1
PLATONOVA IDEJA U POLITIČKOJ TEORIJI
Idejom
najbolje države
, tj. države koja najviše odgovara čoveku i najpotpunije zadovoljava
njegovu potrebu za organizacijom čiji je zadatak da, sledeći njegove interese i zahteve, obavlja
ono što on sam ne može, osobito je zaokupljen Platon, prvi veliki politički mislilac i panhelenski
rodoljub, čiji je ideal ujedinjenje svih Grka radi odbrane od “varvara” i Makedonaca i koji želi
da atinsku filozofiju ostvari spartanskom državnom organizacijom. Platonova filozofska misao
temelji se na uverenjima da: postoje objektivno date ideje, kao suštine koje su nepromjenljive;
ono što opažamo (materijalne stvari, pa i sam čovek) samo odraz ideja, i to prolazni odraz i
nestalna senka; suština čoveka nije u njegovom telu, već u njegovoj duši, a duša nije ništa drugo
do otpala ideja koja teži da se vrati u carstvo večnih ideja; čovek može postići sreću samo ako se
spoji sa idejama u njihovom večnom carstvu. Platon smatra da je zadatak etike da nađe takav
način života u kojem se čovek spaja sa idejama, da je zadatak političke filozofije da nađe
savršeno društvo, koje bi čoveku pomoglo da se uzdigne do sveta ideja, i da društvom, kako bi
se ono podiglo do savršenstva, treba da vladaju savršeni ljudi - filozofi. Savršenom društvu,
kome teži Platon, odgovara idealna (pravedna) država. Tragajući za ovom, Platon dolazi do
saznanja da mnogi činioci, u prvom redu opšte stanje morala, običaji i psiha građana opredeljuju
karakter države. U tom smislu, država je za Platona isto što i čovek, samo u većim razmerama, a
pošto je čovekova priroda veoma složena, nju ne treba posmatrati jednostrano, samo
optimistički. Biti optimistički nastrojen u pogledu čovekove prirode, odnosno pretpostavljati da
je on sam, bez bilo čije poduke i podrške, sposoban da rešava bitna pitanja i probleme vlastitog
života, bilo bi, po Platonu, krajnje pogrešno. Platon, naime, ne samo što ne deli tu vrstu
optimizma i ne veruje u to da čoveka jednostavno treba prepustiti sebi, pa će ga njegova prirodna
svojstva sama dovesti do najboljih individualnih i socijalnih rezultata, nego je u tom pogledu
veoma skeptičan. U tome se, verovatno, nalazi jedan od najvažnijih razloga što upravo on, prvi
među poznatijim misliocima u helenskom svetu, snažno afirmiše onaj pogled na čoveka i
njegovu prirodu, koji je nastao na Orijentu pod uticajem religijskog učenja o prvom grehu.
Prema tom (pesimističkom) pogledu, čovek nije ni harmonično, ni jedinstveno biće. Naprotiv, on
je kombinacija triju međusobno neprilagođenih bića (mnogoglave hide, lava i čoveka), koja su
osuđena da žive zajedno. Saglasno toj kombinaciji, formira se struktura čovekove psihe, koju
2
čine: gornji deo (nalazi se u glavi), u kome se ostvaruje načelo razuma; srednji deo (lociran
između vrata i dijafragme), čiji je centralni organ srce, kao glavno ishodište srdžbe i gneva; donji
deo (smešten u trbušnoj duplji), koji je središte čulne požude. Iz tih triju delova čovekove
psihe, formiraju se tri njegove duše (razumna, srdita i čulna), a svaka od njih žudi za vlašću.
Stoga, prepusti li se čovek sebi, postaće žrtvom anarhije u kojoj trijumfuju niži elementi. Da do
toga ne bi došlo, potrebna je asketska disciplina, a nju, smatra Platon, može da obezbedi jedino
poredak u kome vlast razuma vlada gnevom i požudom, tj. država u kojoj vladari filozofiraju,
a filozofi vladaju. Jer, kaže Platon, “dok god filozofi ne budu vladali u državi, ili dok oni koji se
zovu vladari ne počnu uistinu i pravilno da filozofiraju, tako da se filozofija poklapa sa
političkom vlašću, dok ne bude uklonjena sadašnja podela između ovoga dvoga - nema spasa od
zla ni za državu, ni za celo čovečanstvo”. U važne pretpostavke za funkcionisanje idealne države
Platon ubraja još i zakone i umešnost upravljanja. Hipoteza od koje pritom polazi jeste “da
veština vladanja na neki način sadrži umešnost zakonodavstva”, ali da je najbolje “da snaga ne
leži u zakonima, nego u kraljevskom čoveku obdarenom razboritošću”. Platon, u principu, ideju
prednosti “kraljevskog čoveka obdarenog razboritošću” nad drugim činiocima regulacije odnosa
u društvenoj organizaciji tesno povezuje sa doktrinom “etičke države”, tj. vaspitne države koja je
već sama po sebi ostvarena apsolutna vrednost, pa prema tome i organizacija u kojoj čovek ni na
koji način ne može biti ugrožen ili uskraćen za bilo koje pravo. Osim toga, on smatra da “zakon
nikada neće moći da pogodi što je to što je zaista najbolje i najpravednije za sve i da utvrdi što je
najprikladnije, jer nejednakost među različitim ljudima i raznim ponašanjima, kao i nedostatak
stabilnosti u ljudskim stvarima ne dozvoljavaju zakonodavcu, bilo kakva da je njegova umešnost,
da utvrdi što je to što je apsolutno valjano za sve slučajeve i sva vremena”. To je razlog što je u
njegovoj
Državi
značaj zakona prilično zanemaren. Praktična iskustva s državom u kojoj živi,
zajedno s uverenjem da se savršeni vladar (koji bi supstituisao snagu zakona) ne rađa često (“kao
što se među pčelama rađa matica”), učiniće da u
Državniku
i (osobito)
Zakonima
ipak konstatuje
da je za državu dobro da ima zakone kojih vladari treba da se pridržavaju. Platon pod zakonima
više podrazumijeva svojevrsne etičko-pedagoške i političke instrumente, nego kodekse pravnih
normi u užem smislu. No, i takvi, oni kod njega dobijaju dvostruko važnu funkciju: onu, koja bi
se mogla nazvati korektivnom i dopunskom u pogledu etičke intervencije države preko apsolutne
vlasti filozofa-vladara, u smislu da se njima precizno regulišu i sankcionišu konkretna prava i
obaveze u svim oblastima života (a osobito u oblasti obrazovanja i vaspitanja građana) i
