уређаја који садржи све градивне блокове CPU-а (ALU, PC, SF, регистре и др.),
потребне меморије (RAM, ROM, EPROM, EEPROM), паралелне и серијске I/O портове,
генераторе такта и др.

Микроконтролер је тип микропроцесора који наглашава самодовољност и

ефективност цене, за разлику од опште наменског микропроцесора.

Микроконтролери су саставни делови многих врста електронске опреме које

сусрећемо у свакодневном животу (алармни, противпровални системи, системи за
надзор, бела техника, кухињски апарати). Они чине већину свих продатих
процесорских чипова.

Они чине већину свих продатих процесорских чипова. Преко 50% су

„једноставни“ микроконтролери, 20% су специјализовани дигитални сигнал процесори-
DSP.

Микроконтролер је уређај опште намене који прибавља податке, обавља

ограничену обраду над тим подацима,и управља својим окружењем на основу
резултата израчунавања. Микроконтролер у току свог рада користи фиксни програм
који је смештен у ROM-у и који се не мења у току животног века система.[1]

Микроконтролер комуницира са спољним светом (прибавља и предаје податке)

преко својих пинова, при чему је архитектура и скуп инструкција пројектован за
манипулисање подацима обима бајт или бит.

На слици 2.1. је приказан блок дијаграм микроконтролера где се види који су

његови најважнији делови.

Слика 2.1.:

Блок дијаграм микроконтролера

Већина микроконтролера данашњице је базирана на Hardware архитектури, која

јасно дефинише четири основне компоненте потребне за уграђен (embedded) систем. То
укључује CPU језгро, меморију за програм (ROM или Flash меморија), меморија за
податке (RAM), један или више тајмера, као и I/O линије за комуникацију са екстерним
периферијама и допунским ресурсима - све то у једном интегралном колу.
Микроконтролер се у основи разликује од општенаменског CPU чипа по томе што га је

изузетно лако претворити у радни компјутер, са минимумом екстерних чипова за
подршку.

Централна процесорска јединица (CPU) - срце система и може бити реализована

као 4, 8 или 16-битна процесорска јединица.

Меморија - може бити RAM, ROM, EPROM, EEPROM и FLASH типа или било

која њихова комбинација. Меморија се користи за чување програма и података.

Улаз/Излаз (I/O) - чине га блокови који могу да обављају дигиталне, аналогне и

специјалне функције. Преко улазно-излазног подсистема микроконтролер комуницира
са спољним светом.

Типичан микроконтролер ће имати уграђен генератор такта и малу количину

RAM-а и ROM-а (или EPROM-а или EEPROM-а), што значи да буде функционалан, и
све што је потребно је неки контролни софтвер и кристални осцилатор.

Микроконтролери ће такође имати разне улазно/излазне уређаје, као што су A/D

конвертори, тајмери, UART-и или специјализоване серијске комуникационе интерфејсе
попут I

C, серијски периферни интерфејс и контролер околне мреже (CAN).

3. HARDWARE РАЗВОЈНИХ СИСТЕМА

3.1. ПОДЕЛА, ПРЕДНОСТИ И МАНЕ

За прикладан рад и обављање процеса за које је предодређен, микроконтролеру

је потребна додатна електроника која ће извршавати наредбе које он задаје. Често ће та
електроника захтевати машинску (фабричку) израду, мада постоје изузеци у томе.

Развојни системи које производе фабрике, тј. специјализоване фирме које се

баве том граном привреде, имају многе предности у односу на развојне системе
направљене у тзв. „домаћој радиности“. Главне предности су: економичност, набавна
цена, дизајн, већа ефикасност, приступачност компоненти, итд.

Са друге стране, постоје и развојни системи направљени у „домаћој радиности“.

То су системи који се праве у кућним условима или у лабораторијама за електронику.
Недостатак машина за склапање свих компоненти на једну матичну плочу доводи до
појединих недостатака овог вида развојног система. Главни недостатак је тзв. oversize,
односно прегломазност и недефинисан дизајн, што је у данашње време јако битна
ствар. Уз то долазе и пропратни недостаци у виду могућности нефункционисања
поједих компоненти због неконтролисаних услова креирања. Мада ако је потребно неки
посао брзо завршити, могу и они да послуже.

3.2. ДЕЛОВИ РАЗВОЈНОГ СИСТЕМА

Као што смо већ рекли, да би микроконтролер могао да функционише, потребна

му је додатна електроника коју зовемо развојни систем. У суштини, развојни систем је
једна матична плоча која се састоји од разних електронских компоненти које су
међусобно повезане на тај начин да једна другој обезбеђују рад. Одређена структура и
електронски склоп тих компонената доводи до разноврсности развојних система.[2]

На слици 3.2. је приказан један целокупан развојни систем. У питању је

развојни систем PIPLC16

који је производ фирме „mikroe”. На слици су јасно

дефинисани улазно/излазни уређаји развојног система.Пошто се компоненте разликују
од развојног система до развојног система, на овом примеру ћемо објаснити најбитније
делове.