирања свестрано образоване личносгти, који је
условљен читавим низом интерперсоналних и друштвених односа међу људима. У

отклоне ако су се појавиле и да се личност врати на пут прихватљивог друштвеног
живота и развоја.

Сваки васпитни процес је донекле процес преваспитања.

Преваспитање се одвија у заводима за малолетне преступнике, у
казненопоправним домовима и другим установама.

За успешно обављање

преваспитања, потребни су сулови, добар наставни кадар, систематске педагошке
мере комбиноване са радом и активно учешће самог васпитаника.

То је дакле вид

васпитања у коме васпитач настоји да отклони оне особине код васпитаника
које нису у складу са нормама друштвене заједнице.
ОБРАЗОВАЊЕ

То је сложен процес усвајања знања, развијања способности, стицања вештина,
навика, способности, интереса, ставова, и развијања научног погледа на свет.

Образовање је ужи појам од васпитања, а шири од наставе.

Оно се стиче доста

и у предшколском добу, у школи, ваншколским активностима и у посебним
установама за образовање одраслих.

Односи се дакле на стицање знања,

вештина, нваика и умења

. Оно је процес и резултат. Процес – јер обезбеђује

развијање споменутих снага и способности личности, под руководством
наставника, уз активно учешће ученика у организованим васпитним установама.
Резултат – у три вида: основа за даље усавршавање, услов успешног рада и живота
у друштву.
Образовање може бити опште и стручно. Ако се гледа према ступњевима, може
бити: основно, средње, више и високо. Од 19.века се оно сматра обликовањем
личности у естетском и моралном погледу. Данас се сматра припремом за живот
путем стицања знања, вештина и навика и са извесним проширењем, при чему се
доста наглашава развој способности.

САМООБРАЗОВАЊЕ

То је самостална, свесна активност појединца која је усмерена нас тицање знања,
вештина, навика, развој способности и научног полгеда на свет.

То је дакле вид

образовања које се остварује сопственим напором, без помоћи наставника,
инструктора, и може бити самостално и вођено/усмерено.

Образовање и

самообразовање   се   међусобно   допуњују.   Самообразвоање   мотивише   личност,
развија   код   ње   снаге   и   способности   и   подстиче   је   да   сазнато   примењује   у
свакодневном   животу.   Али   у   самообразовању   нема   помоћи   наставника   при
подстицају, исправљању грешака и олакшавању рада. Потребна је свест ученика,
познавање техника учења, јака воља иравијена интересовања. Самообразовање је
данас неопходно, јер школеа не може дати све што је савременом човеку потребно.

НАСТАВА

То је друштвено-историјски условљен процес васпитно-образовног рада. Она је
увек била мање-више

свесно, плански организован, јасно усмерен и

систематски вођен процес, који се одвија у школи, под руководством
наставника и уз активно учешће ученика.

Неопходна је интеракција ученика и

наставника.   За   савршено   функционисање   ових   процеса,   неопходно   је   јединство
васпитања,   самоваспитања,   образовања   и   самообразовања.   Три   битна   обележја
наставе: у њој се стичу знања, вештине и навике, развијају се физичке и спихичке
способности и свестрано се развијају.

Настава има материјални, формални и

васпитни задатак.

Формални се односи на развијање способности (мишљење,

закључивање, памћење, интелектуална, емоционална, социјална способност),