Poezija xx veka: moderna, avangarda i međuratna književnost Pregled

23

 ЉМ, стр. 99.

1

ПОЕЗИЈА ХХ ВЕКА

Милена Арсић, 1807

Književnost 20. veka

23

 ЉМ, стр. 99.

2

Novica Petković

Moderna

Na   prelazu   iz   19.   u   20.   v.   srpska   književnost   dobija   sva   osnovna   obeležja   moderne   nacionalne 

književnosti. Obično se uzima da u vodećim evropskim književnostima moderan roman i pripovetka nastaju 
posle dezintegracije realizma, kada se s naturalizma prelazi na impresionizam. Moderna lirika počinje od 
(francuskih) parnasovaca i prelaska na simbolizam. Menja se takođe i književna kritika, kao i književna 
teorija.   ona   napušta   spoljašnje   tumačenje   književnosti   i   prelazi   na   unutrašnje:   na   analizu   umetničkih 
svojstava dela, a ne okolnosti u kojima ono nastaje. U srpskoj književnosti slične pojave zapažamo ne samo  
u pojavi parnasovske lirike Vojislava Ilića, koja je 90-ih godina prošlog veka imala veliki broj sledbenika i 
dominantan uticaj, nego i u književnoj kritici.

Već   je   Ljubomir   Nedić   (1858-1902),   koga   s   pravom   možemo   smatrati   pretečom   unutrašnjeg 

tumačenja književnosti, podvrgao 1893. oštroj kritici utilitarnu teoriju umetnosti Svetozara Markovića, koji 
je u realizmu isticala društvenu ulogu književnosti. Sasvim suprotno od toga, Nedić na primeru Ilićeve lirike 
ističe on, nije obično, nego je to 

osećanje za Lepo

, pesnička emocija po svojoj je prirodi 

artistična emocija. 

Otuda, mesto ranijeg zanimanja pretežno za tematiku, sama forma dobija na vrednosti. Tako se pažnja i 
kritičara i čitalaca, a i samih pesnika, postepeno pomera prema izradi pesme kao specifične umetničke 
tvorevine, što će imati dalekosežne posledice ne samo za tumačenje i vrednovanje pesništva nego - a to je 
najvažnije - i za njegov razvoj u naredne dve decenije.

Razume se, promene koje zapažamo u srpskoj književnosti dobile su podsticaja od sličnih promena 

koje su se nešto ranije desile u nekim evropskim književnostima. Među književni kontakti i uticaji sve se 
jače osećaju. Ali očigledno postoji i izvestan paralelizam u razvoju. Tako se ceo period koji obuhvata od 90-
ih   godina   prošlog   veka   pa   do   Prvog   svetskog   rata   označava   terminom   koji   je   zajednički   za   većinu 
srednjoevropskih i južnoslovenskih književnosti - moderna. Iako je termin uzet iz nemačke književnosti, 
upravo u ovo vreme kontakti s njom i njen uticaj osetno slabe. Samo u srpskim zemljama koje su se tada 
nalazile pod vlašću Austro-Ugarske (Vojvodina, Bosna, Hercegovina i srpski krajevi u Hrvatskoj) nemački 
su kulturni i književni uticaj i dalje osećao. U samoj pak Kraljevini Srbiji i u njenoj prestonici Beogradu  
naglo jača francuski uticaj. Bio je to srećan sticaj okolnosti, jer su tada nove književne ideje dolazile iz  
Pariza.

Za dve decenije - koliko je moderna najviše trajala - umetnički uspon književnosti bio je veći no ikada 

ranije. Naročito se to osećalo u poeziji, što je savremenog pesnika M. Pavlovića navelo da ovo razdoblje  
nazove  

jedan mali zlatan vek naše poezije

. Ali je zanimljivo, mada nije slučajno, da nije bio ništa manji 

napredak kritike i nauke o književnosti. Jedan širi pogled pokazao bi da je u isto vreme nauka uopšte u Srbiji, 
u svim svojim osnovnim granam doživela procvat. Znatno ojačao kao kulturni i naučni centar, Beograd je 
preuzeo vodeću ulogu i u književnosti. Književni život prestonice, kao i kod nekih drugih naroda, usmeravao 
je rzavoj i utvrđivao zajednička merila. Ono što je Nedić pokušao ali nije ostvario, ostvariće od njega mlađi 
kritičar Bogdan Popović (1864-1944). On će 1901. u Beogradu pokrenuti možda najznačajniji i svakako 
najbolje uređivan časopis 

Srpski književni glasnik

. Za prvih četrnaest godina izlaženja 

Glasnik 

je i kod pisaca 

i kod njihovih čitalaca pojačavao izvesne predstave o književnim uzorima prema najopštijim ali jedinstvenim 
merilima.

Očigledno je uloga kritičara prilično porasla. Istoričari će kasnije napominjati da je u vreme moderne 

postojala  

hegemonija   kritike

.  Ali   je   upravo   ta   hegemonija   bila   jedan   od   uslova   da   se   kritičkim 

prevrednovanjem   nasleđa   uspostave   određeni   kontinuiteti   u   književnom   razvoju.   Najpre   će   B.   Popović 
načiniti izvrsnu 

Antologiju novije srpske lirike 

(1911). Predgovor, strog izbor pesama, kao i njihov razmeštaj, 

prikazali su istorijski sled novih liričara - od rodonačelnika Radičevića do simboliste Dučića - kao neprekinut 
niz usavršavanja pesničke umetnosti. Zatim će drugi urednik 

Glasnika

 i najistaknutiji kritičar Jovan Skerlić 

(1877-1914) napisati 

Istoriju nove srpske književnosti 

(1914). On je prema savremenim kriterijumima opisao 

smenjivanje epoha, stilskih formacija i škola. Dobijena slika pokazala je da se nova srpska književnost 

23

 ЉМ, стр. 99.

4

idu među najmuzikalnije na srpskom jeziku. Neobična inverzija slika, pomerena sintaksa i tamna značenja 
najavljivali su nove promene u poeziji.

Za razliku od poezije, proza se teže i sporije menjala. Štaviše, upravo je prevlast lirike učinila da se  

kod proznih pisaca pojavi zajednička osobina koja je još J. Skerlića navela da ih nazove 

lirskim realistima

. 

Najviše su, međutim, došla do izražaja stilska obeležja impresionizma. Tome je blizak Petar Kočić (1877-
1916), kod koga je ponekad teško povući granicu između pesme u prozi i pripovetke (

S planine i ispod 

planine I-III

, 1902-1905). Surove bosanske planine podjednako su junaci njegovih pripovedaka kao i mali 

ljudi koji se s njima bore da bi opstali. U isti mah lepa i strašna, bosanska se priroda kod Kočića kao  
elementarna snaga stapa s čovekom u otporu protiv tuđinske, imperijalne austrougarske vlasti. Kočić je 
rodonačelnik   bosanske   pripovetke.   Isto   toliko   fascinantnih   impresija   o   Jadranskom   moru   i   krševitim 
primorskim predelima nalazimo kod Iva Ćipika (1869-1923). Ali je on u romanima dao i šire slike života u  
Dalmaciji i njenom zaleđu: u prvom 

Za kruhom

 (1904) odlazak glavnog junaka, obrazovanje u tuđem gradu i 

povratak u zavičaj, na koji se već gleda drugim očima, a u drugom 

Pauci 

(1909) razvijena je slika socijalnog 

raslojavanja. Ona prvu temu, vezanu za sličan milje susedne like, Veljko Milićević (1886-1929) je u romanu 

Bespuće  

(1912)   književno   transponovao   u   moderniji   oblik   čovekovog   otuđenja.   Glavni   junak   je   svuda 

ravnodušni tuđinac, što prerasta u temu bezavičajnosti novog čoveka. To je izvrsno delo i po fakturi i po  
viđenju sveta očima stranca.

Srpski moderan roman i pripovetka zapravo počinju od Borisava Stankovića (1876-1927). Njegovi su 

likovi složeno građeni, s jakim unutrašnjim konfliktom između protivrečnih pobuda. Pripoveda se iz velike 
blizine   glavnog   junaka,   često   i   iz   njegove   svesti,   što   pomoću   introspekcije   vodi   do   najranijih,   duboko 
potisnutih doživljaja. Niko kao on u romanu 

Nečista krv 

(1910) nije tako smelo ponirao u duševni i čulni 

život,   niti   je   s   toliko   dramatičnosti   prikazao   odnos   između   kolektivnih   zabrana   koje   nameće   kultura   i 
individualnog, osećajnog, pa i telesnog. Pri tome se telo glavne junakinje Sofke prikazuje u pokretu, s 
neprestanim promenama i s obiljem senzacija za koje ranija proza nije znala. Otkriven je, uz to, ceo jedan 
malo poznat svet gradske a stare balkanske kulture. 

Nečista krv 

je prvi srpski roman koji je u prevodu na više 

evropskih jezika dobio laskave kritike. Drugi roman Gazda Mladen, gotovo sve pripovetke, kao i često 
igrana drama 

Koštana

, takođe su vezani za malu varoš Vranje na krajnjem jugu Srbije.

Izrazito   analitičku   prozu,   svu   ispunjenu   pažljivo   stilizovanim   utiscima,   počela   je   u   to   vreme 

(

Saputnici

,   1913)   da   objavljuje   Isidora   Sekulić   (1877-1958).   Kod   nje   gotovo   redovno   služenje 

introspekcijom - sa sklonošću ka esejizaciji narativnog teksta - teži da preraste u praćenje toka svesti. Između 
dva rata, a i kasnije, I. Sekulić je jedan od najboljih esejista i tumača književnosti. Manje sklon inovacijama  
Milutin Uskoković (1884-1915) napisao je da romana iz beogradskog života: 

Došljaci 

(1910) i 

Čedomir Ilić 

(1914). Uskokovićev razvoj je, međutim, prekinuo Prvi svetski rat, kao i razvoj od njega još mlađeg Milutina 
Bojića (1892-1917). On se po nekim osobinama vraća na zvučan parnaso-simbolistički stih, s retorički 
podignutim   tonom.   Takvim   stihom   napisana   je   i  

Plava   grobnica  

potresna   pesma   o   jonskom   moru   kao 

grobnici izbegle i bolešću desetkovane srpske vojske. Sem toga, Bojić je redak pisac koji je predano radio na 
drami: napisao je pet dramskih tekstova na istorijske teme  (

Kraljeva jesen

,  

Uroševa ženidba

  i trilogija 

Despotova kruna

) i dve na savremene (

Lanci 

i 

Gospođa Olga

).

Avangarda i međuratna književnost

Nesumnjiv umetnički usponi srpske književnosti koji su prekinule ratne godine nije, kao što se moglo 

očekivati, obnovljen i produžen. Obnovljen je, vrlo brzo, književni život, naročito u Beogradu, koji je dobrim 
delom bio razrušen grad. To, međutim, više nije bila prestonica Srbije, nego jedne nove državne tvorevine  
oslobođenih   jugoslovenskih   naroda   -   Jugoslavije.   Pisci,   mahom   mladi,   nisu   dolazili   samo   iz   različitih 
domaćih književnih sredina: mnogi od njih doneli su iskustva stečena u raznim evropskim metropolama gde 
su kraće ili duže boravili. Razlike su dinamizovale književni život. Stari uzori počeli su da gube na vrednosti. 
Umesto   vodećeg   časopisa,   kakav   je   bio  

Srpski   književni   glasnik

,   pojavilo   se   više   novih,   najčešće 

23

 ЉМ, стр. 99.

5

kratkovekih, ali sa svojim zasebnim, međusobno teško pomirljivim programima. Osporavanju je postepeno 
podlegalo sve, ili gotov sve, što je pripadalo ranijoj književnosti.

Osporavanje kome su bili skloni mladi pisci nije, međutim, dolazilo samo od opšte skepse izazvane 

surovim i, za mnoge, traumatičnim ratnim zbivanjima. Ono je bilo i deo programa novih književnih pokreta, 
čiji su manifesti preplavili evropske književnosti najpre uoči rata, a onda i posle rata. Svi ti brojni pokreti, 
ponikli u raznim zemljama, slili su se u jednu opštu književnoistorijsku pojavu (stilsku formaciju) za koju se 
ustalio   naziv   -  

avangarda

.   Avangardna   književnost   je   -   kao   i   avangardno   slikarstvo   i   muzika   iz   istog 

vremena   -   zapravo   osporavala   tradicionalne   umetničke   norme   i   oblike.   U   srpskoj   književnosti 
ekspresionizam će se 1920. prvi oglasiti kao avangardni pokret. 

Manifest ekspresionističke škole

 napisao je 

Stanislav Vinaver (1891-1955). On je preuzeo ulogu kritičara koji u isti mah objašnjava poratnu a polemički 
destruiše doratnu književnost. Parodija je moćno sredstvo destrukcije. I Vinaver će, nimalo slučajno, najpre 
parodirati   Popovićevu  

Antologiju   novije   srpske   lirike

,   dakle   onaj   vid   razvoja   koji   je   kanonizovao 

autoritativni kritičar moderne.

Vrlo brzo okupile su se, oko pojedinih glasila, grupe pisaca koji su bili bliži futurizmu ili dadaizmu, 

nešto kasnije i nadrealizmu. Pored ovih internacionalnih, pojavili su se i domaći pokreti kao što su zenitizam 
i hipnizam. Osnivač prvog Ljubomir Micić (1895-1971), manje značajan kao pesnik, pokrenuo je časopis 
"Zenit" (1921-1926), koji je okupio saradnike iz raznih zemalja i postao prvi internacionalni časopis za 
književnost i umetnost. Osnivač drugog Rade Drainac (1899-1943) značajniji je kao pesnik, a pokrenuo je 
1922.  

Hipnos

,   jedan   od   karakterističnih   efemernih   časopisa.   Desetak   godina   burnog   književnog   života 

ispunjeno je mnogim polemikama, manifestima, kao i eksperimentalnim tekstovima, koji su mahom dela 
kratkog veka. Ali su u isti mah nastala i dela trajne vrednosti. I što je najvažnije u vreme kad su gotovo sve  
književne konvencije podvrgavane sumnji formirali su se neki od najkrupnijih pisaca 20. veka.

U početku je među novim, buntovnim piscima najistaknutiji Miloš Crnjanski (1893-1977). Zbirka 

pesama 

Lirika Itake 

(1919) izazvala je oštre polemike. Povratak vojnika (što je i sam Crnjanski) iz tuđine u 

zavičaj, upoređen s Odisejevim povratkom na Itaku, poslužio je kao opšti okvir ne samo za antiratnu liriku  
nego i za neobično smelo, tipično avangardno poricanje kanonizovanih vrednosti (i mitova) nacionalne 
kulture. Polemiku je izazvalo i narušavanje pesničkih normi. Crnjanski je zatim ritmički izmenio srpski stih: 
potisnuo je metar, a veću ulogu dobile su intonacija i sintaksa. ritmički preuređena rečenica preneta je iz 
stiha u prozu. Došlo je do zbližavanja stiha i proze, lirike i romana. Stoga njegovi romani imaju jak lirski 
naboj, počev od 

Dnevnika o Čarnojeviću

 (1921), koji je tematski paralelan 

Lirici Itake

. Dva druga romana, 

Seobe  

(1929) i  

Druga knjiga Seoba  

(1972), imaju istorijsku podlogu: Srbi izbegli u Ugarsku, a onda i u 

Rusiju u 18. v., i njihovo učešće u bitkama širom Evrope. Snažna romaneskna freska na biblijsku temu o 
izgnanom narodu. Najzad,  

Roman o Londonu  

(1972) daje sliku emigranata, rasejanih lica u savremenom 

megalopolisu. Svi likovi, i ceo jedan narod, nalaze se u potrazi za zavičajem. Povratak izgubljenom zavičaju 
kod Crnjanskog je književno stilizovan kao jedan od utopijskih čovekovih snova.

U književnim inovacijama dalje je išao Rastko Petrović (1898-1949). U  

Otkrovenju  

(1922) napušta 

sva obeležja starog stiha, a u romanu sa temom o životu starih slovenskih božanstava 

Burleska gospodina 

Peruna boga groma  

(1921) razbija jedinstvo radnje, vremena i prostora. S novim težnjama u umetnosti 

upoznao se u Parizu, gde se školovao posle povlačenja sa srpskom vojskom preko Albanije. Pod snažnim 
uticajem   psihoanalize,   iz   svesnoga   prelazi   na   podsvesni   čovekov   život.   Razvio   je   pesničku   teoriju   o 
razgrađivanju jezičkih struktura da bi se doprlo do izvanpojmovnih, čisto čulnih sadržaja. Prvi je među 
srpskim piscima počeo da se interesuje za primitivne i egzotične kulture. Njegovo najobimnije delo 

Dan šesti 

(1960) jedini je moderni roman o povlačenju preko Albanije. Pre toga je samo Dragiša Vasić (1885-1945) u 
izvanrednoj knjizi pripovedaka 

Utuljena kandila

 (1922) šire zahvatio ratnu problematiku u Srbiji.

Među   pesnicima   jedino   je   Momčilo   Nastasijević   (1894-1938)   svoje   delo   završio   kao   jedinstvenu 

celinu.   Najpre  

Pet   lirskih   krugova  

(1932),   zatim   još   dva:  

Magnovenja  

i  

Odjeci  

(1938).   On   se   vratio 

folklornom stihu i melosu ne da bi ih uneo u svoju pesma, nego da bi u njima otkrio ono što je zvao  
maternjom melodijom. Više od drugih pesnika aktivirao je iz jezičkog pamćenja stare slike i značenja. 
Njegova je lirika povremeno hermetična, ali je zato i jedna od najdubljih uopšte u srpskoj poeziji. Ima u njoj 
i mističkog zanosa i izvornog religioznog nadahnuća. Sem pripovedaka, koje su srodne lirici, a  

Zapis o 

23

 ЉМ, стр. 99.

7

gašenja avangardnih pokreta, njeno prisustvo postalo uočljivije. I u vreme najburnijih promena postojao je, 
potisnut   ali   neprekinut,   razvoj   starih   književnih   oblika   u   lirici   i   romanu.   Tako   je,   bez   većih   inovacija, 
Branimir   Ćosić   (1903-1934)   u   svom   najznačajnijem   delu  

Pokošeno   polje  

(1934)   zapravo   usavršio   tip 

beogradskog romana, čije je prve obrasce dao M. Uskoković. U lirici valja pomenuti Velimira Živojinovića 
Massuku (1886-1974).

Retko   koji   pesnik,   međutim,   svojim   delom   obuhvata   tako   dug   razvojni   kontinuitet   kao   Desanka 

Maksimović (1898-1993). Od prve zbirke 

Pesme 

(1924) pa do naših dana ona je sedam decenija bogatila i 

usavršavala   liriku   koja   ima   sva   tradicionalna   obeležja:   ispovedna,   osećajna,   deskriptivna   i,   često, 
rodoljubiva. Pretežno je pisala jednom umerenom varijantom slobodnog stiha, ali vrlo muzikalnom. Jezik je 
bogat i kultivisan. U poznoj zbirci  

Tražim pomilovanje  

(1964) najviše je došla do izražaja glavna njena 

osobina: ona je pesnik sveta kakav jeste, i dobar i zao (za koji traži pomilovanje), a ne kakav bi mogao ili 
morao biti (prema jednom carskom zakoniku). D. Maksimović je nesumnjivo najpopularniji srpski pesnik 
20.   veka.   Ništa   manje   nije   popularan,   ali   mahom   u   prozi   Branko   Ćopić   (1915-1984).   Zajedno   s   D. 
Maksimović,   on   je   najistaknutiji   dečji   pisac.   Pred   rat   su   mu   izašle   tri   knjige   pripovedaka,   vezane   za 
zavičajnu Bosansku krajinu. Rat je proveo s partizanima u Bosni, i to je bitno uticalo na više knjiga koje je 
od 1944. učestalo počeo da objavljuje. Najopsežniju ratnu sliku Bosne daće u romanu 

Prolom

 (1952) iza kog 

je usledilo još nekoliko. Najvažnije su, međutim, njegove pripovetke. Kad se ponovo vratio detinjstvu i 
svetu, koji ga je u početku zaokupljao, dao je u  

Bašti sljezove boje  

(1970) mala, u dva ciklusa povezana 

pripovedačka dela od trajne vrednosti. Blagi humor, imaginacija i slike potekle iz narodne predaje odnose 
pobedu nad surovom zbiljom.

Savremena književnost

Početkom trećeg i najdužeg perioda, koji obuhvata savremena književnost, označio je isto toliko kraj 

jednog rata koliko i promena društvenog sistema. Drugi svetski rat podjednako je bio razoran za srpski narod 
kao i Prvi. On je, međutim, u književnosti ostavio dublje tragove. Bio je i složeniji. Jer je, sem otpora stranim 
okupacionim vlastima, došlo do unutrašnjeg raskola u narodu na ideološkoj osnovi. Dva paralelna pokreta 
otpora - četnički (predvođen monarhistima) i partizanski (predvođen komunistima) - bili su međusobno 
nepomirljivi. Pobeda drugog dovela je do uspostavljanja socijalističkog društvenog poretka, koji će se u 
Jugoslaviji održati pola veka i uticaće na književni razvoj znatno više no što su to mogli raniji društveni  
sistemi.   Shvaćena   kao   deo   društvene   nadgradnje,   književnost   je   podvedena   pod   ideološku   kontrolu   sa 
stanovišta prilagođene marksističke filosofije. Književni rzavoj počev od 1945. ne može se valjano razumeti 
ako se ne uzme u obzir ova svim nova pojava. Jer on će u primetnoj meri zavisiti od opštih političko-
ideoloških promena, koje su znale da budu oštre i nagle, ali su iz decenije u deceniju gubile na snazi i  
književnu umetnost ostavljale da se samostalnije razvija.

U književnom životu prvih poratnih godina prevlast imaju pisci s levice. Ali ni sada među njima nema 

pisaca od većeg značaja, ni među mlađima. Uostalom, ono čemu su težili zapravo i nije bila književna  
umetnost.   Obrasci   koje   su   sledili   vodili   su   ih   ka   aplikaciji   književnosti   na   socijalne,   revolucionarne, 
patriotske   teme,   a   potom   i   na   teme   obnove   i   izgradnje.   Čak   i   najistaknutiji   među   pesnicima   Čedomir 
Minderović (1912-1966), Tanasije Mladenović (1913) i suzdržaniji liričar Dušan Kostić (1917) nisu sa čisto 
književnog stanovišta značajni po onome što su u ovo vreme, nego po onome što su kasnije napisali idući za 
opštim razvojem srpskog pesništva. Još je izrazitiji primer Skendera Kulenovića (1910-1978), koji je u ratu 
napisao   retko   uspelu   poemu  

Stojanka   majka   Knežopoljka

,   i   nakon   dužeg   kolebanja   među   žanrovima   i 

očiglednog lomljenja, tek u dve pozne sveske  

Soneta  

(1968, 1974) dao artistički disciplinovanu a duboku 

liriku.

Posle   sukoba   s   centrom   u   Moskvi   i   izopštavanja   jugoslovenskih   komunista   iz   Informbiroa 

(Informacionog   biroa   komunističkih   partija)   1948,   kad   je   među   njima   pobedila   liberalnija   struja,   u 
književnosti   se   odustaje   od   nametanja   stilske   uniformnosti   koju   podrazumeva   socijalistički   realizam.   U 
beogradskim časopisima uskoro počinju polemike, koje će pravog maha uzeti početkom 50-ih i trajaće do 
pred kraj decenije. Konzervativniji 

realisti 

okupljaju se oko 

Književnih novina

 i 

Savremenika

, a inovacijama 

23

 ЉМ, стр. 99.

8

skloni  

modernisti  

oko  

Mladost

i i  

Dela

. Iako su se modernisti pozivali, a i vraćali na iskustva međuratnih 

pisaca, to ipak nije bila samo obnova avangarde. Nešto sasvim novo, što dotad nije postojalo u srpskoj 
književnosti, naći ćemo najpre kod pesnika. Oštar kritičar starih shvatanja i tumač nove poezije je Zoran 
Mišić (1921-1976). Njegove kritike, polemike, eseji  

Reč i vreme

  (1953), zatim  

Reč i vreme I-II  

(1963), 

pokazuju da nisu bile posredi samo razlike u mišljenju nego i razlike uopšte u razumevanju pesništva.

Razumevanje   je   bilo   osobito   otežano   kod   Vaska   Pope   (1922-1991).   Polemike   oko   njegove  

Kore 

(1953), zatim  

Nepočin-polja  

(1956), uzele su velike razmere. Jer osnovna obeležja stare lirike kao što su 

subjektivnost, lična osećanja i emocionalne konotacije u pesničkom jeziku ne nalazimo u većini Popinih 
pesama. Predmeti iz čovekove okoline opisuju se hladno i precizno. Ali postoji izvesno pomeranje koje taj 
opis   čini   metaforičnim:   izražava   nelagodnost,   strepnju,   strah   i   ugroženost.   Popa   uobličava   iskustvo 
savremenog gradskog čoveka. Ali u isti mah pomoću jezičkog i kulturnog pamćenja otkriva i drugačija, 
starija čovekova iskustva. Od nacionalnih (

Uspravna zemlja

, 1972) dosezao je sve do praslovenskih (

Vučja 

so

, 1976) i univerzalnih simboličkih slika (

Sporedno nebo

, 1968). Čudesne slike iskrsle iz duboke potonule 

ljudske memorije vrlo brzo su počele da plene ne samo domaće nego i strane čitaoce. I Popa je već za života 
postao ne samo najviše prevođeni srpski pesnik nego i jedan od najpoznatijih evropskih pesnika.

Ništa manji udeo u nastalim promenama nije imala ni poezija Miodraga Pavlovića (1928). Njegova 

prva knjiga  

87 pesama  

(1952) ispunjena je drastičnijim, za čitaoce lirike čak šokantnim prizorima. U to 

vreme sasvim novi fenomen apsurda pojavio se najpre kod Pavlovića. Mada se njegova poezija veoma 
razlikuje od Popine, on se takođe vraća u dijahronijske dubine pamćenja: 

Mleko iskoni 

(1963), 

Velika Skitija 

(1969), 

Nova Skitija 

(1970) itd. Izuzetno plodan kao pesnik, on nije manje plodan i značajan ni kao esejist. 

Treći podjednako značajan pesnik Stevan Raičković (1928) ni u prvim knjigama  

Pesma tišine

  (1952) i 

Balada o predvečerju 

(1955) nije stavljao pred nedoumice čitaoce i kritičare. I kad piše u vezanom i kad piše 

u   slobodnom   stihu,   prepoznaje   se   tradicionalna   lirska   pesma.   Raičkovićeva   transpozicija   pesničkog 
doživljaja u prirodu i pejzaž izgleda nam stara koliko i sama lirika. Ali je on ipak moderan pesnik, koji u  
sasvim ljupke slike iz prirode unosi nešto od egzistencijalne uzdrhtalosti i ugroženosti. Čisto lirska stanja 
oblikuje s naglašenim artizmom, naročito u sonetama  

Kamena uspavanka  

(1963). Slika bi bila nepotpuna 

kad se ne bi barem pomenulo postojanje tako različitih pesnika kao što su elegični Svetislav Mandić (1921),  
estradni Slobodan Marković (1928-1987) i podjednako kao pesnik i prozaist značajni Branko V. Radičević 
(1925), koji istrajno obnavlja jedan osobit vid folklorne kulture u zapadnoj Srbiji.

Premda u početku nešto sporije, proza se paralelno menjala s poezijom. Prikazivački momenat u njoj 

je mnogo važnije, pa napuštanje socijalističkog realizma nije moralo značiti i napuštanje realističkih stilskih 
obeležja. Prelaz se oseća naročito u romanima objavljenim 1950/51, koji se inače pominju kao prelomni. 
Najpre je to 

Svadba 

Mihaila Lalića (1914-1992), pisana u realističkom maniru, s tematikom iz poslednjeg 

rata, ali se ona ne daje samo na ideološkoj nego i na nešto jače istaknutoj psihološkoj ravni. Lalić u sledećim 
romanima neće menjati tematiku, ni vreme i mesto zbivanja (severna Crna Gora), čak će se i isti likovi 
pojavljivati više puta. Ali će zato produbljivati psihologiju likova, sežući sve do kolektivnih praobrazaca koji 
ne prestaju da upravljaju njihovim ponašanjem. Posle Njegoša, niko nije tako zahvatio i etnopsihološko 
nasleđe   na   prostorima   Crne   Gore.   Sve   složenija   motivacija   individualnog   ponašanja   na   jakoj   podlozi 
tradicionalnog morala zahtevala je nove oblike pripovedanja, i Lalić je do njih postepeno dolazio. 

Lelejska 

gora 

(1957) i 

Hajka 

(1960) najbolji su između desetak njegovih romana.

Drugi, 1951. objavljen roman - 

Daleko je sunce 

Dobrice Ćosića (1921) - pisan je smelije. Prvi put se 

među partizanima prikazuje izvesno unutarnje kolebanje i nedoumice, što je delovalo kao prvo iznenađenje i 
piscu donelo izuzetan uspeh. Ćosić će se zatim, u 

Korenima 

(1954), tematski vratiti na kraj prošlog veka i u 

više obimnih romana (serije romana) daće dramatičan razvoj i obrte u društvenom, ideološkom i političkom 
životu Srbije tokom prve polovine 20. veka. 

Vreme smrti I-IV 

(1972-1979) veliki je istorijski roman koji je 

književno transponovao ratnu dramu i stradanje srpskog naroda u Prvom svetskom ratu. Najzad, 1950. izašlo 
je  

Zimsko   letovanje  

Vladana   Desnice   (1905-1967).   To   je   prvi   modernim   prosedeom   pisan   roman   s 

tematikom   iz   poslednjeg   rata   (u   primorskom   zaleđu   Zadra).   Desnica   je   još   pre   rata   pisao   pripovetke 
oslanjajući se na tradiciju srpskih pisaca u Dalmaciji. Zatim je njegova proza postajala sve meditativnijom. U 

23

 ЉМ, стр. 99.

10

Matija Bećković (1939). Najpre je estradan i odveć retoričan. Zatim u poemama 

Reče mi jedan čoek

 (1970), 

Međa Vuka Manitoga

 (1976), 

Lele i kuku

 (1978) daje nove obrasce dijalekatske poezije, pune frazeologizma, 

koji   čuvaju   ostatke   jednog   vida   tradicionalne   kulture   u   Crnoj   Gori.   Između   više   pesnika   u   širokome 
formalnom i tematskom rasponu valja pomenuti barem dva-tri najistaknutija: Vito Marković (1935), Milovan 
Danojlić (1937), koji je sve značajniji kao stilski briljantan prozni pisac, Branislav Petrović (1937) i Alek  
Vukadinović (1938).

Najmuzikalnija pesnik među neosimbolistima Velimir Lukić (1936) priklonio se dramskoj umetnosti. 

Njegove   drame   na   antičke   teme   (

Okamenjeno   more

,   1962),   u   žanru   bliskom   farsi   (

Drugi   život   kralja 

Osvalda,

 1963), zatim s elementima fantazije i misterije (

Bertove kočije ili Sibila

, 1964), imale su vidljivog 

uspeha. Početak posleratne drame, međutim, označio je  

Nebeski odred  

(1957) Đorđa Lebovića (1928) i 

Aleksandra Obrenovića (1928). Mračne scene iz nacističkog logora i likovi koji su izgubili ljudske osobine 
približavaju Nebeski odred egzistencijalističkoj drami. A najplodniji i najpopularniji dramski pisac svakako 
je Aleksandar Popović (1929). Lako i zanimljivo pisani, njegovi komadi nemaju ni čvršće vođenu radnju ni 
jači dramski zaplet. Ali je zato osobitu ulogu dobio jezik, poglavito jezik Beograda, u kome je S. Vinaver 
pisao kao o mešavini zahvalnoj za dramsku obradu. Najpoznatiji su njegovi komadi  

Ljubinko i Desanka 

(1963), 

Čarapa od sto petlji

 (1965), 

Krmeći kas

 (1966), 

Druga vrata levo

 (1969). Najzad, Dušan Kovačević 

(1948)   nastavlja   tradiciju   Nušićeve,   beogradske   komediografije:  

Maratonci   trče   počasni   krug

  (1973), 

Balkanski špijun

 (1983); 

Sveti Georgije ubiva aždahu

 (1986).

Od 60-ih godina razvoj proze ne samo što je dinamičniji no ikada ranije nego je i složeniji. Teško je 

dati celovitiju sliku a da ne bude veoma uprošćena. Ono što se najpre zapaža, kao pojava koja uzima sve 
većeg maha, to je zaokupljenost pisaca isto toliko svojim zanatom, ako ne  i više, koliko i predmetom 
opisivanja:   ista   tematika   podvrgava   se   različitim   postupcima   pripovedanja,   da   bi   se   onda   isti   postupci 
primenjivali   na   različitu   problematiku.   Najpre   Radomir   Konstantinović   (1928)   objavljuje   romane   kao 
monotone traktate na najopštije teme, da bi kasnije sasvim prešao u esejistiku. Pavle Ugrinov (1926) ostaje 
dosledan minucioznoj deskripciji, koja usporava radnju i potiskuje siže. Najistrajniji u eksperimentisanju je 
Bora   Ćosić   (1932).   Na   kraju   je   svoj   obimni   roman  

Tutori

  (1978)   sveo   na   igru   gradnje   i   ironične 

samorazgradnje, u čemu se čitalac teško snalazi. Tu liniju produžava nešto mlađi Marko Kovač (1938). 
Neprekidno se menja, od  

Gubilišta  

(1962) do  

Vrata od utrobe

  (1978), i stalno prelazi granicu između 

pripovedanja i refleksija o pripovedanju.

Različitim prosedeima služi se Borislav Pekić (1930-1992), pisac koji je 70-ih i 80-ih godina plenio 

pažnju neobičnom plodnošću i spremnošću da se menja. Već u 

Vremenu čuda

 (1965) iskušenja savremenog 

čoveka - s ideološkim i političkim konotacijama - unosi u podlogu novozavetnih priča, i time univerzalizuje 
značenje. premda se taj postupak u narednim delima ne ponavlja, ipak se prepoznaju srodne teme i opšte 
načelo povezivanja i uopštavanja. Najkrupnije njegovo delo je romaneskni niz  

Zlatno runo

  I-VII. (1978-

1986),   gde   se   u   prikazanoj   istoriji   jedne   porodice   ogleda   sudbina   celog   naroda,   Cincara,   koji   su   se   u 
vekovnoj dijaspori utapali u druge balkanske kulture.

Manje plodan, Danilo Kiš (1935-1989) mnogo je više zaokupljen formom. U prvi red srpskih prozaista 

izbio je romanom  

Bašta, pepeo

  (1965). Narator je u potrazi koliko za potonulim detinjstvom toliko i za 

stradalim ocem. Najfinije senzacije, koliko god da su lirski prozračne, u sećanju su osenčene gorčinom:  
imago oca-žrtve lebdi u ovoj kao i u narednim Kišovim knjigama. U 

Peščaniku

 (1972), gde tematika nije 

menjana, tehnika pripovedanja dovedena je do virutuoznosti. A 

Grobnica za Borisa Davidoviča

 (1976), koja 

je Kišu donela veliki ugled u inostranstvu, u celini je ispripovedana veštim preplitanjem dokumenata i fikcije 
o žrtvama staljinističkih čistki.

Zapravo je tek Miloradu Paviću (1929) pošlo za rukom da na zavodljiv način činjenice rastvori u 

imaginarno,   a   imaginarnom   da   čvrste   činjenične   konture.   Ovaj   poznati   istoričar   srpske   književnosti 
podjednako je osvojio domaće i strane kritičare i čitaoce romanom čudno pisanim u više rečnika (

Hazarski 

rečnik

,   1984).   Najpre,   formalno   je   razbio   vremensku   uzastopnost   u   pripovedanju:   rečnik   omogućuje 

sentimentalno čitanje u proizvoljnom poretku. Zatim, o Hazarima, narodu o kome se gotovo ništa ne zna, dao 
je   da   različito   svedoče   tri   civilizacije,   tri   religije:   hrišćanska,   hebrejska   i   islamska.   Pretpostavke   se 
umnožavaju, i u njih se i čitalac uvlači. Igra između stvarnog i mogućeg, znanja i fantazije, ne prestaje ne 

23

 ЉМ, стр. 99.

11

samo u ovome nego i u naredna dva, podjednako neobična romana: 

Predeo slikan čajem

 (1988) i 

Unutrašnja 

strana vetra

 (1991). U prošloj deceniji Pavić je bio jedan od najviše prevođenih pisaca u svetu.

Na prelazu iz sedme u osmu deceniju do izražaja dolazi jedan drugi, paralelan tok: povratak vremenski 

i   prostorno   ograničenoj   domaćoj   tematici   i   obnova   jednostavnijih,   ako   već   ne   i   tradicionalnih   oblika 
pripovedanja. Posle M. Bulatovića, Dragoslav Mihailović (1930) daje najznačajniju knjigu

 Frede, laku noć 

(1967) već i po tome što je označila dalji razvoj srpske pripovetke. Uz tematiku iz svakodnevnog života ide i 
jezik, pa se podjednako u prvom licu može pripovedati na žargonu ili dijalektu. Izvrstan roman  

Kad su 

cvetale tikve

 (1968) zadivljuje otkrivanjem nečega što je sasvim blisko ali zapostavljeno: običnog života u 

posleratnom Beogradu, sa ljudskim sudbinama koje nisu ništa manje tragične zato što su obične. Zatim 

Petrijin venac

  (1975) vodi u unutrašnjost Srbije, u ruralni i prigradski život. Dva mlađa autora, Vidosav 

Stevanović   (1942)   i   Milisav   Savić   (1946),   u   isto   su   vreme   objavila   pripovetke   (

Refuz   mrtvak

,   1969,   i 

Bugarska baraka

, 1969) sa srodnim tematskim, a donekle i stilskim usmerenjem, pa se u kritici govori o 

zasebnoj struji 

stvarnosne proze.

U poslednje dve decenije, uostalom, stilska i tematska raznolikost izuzetno je velika. Tako su, na  

primer, Živojin Pavlović (1933), Slobodan Selenić (1933), a i Svetlana Velmar-Janković (1932), skloni 
modernijim postupcima u oblikovanju savremene tematike, dok je, nasuprot njima, Mladen Markov (1934) 
primetno tradicionalan i kad se dublje vraća u istoriju i kad piše o poratnom selu. U istoriju, dalju i bližu, 
vraća se i Vojislav Lubarda (1930). Upotpunjava sliku o Bosni, koja u prošlosti ne izgleda mnogo vedrija 
nego što je danas. S druge strane, jedan dotad nepoznat pisac, Miroslav Popović (1926-1985) iznenađuje 
izvrsnim romanom  

Sudbine

  (1984), uravnoteženo pisanim, sa nijansiranom psihologijom likova. Najzad, 

prilično je velik broj sve mlađih autora, koji su uveliko započeli novu etapu u razvoju srpske proze i među  
kojima ima i vrlo istaknutih, kao što je Miroslav Josić Višnjić (1946).

Srpska   književnost   je,   opšte   uzevši,   u   poslednju   deceniju   20.   v.   ušla   s   razvojnom   dinamikom   i 

složenošću koje svedoče o daljem usponu, a što je ovde samo u glavnim crtama nagovešteno. Istoričari 
obično   evropske   književnosti   dele   na   vodeće   i   na   one   koje   pripadaju   malim   narodima,   a   za   koje   je  
karakterističan tzv. ubrzani razvoj ne samo u 19. nego i u 20. v. Sustizanje vodećih književnosti, tj. ubrzani 
razvoj, postoji i u srpskoj sve do završetka Prvog svetskog rata, kada se ona neposredno uključuje u jak  
internacionalni pokret književne avangarde. A već od 50-ih godina, tokom druge polovine veka, pojačano 
interesovanje za srpske pisce, njihovo sve primetnije prisustvo na drugim jezicima, odjek na koji njihova 
dela nailaze kod stranih čitalaca i proučavalaca književnosti, nesumnjivo menjaju staru sliku. Očigledno je 
da srpska književnost - zajedno s vodećim slovenskim: ruskom, poljskom i češkom - simultano sudeluje u 
evropskome zajedničkom književnom životu i opštem razvoju književne umetnosti.

КОНСТАНТИНОВИЋ - ЕКСПРЕСИОНИЗАМ

ПРЕТХОДНИЦЕ: фовизам, немачка група МОСТ, кубизам, Плави јахач. Музика: Шенберг, 

Вагнер, Стравински. 1901. реч је лансирао француски сликар Ж.А. ЕРВЕ, а Ворингер се изразом 
служи   1911.   Ф.   ШМИТ   1912.   објављује   чланак   под   насловом   Еџпрессионистен.   Доба   манифеста 
1909-1914 (Маринети и даље), часопис БУРА (Дер Стурм) Херварт Валден преузима футуристички 
програм. Код Руса Мајаковски, Пастернак.

ТЕРМИН ЕКСПРЕСИОНИЗАМ: сматра се обједињујућом стилском формацијом која обухвата 

све   изразитије   авангардне   тежње   (зенитизам,   хипнизам,   дадизам).   Ударно   од   1910-1920,   потом 
раслојавање,   па   и   супротна   хтења   (тзв.   неореализам).   Уводница:   Волт   Витмен   и   натуралистички 
теоретичар   А.   Холц.   Најранији   узор   експресионизму   по   принципу   лабаво   нанизаног   и   ретко 
римованог стиха, те недоследним стопама. Трагом симболиста, експресионисти покушавају да песму 
уздигну до језика несхватљивости.

ФИЛОЗОФИЈА:   Кјеркегоров   ирационализам:   перманентни   напад   постојћег   стања. 

Субјективност као једина истина. СТРАХ – ПРЕОКУПАЦИЈА, јер се човек суочава са празнином 
своје егзистенције, и зато је он израз највише људске природе. Ко је научио да осећа страх, тај је 
научио оно највише. Ничеов дионизијски, екстатични тип човека, снажан акценат воље, титански 

23

 ЉМ, стр. 99.

13

доколице сасвим је блед. Млади обилато пишу стихове, а остали, или их сасвим остављају да би  
радили роман, есеј, путопис, биографију, дневник. Све је под притиском фактографије и идеологије, 
реалних   концепција   и   практичких   резултата.   Интелектуализам   је   поробио   све   емоције.   Читаоци 
уживају у литератури која је обавештење, историјска аналогија, план, смела дедукција. Пре свега се 
воли есеј, дакле мисао, а не осећај. Значи сав свет стоји под утисцима политике и социјалних наука.

Шта се налази у нашој литератури: конфликт и психологија и дијалекат босански, македноски, 

истарски, барањски; крикови и питања која само ми разумемо; нешто што је дошло да се испрси и  
мобилише све сродно, да заподене нешто политичко, покрајинско, језичко, социјално, национално. И 
све то на предратни, старински начин, или на ратни начин, са гимасом варварства и готовошћу на 
удар. Све је још у конфликту и припремама. Код нас влада ускост духа, расно-историјски спирит, и 
такви духови не могу баш високо и далеко од отаџбине, рода и села. Код нас влада помама за Југом,  
Македонијом; романтизам за прошлост која није престала да буде основица за садашњост. РАСТКО: 
изразити   послератни   писац   са   здравим   осећањем   за   прошлост,   са   цртицом   романтизма   за   нашу 
старину...   за   ону   језовиту   мисао   да   никада   не   можемо   знати   шта   су   нам   све   ратови   погазили   и  
уништили... ЦРЊАНСКИ: романтичну црта у поетској осетљивости, али он је овејани скептик, па и 
циник. Језик ниакда не престаје ругати и профаном и светом, и живом и мртвом. Ипак, он је дубоко 
сентиментални   песник   умирућих   градова   и   узалудних   живота.   Груписање:   према   вечним   а   не 
временским и стилским квалификацијама. Модерна литература још је сва ратна; зато је у њој етички 
моменат битнији од артристичког – велика одговорност за духовну културу оних који стварају.

НОВИЦА ПЕТКОВИЋ: ОПШТА ЦРТИЦА О АВАНГАРДИ

Поезија авангарде, односно сви њени –изми покушавају да обрну однос у језику, да оно што је било 
потиснуто, а то су звук и покрет (ономатопеје, гест, мимика, пантомима) врате у први план, а оно што 
је појам, што је концептуално засновано запоставе.   Авангарда се креће од појмовног, идејног, ка 
непојмовном,   ирационалном,   телесном.   Авангардни   песници   се   враћају   самој   суштини   језика   тј. 
његовим   дифузним   значењима.   Године   1909.   у   Фигароу   је   изашао   Маринетијев   манифест 
футуристичке   песничке   школе,   први   авангардни   манифест   уопште   у   коме   је   речено   да   је   на 
песницима да разоре синтаксу и језик као систем и врате се на оно што је де Сосир именовао као 
садржаје које треба одстранити. 

Ово разграђивање језика као система или, како је то Винавер рекао у есеју  

Увод у Чуваре света, 

ослобађење језичких јата,

  у нашој поезији је почело још у време романтизма, тачније у високој 

романтичарској поезији Лазе Костића и његовој теорији о укрштају симетрије и хармоније као и у 
примени хијазма. Даље иновације наставља Сима М. Сарајлија кроз игре речи, каламбуре и кованице, 
а потом се јавља и Ђорђе Марковић Кодер. У поезији модерне то су Ракићева оштра опкорачења тј.  
опкорачења   која   пресецају   одредбену   синтагму,   а   код   Диса   то   је   механизам   обртања   агенса   и 
пацијенса.   У   авангарди   то   је   ритмичка   сегментација   стиха   и   прозне   реченице   М.   Црњанског,   а 
Настасијевић се упутио у потрагу за 

матерњом мелодијом

 која лежи дубоко запретена у несвесним 

слојевима нашег бића и језичког израза.

ПРЕДРАГ ПЕТРОВИЋ: УОПШТЕНЕ ЦРТИЦЕ

Полазећи од дијалектичког односа између уметничког средишта и периферије, историјску авангарду 
можемо одредити као пројекат великог децентрирања, или како то пише у каталогу за прву изложбу 
Плавог   јахача   у   Минхену,   1912,   истискивање   центра   гравитације   из   уметности,   и   то   почев   од 
најбуквалнијег   просторног  измештања   измештања   средишта  књижевног  живота,  па  до  устројства 
самог   књижевног   текста.   Одреднице   -   превазилажење   евроцентризма   кроз   интересовање   за 
примитивне и просторно удаљене културе, напуштање академизма преласком из салона у кабарее и 

23

 ЉМ, стр. 99.

14

кафане, ускрснуће логоцентризма, пред продором апсурдног и ирационалног, крах естетицизма услед 
експлозије   естетике   изван   институционалних   оквира   предодређених   традицијом,   дестабилизација 
статуса субјекта у књижевном тексту, деструкција текста изостанком кохерентног и хармонизованог 
односа делова/фрагмената и целине.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ: ПОСЛЕРАТНА КЊИЖЕВНОСТ

(Литерарна сећања)

Тренутак у којем се у часописима врши расветљавање литературе у времену од 1919-1929. за њега је 
превише   збркан   с   гледишта   литерарне   историје.   ТЕРМИН   ПОСЛЕРАТАН   НЕ   ЗНАЧИ 
ТЕМПОРАЛАН него зависи од количника предратног и послератног У ДУХУ.

СЕЋАЊА ДО РАТА: Голуб, Босанска Вила – која је одржавала присан однос са сарадницима. Затим 
Митриновић   –   као   поетски   узор   многим   песницима.   Бранково   коло   и   један   од   уредника,   Лаза 
Поповић, који је имао посебну модернистичку књижевну културу и сенс. Затим Дело и СКГ: Скерић 
више   нема   утцаја   и   остао   је   реликвија   предратног   доба,   али   га   уважава   због   радне   снаге   и 
једноставности есеја, због воље да ствара књижевну атмосферу и зато што би добро било да је још 
увек жив, због храброг и широког културног – југословенског обзорја, али његово наслеђе не постоји; 
Богдан Поповић утицао је само Антологијом, чији је предговор био неприкосновен и од поверења. 

ВРЕМЕ РАТА: три тачке: КРФ-ЗАГРЕБ-ЉУБЉАНА. У Загребу је Друштво хрватских књижевника 
издавало   часопис   Савременик   који   је   припадао   хрватској   књижевности   али   је     нехотице   био   и 
јужнословенски. Већ треће године рата он је тражио сарадњу србијанских писаца. Према његовој  
опреми СКГ је изгледао као покисао. Мирослав Крлежа је био његова највећа сензација 1917.   –  
његова лирика означава први знак послератне књижевности, различита од предратне. Такође, Иво 
Андрић, као члан редакције Књижевног југа имао је велики значај као уредник, али његова поезија у 
слободном стиху кја мало објављивана сјајан је део нејговог талента. Тим путем он је знао и видео 
шта   долази  и желео  је  да   помаже  нову  лирику  и  прозу.  Поред  њега  ту  су  и  Аугуст  Цесарец,  и 
Августин Ујевић, чија лирика до појаве поратних представља највиши домет.

ЛИЧНИ   ДОДИРИ   СА   ЗАГРЕБОМ:   ремисценције   и   сећања   на   ратне   године,   на   сусрете   са 
књижевницима, познанство с Андрићем, револуцију, одлазак у Београд, стварање и живот једне нове 
књижевне генерације у хаосу рата... Искуство повратника у запрепашћење и општу невеселост...

СЕЋАЊА  НА  ГОДИНЕ  1919-1920:  кафана   Москва,  као  главни  штаб  послератне  литературе,  као 
место окупљања песника који су имали елана да би живели за књижевност, тзв. футуристи, који су се 
у атмосфери послератног грбежа за позиције састајали да би расправљали о слободном стиху, на  
велико увесељење публике. Ту су били: Светислав Стефановић, Сима Пандуровић, Бора Станковић, а 
они су се одушевљавали идејом преношења Књижевног југа у Београд, што је пропало. Помиње и 
девојке: сестру С. Пандуровића, његова другарица на универзитету, с којом се много препирао о 
слободном стиху, и друга Анђелија Лазаревић, кћи Лазе Лазаревића, коју је скоро силом натерао да 
штампа   своје   стихове   и   прозу...   Нова   светлост   и   Дан   били   су   први   послератни   часописи.   Он   је 
наследио редакцију Дана, на једну годину. Група уметника (С. Миличић – зрви заговорник слободног 
стиха, Андрић, Т. Манојловић, Винавер) из Москве, и Дан значили су нов стих, нову прозу, нове 
интенције, повратак своме, поуздање у себе, у своје изворе (отуда симпатија за наш романтизам), у 
наше књижевне разлоге, не тражећи једнако западне калупе, а носећи у себи жељу за књижевним 
радом,   без   академских   марифетлука.   Група   је   лично   изводила   радове   на   јавним   читањима, 
концертима и изложбама... Грешка је била компромисни однос према предратнима. Ипак, много оног 
што је добро у нашој поратној књижевности почело је ту.... Битнан је још Прогрес (Винавер и Токин 
као чланкописци) и догађај: покретање Нове светлости (СКГ), с Богданом Поповићем, 1920. то је 
одмах показало карактеристичне црте истрајности патријархалне оданости, одушевљење публике и 
сл. Није било настојања да се у погледу писма начини часопис југословенске оријентације.... Каје се 
што   је   направио   сентименталини   компромис   с   њима   када   је   штампао   Објашњење   Суматре 

23

 ЉМ, стр. 99.

16

ОСТВАРЕЊЕ РЕЧЈУ: данас је надчовечански напор песнички проговорити. Моћ да се свакога дана 
засвира на божанском инструменту. Нови талас поезије сваки пут другачије поремети свакодневно, 
ситну реч помери, или јој извитопери значење и буде довољно. Тиме нам се отвара ретроспективан 
поглед: песма и мелодија су биле истовремене. У гласу пулсира нека даља дубља садржина.

МУЗИКА: најчистије, најобилније, најмоћније - Поезија се остварује музиком, јер само она носи у  
просторе апсолута, без фиксираних облика. Она је флуидна екстаза.

РЕЛАТИВНА МЕРЉИВОСТ: одговарајући степен реакције. Ја – до савршенства израђен инструмент 
– којом јачином затреперим, толика је мера. Чудна је моћ поезије да пречишћава оног што је прима, 
да шири и појачава способност његове реакције на свет.

ТАЧКА БЕЛОГ УСИЈАЊА: трен кад се силином сржи грађа преобрази да се првобитни појам у њој 
изгуби. Када боја, тон, реч постаје нешто живо, неосећено и неслућено.

МИЛОШ  ЦРЊАНСКИ

ОБЈАШЊЕЊЕ  СУМАТРЕ

Пише на позив Б. Поповића за СКГ, да изложи своје Вјерују о поезији... Не може да говори без 
извесне збуњености о намерама најновијих у књижевности и одриче своју потпуну одушевљеност по 
том питању, јер не верује у убеђивање у књижевној борби, у борби уопште. Може само да покаже  
вредности и открије интенсије у новој лирици, за које држи да су врло велике, и то само у контурама, 
без синтеза, уз откривање мисли које владају са оне стране папирнате, барикаде, где смо ми.

АНТИУТИЛИТАРНОСТ:   Нова   поезија   се   напада   највише   због   њене   таме,   неразумљивости, 
декадентности, а о томе се не може говорити без ироније. Већина њих се налази на политичкој 
левици, и одбацује корисне, популарне и све хигијенске дужности поезије, које код нас људи без 
осећања за уметност, а у пуноћи социолошког смољубља, често намећу. Најновија поезија није ни 
лудорија ни декадентство, а то ће свако увидети ако се распита за руске футуристе, за часопис Мир 
искуства. Наша најновија уметност не спава, а већину напада води бедна глупост малих средина, а  
баш је

 популарност

 наше књижевности била проблем што је она тако устајала. Расно, јасно, просто – 

у уметности не помаже ништа. Све је то дао Витмен па су га опет пола века сматрали за будалу. 
Непопуларност нове поезије је својевољна – они рачунају са неразумевањем публике, која и не треба 
да их разуме.

НОВА   ПОЕЗИЈА:   представља   пад   старе   идеје,   форме   и   канона.   Претпоставља   нову   осетљивост: 
последица рата, губљења илузија, сусретања са рушењем вредности грађанског света до тада. Многи 
су   се   вратили   тражећи   вредности   циле-миле   стихова,   свакидашњих   метафора,   поезију   вечних 
сликова, хризантема које су цветале у недељним додацима. Али: ДОШЛЕ СУ НОВЕ МИСЛИ, НОВИ 
ЗАНОСИ,   НОВИ   ЗАКОИ,   НОВИ   МОРАЛИ.   МОЖЕ   СЕ   БИТИ   ПРОТИВ   НАС,   АЛИ   ПРОТИВ 
НАШИХ САДРЖАЈА, И ИНТЕНСИЈА, УЗАЛУД. Свет не жели да чује ужасну олују у којој се тресу 
не политичка ситуација, нити књижевне догме, него сам живот. То су мртви који пружају руке! Треба 
их наплатити! Као нека секта, ми сад доносимо немир, преврат, у речи, у осећању, у мишљењу, који 
постоје непосредно у њима: из масе, из земље, из времена нашег, прелази на нас и не да се угушити.

ФОРМАЛНИ РАСКИД С ТРАДИЦИЈОМ – ради бацања стрмоглавце у будућност. Одељени су од 
овог   живота   јер   су   пронашли   нов   (алузија   на   Бодлера).   СЛОБОДНИ   СТИХ   –   ПОСЛЕДИЦА 
САДРЖАЈА! Нису одговорни за своје ЈА – не постоје непроменљиве вредности! Битан је непосредан, 
чист облик екстазе! Изражавање променљивог ритма расположења, тачна, што спиритуалнија слика 
мисли. Употреба боја, лелујавих боја, снова и слутњи, звука и шапутања ствари без припремљених  
калупа. Битне су форме космичких облика: облака, цветова, река, потока. Звук речи је неразумљив јер 
се навикло на мењачки, новинарски, званични смисао речи.  Психолошко време је оделио Бергсон од 

23

 ЉМ, стр. 99.

17

физичког и зато је нова метрика: лична, спиритуална, магловита, као мелодија, која тражи ритам 
сваког расположења, у духу нашег језика који је на ступњу фељтонских могућности. 

СТИХ: занесена играчица, па своје покрете чини у екстази. Своје екстазе претвара у голе покрете. 
Језик је ослобођен окова и пуштен да слободно открива своје тајне. 

ХИПЕРМОДЕРНИ   САДРЖАЈИ:   За   њима   корача   маса   оних   који   су   међу   лешинама   и   гасовима 
осетили

 хипермодерне

 сензације. Па су изгубили радост. Песник је реално осетио оно што се означава 

као болесним у поезији, која проналази вредности пре самог живота. Покушавају ослобођење од 
заблуда,   закона,   веза,   срамота   верујући   у   предестиране   слушаоце   и   читаоце   наше.   МОДЕРНА 
ПОЕЗИЈА ПОСТАЈЕ ИСПОВЕСТ НОВИХ ВЕРА. Кад смо будни имамо сви исти свет, а кад сањамо, 
сваки свој – Аристотел. Нема намеру да расправља о метрици, уместо тога описује како настају 
песничка, хипермодерна бунцања, као што је Суматра.

Осетих једног дана сву немоћ људског живота и замршеност судбине наше. Видео сам да 

нико не иде куда хоће и приметио сам везе, досад непосматране.

Мотив путовања возом и повратка у завичај из рата. 

Све је прљвао и тамно, распаднуто. У тој атмосфери размишља о причању друга који је светски 
путник, и који је био заробљеник на Уралу. Помислих: гле, како никаквих веза нема у свету. Ето, тај 
мој друг волео је ту жену, а она је остала   негде далеко у некој завејаној кући, сама, у Тоболску. 
Ништа се не може задржати. И ја, куд све нисам ишао. Куд све нису стигли наши боли, шта све 
нисмо, у туђини, уморни помиловали! Не само ја, и он, него и толики други. Хиљаде, милиони! Поток 
чији се жубор румени у мраку, војници који прелазе преко крова, Чортановачки тунел пешке, Дунав, 
сивило, пред зору. Све је замршено. Изменили су нас. Сетих се како се пре дугачије живело. И погнух 
главу... Видео сам још Месец, сјајан, па се и нехотице осмехнут. Он је свуд исти, јер је мртвац... 
Изгубио сам страх од смти. Везе за околину. Као у некој лудој халуцинацији, дизао сам се у те 
безмерне, јутарње магле, да испружим руку и помилујем Урал, мора индијска, куд је отишла румен с 
мога лица. Да помилујем острва, љубави, заљубљене, бледе прилике. Сва та замршеност постаде 
један огроман мир и безгранична утеха.

ЗА  СЛОБОДАН  СТИХ

Једина сласт победе у књижевним борбама је осећање јесно: да живот и уметност нису, нити ће бити, 
једно, и да баш у томе лежи њина, једно другом противна, суморна чар. Код нас у те борбе несносне.  
Нама је увек недостајала свесност. Код нас књижевне полемике немају циља. После уједињена наш 
однос   према   европским   уметностима   постаје   други.   Део   смо   најновијих   словенских   појава 
(Мајаковски, чешки футуризам, Мештовић). Наша књижевност имала је част да служи национализму, 
у трагичној и величанственој епохи. У Европи је неминовна тенденцјија уметности обарање старих и  
уздизање нових вредности живота. Уметност се растаје од живота, а живот ће кренути за њом, и само 
тако је она Ничеово потврђивање постојања. Код нас се назиру само формалне промене које изазивају 
препирке, а за њих се управо треба и борити. За питање форме наше данашње лирике.

23

 ЉМ, стр. 99.

19

Хипнзам је преживљавати, много крви давати медитацијама и живети од свега и у свему путем сна,  
који једини може да открије бар у привидним контурама, што иначе све друго заокружава одређеним 
линијама.
 
Хипнизам је директна илузија свега, душевних драма и метафизичких дубина. Хипнизам је - Сан  
екстазе, без кругова и опредејења.

Хипнистичка   стварања   раде   на   преживљењу   човека   и   свега   осталог.   Хипнисте   остављају   себе   у 
звездама, у шумору грања, у ноћној светлости и мосле да то вечношћу с њима живи. А принципа не  
постоји. ФОРМА је као сан оцрта. Речи су мизерна помоћ, иначе би хипнисте живели етеричношћу 
мисли и осећања.

ДОСТА! – са мртвим линијама на папиру за даме по будоарима, са меланхоличном музиком без 
израза, динамике и имало експресије. ДОСТА – са идиотским људима од камења, који представљају 
мисао. ДАЈТЕ НАМ: мало даљина – мало страха – мало радости открића – мало вечности. Доста сте 
нас гњавили са женама, балконима, серенадама, са Дучићевим епитафима и измишљеним маркизама. 
ДАЈТЕ НАМ: мало грозе – мало свемира – ужаса – мало ваше крви – дајте нам ЕТЕРИЧНОСТИ: у 
чему је Васељена.

НЕ СМЕТАЈТЕ НАМ! Васељена не прописује посебну етику којој се треба кретати. Уметност није 
више ради лепоте, уоквирене естетике, да трпи догме. Славите оне, чији се ум изгубио у Васељени на 
руменом сну екстазе. Тако ћемо докучити апстрактне екстазе.

Хипнизам је живео од Праискона – наша величина је што смо га сада пронашли. Све живи у природи,  
само је потребно слутњом подићи плаве завесе Васељене. Све има свог смисла, иначе би природа  
била у парадоксу неистина. Шта вам је стало до тога, ако смо ми, Нови анархисте, спалили лажног, 
слављеног Бога предака, живи син је Праисконско Откриће.

Нас Хипнисте прогони фаталност што верујемо у етику времена: јер пургатор мора доћи за данашње 
апостоле – убице и умобиолнике – богове. Не требају нам књижевни парламенти ни академије. Нама 
је доста слобода бескраја: ХИПНИЗАМ.

Време је да се Балкан запали духовно. Зашто да не запалимо нерве будистичком хипнозом Васељене, 
да у сну, као у звуку ишчезнемо у свемир. Дошта је католицизма, Запада, када је Исток тако близу.  
Нек наше душе буду хипнистички конци – Амин!

ДУШАН  МАТИЋ

МАНИФЕСТ БЕОГРАДСКИХ НАДРЕАЛИСТА: ПОЗИЦИЈА НАДРЕАЛИЗМА

Цео један свет против целог једног света. Свет бесконачне дијалектике и динамичне конкретизације 
против света мртвачке метафизике и апстрактне и задригле статичности. Свет ослобођења човека и 
несводљивости духа против света репресије, свођења, моралне и друге кастрације. Свет неодољивог 
некористољубља   против   света   посесије,   конфора   и   конформизма,   кукавне   личне   среће,   осредње 
себичности, свих компромиса. 

Непомирљиви конфликт на плану човека и човека морално обелажава личности. Он је одлучујући 
фактор. То није неко апстрактно противстављање временског и вечног човека. Ми не верујемо у 
априрорно сазнавање његових вечних граница: оне су духовна репресија. Не верујемо ни у могућност 
човекове   резигнације   пред   успехом   или   неуспехом   једног   преокрета.   Човек   жели   да   постоји   без 
окрњености, или да не постоји. Ни у једном часу није могуће рашчинити НЕРАЗЕДЉИВО јединство 
вечног и временског човека.

23

 ЉМ, стр. 99.

20

То   је   антитеза   човека   данашњице   и   друштва   данашњице.   Ми   откривамо   тај   судар   у   одређеним 
тачкама и преко тога се не може прелазити. Овај проблем има свој корен у области извеснх реалних 
дешавања,   где   се   најпотпуније   изражава,   где   се   решава   и   где   ће   бити   решен,   у   екстреминм 
солуцијама. Ако се чини да је тај конфликт неисцрпан, такав је само зато што човек, тај разломак 
света, јесте несамерљив и несводив. У сваком тренутку, на сваком месту, када је у питању истинско  
преиначење   и   аутентично   деловање   човека,   ми   га   видимо   ангажованог     ЦЕЛОГ,   јер   је 
трансформација односа свега према свему морално мерило човековог стварног о-кончавања.

Тај МОРАЛНИ КРИТЕРИЈУМ – не зависи од некаквог статичког узакоњења добра и зла, већ је 
условљен  процесом  дијалектичког   ПОСТАЈАЊА,  превратничким  развојем  човековог  окончавања. 
Полазећи од изворних, нагонских и у основи несводљивх захтева човека, тај морални принцип носи 
нас ка апсолутности једне граничне идеје слободе, увек обнављане. Ми смо одговорни само пред 
овим ДЕТЕРМИНИЗМОМ МОРАЛА.

Овим прогласом подвлачи се спољашња различитост и унутрашње јединство свих надреалистичких 
поступака и свих манифестација, који се посматрани понаособ и статички, не показују увек у својој  
пуној доследности. НАДРЕАЛИЗАМ: једна дејствујућа КООРДИНАЦИЈА извесних прекретничких 
доктрина   и   метода,   и   извесних   појединачних   негација   и   захтева   једног   потпуно   бесповратног 
изражавања.   То   је   драматично   суочавање,   и   у   том   ДИЈАЛЕКТИЧКОМ   ПРОЖИМАЊУ 
СУПРОТНОСТИ,   у   том   ПОВЛАЧЕЊУ   СВИХ   ПОСЛЕДИЦА,   једно   безобзирно,   коначно 
исцрпљивање   свега   што   се   не   ужљебљује   у   неумољиви   механизам   конкретног   и   универзалног 
постајања.   Захваћени   смо   смртоносном   и   непобитном   моралном   машинеријом   постојања.   Сви 
случајни   облици   нашег   изражавања   и   наше   обузетости   на   свим   плановима,   из   челичне   чељусти 
дијалектике, само су уобличавања нужности ОДГОВАРАЊА. Гнушати се и одрицати и гледати у очи 
пуном остварењу и опстојању чуда, од ојег желе да нам одврате поглед – да не бисмо опазили да је 
лажно тријумфална и накинђурена поворка заиста само погреб једног балсамованог лешног доба. 
Позивати  се   на   Маркиза   де   Сада,   Хегела,   Лотреамона,   а   не   заборавити   Бапу,   Бајферта,   Велмара 
Јанковића. 

Бити обузет ЛОГИКОМ СЛОБОДЕ, ФРЕНЕЗИЈЕ БЕСКОНАЧНОСТИ, а  

памтити пушење строго 

забрањено,   опасно   је   ван   се   нагнути,   вози   десно,   беспосленима   забрањен   улазак.  

Спроводити 

хотимачан скандал, изазивати, деморалисати, и захтевати озбиљност и строгу, основну часност сваке 
речи и сваког поступка. Излемати Р. Драинца, и бдити у језгру сна, бити у стварности сна. Одбацити  
сву ту гадну и лепу књижевност и писати песме.не моћи се отети јединој тамо Тоталног Проблема, и 
хумор,   тај   хумор   искован   на   наковњу   песимизма.   Живети   неотклоњиво   очајање,   и   опору   наду 
социјалног опредељења. Све то, свет то и све остало.

Време је да човек себи ДАЈЕ право а не да га тражи. На путу КОНКРЕТИЗАЦИЈЕ ЧОВЕКА, те 
идеалне интеграције наше тоталне упорности, нама је јасно да пред свим оним што је на том путу 
отпор или сметња, наш револт може једино да узме карактер делујуће, непрестане, рушилачке акције. 
Нападати све оно чиме је човек одстрањен од своје најдубље, од те своје опасне, ПРАВЕ МОРАЛНЕ 
САДРЖИНЕ. Све то нас ставља пред неизбежност општег преокрета света, на коме се данас једино  
осећамо   позвани   да   сарађујемо.   Реални   услови   тог   преокрета   искључују   сваку   произвољност, 
моралну лабилност и интелектуално баратање. 

Ми ипак знамо да је свако појединачно решење данас немогуће, полазећи од најкоренитијих захтева 
појединца, тог дивљег и неумољивог дизања човекове слободе и нагона, тог стварног извора сваког 
револта. Јер сматрамо да истински револт не остаје никада на плану тренутног свог израза, где се  
неизбежно  претвара   у  безопасан аутоматизам,  који не   погађа  никога   и ништа.  РЕВОЛТ  мора   да 
ПРОДУБЉУЈУЋИ СВОЈУ ПРИРОДУ тражи свој корен, и свој реални гранични израз, који је не само 
целог једног света односа, већ и деструкција услова који га стварно проузрокују и који не морају да 
буду увек видљиви у непосредним поводима. То га на ширем плану координације води ка приначењу  
самих реалних услова живота. У питању је да се свет сада промени, а не да се тумачи.

Постоји само једна тачка гледишта, екстремна и дијалектичка, и само једна морална делатност, она 
која се подвргава детерминизму постајања. Решени смо да свако питање и сваку акцију исцрпимо до 
крајњих последица, знајући да је револт израз и свест, узорк и последица тог конфликта у којем  

23

 ЉМ, стр. 99.

22

књиге онога времена. И да је написао само песме Тамница и Можда спава, а написао их је мало 
(збирке Утопљене душе, 1911. и Ми чекамо цара, 1913), Дис би остао јединствена појава у српској  
поезији,   како   по   дубини   трагичног   осећања   живота,   тако   и   по   изузетној   музикалности   помало 
неспретних стихова.

Рано преминули Милутин Бојић успео је да испољи свој велики књижевни дар и да за кратког живота 
објави две књиге песама (Песме, 1914. И Песме бола и поноса, 1917), те да му Народно позориште у 
Београду изведе драму у стиху Краљева јесен (1913). Тај песник животне снаге и радости, али и туге  
и малодушности, највише се памти по свечаној и патетичној, скоро обредној песми Плава гробница. 
Био је и значајан драмски писац (у рукопису је оставио још једну историјску драму у стиху, Урошева 
женидба, две драме из савременог живота, збирку песама Сонети и др.).

Српска проза овога доба, коју је Скерлић одредио као лирски реализам, ослања се на претходну 
традицију, али и утире пут потоњој модерној прози. Иво Ћипико је у својим приповеткама (збирке 
Приморске душе, 1899; С јадранских обала, 1900; Са острва, 1903; Крај мора, 1912. и др.) и романима 
(За крухом, 1904. и Пауци, 1909) спојио социјалну тематику с поетизацијом 

природног човека.

 Пауци 

су   један   од   најбољих   социјалних   романа   у   српској   књижевности.   Ћипико   јс   био   првенствено 
новелиста, а Петар Кочић скоро искључиво приповедач. Осим изврсне сатиричне једночинке Јазавац 
пред судом (1904), те нешто раних песама и чланака, његово дело обухвата три збирке приповедака 
под заједничким насловом С планине и испод планине (1902, 1904. и 1905), збирку Јауци са Змијања 
(1910) и дужу сатиру Суданија (1911). У приповеткама, писаним сочним језиком и пуним живих 
дијалога, Кочић је описивао свој завичај, природу и људе, њихове згоде и незгоде, а нарочито патње  
сељака притиснутих неправдом, те створио целу галерију упечатљивих ликова: шерета, страсника и 
патника. Најзначајнији српски прозни писац овог раздобља и један од најзначајнијих уопште био је 
Борисав Станковић. Тај елегични песник родног Врања најчешће приказује понижене и увређене, 
осујећене   и   одбачене,   сукоб   старог   и   новог,   појединца   и   друштва,   сна   и   јаве.   Носталгија   за 
прошлошћу, жалост за младошћу уобичајене су његове теме. Огледа се то и у његовим приповеткама 
(збирке Из старога јеванђеља, 1899; Стари дани и Божји људи, обе 1902), и у драми Коштана (1902), и 
у роману Нечиста крв (1910), па и у незавршеној драми Ташана и, такође незавршеном, роману Газда 
Младен. Трагичну страст приказао је  и Кочић у појединим приповеткама, али је  нико није тако 
снажно изразио као писац Коштане и Нечисте крви. Психолошком дубином, лирском топлином и 
истанчаношћу осећања Станковић најављује модерну прозу.
 
У   раздобљу   пре   1914.   започела   су   своју   књижевну   делатност   и   два   писца   која   су   наставила   да 
стварају и дуго после тога, оба у војвођанској традицији. Вељко Петровић се нарочито истакао као 
родољубиви   песник   (збирке   Родољубиве   песме,   1911.   и   На   трагу,   1914,   а   затим   Стихови,   1951, 
Невидљив извор, 1956.) и приповедач (збирке Буња и други у Раванграду и Варљиво пролеће, обе  
1921; Изданци из опаљена грма, 1932, Препелица у руци, 1948). Писао је и критике и есеје. Есеј је,  
међутим, био омиљена и главна форма Исидоре Секулић, која је почела лирско-медитативном прозом 
(Сапутници,   1913.   и   Писма   из   Норвешке,   1914),   да   касније   објави   две   књиге   меланхоличних 
приповедака о судбинама паланчана, под називом Кроника паланачког гробља (1940. и 1958), као и 
књигу   Записи   о   моме   народу   (1948).   Своје   многобројне   критике   и   есеје   о   домаћој   и   страним 
књижевностима сабрала је у збирку Аналитички тренуци и теме (три књиге, 1940), а написала је и 
студију Његошу, књига дубоке оданости (1951) и др.

Културна ризница СРБИЈЕ

саставио и уредио Јован Јанићијевић

Антологија новије српске лирике

Антологија новије српске лирике

  Богдана Поповића из 1911. године је једно од његових врхунских 

остварења.   Издала   ју   је   Матица   хрватска   у   Загребу   у   склопу   рада   на   културном   и   књижевном 

23

 ЉМ, стр. 99.

23

зближавању Хрвата и Срба, који је тих година  на обе стране добијао на замаху. Од различитих 
приступа, Богдан Поповић се одлучио, у скалду са својом критичарском орјентацијом, за естетички 
принцип. Хтео је, како објањава   у Предговору да она буде састављена ,,до почетка до краја по 
мерилима чисто естетичким... и да у њу уђу само песме биране по својој лепоти, а да песнички 
производи који би били карактеристични за поједино доба такођер уђу само онда ако претходно  
договоре затхевима постављеним по критеријуму лепоте. 

У  

Предговору  

који има карактер теоријског трактата и који је у своје доба оставио скоро једнако 

снажан дојам колико и сама  

Антологија

, Поповић је за ову прилику поставио песничком делу три 

принципа које мора задовољити да би било лепо: да је емоционално, да је јасно и да је 

цело лепо,

 тј. 

лепо у сваком стиху и у свим појединостима израза.
Цело градиво књиге је подељено на три доба:

1. после 1840;
2. после 1880;
3. после 1900.

Унутар тих доба Поповић није ишао за представљањем песничких личности већ груписањем песама 
настојао   да   илутрира   развојни   циклус   новије   српске   лирике,   правилности  и   симетричност   њеног 
развојног ритма, одприхвпо четака у једноставној и непосредној поезији Бранковој, с ослонцем на 
израз   народне   песме,   до   рафиниране   поезије   како   се   она   манифестирала   у   остварењима   Симе 
Пандуровића и других. Истовремено је Поповић, по угледу на Пелгревјвову 

Златну ризницу

 енглеске 

књижевности, желео да поредак грађе у књизи буде уметнички, да 

Антологија

 делује као да је тако и 

писана, и да читана по реду својим унутрашњим складом остави дојам целовитог и заокруженог 
уметничког дела. Зато је унутар споменутих доба, а и даље у оквиру целе књиге, слагао песме и  
кругове, по темама, стиху, сродности или контрасту угођаја. 

Од   три   раздобља   у   које   је   разврстао   српске   песнике   раниеј   постављеним   естетичким 

критеријумима, највише је одговарало друго раздобље за Војиславом Илићем, Јованом Дучићем и 
Миланом   Ракићем   као   главним   представницима.   Унутар   овог   раздобља,   и   унутар   целе   књиге 
доминантно   место   је   добила   поезија   Јована   Дучића.   Први   пут   у   историји   српске   књижевности 
окупљен је у једној књизи и предат јавности већи део највиших правих спрксих лирских вредности.  
Једини   кобан   њен   недостатак   изостављање   песничких   остварењан   ајкрупнијег   имена   предратне 
лирике, Владислава Петковића Диса. 

Пошто је била прихваћена од читалаца и критике, 

Антологија

 је штампана у Београду идуће 

године. 

Главна тема Поповићева чланка  

Јован Скерлић као књижевни критичар (1914,1920)

  јесте 

претрес Скерлићевих радова као оцена о делима. Своје мишљење у овом питању Поповић је врло 
нијансирао.   На   једној   страни   је   признавао   бе   зрезерве   велику   општу   критичарску   компетенцију 
Скерлићеву, велику просечну и велику бројчану тачност његових судова. Паралелно је, међутим, 
истицао да је Скерлић и чешће него би одговарало његову формату критичара грешио у одређивању 
степена квалитета појединих дела, било да је нека дела преко њихове вредности хвалио, било да  
понекад   није   истакао   све   позитивне   и   све   негативне   стране   дела.   Као   примере   непотпуних   и 
дефектних     Скерлићевих   судова   споменуо   је   његове   оцене   о   Дучићу,   Ракићу,   Лази   Лазаревићу, 
Владиславу   Петковићу   Дису   и   још   неке   друге.   Посебно   је   истицао   да   већина   грешака   лежи   у 
оконости што Скерлић није био искључиво књижевни критичар, већ и политички и друштвени борац. 
Из те констатације је изведен закључак да није пожељно да критичар суделује у социјалним борбама 
и трзавицама, и не треба да се бави политиком. Само књижевности треба да се жртвује. 

Његов   велики   узор   био   је   А.   Бен,   који   је   припадао   школи   позитивистичке   емпиријске 

естетике. На питања како уметник ствара Богдан Поповић је говорио да он ствара исто као што лоза 
роди грожђе или крушка крушку. Уметник ствара умом. О таленту је говорио да сваки песник, писац 
моеж лепше писати ако се стално уздиже, непрекидно ради на интелектуалном уздизању. 

Поповићеве критике, мада малобројне, биле су врло значајан фактор његова деловања на 

време. Слабости Поповићевих критика пориситичу највише од објективистичког духа којима их је 
аутор оптеретио и од свега онога што је с тим духом ибло повезано и што је из њега произилазило. 
Он је отворио прозоре на свет спрксе књижевности, увео у српску књижевности књижевна кретања 
европских   књижевности.   Створио   је   у   Срба   књижевну   критику   као   врсту   и   обогатио   је   новим 
методолошким критичарским поступцима. Жив и сликовит стил његоивх најбољих списа удружен са 
стилом неких других књижевних радника псотао је језгром једног новог, гипкијег и књижевнијег 
начина изражавања, опште познатог под називом 

београдски стил.

 Нико пре и после Поповића није 

23

 ЉМ, стр. 99.

25

тј. стало падати жуто лишће, итд.

У ову последњу групу песника, сем Милана Ћурчина (који је заступљен са 7 песама), иду јо':  

Светислав   Стефановић   (5),   Стеван   Луковић   (1),   Милош   Перовић   (1),   Божидар   Николајевић   (1), 
Војислав   Ј.   Илић   Млађи   (3),   Душан   Симић   (1),   Даница   Марковић   (3),   Велимир   Рајић   (4),   Сима  
Пандуровић (2), Вељко Петровић (2), Мирко Королија (1) и Душан Срезојевић (1). Са много пажње, 
укуса и уметностк прибране, и врло вешто распоређене, песме у овој антологији не дају слику новије 
српске   лирике   у   њеном   историјском   развоју,   не   приказују   пак   поједине   песнике   у   њиховим 
карактеристичним особинама и у њиховој целини, али нам дају избор најбољих песама и естетичку 
целину   саме   поезије.   Без   обзира   на   оно   што   би   у   новијој   српској   лирици   било   занимљиво   за 
књижевног   или   културног   историчара,   уредник   је   бирао   песме   по   њиховој   лепоти.   Оно   што   је 
карактерцстично за неко доба ушло је у ову збирку само онда ако је у исто време било и лепо толико  
колико   је   карактеристично.   Уредник   је   имао   намеру   да   дâ   тачно   оно   што   наслов   његове   књиге 
обриче: — збирку цвећа новије српске лирике.

Занимљиво је, како у овом вештом избору поједини песници изгледају или много боље или 

много   горе   но   у   својим   збиркама.   У   првом   добу,   Јакшић   изгледа   врло   упрошћен,   са   неколико  
оскудних тема, и са претераним реторичарством, које каткада иде до галиматијаса. Змај изгледа врло 
добро: из плеве његове поезије — он је писао тако много и тако олако! — извађено је златно зрневље,  
тако да у целом свом добу изгледа не само најобилнији и најразностранији песник свога периода, но 
и најсадржајнији, најосећајнији и најбољи. У другом периоду добива много Јован Дучић, коме је у 
овој збирци дат лавовски део. Дучић чија  

богата уметничка дикција... сва шушти обиљем свога 

белог и сјајног цвећа

. Исто тако добро изгледа и Војислав Илић, који у делој овој књизи излази као 

најбољи и најтачнији версификатор целе српске поезије, и који има у себи много више артизма на  
што би се иначе могло судити. Својим избаром и распоредом Поповић је подигао своје песнике као 
на пједестал, ставио их под повољни угао сунчане светлости — тако да ми видимо не само њихове  
најбоље ствари, но да нам оне и изгледају, можда, боље но што јесу.

Искључиво естетичко мерило има и својих недостатака. Ми у овој књизи не можемо да видимо 

историјски развој нове, српске поезије, ни песнике у свим њиним особинама, ни све песнике који 
имају места и значаја у нашој књижевности, ни развитак појединих родова наше поезије, ни све  
засебне врсте њене. При том мерилу може се врло лепо видети вредност појединих песника, али се не  
види укупна, општа вредност појединих књижевних праваца и песничких школа. Опасност је ту да се 
од дрвећа не вида шума. Ова антологија је једно субјективно уметничко дело, и као таква и није 
могла имати везе са историјским и књижевним намерама. И зато ми немамо овде песника, који у  
целини имају вредности, а ушли су песници који су случајно у свом животу написали једну или две 
добре   песме.   И   зато   видимо   у   овој   збирци   најбоље   српске   поезије   примитивног   версификатора 
Николу И Петровића Његоша, који је случајно написао једну добру песму, а не видимо песнике од 
вредности и имена, чији је песнички рад у целини и готово редовно добар, као што су, на пример, 
Јован Илић и Стеван В. Каћански. У своме великом уметничком критицизму, са својим изузетно 
развијеним аналитичким способностима, Поповић је каткада мерило подизао сувише високо, и због 
појединости које су вређале његову развијену естетску осетљивост, он је одбацивао врло лепе песме у 
целини. Ми бисмо желели, ради потпуности, па макар не били задовољени сви обзири и танани 
естетички   прелази,   да   видимо   сатиричну   поезију   Змајеву,   где   је   толико   личног   и   песничког,  
прекрасне сеоске песме Милете Јакшића, крепке и мушке родољубиве песме Вељка Петровића. И  
изгледа   нам   да   је   у   најмлађој   поезији   нашој   указана   превелика   и   незаслужена   пажња   извесним  
конфузионистима, снобовима и мистификаторима. Песма Душана Срезојевића Унутрашњи дијалог 
може   да   буде   карактериетика   за  

стил   неправилан   и   мутан,   често   сплетен,

  којим   данас   пишу 

поједини књижевни примитивци или поетски мистификатори, али нам не изгледа да ју је требало  
одликовати изнад толиких лепах, оригиналних и изврсних песама које су у последње време написане. 
Уосталом, као што каже Поповић: 

Апсолутне сигурности, наравно, не може бити, и у сваком избору 

мора остати један део субјективнога. Укус је резултат личних искустава; јасно је да се лична 
искуства свих људи не могу потпуно поклапати.

И још нешто. 

Уредник је желео да се његова Антологија може читати као свака друга књига, 

од почетка до краја, редом којим је састављена. Стога је он од хронолошког реда задржао само 
крупну поделу на три доба, а у оквиру тих доба је песме распоређивао слободно, тако како ће свака 
најскладније стајати поред друге

. Ову књигу би одиста тако требало читати, али она се, у широким 

читалачким круговима, неће тако читати. Она ће се прелиставати на дохват, према песницима који 
читаоца занимају, или према предметима који су му ближи, а то ће бити на штету саме књиге. То је  

23

 ЉМ, стр. 99.

26

потребно нарочито нагласити и скренути пажњу читаацима. Они имају пред собом једно уметничко 
дело, и као такво, као уметничку оркестрацију модерне поезије српске, треба да редом читају, да се 
предаду утиску песама које се ређају, и да осете сву гаму осећања које песме садрже. Да се ужива  
потпуно у овој књизи, треба се поверити уреднику: то је сигуран вођ, и ваља слободно ићи за њим.

Антологија   новије   српске   лирике   је   посао   прве   врсте,   чију   вредност   непосвећена   публика 

можда неће осетити. Већи предговор који иде уз књигу је један од најважнијих докумената које ми 
имамо о нашој новој поезији. Уопште, то је дело у које је Богдан Поповић унео све своје најбоље и 
највише способности, и оно исто толико чини част српској критици колико и српској поезији.

U dvadesetom veku, i s početka ovoga, pojavilo se preko sedamdeset antologija naše poezije. Do 12. januara 
2009.godine u nas pojavilo 2148 raznih antologija, panorama, hrestomatija, izbora, almanaha, zbornika, bil-
tena, bedekera, spomenara i raznih pesničkih putokaza. Naravno, nemamo nameru da se bavimo ovim poto-
njima, a niti svim antologijаma. Našu pažnju privukle su tek one nezaobilazne, sa ozbiljnim predgovorima i 
izborima, koje su se etablirale kao važni stubovi srpske književnosti, ali i one neozbiljne, kratkoveki bedekeri 
— kao primeri kako antologije ne treba praviti.

Pre jednog veka (1911) pojavila se 

Antologija novije srpske lirike

 Bogdana Popovića, koja je dosad doživela 

čak dvadeset četiri izdanja. Tu hvaljenu i osporavanu antologiju čine tri doba: prvo — posle 1840, drugo — 
posle 1880. i treće — posle 1900. godine.U predgovoru prvom izdanju, Bogdan Popović je naglasio da je an-
tologija sastavljena po merilima 

čisto estetičkim.

Popović je birao pesme po njihovoj lepoti; pesma mora biti 

''cela lepa''.Ono što je karakteristično za jedno doba ušlo je u ovu zbirku samo onda ako je u isto vreme bilo i 
lepo. Popovićeva namera bila je da ponudi ono što naslov njegove knjige eksplicitno kazuje: zbirku cveća 
novije srpske lirike.

Manifest u malom — 

cela lepa

, izazivao je sve vreme polemike, naročito u drugoj polovini dvadesetog veka. 

Osporavan mu je patetični ton, unapred zadato 

moranje,

 neprimenjiv metod pristupa pogotovo posle Prvog 

svetskog rata, i docnije, u primerima avangardne poezije koja je često bila zasnovana na destrukciji lepog, a 
više na prizivanju ružnog i disharmoničnog, na razbijanju jezika i forme, pogotovo u slobodnom stihu koji je 
dopuštao sve i svašta na putu razvoja (post)moderne umetnosti.

 
Antologija Bogdana Popovića najavila je, ustvari, održivost poetičke matrice, koju zagovara, kroz dvadeseto 
i potonje stoleće srpske poezije i istorije.Autor je imao sluh za procese u evropskoj poeziji toga vremena pa 
je, po viđenju Slobodana Rakitića, rezultat takvih stremljenja koja su se osećala i u 

Srpskom književnom gla-

sniku

 (gde se kao urednik zatekao francuski đak Bodan Popović), bila upravo ova antologija. Tako se prepo-

znaje uticaj evropskih pesnika, pre svih, francuskih (kod Jovana Dučića i Milana Rakića), a onda ruskih (kod 
Vojislava Ilića), engleskih (kod Svetislava Stefanovića), nemačkih (kod Alekse Šantića) i mađarskih (kod J. 
J. Zmaja). Ovo viđenje bi se, naročito povodom Zmaja, moglo relativizovati, ponajpre time što je Popović 
smatrao da nema apsolutno dobrih pesnika, već samo dobrih pesama. A prava pesma izvire ponajpre iz moći 
maternjeg jezika i tu se ukotvljuje u pesničkom talentu za sva vremena bez obzira na svakovrsne literarne uti-
caje izvana. 

Povlašćeno mesto, po broju pesama u antologiji, ima Jovan Dučić, potom slede J. J. Zmaj, Vojislav Ilić, Mi-
lan Rakić, Aleksa Šantić, Branko Radičević, Đura Jakšić, Milan Ćurčin, Velimir Rajić i drugi. S obzirom na 
to da Popović u antologiju nije uvrstio Simu Milutinovića Sarajliju i Petra Petrovića Njegoša, možemo bez 
po muke zaključiti da je autora zanimala pre svega, kako u naslovu i stoji — lirika. Sve što je imalo drugačiji 
prizvuk, nije se našlo u antologiji. Nije Popoviću odgovarao ni Sarajlijin ni Njegošev jezik natrunjen slavja-
noserbskim česticama, mada se takvom leksikom mogu izraziti suštastvena poetska stanja, one lepote koje 
Popović nije mimoilazio u svom antologičarskom ključu.

23

 ЉМ, стр. 99.

28

zatvoreno.Kao da je stvoreno skvrnuto pravilo da nove antologije budu što ograničenije i — nepravednije. S 
jedne strane to je govorilo o autoritetu Pavlovićeve antologije, koja je izazivala strahopoštovanje, a s druge 
— srozavalo uvide i ugled novih antologičara.

Pozivanje na 

Antologiju srpskog pesništva

 Miodraga Pavlovića kao meru sopstvene pozicije predstavlja pre-

tenciozno izjednačavanje i gubitničku poziciju priređivača, jer se ispušta iz vida da je ta čuvena antologija 
obuhvatila gotovo milenijum razvoja srpskog pesništva (uključujući i narodnu poeziju). U tako golemom hi-
lijastičkom periodu, Miodrag Pavlović je pooštrio (mogao je, čini nam se, i bez toga) kriterijume za predsta-
vljanje savremenika, ali i pesnika prethodnih generacija u dvadesetom, pa i devetnaestom veku. Takav postu-
pak nije za ugledanje kada se pravi antologija koja obuhvata svega pedeset godina ili, pak, vek ili dva. Uži 
rasponi vremena omogućavaju veći priziv aktuelnih pesničkih imena. Takvi rasponi nisu za poredbu sa inter-
valima od više stoleća koji, ustvari, zahtevaju antologiju od nekoliko tomova. Takva je mogla biti i antologija 
Miodraga Pavlovića.(Navodimo primer Petra Milosavljevića koji se poduhvatio posla izrade antologije srp-
skog pesništva u osam tomova i dosad objavio tek deo zamišljenog projekta što, očigledno, traži specifične 
uslove i materijalne pogodnosti za konačnu realizaciju).

Kao neveliki narod po broju živih duša, a time i mali jezik među 

svetskim vihorovima

, moramo imati antolo-

gičare koji neće kidati cvetove i korenove srpske poezije. Ionako očigledan hendikep ne sme se produbljivati 
iz snobovskih i kukavičkih namera, lenčugarskih i nadmenih mudrovanja nekih novih ''antologičara'', niti na 
otvorenu ranu sipati još crne soli, i to baš na kapilare poezije koja predstavlja jednu od najrodnijih naših du-
hovnih disciplina. U Evropi postoji relevantno mišljenje da su srpska i rumunska poezija danas najbolje na 
starom kontinentu. Taj kompliment dobijamo sa raznih strana, on je dobronameran, a naše je da se ne uzgor-
dimo, i ne odsečemo granu na kojoj sedimo, već da razumemo takve atribute. Potrebno je da upregnemo 
svest o sopstvenom daru i povučemo konkretne poteze u prilikama kao što je ova, da pokažemo sve što valja 
u

našoj

poeziji.Takve

su

nam

antologije

potrebne.

Značaj Pavlovićevog projekta vidimo, pored ostalog, i u tretiranju narodne poezije.Na to se retko osvrću nje-
govi tumači. Pavlovićeva antologija započinje, to ne smemo prevideti, lirskim narodnim pesmama: 

Ženidba 

sjajnoga mjeseca

 i 

Sunce i mjesec prose djevojku

 — (iz gornjega primorja), te (iz Crne Gore) 

Vila zida grad. 

Sve tri pesme su u ijekavskom izgovoru. Deleći srpsku narodnu poeziju na obrednu (mitsku) i junačku (ep-
sku), Pavlović donosi dragoceno zapažanje: 

Po mitovima su najstarije naše pesme koje govore o svadama 

nebeskih tela. Na njih treba biti ponosan, jer većina naroda čija je drevna poezija zapisana nema pesama sa 
motivima toliko drevnim. U Evropi samo Litvanci osim Srba imaju pesme slične starine.U staroj poeziji naći 
ćemo slične primere u sumersko-vavilonskoj tradiciji, i u starim indijskim pesmama — Vedama.

Ovo je, zaista, veličanstveno zapažanje. On dalje kaže: 

Tim svetim svadbama obezbeđivala se snaga obnove 

kosmičkog i životnog ciklusa. Našim precima nikako nije izgledalo da je obnova prirode garantovana sama 
sobom: oni su osećali da za tu obnovu nešto sami moraju da učine, a uz to što su činili (obred, npr. svadbe), 
pevali su i pesme koje su sve osmišljavale povezivanjem na mitske sile. 

Dakle, pevana poezija — grleno izvo-

đenje obreda. Tu vidimo i kolo u kom se natpevavaju grupe pevača, agon-kolo kao apotropojonski amblem 
energije što poezijom i pokretom razgoni negativne sile i priziva milost neba na zemlju. Dakle, Pavlovićevi 
uvidi u tami vekova saglasni su sa moćima poezije i njenog odjeka u našim vremenima. On zna da bez po-
znavanja narodne poezije nema osobnosti pesnikove. Na tom polju, Pavlovićeva antologija je dragocena jer 
nudi svest o simbiozi kolektivnog i individualnog duha: 

Zov narodne pesme za individualnog pesnika je sna-

žan. Narodna pesma i njeni elementi nisu samo jedna stilska oznaka naše poezije; postoji stalan dijalog pe-
snika sa narodnim pesničkim predanjem, od osamnaestog veka do danas. To nije folklorizam, ni romantizam, 
nego normalna potreba, stvarna pogodnost za pesnike ovog jezika.

Antologija srpske poezije

 Zorana Mišića

Antologija srpske poezije

 Zorana Mišića pojavila se 1956.godine sa konceptom retko primenjivanim u našoj 

književnosti. Imala je veliki značaj u potonjem etabliranju, odnosno, kanonizovanju novih pesnika u srpskoj 

književnosti.Priređivač se odlučio za antologiju pesnika, a ne — pesama, iako je knjigu nazvao 

Antologija 

srpske poezije

. A mogao je, možda čak i morao, nazvati — 

Antologija srpskih pesnika

. Doživevši sa raznih 

strana žestoke udare kritike toga doba (rascvetani socrealizam), projekat Zorana Mišića se obdržao kao 

autentičan i uticajan do današnjih dana. Na samom početku svoga predgovora, Zoran Mišić navodi rečenicu 

pesnika Pola Elijara, sastavljača poznate antologije francuske poezije: 

Najbolji izbor pesama je onaj koji se 

23

 ЉМ, стр. 99.

29

pravi za samog sebe.

 No, Mišić precizno objašnjava šta je njegova antologija: 

Ona je zamišljena kao zbornik 

najboljih pesnika, a ne najlepših pesama.

 Smatramo da Zoran Mišić nije bio do kraja dosledan ovakvom 

konceptu. Naime, postoji nekoliko pesnika koji su uvršteni sa samom jednom pesmom. Šta je ta jedna pe-

sma: ceo pesnik ili, jednostavno, najlepša njegova pesma? Po jednu pesmu imaju Aleksa Šantić, Stevan Lu-

ković, Dušan Srezojević, Sima Pandurović, Milutin Bojić, Risto Ratković i Branko V. Radičević. Uzmimo 

na primer pesmu 

Ljubomora

 Branka V. Radičevića. Ta pesma je sama po sebi 

cela lepa,

  ma koliko se Mišić 

protivio ovoj popovićevskoj sintagmi. Da li se u toj pesmi ogleda celokupno delo pesnika? Smatramo, ne. I 

sam Mišić o ovom pesniku kaže da je posle dugotrajnog lutanja 

došao do jedne svoje podvrste senzualne i 

erotične lirike

 koja poseduje 

izvesnu originalnost

. Dakle, Mišić ne govori više o stopostotno 

originalnoj po-

etskoj ličnosti

, na čemu beskompromisno insistira. Napravio je, dakle, kompromis u korist sopstvene šte-

te.Uvrstio je jednu lepu pesmu, a ne 

celog

 pesnika.

Ili, pak, Šantićeva pesma, 

Veče na školju?

 Ova pesma nije šantićevski reprezentativna, ona se naprosto pot-

krala pesniku familijarne i patrijarhalne svesti. Reč je, dakle, o jednoj pesmi koja je ušla u antologiju, a ne o 
pesniku sa opusom u znaku takve pesme. I kod drugih pesnika sa jednom uvrštenom pesmom lebdi omaglica 
sličnih sumnji i pitanja. Zoran Mišić je naveo sedam 

negativnih elemenata

 koje je nastojao da izbegne u gra-

đenju antologije: belkanto, retorika, pozitivizam, konzervativnost, narativnost, estetiziranje i nekritičko pri-
manje novog. S ovim bismo se danas mogli i te kako složiti, ali ponešto i — podrazumevati, odnosno, razu-
meti kao prevaziđen kriterijum, kao nešto što se podrazumeva.

Zoran Mišić kaže da ga je slovenački kompozitor Mihovil Logar 

uveravao da je muzika najefemernija stvar 

na svetu,

 i to ga je ohrabrivalo u odnosu prema tzv. belkantu u poeziji. Nismo sigurni da je to neki veliki ar-

gument — pozivanje na kompozitora Logara. Postoje i kompozitori koji tvrde suprotno, analogno svome ta-
lentu i sudbinskoj vezanosti za muzičku umetnost.Eto, na primer, Betoven, koji veli: 

Muzika je veće otkriće 

od sve mudrosti i filozofije. Poezija se takođe može smatrati srećnom u poređenju sa muzikom; njeno polje 
nije tako ograničeno kao moje, ali se zato moje pruža dalje, u druge oblasti, i u moje se carstvo ne može do-
speti tako lako.

Dakle, nema tu nikakve efemernosti, 

muzika razbuktava vatru ljudskog duha 

(Betoven).

Smatrajući da se treba 

kloniti omame belkanta

, to jest onih dela koja poseduju naglašenu melodiku i snažan 

kolorit zvuka, Zoran Mišić je, kontradiktorno inicijalnoj izjavi, ipak u predgovoru antologiji zapisao: 

Najdra-

gocenije muzičko nasleđe ostavili su nam oni pesnici čije je pevanje zvučalo najmanje nametljivo: Branko, 
Dis, Crnjanski, Dedinac. Njihova melodijska linija, čista i smerna, jednostavna i rafinirana u isti mah, poni-
kla je iz najdubljih vrela našeg jezika, i sačuvala se kao jedan od retkih i retko pouzdanih primera kontinui-
teta u našoj poeziji

.  Ako bismo navedene pesnike smatrali nespornim primerima stražilovske linije pevanja, 

ponikle 

iz najdubljih vrela našeg jezika

, onda im moramo pridodati još neke sa antologijskog Mišićevog spi-

ska. Njegovo isturanje u prvi plan samo četiri pesnika čije je 

pevanje zvučalo najmanje nametljivo

 u tragovi-

ma muzičkog nasleđa srpskog jezika, samo je delimično tačno u odnosu na trideset tri uvrštena pesnika, za 
koje je Mišić 

garantovao 

da su svi međusobno različiti: Petar Petrović Njegoš, Jovan Sterija Popović, Bran-

ko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić, Laza Kostić, Vojislav Ilić, Aleksa Šantić, Jovan Dučić, 
Milan Rakić, Stevan Luković, Dušan Srezojević, Veljko Petrović, Sima Pandurović, Vladislav Petković Dis, 
Milutin Bojić, Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Rastko Petrović, Rade Drainac, Momčilo Nastasijević, 
Žarko Vasiljević, Risto Ratković, Milan Dedinac, Aleksandar Vučo, Dušan Matić, Desanka Maksimović, 
Skender Kulenović, Oskar Davičo, Branko V. Radičević, Stevan Raičković, Vasko Popa i Miodrag Pavlović.

Kao tipičnog nastavljača stražilovskog 

belkanta

 svakako ćemo Mišićevoj četvorici lirskih jahača

 apokalipse 

pridodati, pre svih, Stevana Raičkovića, a onda i Skendera Kulenovića, čija se muzička supstanca, svakako 
na svoj način, utkiva u prirodu pesničkog teksta. Niko iz ove priče ne može izostaviti Desanku Maksimović, i 
ona je 

jedan od retkih i retko pouzdanih primera kontinuiteta u našoj poeziji

. Ona je bogatstvom svoga dela 

osvojila slavu nacionalnog pesnika

, dobrotom i plemenitošću pesničkog Ja, kao da je tako već s nebesa bilo 

zapisano, počev od Jefimije, ispotiha postajala deo srpskog pesničkog kontinuiteta 

onako kako postepeno ra-

stu i deluju izvesne organske lepote u životu i žive zračeći onim što je taj rast prirodno osvojio (M. Egerić)

. 

Sve troje imaju stvaralački pečat koji nije nasleđen po meri uticaja, već se razbokorio u lična rešenja stiha u 
auri muzike.

Naravno da nepominjanje Momčila Nastasijevića nije bio Mišićev previd, već namerni otklon naspram ne-

23

 ЉМ, стр. 99.

31

Стеван Раичковић

(1928-2007)

Стеван Раичковић је знаменити и оригинални савремени српски песник са природним осећањем за 
лепоту речи. Припада генерацији српских послератних песника. Рођен је 1928. године у Нересници 
код Кучева. Након завршене гимназије коју је похађао у Сенти, Крушевцу, Смедереву и Суботици, 
студира на Филолошком факултету у Београду. Прву песму је објавио са 17. година. Објавио је више 
од двадесет збирки песама, седам књига за децу и неколико књига есеја. Прву збирку  

Детињство 

објавио   је   1950.   године,   да   би   примећен   постао   након   објављивања   збирке  

Песма   тишине

. 

Најзначајније збирке песама, поред две горе наведене, су:  

Балада о предвечерју

  (1955),  

Касно лето 

(1958),  

Тиса  

(1961),  

Камена успаванка  

(1963),  

Стихови

  (1964),  

Пролази реком лађа  

(1967),  

Варке 

(1967), 

Записи 

(1971), 

Записи о црном Владимиру 

(1971), 

Случајни мемоари 

(1978), 

Точак за мучење 

(1981), 

Панонске птице 

(1988), 

Монолог на Тополи

 (1988), 

Свет око мене 

(1988), 

Стихови из дневника 

(1990), 

Фасцикла 1999/2000

 (2001). Раичковићева дела су објављивана на руском, пољском, чешком, 

мађарском, албанском, словеначком и македонском језику. Своје перо је положио 2007. године у 
Београду.

Стеван Раичковић је рођен 1928. године у Нересници (Србија). Основну школу и гимназију учио 

је у Белој Цркви, Сенти, Крушевцу и Смедереву, а матурирао је 1947. године у Суботици. Студирао је 
књижевност на Филозофском факултету у Београду. Прву песму објавио је 1945. године, а прву 
књигу 1950. Штампао је десетак збирки стихова (Песма тишине, Балада о предвечерју, Касно лето, 
Камена успаванка, Тиса, Пролази реком лађа, Стихови, Записи о црном Владимиру и др.), неколико 
књига за децу (Велико двориште, Гурије, Ветрењача, Мале бајке), а објавио је и препеве (Шекспира,  
Петрарке и модерних руских и словенских песника), као и низ есеја и записа о поезији.  Превођен је 
на   више   језика,   а   избори   из   Раичковићеве   поезије   објављени   су   на   руском,   чешком,   словачком, 
бугарском,   словеначком,   македонском   и   албанском   језику.   Добитник   је   неколико   истакнутих 
књижевних награда  (Седмојулска, Октобарска, Змајева,  

Милош Н. Ђурић

  и Невен). Године 1972. 

изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Од 1947, живи у Београду.

Стеван Раичковић, свој први зрак сунца угледао је у месту недалеко од Кучева, Нересници, 5. јула 

1928. године. Формално образовање стекао је на неколико локација, у Сенти, Крушевцу, Смедереву, а 
у суботичкој Гимназији је матурирао. Као седамнаестогодишњак објављивао је своја прва песничка 
дела, студирао је Филолошко-уметнички факултет у Београду, радио је у литерарној редакцији Радио 
Београда, био уредник у издавачком предузећу  

Просвета,

  редовни члан Српске академије науке и 

уметности од 1981. године. Човек посебног мисаоног кова, бриљантне језичке виртуозности, креатор 
оквира у којима природни елементи - трава, камен, река имају своју смислену нит са најдубљим  
друштвеним   морама   –   усамљеношћу,   бесмислом,   отуђеношћу,   смрћу,   трошним   људима   и 
успоменама. Чепркање по биографским чињеницама Стевана Раичковића, у обиљу песама, радних 
ангажмана не долази до оног често есенцијалног погона уметности - љубави. Песме проткане црним 
концима тамничарског задаха, страха од непријатељства реалног света и жељом за буђењем у неким 
новим друштвеним просторијама, где се дише ваздух пун магије, немају времена за љубавне стихове. 
Камен, дрво, успаванка преплићу се и гурају у мотивима Раичковићевих песама, а онда је сасвим  
неприметно   пред   очи   трагача   главу   промолила   песма   У   мојој   глави   станујеш.  О   Раичковићевој 
поезији Иван Шоп нам је рекао нешто одиста битно када је приметио да је њена филозофија више 
сликарка него песничка и да реч у њој добија улогу боје. 

2

2

 Никола Кољевић, Зрно на општем гумну и влат са коре, стр.347.

23

 ЉМ, стр. 99.

32

ПЕСНИЧКИ СВЕТ СТЕВАНА РАИЧКОВИЋА

Дар за поезију Стеван Раичковић је највероватније наследио од мајке, ако се тако нешто уопште 
наслеђује.   Песнички   свет   Стевана   Раичковића   је   парадоксалан:   изгледа   мали,   као   да   је   свет  

пасторалног

 човека, тај је свет узбудљивог егзистенцијалног пулсирања и духовне драматике. Стеван 

Раичковић је велики посматрач и контемплативни песник привидно или стварно малих ствари, свуда, 
у њему и непосредно око њега. Већ својим раним песамама које је објавио у књизи песама под 
насловом  

Песма тишине

, дискретно је најавио неколико тема и симбола који ће постати, касније, 

особити знаци и теме његовог песништва: тишина, самоћа, трава, далеки и блиски слух животних 
струјања, дрво, птица, река, камен и метаморфоза камена, глас, зебња. У књижевној критици је остао 
позат као песник трава, тишина и смрти. Међутим, он је  био и песник промене. Слободни стих 
смењује класичне облике, а њих наглашена наративизација израза. Теме његове лирике су усмерене 
на (ситне и крупне) догађаје из стварности за којима посеже позивајући се на документе. 
Обликујући   модел   света   на   темељном   механизму   митске   опозиције   (горе-доле,   близу-далеко, 
природа-урбано,   видљиво-невидљиво,,   унутрашње-спољашње,   дух-материја),   Раичковић   обликује 
митолгизовану слику света, од мита о природи до мита о поезији, од мита о рају до мита о човеку и 
мита   о   изобиљу.   Више   пута   је   у   литератури   о   Стевану   Раичковићу   указивано   да   је   до   своје 
митологизоване   слике   света   Стеван   Раичковић   дошао   преко   фолклора.   Ослањањем   на   усмену 
традицију песник је имао на уму њихову смисаону тежину, њихов потенцијал да отворе асоцијативно 
поље и нови текст обремене смислом. 

Од средине 20. века Стеван Раичковић има значајног удела у зрењу и обликовању савремене 

поезије. У стваралачкој матици свога времена Раичковић ослушкује његову осећајност и немире, 
његове   заблуде   и   своје   слутње.   Сведок   је   спорења   традиционалиста   и   модерниста.   У   том   спору 
Раичковић је остао свој и изван књижевних група. Привржен је песничкој служби и уверењу да је  
најбоље певати онако како то налаже песников унутрашњи глас. Он је био један од ретких песника,  
према мишљењу Петра  Пијановића, који је у свету без склада и равнотеже успео да продужи и 
иновира   стражиловску   линију   Бранка   Радичевића.   Тако   је   свет   Раичковићеве   поезије   овај   наш, 
свакидашњи, али и онај други, тајновити, онострани свет. 

У песмама Стевана Раичковића одјека судбинске везаности за свој народ мало има. И тамо где 

га има тај одјек је слаб или сабијен у песниково посматрање властитог бића и непосредне околине. 
Песнички   свет   Стевана   Раичковића   је   парадоксалан:   излгедом   мали,   коа   да   је   свет  

пасторалног 

човека

,   тај   је   свет   узбудљивог   егзистенцијалног   пулсирања   и   духовне   драматике.   Јер,   све   то 

узбудљиво и драматично одиграва се корз песника у самој песми   у поетском језику. Не увлачи се 
песник у песму као у неку кулу од слоноваче. Није песма изгубила песника, она је средиште неких 
тренутака имагинативне и језичке духовности самог песниковог бића. Песма је сусрет и дијалог бића 
и света у средишту песме, у имагинароном бићу песника и песме.
Ово усресређење субјекта и света у песму превазилази лични и песников нарцизам. Раичковић није 
обузет само собом, ниеј самозаљубљен као што није ни очајник који се ужаснут судбином повукао 
међу мале ствари и подручја своје самоће. Он је велики посматрач и контеплативни песник привидно 
или стварно малих ствари, свуда, у њему и непосредно око њега.

Већ   у   својим   раним   песмама,   у   номм   што   их   је   објавио   у   књизи  

Песма   тишине

  (1952), 

Раичковић је дискретно најавио неколико тема и симбола који ће постати, касније, особито знаци и 
теме његовог песништва: тишина и самоћа, влати и трава, далеки и блиски слух животних струјања, 
дрво, птица, река, камен и метаморфозе камена, тамни глас, зебња због нужног растурања. Али, све 
то стоји у круговима нежности песме као благе исповести, несвесне своје егзистенцијалне улоге. У 
песми у којој се сударамо са лсикама растурања, са иронично окривеном  

лепом смрћу,

  са знаним 

знацима костију, мрава, угља, провлачи се нежно осећање на неку лепоту – доброту, нарочито у 
последње три строфе слободних стихова које отпочињу стихом:

Ова уста што су љубила и нестаће без игре,

Ове очи или овај, слух што је чуо две-три речи

Постаће трава...(

Растурање или лепа смрт

).

23

 ЉМ, стр. 99.

34

циклуса, уз оне неизбежне симболичке елементе провучене од првих песама у овој књизи, као и са  
доследном метапоетском нити (Тражио сам у српском говору реч која личи на твоје око - Будан сан) 
и трагове раније започетих тематских линија, попут љубавне, на пример. Песничка синтакса добрано 
се отрже строгој дисциплини, али је и то с ауторским допуштењем. Дуги стихови се протежу до 
границе   усталасане   прозне   реченице,   слике   и   декларације   нанизане   су   асоцијативно   слободније. 
Раичкович  стиже надомак песничког  алогизма  и, неретко, одатле  проистеклог хумора. Готово да 
бисмо   могли   устврдити   да   је   реч   о   пастишу   надреалистичког   певања,   истина,   са   израженијом  
језичком   контролом.   Предраг   Палавестра,   средином   шездесетих,   пише   да   је   Раичкович   један   од 
ретких послератних песника који је готово у целости одбацио надреалистичко искуство, мада уз 
одређени   отклон   од   своје   тврдње:  

изузев   неких   решења   која,   у   крајњој   линији,   и   нису   била 

надреалистичка.

  Може се убедљиво показати да је управо пастиш свесно изабрани облик утицаја 

поетике надреализма на рану Раичковичеву поезију, пре свега у циклусу 

Људи се буде без оружја

 и 

другим   песмама   потеклим   из   Баладе   о   предвечерју,   где   песник   иначе   искушава   многа,   касније 
непонављана или ретко примењивана изражајна решења. Мотиви трава, камен, птице, мрави, вода и 
бича у њој, део су једног мозаичног, покретног и чудног ониричког простора, без јасних контура, у  
којем се слике нагло појављују и тако нестају. У песми 

Лирика о води

, утисак мистичног изједначења 

са воденим елементом уводи нас у превласт несвесних дубина, чему је опониран онај други, будни  
рационални глас:  

(Знам:  то  ми  се  тако  само  учини.  Али  то  је   дубоко  у   мени/Толико  дубоко  да 

поверујем даје тако

).

Урбани простор ипак претеже у овоме и циклусу 

У једној улици

 - додуше, приказан у помереној 

оптици. Све је у песмама 

Људи се буде без оружја

 изведено из равнотеже, појачан је удео уобразиље, 

као   у   сну   или   удном   сну,   песник   ствара   слике   и   метафоре   -   као   што   је   давно   истакао   Никола 
Милошевич - необичне смелости и лепоте, ретке чак и у песмама најнеконвенционалнијих стваралаца 
овога века.3 Тачку гледишта песник помера од лирског ја, које постаје или ми или ви или они. 

Људи се буде без оружја

 развија своју широко захваћену лирску сцену у скоро истом регистру. 

Ту се већ лирско ја посве губи (ћак и кроз маску неког другог лица). Мозаићко ређање прелази у 
алогићко   вртложење   слика   и   мешање   сфера,   будне   и   сањане,   природне   и   урбане,   видљивога   и 
евоцираног. Људи улазе у куће. Отварају кутију сећања. Затварају своје просторе - почетак је песме 
наћињене од градива низ корена једног прекинутог сећању, у ланцу заошијаних слика и (графићки 
испресецаних) рећеница, све до финала песме. На крају се људи, разноврсним крововима покривени и 
зидовима заштићени, стичу у општи безазлени трен пред прекид сневања, у којем тек проблесне 
реминисценција на давно ратно искуство:

Отварају се очи свих живих.

Мали

Поново невини кругови.

Тренутак је кратак и треба га напречац ухватити за узде.

Људи се буде без оружја.

ПЕСМА ТРАВЕ

У оваквом циклусном окружењу, чувена Песма траве - пресељена из првог издања Песме тииине - 
поприма још тамнији призвук и дубински амбивалентан смисао него када би се независно читала. На 
први поглед разрешујући, немушти говор трава, што упућује на пут до равнотеже и спокоја без 
сувишне   песме,   уоквирен   је   и   с   почетка   и   с   краја   назнаком  

тешко   као   камен.

  То   понајмање 

имплицира   животну   страну,   нарочито   ако   се   у   песми   из   плаветног   видика   неосетно   прелази   у 
замрачен.

Имају траве једну мисао тешку као камен

Јер оне мени кажу: Не треба твоја песма.

Лези у нама. И склопи руке, где било, под главу.

И ћути. Дуго ћути док не заборавиш говор.

И посматрај мирно брег сасвим удаљен, и плав,
Што дубоко ћути. И дигни очи полако са брега

У облак, тако немиран и бео, незаустављен у небу.

И спусти очи са облака у себе. И заустављен сам

у себи,

Лежи. И ћути са очима у себи под облаком крај брега.

23

 ЉМ, стр. 99.

35

Збуњен од мрака у себи, погледај, и обично схвати

(Обично, као што нас ветар случајно заклати):

Над брегом нема облака. Брег ћути сам, мало црн

од сутона."

Лежим у трави високој и неодређено мислим.

Мрав један на мом колену као на брегу човек.

Немиран, мрав стоји. Ја ћутим. И то је моја песма.

Сасвим замишљен, лежим у трави. Траве шуме

тешко као камен.

Песниково ЈА тежи да се поистовети са травом, са целом природом и да заборављајући чвор, научи  
немушти ______ природе и симболима његовим да увиди мисао човека. Тај човек на брегу кога 
посматра обрнута је пројекција човека. То је мрав на колену човека. Поистовећен са мравом запажа 
како је и човек мали наспрам света и жубор трава који чује јесте жубор живота, жубор човечанства.  
Још једном Раичковић указује на лековиту путњу говора природе. Човекова глава међу облацима и  
изнад   ње   су   облаци   –   разног   терета   и   глава   му   је   пуна   хаотичних,   али   хемретизованих   мисли.  
Заборављајући говор свој, човек, поистовећен са прородом може заволети живот.

ПРОСТОР И ВРЕМЕ

(Песма тишине као први песнички круг Стевана Раичковића)

Рад осветљава феномене Простора и Времена у Песми Тишине и Варкама, првом песничком 

кругу Стевана Раичковића. Показује да поезија није само осећање већ и сазнање света. Збирка Песма  
тишине, судећи по распореду у Сабраним делима који је песник сачинио, чини, заједно са Варкама 
(1950,  1960),  Записима   о  црном  Владимиру  (1970)   и Записима   (1950,  1975),  први  песнички  круг 
Стевана   Раичковића.   У   првим   двема   збиркама   доминирају   препознатљиви   стил   и   дух   прве   фазе 
певања,   док   Записи   о   црном   Владимиру   и   Записи,   с   обзиром   на   то   да   покривају   четврт   века 
стваралаштва,   делују   тематски   растреситије   и   стилски   разуђеније   Песма   о   одласку,   прва   од 
седамдесет   девет   песама   првог   од   шест   циклуса   прве   збирке   Песма   тишине   (1950,   1952),   већ   у 
наслову и четвртом стиху именује смрт, прву велику тему или парадигму Раичковићеве поезије и 
поетике:

Зар да не појмим тај камен, обли,

Што се плави?

И свет непомичан,

На смрт смирен, под сунцем, у трави.

И да не чујем

Реку ту кад се бело запени?

Појмити или схватити свет и смрт у природи и времену - први су налози поезије, јер се на тај 

начин свет и живот и смислено остварују: (Можда ће да се продужи у мени), колеба се или мисли  
песник.   Ту   креативну   способност   и   квалитет   стила   песници   критичари   су   прецизно   уочили   и 
протумачили: Ко примећује лепоту света, воли живот, а ко воли живот много мисли о смрти. О њему 
је Раичковић почео мислити већ као тридесетогодишњи младић, певао да лето пролази, кад је лето 
тек било почело, бар његово лето. Круцијално запажање они виде у распону стихова: Добро је бити  
жив (Тихи сат) и  

Једном нас ту где нас има / неће бити / Ми смо нити / које вежу нерођене са 

мртвима

 (Нити). Две идеје су као две обале или као растојање: тамо до брегова и смрти (Девојка), 

као   мисао   затегнута   између   бола   и   љубави   (Војникова   реминисценција).   Илустративном   низу 
припада и стилски пример у структури Далеко осамљено дрво:

Хоћу ли преко вода мога плача Хоћу ли преко брда мога бола. Њиме су везивањем у чвор 

заокружене супротности, управо онако како су означене супротности у реторици наслова Песма о 
одласку, која апострофира смрт, и песма Повратак, која четири пута апострофира питање/дилему: 

Зашто сам измислио да се не вратим?

Уз феномен време, означен у димензији пролазности

: Нека ме траве / Бар једном / Заклопе у 

своју шкољку / Да будем као на дну / Нечега / Што пролази

 (Молитва или епитаф), у првој песми - 

свом првом месту обзнањивања које ће касније постати празно и пусто место (или место у којем се 

23

 ЉМ, стр. 99.

37

Следимо   пред   нама   луцидан   и   комплексан   уметников   захтев   којим   се   супротстављао 

позитивизму као критичком методу. Он ослушкује процес стварања као непоновљиви чин и одјек у 
простору и стварности или уму и варкама. Песма је, своди Раичковић рационално-чулни свет, или, 
како   пише,  

овако   емотивно   обојену   мисаону   авантуру   о   песништву

:   Један   банули   доживљај: 

затворен и до краја исцрпен у својој спонтано формираној опни.

Ничији потомак и немогући предак.

Извор који увире у себе...

 (127).

Поново   се   потврђује   критичко   становиште   да   његову   поезију   чини  

утишани   свет   мојих 

стихова, уједначен и нивелисан попут воде

, што не отвара само просторе Камене успаванке или 

Песму тишине, чије песме живе  у слици и успомени и  

у слободном простору, ослобођене сваке 

гравитације   мога   песништва  

(128).   И   доиста,   тек   четврта   структура   Песме   тишине,   Ливада, 

топографише природу као стециште духа и душевног мира, на једној страни: 

Мени је сасвим добро у 

ливади. Седнем на влати / И пуна ми 

душа, али следећа, После кише, открива да осећање: пуна ми 

душа није дестилисано ни довољно само себи: 

Ниси сам.

Коме се твоје очи смешкају?

Можда мислиш да те оставио ум?

Распон осећања: душа - ум иде ка другом полу и условљен је одсутном присутношћу драгог 

жељеног женског бића. Он је израз недовољности која (као и сама природа) постаје импулс стварања: 

Далеко осамљено дрво / (...) Ти си моја прва песма (

Далеко осамљено дрво). На широкој скали ни 

сами полови нису довољни за установљено расположење духа. У наредном исказу, а прва збирка, за 
разлику од каснијих, насталих у процесу таложења и кристализације духа и мисли, носи категоричке  
ставове и негира свест о самоћи:

Тако је добро бити сам: у даљини неко чека.

Тако је добро бити сам: неко те воли

Тако је добро бити сам.

Пред трећим смо феноменом Песма тишине и он је именован у наслову и истоименој песми -  

феноменом тишина. Тишина и самоћа стварају естетичко задовољство и 

сред мукле, лепе тишине

, а 

песникова мисао постаје  

мање од мрава

  (Тишина). Поређење апстрактног (лепе тишине) и њено 

довођење у везу преко равни конкретног (мање од мрава) матрица је коју у континуитету пратимо у 
овом певању. Способност као квалитет стила и сазнање да је поезија увек спрега супротних сила и 
значења - практично одређују Раичковићеву поетику, што аутопоетичким коментарима потврђује. Он 
следи логику:

 Свет стварности има своје границе. Свет маште је неограничен 

и сигнализира да је 

тишина   само   претходник   и   предсказивач   буре.   У   Касном   лету,   на   пример,   свет   тишине   је 
најсуптилније и најконкретније именован на скали духовног расположења (као човеково трагање за 
срећом у настојању да разуме сложеност, драматичност и ширину животног тока) стиховима:

Тишина расте између нас: пење се као прозирна кула.

Само да је нико не дирне, никад. Осим ове песме.

О непозната

Непозната у давнини

Следећи   у   хоризонталној   равни   унутрашње   идеје   Песме   тишине,   вратимо   се   средишњим 

темама. Простор песника није само земаљски (као земаљско царство природе), већ и свемирски. У 
свести и осећању они су јединствени и увезани у тајну стварања отварају и феномен тишине: 

Песмо, мала звездо!

Пођи са мном ћутећи по трави,

Најтиша,

па се у надахнућу песници питају: Прозирне / Висине да л ишта њишу? 

(Песници).

Већ   у   Песми   тишине,   где   дух   наслова   сугерише   асоцијацијама   универзалних   филозофских 

категорија   (Време   и   Простор),   Раичковић   је   започео   непрекинути   дијалог   са   песмом.   У   форми 
категоричког суда: Из сваке ствари расте обла месечина означава рефлексивну мисао; потом отвара 
дијалог са песмом, и то теоријским принципом који се тиче проблема језика и његовог структурирања 
у стиху: Песма би вредела, али речи не вреде; на трећем нивоу, у форми песничких знакова, који носе 

23

 ЉМ, стр. 99.

38

одлике   уметности,   науке   и   културе   (чаша   =   скулптура,   круг   =   математика,   вино   =   религија), 
месечином сугерише идеју свемира:

Саставићу шаке у круг

Као чашу

И попићу месечину место вина

Ствари и месечина.

И као што је месечина, којој је дао феноменолошку димензију обла, (такав атрибут носи и знак 

камен), свемирска по пореклу, а у уметности романтичарска по значењу, тако је пореклом из поезије 
сазнање о јесени: 

Свако већ зна кад лишће жути / И да због нечег мирно пада

 (Сазнање у јесен). У 

другом стиху су завештане невидљиве свемирске силе означене календарима годишњих доба. Свемир 
је средишно, али не и голо или пусто место, и у песниковој варијацији теме самоћа: 

Потражи моје 

очи / У звезданој прашини

 (Самоћа). У свемирском простору нема, као у земаљскоме, категоричког 

става: „О свако зна / Наш мали живот / Сав до дна“ Свемирска је инспирација и слика неба: 

У тој 

дубини / Плавој / И без руба / Тражио сам, одавно / Голуба

 (Небо). Она изнова демонстрира уметника 

како спаја апстрактно (небо) и конкретно (голуба). У спрези таквих сила и енергија настају слике као  
флуид лепе тишине и самоће или слика срца место којег  

куца песма

  као  

тихи сат

  - исходишне 

вредности збирке Песма тишине.

И у лепези тема и идеја Похвале (последње песме Првог циклуса) централно место припада 

феномену простора. Он је у вези са стваралачком свешћу и природом уметника:  

Хвала свему што 

оставља / По свету сен, / У мени траг. / И хвала овој лудој глави / О коју лупа простор сав. / Хвала  
Сунцу,  /  Земљи,  /  Трави.  /  Хвала  ваздуху   што  је  плав.

  Раичковић  слика  импондербилан  свет  као 

неизмерљив, сачињен од неизмериве материје. Трага за неухватљивим утицајима и дејствима слике,  
тона, звука, зрака, влати. Пред нама је феноменолошко 

учење о појави и привиду

 (Хегел) у његовој 

поезији или оно што се појављује и приказује чулима и онда преноси на садржаје свести и предмете 
који се приказују у сазнању. Питање је како функционишу предмети у његовој песничкој слици: 
онакви какви су по себи или онакви какви му се појављују као производ његовог песничког ја у 
тишини, времену, простору или варкама?

У Раичковићевој поезији  

ваздух што је плав

  или небом плавило - варијације су простора и 

космичке димензије света. У ускличној форми духа свемирски простор и космичка тела отварају 
Други циклус: 

Сунце греје. (...) Мени ништа неће небо. (...) Чудно птице у плавило тону 

(Мир). Или: 

И гледам у неко чудно злато неба

  (Запис из једне авлије). Плавило означава песниково именовање 

галаксије у коју се утапа дух. У аури галактичког простора постоји земаљска природа као тишина: 

Мени ништа неће траве, грање. Мени ништа неће брег. Нек веје

 и оне се спајају у стиху: 

О сунце и 

ветар на путање

 (Мир).

У Писму збирке Варке:  

Сунце је велико и славно / Ко ружа пада у вече

  Сунце као симбол 

објашњава   све   могуће   тонове   значења   глобалне   идеје   -   ружа   говора   у   Раичковићевој   поезији.   У 
Другом   писму   ружа   постаје  

ружа   пролећа   у   мени

  и   у   коначном   збиру   објашњава   песников 

хуманизам: 

Да живе тужни / Да живе насмешени (...) У тами како смо лепи (...) За звезде које стоје 

Звезда   као   ознака   космоса,   златног   праха   младости,   љубави   и   лепоте,   у   спрези   са   земаљском 
природом, кључни је симбол на почетку Петог циклуса: 

Као лишће под ветром, тако исто.

У новим водама тражимо праве звезде.

А кад их око нађе (или не нађе)

Оне отичу, неумољиво, ко звук, прекинут.

Или:

Можда и као звезде што падају.

(О крајња слико свега). Па ипак ...

Сваки нам нови дан донесе нешто као воде

Што теку сигурно између обала

Нешто као воде

Или:

Небо је све љубичастије и - звезде су узеле маха.

Чини се: ова ноћ је прва и потоња.

У срцу ноћи цвета непознато

Или још:

Ако се небо ширило као плава утеха

23

 ЉМ, стр. 99.

40

Отвори у ноћ врата на брду неко чека / Да каже болне речи у живи слух човека

 (Отвори у ноћ 

врата), чиме се апострофира сродност стваралачког духа унутар једног језика и поезије као културе. 
Реч је о атмосфери духа стрепње, љубави и потреби да се кажу, какву препознајемо у поезији Десанке 
Максимовић, на пример. И њен се дух у средишту певања окретао природи, космосу и смрти, како је  
певала у песмама Бор и Стрепња.

Отвори очи, направи мост од једне речи / Која ће горку птицу у ваздух да лечи. // Време је 

знати једну реч рећи од које ће небо да плави 

(Време је стати), чиме се саопштавају два стваралачка 

идеала: први - практични (да лечи) и други - естетички, да испуњава духом небо као свемирски  
простор, односно показује Ајнштајнова идеја: 

Представа је понекад много важнија од знања. 

На тој 

идеји почива поезија.

Само је она песма неумрла / Што се ко дрвени корен тешко чупа / Са земљом, црвом, и 

жилама скупа - / црна од срца и крвавог грла

 (Запис из мочваре), чиме се комплексније и детаљније, у 

сликовној и мисаоно- психолошкој равни, улази у психологију и филозофију стварања. Строфа о 
песницима је сва у знаку одгонетања тајне и тумачења бића песника постављеног према простору 
неба као мере и свемира:

Били су ближи небу (по цену свога краха)

Они што су се често изнад себе пели.

Па кад осташе сами: певаху од страха Као што зидар пева на високој скели.

Станимо мало, песмо! / Јесмо ли живели, јесмо?/ Ти си најлепше сате / Јаблани кад се злате // 

У лакој магли, пени -/ Однела мени

 (Септембар), чиме се дешифрује однос уметника и његовог дела, 

посебно флуид који треба изнова створити, какав је трен у слици: Јаблани кад се злате. Велики 
народни песник је на трагу научне истине:  

Задовољење радозналости је један од највећих извора 

среће у животу

 - говорио је Линус Паулинг.

Ја сам природан. (...) Има у мојим речима нешто од напора птица / Које бележе у ваздуху 

путеве / И означавају чудо.(...) То су речи које су се рекле (...) Од њих је настала песма тишине^  
(подвукао   С.Р.)   (После   љубави),   чиме   је   објашњена   функција   природе   (а),   функција   атракције   и 
необичног призора у садржају као подлога естетичког (б) и генеза збирке Песма тишине (в). 

Бежећи од могућности да се згрудва у једном времену, народни песник следи поетску мисао 

Мирослава Антића, који, такође, пројектује универзалне категорије Време и Простор: 

Јер сутра нема 

једно обличје, сине мој.

Постоји велики број будућности. И мораш имати далековиду моћ прорицања 

да се не згрудваш само у једном времену

. Други циклус од двадесет пет песама, не случајно, окончава 

се песмама: Случајни запис и Две строфе. У њима се рекапитулирају анализиране теме и проблеми и 
показује апокалиптична визија судбине отуђеног света и људи:  

Побегао сам од људи за трен Из 

светле собе, усред славља, У мрак, где је траг звезда, ватрен, Једино што се мени јавља.

Бекство од људи у мрак бекство је у неосветљени космос као простор. Доказује да физички 

закони делују у књижевном делу, посебно физичка величина: простор - време. У првом песничком 
кругу певања клица је Раичковићеве идеје да песничку визију ствара из научних открића, што ће бити 
и основа позног певања. У Варкама је феномен таме битан за разумевање средишних питања Песме 
тишине: Времена и Простора:

Пусти ме да идем улицом затворених очију, због таме,

Макар улубио чело као плех олука

Ја волим апсолутну таму, тамо: приближи ми раме

И поведи ме кад те додирне рука.

Из великог хладног дома.

Паралелна   тој   визији   стоји   визија   реалног   простора   и   преиспитивање   културе   као   њеног 

садржаја: Ми смо стари живот напустили Да почнемо нисмо знали нови Ускоро ће ветар који кида Из 
вилице света крње зубе Полако да построји крај зида Песнике и оне што ихљубе...

У   Трећем   циклусу   као   иницијална   енергија   мисли,   слике   и   структуре   језика   бајке:   Ко   зна 

колико вода / И брда - настају лирско-исповедна слика и мисао: 

Хоћу ли преко вода мога плача Хоћу 

ли преко брда мога бола Далеко осамљено дрво

, која зрачи као круна заокруженог песничког израза у 

којем   речи   значе   више   него   у   било   којем   другом   поретку.   Кругу   категоричких   стваралачких 
принципа, у том смислу, припада и исказ: 

Тражио сам у српском говору реч која личи на твоје око 

(Будан   сан),   иако   се   доминантно   односи   на   доживљај   женског   бића.   Кругу   филозофије   поезије 
припада и мудроносна синтагма Варки:

Са воде допире: нешто као јесен и нешто као вече.

23

 ЉМ, стр. 99.

41

Питамо се све тише: где је срећа? у којој се из перспективе пролазности тражи смисао живота  

на земљи и загледа у космос и 

бели облак

 што

, сличан пени

 над човеком плута. Непроменљивост и 

непојмивост   простора   успорава   субјективни   осећај   времена,   док   свест   о   издвојеном   простору 

заустваља

 време у самом простору, али га убрзава у самом човеку, јер доноси унутрашње промене 

налик забораву. Симбол вода упућује на простор сазнања и очишћења у чијем је она средишту.

Мисаона   структура   Утеха   лишћа   даље   богати   скалу   осећања   и   крунисања   природе   као 

земаљског   царства   или   простора.   У   знаку   је   сродне   заокружености   израза:  

Осећам   како   шуми 

древност лепоте

  и уметнику се открива као тајна слична космосу:  

И: ко бунар, где се тек слути 

вода

. Слутња је одувек била способност песника да спозна свет. Раичковићева природа га ставља у  

стваралачко искушење, јер јој стално одгонета говор:  

Застанем... и тражим реч (...) И откривам: 

Само је моја реч у ваздуху / светлост

 (Слушам овај тамни глас изговорен под лишћем) или: 

Ја сам 

природан (...) Ја хоћу да гледам мало у бело небо (...) У себи да певушим   неки тихи смисао

 (После 

љубави). Паралелно са слутњом будно је и његово чулно искуство света: (

Слутим и очи ми виде / у 

даљини ил сасвим ту

). И у последњој целини збирке слутња је означена као спознајна сила: 

Ако се 

већ срушим (Моја глава слути) 

да продре у оно што сем песника нико не може: 

Пуцањ ког сем мене 

нико   неће   чути

.   И   Четврти   циклус   (седамнаест   песама   без   наслова)   отвара   дијалог   са   песмом. 

Стваралаштво се доводи у везу са космичким силама, каква је гравитација, на пример, и у знаку је:

а)

питања: 

Ко ће наше разумети речи / Ишчупане из земљине теже?

б)

категоричког става: 

Ја свака врата одшкринем / Ако не руком, бар оком

в)

признања: 

Страх ме је бивших заноса / Гоне ме стари немири

 и

г)

стваралачке радозналости: 

Јер ја не могу другачије / Него да гледам свукуда. / И оно 

што се скрије / Ја хоћу да ми руку да...

На вредносној скали, у домену истог значења, су и стихови који продубљују означене стилске и 

рефлексивне квалитете:

Ја бацам реч, ко камен, у мој мрак;

Проклета да је она једна реч;

Круг мрака ми је онај бистри вид;

Касно је већ за све речи које нисам рекао

И за сва дела због којих сам се родио.

Последњи стихови заокружују филозофију стварања Стевана Раичковића изнад које би, у духу 

свих анализа, као епитаф могли да стоје стихови који изражавају дух и биће стваралачке личности 
која активно мисли Простор и Време и показује да се та мисао прелама у психи:

Ко манастир, срушен, с небом место фреске,

Стајаћу негде, скрајнут, недоходан. (...)

Црн темељ, уз жито и боје небеске.

Два   простора:   земаљско   и   небеско   царство   означена   су   епитафом.   Као   флуид   између   њих 

светлуца   стваралачка   мисао   о   песми   и   пролазности   човека   у   природи   и   свемиру.   Именујући 
централне просторе Песме тишине:  

Од звездане прашине прашан / Од ноћи црн, од неба модар,  

у 

лирској   структури   Дебло,   песник   мисли   мисао   о   смрти:  

Док   шкрипе   двери   и   мој   одар

  Иза   свих 

простора, иза спознаје природе, културе и религије остаје неодређена мисао о судбини која закључава 
Четврти циклус као нови поетски филозофски врх:

Не знамо шта ће нас стићи, шта избећи,

Ни ко ће по нас доћи као по своје.

Када критика тврди да је Раичковић велики народни песник  

који је раширио круг поетског 

интересовања, постао чувен

, рођени 

песник свога народа и овог тла

, јер 

он себе не измишља, друге 

не следи, није ничији ни несвесни одјек. Увек је једнак самом себи. Његов глас се у хору других гласова  
чује као у солисте. Он је изразита и људска личност

, онда има на уму управо овакво остварење. Он 

показује да је његова полазна тачка половином 20. века била висока и да се већ тада огледа у значној 
и јединственој лиричности и рефлексивности стихова који отварају Пети циклус:

Сваки нам нови дан доноси нешто као воде Што теку без повратка

Нешто као воде

23

 ЉМ, стр. 99.

43

Иако се налази на почетку песникове авантуре, креативно језгро Песма тишине јасно дефинише 

Раичковићев   појам   песника   и   поезије   и   сведочи   проклетство   уметниковог   посла   и   уметника 
неприхваћеног од света: 

Овај блед, твој дечак, мајко, који крете У бели свет ево црним робом поста 

Сред тамнице песме (без друга и госта) Окован у тешке негве неке сете. (... ) Он је ту међу свима -  
далек Он тамницу мрчану сам у себи носи.

Последњим судом прве збирке последње песме Шестог циклуса и аутопоетичким коментаром 

песника затварамо анализу и крећемо у трагање за новим значењима Раичковићеве песничке мисли, 
која окована у 

тешке негве неке сете,

 наставља да тече између обала његовог бола и брегова његовог 

плача. Оне именују на Време и Простор као велике психолошке и космичке теме С. Раичковића. 

Првом песничком кругу Стевана Раичковића у којем доминирају препознатљиви стил и дух 

прве фазе певања, идеја је од које смо кренули у анализу, припадају и Варке (1950-1960). Док је 
Песма тишине сва у знаку стабилне и постојане тихе и усамљене сете, у Варкама местимично пробија 
варљив садржај нечег неприсутног или другачије присутног, што постоји у свим чулним областима. 
Раичковићеве варке истина нису халуцинације, али могу бити илузије, и то: као обмана, самообмана 
или уобразиља. За варку (као тему збирке Варке) можемо рећи да у психолошком смислу постоји 
неки спољашњи објект као њен повод или узрок. У Песми тишине повод и узрок нису варке већ рат. 
Ипак,   збирку   отвара   наглашена   ведрина   као   константа   расположења   духа   именована   у   Кругу 
нежности:

Деси се: ко жив да ме посматра цвет:

И да је ваздух топао и као један поглед плав.

И онда, зажелим: да прођем отворен кроз свет И да свему принесем поздрав.

И то је нови квалитет стила

. За љубав и магнетизам

, тумачи теорија књижевности  

песник 

налази као заједничку црту то што обоје поларизују у једном правцу бића која су му подложна

. Све 

је остало исто, како смо га анализом већ означили у Песми тишине: Цвет - као ознака земаљског 
царства или природе, поглед плав у простору големом - као ознака небеског царства или космоса, 
дубоки мир камења - као ново тумачење у низу асоцијација парадигме Камена успаванка  и структура 
стиха   (одговара   епској   и   дескриптивној   природи   духа)   који   детаљно   и   рељефно   разлаже 
конфигурацију мисли и осећања. Ведрина је дата на широкој лествици поетичких ставова да песник:  
носи љубав непрекинуто од рођења, живи за људски осмех и 

дубоки мир камења

, спознаје да је 

зло 

пролазно

 и да 

има доброг у свему,

 зна да је без добра 

промашено све и празно

 у 

простору големом

, 

етички именује: 

ја који сам био дотад тих и скроман

, израстам у 

круг добра

 и 

један круг нежности. 

Осим   на   психологију   личности,   непосредно   казана   осећања   упућују   на   историју   биографије   и 
функцију историје у животу:

И дубоко осећам да сам рођен за добро.

Па иако ме трње кроз живот често боло

Све праштам (...).

Непосредно казана идеја саопштава биће личности и историју која ју је, немилосрдно, онако 

како је певао Ђ. Јакшић именујући стазу трња, обликовала у свему и овде  

и около

  Топос рата као 

примарна парадигма указује на личност у процепу дечјих игара и ратних страдања. Узначен је у 
контекст сазнања пролазности складног тела 

под звездама

 у времену убогог детињства: 

Ове ноге које 

су трчале за лоптом и јуриле у рату

 (Растурање или лепа смрт).

Наспрам   Круга   нежности,   у   процесу   пресликавања   и   дубљег   гравирања   рељефа   мисли   и 

осећања, стоји лирска структура Немир. Она дубље тумачи примарне идеје Песме тишине, и то:

Смисао света око себе, (о којем је певао у Стиховима из дневника) као вртлога који се креће 

и 

никада сасвим не мери.

 Свет сна 

у миру свих камења (што) гусне

 као нову нијансу парадигме камена 

успаванка. Ветар као једну од омиљених манифестација природе на земљи и 

све што крене и у моју 

душу снесе.

 Целину природе као први механизам који побуђује стваралачко чуло и ум: 

Мене пролазе 

воде да ми сав сан обришу, / Да ми одшкрину вид, пробуде слух и усне

. Космос у ваздуху кроз форму 

звезданог сјаја

 по којем 

се мој говор у простору распиње

.

Језик и песничке речи, које се појављују у невероватним формама осећања или сазнања: О 

претешке су тад речи: да остану у мени (1), Од постања су у мени као оштро клатно тукле (2), Па док 
се мој говор у простору распиње (3), Речи које ти осташе у слуху као песма (4) (

Немир

), Дај мени 

песму старију од моје руке! (5) (... ), Дај једну реч огромну и витку као небеска елипса (6) (... ), Где си, 
најбоља песмо, моја крв те зове? (7), Песмо, свих који спавају и свом острву плове (8) (... ), Скршен:  

23

 ЉМ, стр. 99.

44

дај песму макар од најтишег злата! (9) (

Враћам се до својих врата). Пут до песме или до својих 

врата

, дакле, пут је до самог песника: биографије његове поезије и историје његове биографије.

У   Песниковим   напоменама   он   наглашава   да   мисао   о   писању   стихова   не   своди  

само   на 

размишљање о поезији

  (129). Исказ је амбивалентан и тумачење света и личности С. Раичковића 

усмерава ка најдубљим суштинама: условима и генези стварања, на које упућују чињенице и процеси. 
Из мноштва необјављених стихова, полази он од чињеница и подвалчи улогу уметника, песник је за  
ову прилику издвојио и прекуцао само оне песме и фрагменте који су написани у везаном стиху.  
Слободни стихови, којих је такође било међу папирима, учинили су му се, бар у овом тренутку, 
неупотребљивим.   Можда   је   томе   узрок   и   то   што   се   песник   задњих   неколико   година   у   писању 
опредељивао искључиво за везану форму, те му је и слух постао више отворен и наклоњен (М.Ђ.)  
овој   врсти   песничког   изражавања.   (Ових   задњих   неколико   година   поклапају   се   са   песниковим 
препевавањем Шекспирових сонета, враћа се чињеницама на крају исказа, што је, такође, вероватно, 
утицало на овакво опредељење.

ЗАПИСИ О ЦРНОМ ВЛАДИМИРУ

Записи о црном Владимиру

 назив је збирке песама која је настала у току песниковог боравка у 

болници, где се сусрео са Владимиром. Владимир је био тешко оболели земљорадник који је желео 
песму о себи, траг да је некада постојао. Умирање у сазнању да ће његов мали живот бити запамћен 
било је једино што је олакшавало болесничку муку. Ово је циклус песама о човеку и његовој судбини 
затвореној у четири болничка зида, о скривеним размишљањима, надањима и жељама. Раичковић се 
у   свом   класичном   и   традиционалном   стилу   упустио   у   поетичну   интерпретацију   виђења 
земљорадника кога је болест немилосрдно гутала. Песников труд огледа се у томе да читаоцима што 
боље приближи слику болесног Циганина Владимира, коме су искрена надања заронила у трули 
болнички  мадрац.  Опевани јунак  затражио  је   поетску  имагинацију  

уместо  пилула,  капи,  он  хоће 

песму о томе како пати

. Тужна молба болесника и његова судбина навела је песника да у низу 

стихова дочара атмосферу болничке собе. Циклус о Владимиру састављен је од десет записа: песама, 
такозваних   фрагмената   и   варијација.   Песник   започиње   поднасловом  

Уместо   фусноте

,   у   коме 

објашњава  шта  га  наводи на записе, а завршава текстом  

Без епилога

, који садржи опис његовог 

доживљаја.

Особености песничког простора и осећања света у поезији Стевана Раичковића пре свега су 

израз особености његовог песничког темперамента и психолошког одређивања његове лирике. Тешко 
је поставити границу између Раичковићевог осећања  песме и осећања света. Овај циклус песама 
успева   да   пробуди   емоције,   и   оштро   се   осећа   та   песникова   хармонија   између   спољног   света   и 
субјективног доживљаја. То је разлог због којег Раичковић може бити сврстан у низ оних песника 
који доносе лирику људске патње. Ако ову поезију прочитате летимично, може вам се учинити лепом 
и једноставном. Међутим, ова уметничка творевина има много сложенију димензију значења но што 
се чини. Толико је слојевита да неком површном читаоцу све измиче из вида. Један слој подразумева 
реалистички вид, а други фантастичан и дубински. Кроз стихове он сугерише атмосферу одређеног  
периода сеоског живљења, док се поред тога служи епитетима који сликају опипљивост и снагу. 
Природу   овог   односа   одређује   реалистични   слој   који   за   задатак   има   да

  осенчи

  оној   други, 

фантастични слој песме. На тај начин постиже се један особен уметнички ефекат, који је по правилу  
присутан у свим песмама високих уметничких домета. Раичковићева обликована песничка творевина 
има исти мелодијски и ритмички склоп и готово исту пластичност и сугестивност у сликовитости. 
Сврха овог тумачења је само у томе да се одужи макар део једног старог 

интелектуалног

 дуга према 

поезији и према песнику лично. Цикус песама о Владимиру није за оне без стрпљења. Они који воле  
поезију   разумеће   нужност   њеног   анализирања,   Раичковићева   лирика   права   је   вежба   за   то.   Овде 
спадају лирско наративне песме које образују поему уз неке  дидаскалије (на крају и на  почетку  
поеме). Посвећени  су Владимиру Пурићу, Циганину, тешком болеснику који уире у болници, и који 
моли песника да напише песму о њему и његовој болести. После прве песме у четири катрена муклог  
свечаног тона долазе песме 

фрагменти и варијације 

у којима се све више говори о влеиком болу због 

немоћи субјекта песме и песника, да стварно помогне несрећнику – болеснику. 

Тако, ја и сад, ево, ко раније

Излазим из песме у којој лек није.

Поново   се   одиграва   агон   између   егзистенцијалне   муке   и   песме,   и   то   у   облику   једне 

фрагментарне компоноване поеме о несрећнику који жуди за песмом – споменом оњ њему. Поему 

23

 ЉМ, стр. 99.

46

Песник   је   уједно   последњи   кога   ће   птица   угледати   пре   скамења.     Камена   успаванка   –  

ЗАУСТАВЉАЊЕ ТОКА ЖИВОТА.. ПЕСМА О ПРОЛАЗНОСТИ И СМРТИ.. ЖИВЉЕЊЕ И ЈЕСТЕ 
УМИРАЊЕ! У ТОМ СМИСЛУ ОКАМЕНИТИ СЕ ЗНАЧИ САЧУВАТИ СЕ И ОДУПРЕТИ СМРТИ! 
Песма Камена успаванка је позив на сан, камени, на сан свевремени, у положају и ситуацији у којој се 
предмети тренутно налазе. У томе је садржан позив и мировање да се поредак природе и овоземног 
света сачува од мена и заборава. Песник зели да окамењеним формама, том трајном успаванком, 
надмудри време и задржи непоновљиву датост облика, покрета и стања, чиме се индиректно изриче  
страх од смрти.

За   Раичковићеву   поезију   релевантни   су   они   видови   ставрности   који   се   непосредно   својим 

природним својствима нуде симболизацији и симболичком обухвату света и човека, аметрије и духа. 
А   то   су,   пре   свега,   смирена   ставња   у   природи,   обичне   и   мале   ставри   које   у   неизменљивој 
свакодневници неизмењене око нас трају. Попут симбола, те мале ствари а не даљине окружују наш 
живот. Њихова близина и затвореност у себе погодно су и пригодно полазиште Раичковићеве песме 
на путу ка заокруживању утисака обухватом овог облика, који безначајно преображава у симбол 
значајног. 

3

Изванредно   богатство   песничких   визија,   између   усамљености   и   тишине,   сједињено   је   у 

савршену духовну целину. У 

Каменој успаванци

 песник се огледа у самом себи, туђинац је  сам себи 

колико и свету, окренут својој ноћи, свом невидљивом богу, свом праху и свом корену. Песник води 
дијалог сам са собом, са невидљивим појединцем, са смрћу. Ова песма је песников монолог, пун 
тихог бола и носталгичне патње у кругу своје ноћи и своје самоће. Ова песма је аутобиографија једне 
велике унутрашње усамљености и јаког осећаја да и ми пролазимо, враћамо се у прах из којег смо  
потекли, а у себи носимо судбину многих који више нису међу живима и многих који још нису  
рођени.   Песму   одређује   предмет   реалног   света.   Симболима   који   су   одређени   песник   тумачи 
неодређеност своје патње и своје свести.

Пролазност и смрт су доминантни мотиви у овој песми. Смрт је свуда и у свему без изгледа да 

се било ко или било шта уздигне изнад ње. Свестан тога, Стеван Раичковић обликује песму у сонет, у  
којој се обраћа свему што је есенција живота и што има облик неког трајања па и онда када су у  
питању пролазне ствари и кратковечне манифестације живота. Песниково обраћање конкретностима 
из природе има инотанацију извесног опраштања од свега што је на неки начин било од било какве 
важности за њега или човека уопште. Првенствено се ту мисли на појединости из стварног живота  
које су доносиле срећу и живот чиниле лепшим и пунијим, иако се трајања неких од њих мери  
минутима.  Раичковићев циљ је већ на самом почетку био да прочисти лирску песму од трсаних тела, 
од   оних   елемената   прозе,   ставрности   или   умовања,   које   песма   не   би   могла   својим   бићем   да 
симболички преобрази. 

4

У првој строфи песме песник се обраћа човеку, људима уопште. Оне не именује просторе из 

којих   људи   потичу,   њихову   националност   или   боју   коже,   нити   их   разврстава   по   добу,   или   пак  
животном учинку. Независно од свега тога, обраћа се људима, добрим, горким и занесеним. Сви су 
они различитог узраста, изгледа, сви земници, сви предодређени на копњење и нестајање. А посто 
смрт брише и узраст и пол, облик и покрет, тренутак среће, усхита и бола, то би требало да свако  
заврши у ситуацији у којој се затекао и да тако потоне у дубок сан, у камену успаванку. Позив на 
камену успаванку односи се и на делове тела у акцији, на руке у трави, на уста у сени. При томе он 
мисли на властито искуство и општељудски смисао који везује за младост и љубав. У покрету руку и 
додиру   уста   сублимисана   су   сва   пролећа,   сви   уздаси   и   трептаји   душе,   сви   изливи   нежности   и 
топлине, читав један космос од људске среће. Стога би и руке у трави и уста у сени, заустављени у 
акцији и овековечена каменом успаванком, били споменици тренуцима најинтимнијих живљења, без 
којих људско трајање губи смисао.

  Обраћање човеку се наставља и у другој строфи. Пред неминовношћу ишчезавања и губитка, 

сви су једнаки - они закрвављени од беса, мржње, освете, и они заљубљени, украс овог света. Сви 
треба да потону и зарасту у плав сан камени, сан у коме све мирује у затеченом положају. У осталим 
стиховима исте строфе песник се обраћа водама и мостовима који су материјални знакови и симболи  
људских племенитих намера да се премости свака празнина, да се све повеже и свему постојећем да 
један виши смисао.

  Песник није заборавио ни биљке и цветове, пролазне појединости без којих нема раскоши и 

пуноће   овог   света,   а   самим   тим   ни   правог   људског   усхићења   красотама   тог   истог   света   (трећа 

3

 Никола Кољевић, Зрно на гумну и влат са коре, стр.335.

4

 Никола Кољевић, Зрно на општем гумну и влат са коре, стр.315.

23

 ЉМ, стр. 99.

47

строфа). Последње место у остављено за птицу (четврта строфа), за чији ће лет везати и своје име, уз  
које   стоји   и   заменица   -   ово   -.   Последњи   стихови   песме   показују   да   је   симетрија   римовања   у 
претпоследњем стиху нарушена. Све до тог стиха имали смо доследно изведену риму. Сви стихови се 
завршавају правилном, чистом римом, само се назначени стих (-изговори тихо ово име-) издваја, 
остаје без риме и потребне еуфоније. Песник на овај начин даје читаоцу до знања да из тог природног 
јединства и поретка ствари и бића издваја себе он није толико битан у односу на оне вредности и  
мноштва која нестају. То име, и све сто иде са њим, треба, у својој посебности, да нађе своје место, а 
оно је само у говору, у оној сфери која га једино и осмишљава.

Песма 

Камена успаванка

 је позив на сан, камени, на сан свевремени, у положају и ситуацији у 

којој се предмети тренутно налазе. У томе је садржан позив и мировање да се поредак природе и 
овоземног   света   сачува   од  мена   и  заборава.   Песник  жели   да   окамењеним   формама,   том   трајном 
успаванком,   надмудри   време   и   задржи   непоновљиву   датост   облика,   покрета   и   стања,   чиме   се 
индиректно   изриче   страх   од   смрти.   Ово  песма  ће  постати   једна   од   најзначајнијих   у   послератној 
српској поезији. Иако је после ове песме Раичковић још добрих пола века певао, ниједна од његових 
песама нема ни изблиза ту славу као Камена успаванка.

НИТИ

Једном нас ту, где нас има,

Неће бити.

Ми смо нити

Које вежу нерођене са мртвима.

Нема краја.

Прислонимо на зрак ува:

Кроз шупљине између нас ветар дува

Што времена по два спаја.

Леже испод мрачне сене

Мртви, а још нерођене

Слути ваздух који крај нас засветлуца.

Ми се кобно лелујамо

И слушамо ветар само

И нит по нит како пуца...

У овој песми, привидно јасним исказима говори, упозорава на наговештаје и слутње. Једном 

ћемо нестати, што можемо и сами схватити ако се осврнемо - 

кроз шупљине између нас ветар дува

. 

Убро  лирско  ЈА  своди  закључак,  туробан,  тежак,  али истинит,  истинит  закључак  о  пролазности. 
(болдирано)  Сведочи песма о вечитом кругу у балансу живота – све што се роди умире да би се ново 
родило.  Рођењем,  пчињемо  своје   умирање   и  слушамо  откуцај  сата   нашега  виота,  уједно  како  се 
платно животарења откајава нит по нит. 

За   Раичковићеву   поезију   релевантни   су   они   видови   стварности   који  се   непосредно,   својим 

природним   својствима   нуде   симболизацији   и   симболичком   обухвату   света   и   човека,   материје   и 
духа.То  су  пре  свега,  смирена  стања  у  природи,  обичне  и  мале  ствари   које   су  у  неизменљивој  
свакодневници неизмењене око нас трају. Те мале ствари а не даљине окружују наш живот. У целој 
Раичковићевој поезији која се увек из ситних зрнаца неког песка извија у кулу духовног симбола. 
Управо из тог разлога, Раичковић је песник тишине. Поезија Стевана Раичковића има обележја и моћ  
једне одређене врсте сликарства. Без обзира на Раичковићеве тамне тонове и оштре потезе та поезија  
никада није изгубила мгичну благост импресионистичког планера.  Појмити или схватити свет и смрт  
у природи и времену – први су налози поезије, јер се на тај начин свет и живот и смислено остварују 
колеба   се   или   мисли   песник.   Ту   креативну   способност   и   квалитет   стила   песници   критичари   су 
прецизно уочили и протумачили: 

Ко примећује лепоту света, воли живот, а ко воли живот много 

23

 ЉМ, стр. 99.

49

Заспалог нечег усред леда?

Тај мрак - да није болест сјаја?

О сјај су само врата краја.

И у песми 

О, сјај су само врата краја

 запажамо слично: невезани стихови катрена желе да се 

смире у везаним стиховима деветерцима и у последњем наговештају – поенти: 

О сјај су само врата 

краја

. И када није тако, унутрашња хармонија песме утиче на одређење одлике спољашне хармоније 

песме. Тај привремени или чак вечити пораз, та  

врата краја

  пустиња и празнина, надвладани су, 

привремено   и   можда   трајно,   узлетом   песмотворене   духовности.   Још   једном,   Раичковић   жели   да 
човека овековечи, да постојање затвори, заледи и да ослободи када дођу боља времена, када се врати 
рајски поредак. 

РАЗГОВОР СА ИЛОВАЧОМ

Животно искуство посебно је изразио у своме циклусу песама  

Разговор са иловачом

. У 10 

песама   одиграва   се   узбудљив   агон   не   изван   субјекта   него   у   њему   самом,   у   ствари   градација 
сучељавања, па чуђења и питања, чак гађења над вајарским радом у формирању лика, тако другог и  
туђег лика који мало подсећа на прави, субјектов лик. Коа да је то мала одисеја лирско-наративног 
______: прво путовање је кроз ледени снег до вајаревог атељења; у атељеу гледа  

творца мртвог 

света 

како припрема латке, глину у брезов крст које 

омота у лпопту масног блата

. Од четврте песме 

видие се како се ствара сасвим стран лик потпуно изван бића. Тамо, у оку и под руком другог човека 
рађа се у блату неки њему, субјкету, туђи лик, лик-образина: 

Пред собом видим неког ко је лсичан

Онима што су препуне улице:

Зури из глине поглед безобличан

Као да тражи спас кроз моје лице.

Овај   процес   вајарског   уобличавања   Раичковићевог   лика   чини   само   подлогу   као   повод   за 
имагинативни дијалог са земљом, 

исконском грудом

 што у себи носи 

моћ која нас мења

, и која је, по 

томе равна самој поезији. Сведена у дело, земља постаје симбол опште људске судбине; њени облици 
за време постају знак давнашње гатке о распећу:

Једна ме слика разара и ништи,

Видим већ себе – глину испод праве.

И ја осећам како мене тишти

Тај брезов крст у блату оне главе.

Сугестивно   одјекују   питања   у   стиховима   осме   песме:   где   су   сви   они   дани,   звуци,   слике, 

кктрази мојих река, пролазног, али интезивног жвиота. Упитна градација расте и у деветој и десетој 
песми, чије смо стихове навели горе, долази до извесног врхунца и катарзе. Тајне нити види песник –  
тај кип биће носилац његовог лика док он буде глина. И следи мала молитва-чежња да  

исконско 

помогне вајару да утка 

пут до правог лика место маске.

 Тај разговор са иловачом разговор је у себи 

са самим собом и кроз то са животом и смрћу, који су тако ублату око главе и трансцеденције, у 
песми која је ипак антиподтом кипу што почиње да траје у 

Разговору са иловачом

 истина доживљаја 

и   песничке   мисли   објавила   се   као   истина   језика   и   дубље   од   тога,   као   ситина   саме   поезије.   Са  
Раичковићем је Зарин био најприснији и готово сам сигуран да је њихова заједничка и та идеја и 
избор ликова. Своју бисту Раичковић је, чини ми се, вајао колико и скулптор, хватајући га сваки час  
за   руку,   контролишући   сваки   покрет   и   црту   како   би   копија   била   што   веродостојнија   и   вернија  
оригиналу. То је мотив и циклуса песама Разговор с иловачом које је читао и као своју приступну  
беседу у Академији.

Два песника две поете

Стеван Раичковић 

Јутро

 - Иван В.Лалић

 Јутро

23

 ЉМ, стр. 99.

50

Стеван   Раичковић,

  српски   песник,   преводилац,   есејист   и   академик,   рођен   је   5.   јула   1928. 

године у Нересници, код Кучева, у источној Србији. Уз родитеље учитеље који су често мењали 
места службовања, детињство је провео у више села и градова Србије.  Раичковић је објавио око 
двадесетак збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Почео је врло рано да пише.  
Прву песму објавио је 1945. године а затим су следиле и остале.

Стеван Раичковић је један од наших највећих и најпознатијих песника. Његов песнички свет 

чине природа, усамљеност, тишина, хармонија. Некада сањар, занесен пред природом и тишином, 
испуњавао је песме плаветнилом и прозрачношћу. Али, како сам каже, 

природа је у његовим песмама 

само материјални оквир за оне суштине које сам намеравао да изразим

. Тако и иза поетског оквира 

песме треба тражити њено мисаоно и лирско језгро.

Иван В. Лалић

 рођен је 8. јуна 1931. године у Београду. Иваново детињство протиче релативно 

безбрижно у Београду. Ратом се 1941. године прекида Иваново детињство. Као и друге београдске 
породице   и   Влајкова   се   налази   у   бежанији:   једно   време   у   брдском   селу   Теочин   код   Горњег 
Милановца. Својом поезијом преко артизма, уравнотежених слика и духовне сабраности обновио је 
линију   симболистичког   песништва.   Трагајући   за   класичном   мером   песме   и   налазећи   песничко 
надахнуће у литератури, Лалић се у својој поезији окретао Византији и античком свету. Такође је био 
изврстан преводилац, есејиста и критичар. Иван В. Лалић је ушао у књижевну критику као хроничар 
часописа,   најпре  

Летописа   Матице   српске

,   а   потом   београдске  

Књижевности

.   Његову   критику 

одликује објективност, као и искуство које у њу уноси. Лалић је добитник најзначајнијих домаћих и  
страних   награда.  Стеван   Раичковић   је   знаменити   и   оригинални   савремени   српски   песник,   са 
природним осећањем за лепоту речи. Укорењен у српску родољубиву традицију као и у традицију 
српског   романтизма,   симболизма   и   савремене   поезије,   естетски   је   смислотворно   обогаћивао   и 
обогатио   савремену   српску   лирику.   Избори   из   Раичковићеве   поезије   објављени   су   на   руском, 
словачком, бугарском, ческом, пољском, мађарском, македонском, словеначком језику итд.

  Лирика   Стевана   Раичковића   је   у   психолошко-естетском   погледу   убедљив   пример.  Она   је 

традиционална   и   савремена   у   најлепшем   значењу   речи.   И   поред   традиционалних   константи 
експресивних   средстава   у   облику   више   пута   коришћених   тематско-мотивских   подручја,   његова 
поезија нас запахњује лепотом - једноставне фактуре стиха и лирског исказа, после поновног читања 
откривамо нове слојеве значења. 

Стеван Раичковић префињени интуитивист, пева попут органа природе, као што се у шкољкама 

ослушкује   дах   мора   и   препознаје   сребрни   звездани   сјај.   Читање   његових   стихова   делује 
интерактивно, подстицајно у доживљајно- естетском, ликовном, музичком погледу, јер је то озонска 
лирика у којој има нешто и од паганске чулности и благе романтичне нежности. Његова поезија има 
терапеутско дејство, лековита је: ту је један од одговора непосредности његове личности. Естетско 
задовољство   и   морално   окрепљење   имају   бројни   читаоци,   који   у   његовом   надахнућу   и   лирским 
остварењима налазе катарзу веродостојних доживљаја. 

6

Стеван Раичковић је један од наших највећих и најпознатијих песника. Његов песнички свет 

чине природа, усамљеност, тишина, хармонија. Некада сањар, занесен пред природом и тишином, 
испуњавао је песме плаветнилом и прозрачношћу. Али, како сам каже, природа је у његовим песмама 

само материјални оквир за оне суштине које сам намеравао да изразим

. Тако и иза поетског оквира 

песме треба тражити њено мисаоно и лирско језгро. 

Поезија   Стевана   Раичковића,   у   првом,   другом   и   сваком   наредном  читању   одаје   утисак 

заслуженог мира и пронађеног склада, оксиморонски речено, утисак неке суморне ведрине и тешке 
лакоће. Раичковић се годинама остваривао као песник, годинама подизао своју стаклену палату и 
годинама тражио кључ за видовите пејзаже и носталгичне градове. Он је, према томе, један од оних  
романтичара и постромантичара који су у појединостима тражили лирске истине, а у саучесништву 
успомена налазили грчевиту лепоту.

Дете сеоског учитеља Раичковић је свакако многе радости детињства доживљавао у контакту са 

природом, реком, шумом, брежуљцима. Отуда и његов читав религиозни занос баш оном природом 
која је предмет дечачких успомена. 

Апсурд,   гротеска   и   парадокс,   продор   у   фантастику,   ирационална   стања,   аутоматизација 

понашања и специфичан емотивни регистар — страх, параноја, немоћ — јесу елементи на које је у 

6

Др Владета Вуковић,  

О лирици Стевана Раичковића

, Свитак, књижевне новине, година IV, 1997, број 12 -13

23

 ЉМ, стр. 99.

52

симбола, почев од самог назива па до појединих песама као и убеђење да су неосимболисти изван, 
тачније изнад сукоба традиционалиста и модерниста.

Лалић је држао до свога погледа на свет и до његовога уобличења у поезији и есејистици, 

истински се радујући сусретима с песницима сличног односа према свету. О песничком језику Лалић 
пише   каткад   прецизно,   а   каткад   нејасно   и   метафорично,   говорећи,  по   правилу,   истовремено   и  о 
ритму. Ритам и песнички језик су за Лалића толико тесно повезани да су у критичким освртима скоро 
нераздвојни и неодвојиви.

Од   првих   до   последњих   песничких   збирки   Иван  В.   Лалић   стрпљиво   и   доследно   разастире 

путописним искуством уписану мрежу своје сопствене географије.  Лиризацијапутописног садржаја у 
Лалићевој   поезији   изузетно   је   сложена   и   она   се   никада   не   своди   на   једноставно   превођење 
путописних   подстицаја   у   поетске   слике   и   лирску   дескрипцију.   Једноставно   речено,   путописно 
искуство   само   је   подлога,   нека   врста   фактографске   путне   основе,   која   се   у   песми   надограђује, 
умногостручава   и   усложњава,   она   је   у   извесном   смислу   стварносно   тло   изван   којег   се   полази   у 
просторе дубоких значења Лалићеве лирике. Када се има у виду целокупна поезија Ивана В. Лалића, 
може се закључити да је оваква врста лирских сведочанстава једна од константи његовог певања.

Море је један од најчешћих и најважнијих мотива- тема у Лалићевој поезији од првих песама, 

па све до последње песничке књиге  

Четири канона

. Мотив мора, који израста из медитеранског 

окружења, позитивно конотираног, развија се кроз Лалићево песничко дело до дубоко филозофски и 
трагично одређеног мотива, који је условљен песниковим поетичким, развојним фазама, читалачким 
искуством   и   на   крају   личним   биографским   догађајима,   о   којима   сведочи   и   сам   песник   у   својој 
рукописној заоставштини.

Лалић се залаже за фигуративност песничког  језика, видећи у песничким сликама свој прави 

темперамент: 

Слика је за мене она извесност у песми која омогућава да се омеђи, дефинише простор 

саопштења. Иначе, слике најчешће настају као  реакције на конкретне поводе; оне су изведене из 
таквих повода

. 

11

 Радећи више деценија на стиховном облику, односећи се према формама канонски, 

а   уједно   имодерно,   преиспитујући   своје   могућности,   створио   је   Иван   В.   Лалић   особени   израз   и 
потврдио свој изузетан осећај за версификацију. 

12

За настанак есничке слике важно је сећање и неки 

снажан доживљај, јер свака је песничка  слика изведена из неког сећања, у распореду запамћених 
елемената. То је сећање у сопственом, задатом језику. Лалић има самосвест о томе да је и сам 

добар 

версификатор

 и да је то помало урођена способност која буди радозналост у простору ритма ириме. 

Традиционалне везане форме још нису изгубиле виталност у српском језику, већ, штавише, обогаћују 
лексику и као да оплемењују фразу.

Једна од истакнутих поетичко-формалних одлика целокупног песничког опуса Ивана В. Лалића 

могла   би   се   окарактерисати   као   постојање  

наративног   поступка  

који   се   превасходно   односи   на 

његово функционисање у контексту лирског поетског говора, а не у оним поетским жанровима где се 
он по природи ствари подразумева.

13

 Ово је посебно важно када је реч о поезији и поетици Ивана В. 

Лалића. Обе су од самих почетака песниковог рада прожете једним особеним поетским напором за 
изналажењем  

интеракције простора и времена, смрти и живота

, односно  

уметности равнотеже 

тренутка заустављеног у равни једне, или преплету изукрштаних слика

.

У свом стваралаштву Раичковић је напустао поезију и прихватао се прозе, али он је увек и 

свуда потврђивао очиту истину, да је био и остао — песник.

  За пола века потпуне посвећености 

поезији Раичковић је постао симбол песника. У нашој савременој литератури мало је песника чија је 
поезија   примљена   у   тако   широком   кругу   читалаца   као   што   је   то   поезија   Стевана   Раичковића. 
Критичари   су   већ   одавно   Раичковићеву   лирику   сврстали   међу   најблиставије   врхове   српског 
песништва. Могло би се рећи да је Стеван Раичковић подједнако био успешан и у препевавању 
страних песника на наш језик.

Данас је велики песник Иван В. Лалић, један од најзначајнијих српских поета друге половине 

овога   века,   само   привидно   напустио   пре   три   године,   сведочи   место   и   улога   његовог   укупног 
стваралачког опуса, нетипична за наше прилике. Смрт овог творца и зналца поезије и песништва, који 
је све време свог деловања песнички растао - да би у својим завршним књигама  

Писмо и Четири 

канона

 достигао пуну меру - није прекинула деловање његове поезије. С правом би се могло рећи да 

11

 О поезији, Дела Ивана В.Лалића, IV, Александар Јовановић, Завод за уџбенике, Београд, 1997. 268.стр.

12

  Постсимболистичка   поетика   Ивана   В.   Лалића,   Зборник   радова,   Институт   за   књижевност   и   уметност, 

Учитељски факултет, Београд, 2007. Стр.210

13

  Постсимболистичка   поетика   Ивана   В.   Лалића,   Зборник   радова,   Институт   за   књижевност   и   уметност, 

Учитељски факултет, Београд, 2007. Стр.93

23

 ЉМ, стр. 99.

53

је оно данас чак и значајније. Оно што је најзначајније, јесте чињеница да је Лалићева поезија жива и  
код читалаца и код тумача. Све више се увиђа њена величина и значај. Она се данас чита са великим 
узбуђењем и свешћу о њеној дубини.

Васко Попа

Васко Попа је рођен 1922. године у Гребенцу у Банату. Студирао је у Београду и Букурешту, а 

био је и уредник издавачког предузећа НОЛИТ. Умро је у Београду 1992. године.    Васко Попа је 
учинио оштар заокрет у савременој српској поезији раних педестих година. То се догодило 1953. 
године када се појавила Попина збирка песама Кора песничка књига необичне синтаксе, садржине и 
форме. У литерарној атмосфери соцреалистичког певања и приповедања који су били дириговани 
дневним потребама актуелне политичке идеологије, појава  

Коре

  деловала је као радосно песничко 

откровење, али још више као шок. Радовала је оне који су стремили модерном песничком изразу и  
његовом ослобађању од догми и рецепата. Попа је постао не само претеча модерне спрске поезије, 
него и водећа личност савремене српске поезије, која је обележила епоху и одредила правац даљег 
развоја поезије. 

Попа има позитиван однос према традицији, која је могла да буде подстицајна и плодотворна. 

На   првом   месту   је   ту   поезија   Момчила   Настасијевића.   Други   извор   подстицаја   било   је 
надреалистичко исксутво према коме је Попа био селективан: одбацио је надреалистичку бахатост 
израза и форме, али је прихватио сновиђења, ирационално и хумор. Трећи инспиративни извор је  
фолклор   чије   ће   му  

од   злата   јабуке

  постати   узори   језика   и   мишљења,   извори   фолклорних   и 

архетипских слика. 

Поезија   Васка   Попе   изненађује   предметностима,   појавама   и   појмовима   овога   света   који 

постају   песничка   тема   и   предмет   певања.   Тескобан   и   монотон   урбани   живот   савременог   човека 
предочен   је   у   овој   пеозији  посредством   детаља   које   тај   човек   примећује   као   нешто   што   измиче 
једноличности и  монотонији  неком  својом  особеношћу.  Али  ти  ситни и  на   око  неважни  детаљи 

23

 ЉМ, стр. 99.

55

затвореност. У трећој строфи говор вољеног бића замењен је метафором  

славуји

, што асоцира на 

песму,   на   занос   и   нежност,   на  

унутрашњи   преображај   бића

.   Срећа   брише   разлику   између 

унутрашњег   и   спољашњег,   па   се   свет   доживљава   као   јединствен.   У   последњој   строфи   руке   су 
доминантан мотив. Оно што очи, смех и говор нису могли да изразе, могу руке додиром и топлоином. 
Са њима се склапа слика о узајамној срећи: сан заљубљених настанило је сунце, божанска светлост.  
Љубав је у овој песми основно осећање бића, врхунски смисао живота, јер се у љубави повезује оно 
најлепше и најчистије, а то су: ведрина, лепота, светлост, ширина и бескрај, топлина и пространство 
среће:

14

Очију твојих да није

Не би било неба

У слепом нашем стану

Смеха твога да нема

Зидови не би никад
Из очију нестајали

Славуја твојих да није

Врбе не би никад

Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није

Сунце не би никад

У сну нашем преноћило.

16

Сијалицу добру палиш

У тузи мојој смеђој

Ливаду ми простиреш

На грудима својим

Голубове окупљаш

У радости мојој беле

Цигарету мојих брига

У срцу своме гасиш

У грозду тамјанике

На моје усне чекаш.

30

Са тела сумрак свлачим

Дан ми је нашао лице

Ветар косу развеселио

Поглед ми зачуђен листа

Сенка из сунца ниче

Свет на прагу срца стоји

Опет обронцима плавим

У глас ти бистри силазим

По нашу чаробну лампу

(1943—1951)

1

Дижемо руке

Улица се у небо пење

Обарамо погледе

Кровови у земљу силазе

Из сваког бола

Који не спомињемо

По један кестен израсте

И остаје тајанствен за нама

Из сваке наде

Коју гајимо

По једна звезда никне

И одмиче недостижна пред нама

Чујеш ли метак

Који нам око главе облеће

Чујеш ли метак

Који нам пољубац вреба

2

Ево то је то непозвано

Страно присуство ево га

Језа је на пучини чаја у шољи

Рђа што се хвата

На рубовима нашега смеха

Змија склупчана у дну огледала

Да ли ћу моћи да те склоним

Из твога лица у моје

Ево га трећа је сенка

У нашој измишљеној шетњи

Неочекивани понор
Између наших речи

Копита што тутње

Под сводовима наших непаца

Да ли ћу моћи

На овом непочин-пољу

23

 ЉМ, стр. 99.

56

Да ти подигнем шатор од својих дланова.

7

Над мирним водама

Зубате очи лете

Око нас модре усне

На гранама лепршају

Крици ударају о плавет

И падају на јастуке

Куће нам се крију

Иза уских леђа

Шаке се хватају

За нејаке облаке

Вене нам ваљају мутне

Постеље и столове

Изломљених костију

Подне на руке нам пало

И смркнуло се

Отворена рака на лицу земље

На твоме на моме лицу.

11

Куће су изврнуле

Горке џепове соба

Да их вихор претражи

Дуж наших ребара

Уличне светиљке

Свлаче хаљине крваве

Два смо листа новина

Сурово залепљена

На рану вечери

Запаљене птице

Из обрва мојих

На кључњаче су ти пале

12

Теку нам ходници мутни

Са трепавица низ лице

Љутом усијаном жицом

Гнев нам порубљује мисли

Накострешене маказе

Око голоруких речи

Отровна киша вечности

Похлепно нас уједа

23

 ЉМ, стр. 99.

58

Завири се у себе у сваки угао

Погледа се да нема ексера да нема лопова

Да нема кукавичјих јаја

Зажмури се и на друго око

Чучне се па се скочи

Скочи се високо високо високо

До наврх самог себе

Одатле се падне свом тежином

Данима се пада дубоко дубоко дубоко

На дно свога понора

Ко се не разбије у парампарчад

Ко остане читав и читав устане

Тај игра

Први   циклус   песама   показује   изузетно   брижљиво   израђену   затворену   композицију.   Прва 

песма циклуса се зове 

Пре игре

, а последња 

После игре

, при томе се унутар циклуса, после пет песама 

(ако се изузме уводна) појављује песма 

Између игара

 након које следи још пет песама (ако се изузме 

последња). Све три песме исписане су курзивом.   Наслови су веома необични, сви су у генитиву 
једнине:  

Игре,   Клина,   Ловца,   Ружокрадице

  и  слично.   На   овај   начин  сугерисано   нам   је   одсуство 

лирскога   субјекта   или   бар   лирскога   субјекта   каквог   смо   до   тада   навикли   да   срећемо   у   поезији. 
Наслови песама нас подсећају на дечје безазлене игре: Жмуре, Јуре, Труле кобиле. Али наслови и 
садржај   песама   стоје   у   апсурдном   раскораку,   тако   да   можемо   говорити   о   моменту   изневереног 
очекивања. Какве су Попине 

игре

? То су игре људским телом. Делови људскога тела су оно што игра 

и чиме се игра, као да су делови људског тела осамостаљени, отуђени од јединства. 

Попине игре су, по правилу, изузетно сурове и трагичне. Играчи су анонимни 

неко, некога, 

неки

.   Игра   се   до   краја   док   се   не   уђе   у   ништавило,   у   апсолутно   ништа.   Игре   су   непрестане   и 

наизменичне. Наравно, не игра се без улога, а улог су делови сопственог тела, цело тело, живот, 
судбина. Играчи поштују правила игре до краја. То су углавном игре скривања, трагања и откривања. 
У   ствари,   читавциклус   је   совјеврсни   опис   разних   игара   тако   да     све   то   делује   као   приказ,   као 
приручник. Поступак у играма је овакав: подела улога, први део игре, други део игра, нова подлеа 
улога (до истребљења). Односи у игри тако су постављени да једна групација играча или један играч 
врши пресију на другу или другог. Игре су заиста то: приказ разних врста агресије над људима или 
над  собом.  Оне   су  јаким  асоцијацијама   везане  за   свакодневицу  односа  међу  људима.  У  њима  је 
приказан свет космички, људски, предметни. У уводној пролошкој песми циклуса играчи се не деле и 
не   повезују  међусобно  одређеним  правилима.  Игра   се  са  самим  собом,  играчи  проверавају  своје 
могућности и своје унутрашње просторе, преиспитују своје дубине и висине, своје чврстине. Играчи 
се претходно стављају у страшна искушења. Учествује онај који их преживи. То је стварни обред 
иницијације.   У   њему   се   поставља   захтевза   унутрашњој   чистотом,   чврстином,   постојаношћу   и 
храброшћу. То је егзистенцијална игра самопроверавања, игра постоајања и бивања својим бићем, у 
своме бићу, игра унутар свога биолошког и егзистенцијалног простора Издражати ова искушења 
значи квалификовати се за игре на релацијама са другим бићима. У овој игри ипак неки остају. У 
осталима које ће се играти, после поделе улога свака игра тече до краја, што значи до уништења. 

У игри 

Клина

 један врши пртискак, други су под притиском,а рећи манипулишу и једнима и 

другима. Ово је игра насиља, суровости и жртава. Милости нема јер се улогем ењају и игра тече. У 
клештима суровости су делови људксог тела. Налазимо се близу прождирућег простора. У овој игри  
један је клин – жртва, други су клешта и мајстори – они који муче и тлчае. У превртљивом свету  
какавј е овај ничији полоажја није сталан и сигуран, јер ако клешта не изваде клин из пода, онда  
мајстори кажу не ваљају клешта и ,,развале им вилице''. Игра 

Клина

 је крајње дехуманизована игра у 

којој се стално врше расподеле и прерасподеле улога, игра се тако вечито настава и понавља:

КЛИНА

Један буде клин други клешта

Остали су мајстори

Клешта дохвате клин за главу

Зубима га рукама га дохвате

И вуку га вуку

Ваде га из патоса

Обично му само главу откину

Тешко је извадити из патоса клин

Мајстори онда кажу

Не ваљају клешта

Развале им вилице поломе им руке

И баце их кроз прозор

23

 ЉМ, стр. 99.

59

Неко други затим буде клин

Неко други клешта

Остали су мајстори.

И у песми  

Жмуре

  простор је  уништавајући. Улазак у њега  значи губитак себе. Да  би се 

играла, по правилу, игра жмуре захтева огроман простор. То је игра тражења израза, ума, памћења. 
Трагање   се   завршава   губитком   своје   личности   у   огромном   простору   (земља,   небо,   трава).   Али, 
трагање је погрешно. Не треба трагати за другим, већ за собом. Или: другог јем огуће тражити само 
кроз себе. 

ЖМУРЕ

Неко се сакрије од некога

Сакрије му се под језик

Овај га тражи под земљом

Сакрије му се на чело

Овај га тражи на небу

Сакрије му се у заборав
Овај га тражи у трави

Тражи га тражи

Где га све не тражи

И тражећи њега изгуби себе.

Свадбе

  су   појединачна   игра   откривања   сопственог   сазвежђа,   игра   искушеења,   игра   долажења   до 

сопствене личнсоти која се мора споазнати у немогућим условима, до кје се мора доћи у најтежим 
приликама. Ово су игре на живот и смрт. Ова игра (како је напоменуто у загради на крају песме) игра  
се ретко:

СВАДБЕ

Свако свуче своју кожу

Свако открије своје сазвежђе

Које ноћ никад видело није

Свако своју кожу камењем напуни

Свако са њом заигра

Обасјан сопственим звездама

Ко до зоре не застане

Ко не трепне не тресне

Тај заради своју кожу

(Ова се игра ретко игра)

Мотив   крађе   златне   јабуке   наћи   ћемо   у   песми  

Ружокрадице

,   једној   од   најлирскијих, 

најлепших, али и најсуровијих песама (игара)к којом се завршава прво крило циклуса 

Игара

. У овој 

игри трагања за унутрашњом лепотом играчи су подељени у три групације. Пошто се вредности крију 
у најдубљој интими, у самом срцу жвиота и света, до тог срца је тешко доћи. Тако се трагање за 
украденом ружом – лепотом поклапа у сваком покушају са покољем ружокраица:

РУЖОКРАДИЦЕ

Неко буде ружино дрво

Неки буду ветрове кћери

Неки ружокрадице

Ружокрадице се привуку ружином дрвету

Један од њих украде ружу

У срце је своје сакрије

Ветрове се кћери појаве

Угледају обрану лепоту

И појуре ружокрадице

Отварају им груди једном по једном

У некога нађу срце

У некога богами не

Отварају им отварају груди

Све док у једног срце не открију

И у срцу украдену ружу.

23

 ЉМ, стр. 99.

61

самоћу. Или 

Охола грешка

 која измишља просотр и време не би ли доказала да сама не постоји, 

али све што је измислила, иронијом судбине, било је погрешно. Визија света коју нам Попа 
својом поезијом предочава никад није била благонаклона према човеку, али чини се да је овде 
досегла врхунац цинизма и бесмислености – свет је обмана.   Песме у овом циклусу су:  

Звездо 

знанчева   оставштина,   Заборављен   број,   Охола   грешка,   Мудар   торугао,   Скамењени   одјеци, 
Прича о једној причи, Зев над зевовима. 

Из ових квалификатива јасна је намера да се свим овим апстракцијама да свесност људксих 

усмерења.   Главни   делатни   субјекти   циклуса   су:   број,   грешка,   троугао,   одјеци,   приче,   зев. 
Атрибути: забораван, охол. мудар и именице: приче, зев имплицирају људске особине, а самим 
делатни   субјекти   се   понашају   потпуно   дехуманизовано,   у   апсолутној   самодовољности.   Цео 
циклус је, у ствари, опис настајања света од неког трећг, на шта указује и тон и почетак као код  
бајке. Циклус иначе почиње речима у смислоу библијске Мојсијеве реченице 

у почетку беше реч. 

Постање   је   стварање,   умножавање   и   одржавање,   а   то   почиње   од   песме  

Звездознанчева 

оставштина.

  Свет речи постоји независно од људи. речи се отеле од творца, осамосталиле од 

света,  постале  лепше  од  света.  Лепота   и величина  речи  не  служи  људима,  није  људска  и  та 
чињеница   ставља   и   ову   песму   коа   неодвојиви   део   циклуса.   Аутономизација   речи,   ствари, 
поступака,  неких  сиболадоводи  до  обесмишљавања   света,  до  његовог   птпуног  ишчашења,  до 
погрешне космогоније. 

Звездознанчева оставштина

Остале су за њим његове речи

Лепше него свет

Нико не сме у њих да се загледа

Чекају на окукама времена

Веће него људи

Ко може да их изговори

Леже на мутавој земљи

Теже него кости живота

Смрти није пошло за руком

У мираз да их однесе

Нико не може да их подигне

Нико да их обори

Звезде падалице главе склањају

У сенке његових речи.

Заборављени број

 је очигледно нула, па се нула игра стварања света 

рачунајући са собом

. То 

су опасне иге: све почиње од самоће, херметизма, од некомуникативности. То су игре уништења. У 
ствари нула ће створити хаос, јер игра подразумева правила, а хаос их руши. Нула овде игра улогу не-
сунца. заборавност, самоћа, повлачење у себе тен уле чини да се ствара свет на ничему, на граници, 
на   умишљености.   Делатни   субјекти   овог   нихилистичког   постања,   психолошки   гледано,   јесу 
усамљени,   умишљени,   охоли,   инфериорни   и   то   је   један   од   рзалога   њихове   деструктивности   и 
стварања ништавила. Нула је овде велики комбинатор и велики диктатор: свет се ствара уласком у 
њега не повлачењем у себе, у некакву своју кулу од чистоте. Ево примера Попине комичне верзије 
настанка света:

Био једном један број

Чист и округао као сунце

Али сам много сам

Почео је да рачуна са собом

Делио се множио

Одузимао се сабирао

И увек остајао сам

Престао је да рачуна са собом

И закључао се у своју округлу

И сунчану чистоту

Напољу су остали усијани

Трагови његовог рачунања

Почели су да се јуре по мраку

Да се деле да се множе

Да се одузимају кад се сабирају

Онако како се то у мраку већ ради

И није било никог да га замоли

Да трагове заустави

И да их избрише

.

Песмом 

Охола грешка

 иронизира се безгрешно зачеће. Зачеше грешке и рођења (погрешног 

света простим увећавањем грешке у простору и времену и свету – означава даље догађаје постања 
споредног неба). Као мотивација, у психолошком смислу, овде се појављује инферироност. Очито, 

23

 ЉМ, стр. 99.

62

постање   из   грешке   и   погрешно   је   постање.   Ткао   се   наставља   космогонија   деструктивности   и 
ништавила на основу неизграђених личности и карактера. Васко Попа замишља стварање света као 
случајност: као малу, смешну грешку која је измислила простор и време, јер није могла да поднесе да 
остане сама са собом. 

Била једном једна грешка

Тако смешна, тако мала

Да је нико не би приметио

Али сама себе није хтела

Ни да гледа ни да чује

Шта све није измислила

Не би ли доказала

Да у ствари не постоји

Измислила је простор

Доказе своје у њега да смести

И време да јој доказе чува

И свет да јој доказе види

Све што је измислила

Није било ни тако смешно

Ни тако мало

Али је наравно било погрешно

Је ли могло бити другачије?

У   песми  

Мудар   троугао

  наилазимо   на   представу   анти-мита,   никлог   из   умишљености, 

самозаљубљености и самодовољности. У суштини, ова песма је пародирање тројства. Овде троугао 
не ствара свет већ себе иако се зна да тројство симболизира опште манифестације божанске моћи. У  
овом   случају   троугао   за   рачун   своје   индивидуалности.   Претварање   троугла   у   три   точка   у 
хришћанству ознчава заједнички бескрај. Али, три точка се овде губе. Троугао не жели да учествује у  
игри света, у постању бескраја, он се понавља градећи себе, унутар себе. 

Био једном један троугао

Имао је три стране

Четврту је скривао

У Своме ужареном средишту

Дању се пео на своја три врха

И дивио се своме средишту

Ноћу се одмарао

У једноме од своја тру угла

Зором је гледао на своје три стране

У три ужарена точка претворене

Како се у неповрату плавом губе

Вадио је своју четврту страну

Љубио је и ломио је трипут

И поново је на старо мјесто скривао

И опет је имао три стране

и опет се дању пео

На своја три врха

И дивио се своме средишту

И ноћу се одмарао

У једном од своја три угла.

23

 ЉМ, стр. 99.

64

иницијативни   симболички   ангажман.   Ходочасниксе   тиме   очитује   као   биће   предаје,   настављања, 
традиције. 

У првој песми 

Ходочашћа

 препознајемо древни топос пута и путника. Попин путник хода са 

очевим  штапом

,  симболом  мудрости  и сазнања,  димболом   традиције  и  колективног  памћења,  са 

упаљеним срцем

  симболом духовне љубави према ономе што је опредмећено у грађевинама и на 

фрескама. Пут на који је кренуо је  

свети пут

, дакле, пут знања и самоспознаје. Путник још увек 

тапка у мраку незнања:  

Далеко сам јо од тога да их одгонетнем

, али они му се указују као звезде 

водиље, 

вучја сазвежђа

 и помоћу њих пут ће пронаћи. Путовање је у ствари грагање за сазнавањем 

корена и извора. Слово путовања јесте слово мита:

Ходам са очевим штапом у руци

Са упаљеним срцем на штапу

Стопала ми сричу слова

Која ми свети пут исписује

Цртам их штапом по песку

Пред спавање

На сваком коначишту

Да ми се из сећања не избришу

Далеко сам још од тога

Да их одгонетнем

За сада ми на вучје сазвежђе личе

Имаћу чиме да испуним ноћи

Ако се жив и здрав кући вратим.

Песма

  Каленић

  на   општем   плану   пева   велелепно   средњевековно   здање   у   Левчу,   које   је 

подигао војвода деспота Стефана Лазаревића, Богдан, са женом Милицом и братом Петром. Каленић 
је најраскошније украшена црква моравске школе. Фреске у Каленићу одликује лак и светао колорит 
уз примену потпуно нових боја: светлокестењаста, светлоцрвена и жута. Тако је на плану сужене 
перцепције опевана фасцинација лирског субјекта фреском на зиду. Песма је испевана у терцинама и 
дистисима који се смењују. У првој терцини фасциниран лепотом фреске лирски субјект успоставља 
духовну везу и идентификује се са ликом анђела. На лицу насликаног анђела  

боје свићу

, односно 

помаљају се, изгревају из таме здања и векова. 

Боје су на ивици заборава

 чиме је сугерисано стварно 

пропадање од влаге и немара, али и оно страшније, духовни заборав који прекида везу са коренима и 
поништава наш унутрашњи, стварни идентитет. 

Туђе сенке

 су наговештај мрака који руши светлсот. 

Оне су симбол недаћа и невоља које се надвијају над ову земљу и не дају мачу да се врати у корице

. 

Боје зру

 је други степен градације, то су боје које пламеном свога зрења одолевају времену и усуду.  

Песник апострофира 

инат лепи,

 тај инат је есенција овог народа, оно што га гони да остане и опстане 

и он се преноси са лика анђела на лик ходочасника. 

Боје горе

 је трећи завршни ступањ градације. Боје 

као симбол баштине једног народа горе у крви његове младости. 

Откуда моје очи

На лицу твоме

Анђеле брате.

Боје свићу

На ивици заборава

Туђе сенке не дају
Муњу твога мача

У корице да вратим

Боје зру

На лакој грани времена

Отуда твој инат лепи

У углу усана мојих

Анђеле брате

Боје горе

Младошћу у мојој крви.

Манасија је српски средњевековни манастир код Деспотовца који је подигао деспот Стефан 

Лазаревић. То је једна од најмонументалнијих грађевина насталих после косовског пораза. У њој је  
Константин Филозоф основао чувену ресавску школу, па тако Манасија постаје културно средиште 
Срба тога времена. У припрати манастира насликани су ратници са панцирима и мачевима који нас 
подсећају да је Манасија била манстир – утврђење. Сликарство Манасије показује видне тенденције 
хуманизма   и   ренесансе   посебно   кроз   употребу   плаве   и   азурне   боје.   Песма   има   прстенасту 
композицију, почиње и завршава се терцинама које затварају пет дистиха. У терцинама се појављује и 
лајт   мотив   –   плава   и   златна   боја.   То   су   основне   боје   ресавског   фрескописања   са   наглашеном 

23

 ЉМ, стр. 99.

65

симболичком   конотацијом.   Златна   боја   је   знак   духовног   подвизништва   човека   којим   се   он 
приближава Богу, док је плава боја симбол небеског плаветнила. 

Песник   апострофира   зографа,   средњевековног   уметника,   иконописца   и   фрескописца.  

Последња 

јабука сунца

  је онај златни круг за који зограф везује свој последњи потез четкицом. То је ореол 

светлости на фресци и последњи трептај зографове душе пред трагедијом која се надвија. весници 
несреће оличени су у апокалиптичној 

коњици ноћи

 и муслиманском ратном покличу 

алах је свемоћан

. 

Лирски субјект, ходочасник, који се у 

Каленићу

 духовно идентификовао са лепотом анђела, овде се 

преноси у тренутак и чин стварања непознатог зографа. Као да он гледа зографа, да осећа његову 
блискост, да живи његову драму стварања. Тако зограф постаје симбол уметника који уметношћу и  
стварањем жели да предухитри време, судбину и живот. 
У последњој терцини златно и плаво се преображавају у звезду, у бескрај у оку. Није ли то она иста  
звезда  у  небеском  бескрају  за   којом  трага  Вук  Исакович?  ДОк  је   Вук  Исакович   ту  идеју  звезде  
изједначио са утопијском визијом Русије, Попин зограф је види и остварује у плавовој и златној 
милешевској фресци. 

Плаво и златно

Последњи прстен видика

Последња јабука сунца

Зографе

Докле твој поглед допире

Чујеш ли коњицу ноћи

Алах ил илалах

Кичица твоја не дрхти

Боје се твоје не плаше

Ближи се коњица ноћи

Алах ил илалах

Зографе

Шта ли видиш на дну ноћи

Златно и плаво

Последња звезда у души

Последњи бескрај у оку.

Младост има оптимистичку интонацију и у песми 

Сопоћани.

 Везана за уметничко ремек-дело 

она га симболише у кулминационој тачки његовог постојања, трајања и деловања. Једна фреско-
визија у инспиративној подлози 

Сопоћана 

није тек играње за идентитетом, као у претходној песми, 

него трагање за смислом уметничког дела, његовим апсолутом и уобличење стваралачке судбине 
уметника. Првих пет стихова ове песме јесу визија дела у целини и света који дело инаугурира. Света  
који је доступан људскости и стварању, у уметниковој снази. Човеку је све доступно. Он је, према  
томе, оправдао своју људскост. Човек је на дохвату апсолутног. Светлост озарења расипа се штедро. 
Дтварности нема. Дело је изнад реалитета.

У другом паралелном току визија се пребацује на фигурални план уобличујући се тако да 

потребе да се за њу рецитује. Суочени смо са митским парадоксом: анђели ратници. Војске анђела 
пред капијама 

вечног пролећа.

 Уметник је хсваћен као стваралц света. Његова зеница је фокус света. 

Све   се   у   њој   стиче.   Предмети   надиру   у   њу.   Свет   постоји   и   мери   се   смислом   уметникове 
визуелизације. Око је моћ прихватања, атрибут снаге над облацима. Посредством ока уметник је 
прималац,   руком   он   је   стваралац.   Ументикова   неимарска   моћ   подразумева   јединственост   и 
целовитост   дела   као   посебног   света,   али   и   свет   као   дело.   Дело   и   стваралачки   чин   превазилазе 
временске границе. О ствараоцу-пркоснику који превазилази време, али овога пута историјско, пева и 
песма 

Манасија. 

СОПОЋАНИ

Румени мир снаге

Зрели мир величине

Од златних птица под земљом

До силног воћа на небу

Све је на домаку руке

Дивно су клекли облици

У зеници мајстора

(Време је уједало)

23

 ЉМ, стр. 99.

67

За Сентандреју трајање  почиње бекством. Бекство је опредељење за вечност и симбол за 

кулминацију   историјске   судбине,   и   прелажења   на   метафизички   пут.   Заправо,   почетак   стварног 
постојања Сентандреје јесте поечтак њене спиритуалне мисије и њеног предодређења за трајање у 
знаку сунчевих моћи. Чин бекства је и чин изабраништва: бежали су изабрани, бежали од мрака и од  
мрака, изабравши светлсот. Бежали су према северу. Зашто? Север је прапостојбина вука који је 
тотем Срба, њихо родоначелник. Учинивши још седам (светих) корака према северу, Сентандреја је 
коракнула према своме исконском исходишту враћајући му се. То исходиште где се Сентандреја 
именовала, од тренутка када је поново пронађено, почетак је својеврсног вазнесења од чина рођења 
по други пут, прко проеса хришћанске сакрализације до словенске паганске кулминације ћутања, у 
космичком језгру. Треба рећи да је то паганско осећање живота у овој песми карактеристично пуно  
ваздуха и светлости. Број седам се појављује пет пута у функцији знака и означавајућег као чежња за  
јединством савршенством, апсолутом, означава коначност која траје. 

Бежала си до краја вечности

Учинила још седам корака

Према северу

Извадила из рајске реке

Лобању свог имењака свеца

И на темену јој саградила

Седам сунцомоља

Запалила си испод кубета

Седам стараца храстова

И прелила их вином

Ослободила из жара седам гугутки

Отпојала са њима седам вечерњи

Помирисала си цвет перунике

Затворила се у небеску круницу

И заћутала

(1950—1971) 

ЦИКЛУС: ЋЕЛЕ-КУЛА

Четврти   циклус  

Ћеле-кула

  враћа   нас   у   нешто   ближу   прошлост,   у   време   Првог   српског 

устанка.   Целим   циклусом   доминира   атмосфера   смрти   и   страдања.   У   сећау   поколења   та   несрећа 
остаће сачувана у споменику најстрашнијем од свих, у Ћеле-кули. То је 

кула смрти

 од које се и њена 

господарица   –   смрт   уплашила.   Из   црних   и   празних   очију   очних   дупљи   зјапи  

црна   видовитост

. 

Између крезубих вилица заглавила се последња псовка, а лобање играју гротескно коло смрти. У 
трећем лицу су три песме:  

Ћеле кула

,  

Посвећивање Црнога Ђорђа

  и  

Смрт Црног Ђорђа.

  У првом, 

говорном лицу једнине је 

Црни Ђорђе

 и 

Запевка

 песме окренуте мноштву, колективу. У првом лицу 

множине су песме 

Ружа над Чегром

, и 

Песма Ћеле-куле. 

Карађорђе у свим песмама, прелази пут појединца са историјском мисијом од псовећивања, 

преко дизања устанка, ратовања до смрти. на том путу он никад није сам. Циклус који сублимира  
историјско искуство пркоси злу. Уовкирен је мтафизичком генерализацијом, тога искуства са првом и 
последњом песмом. Лирски субјекти циклуса  

Ћеле-кула

  ратују против смрти, против зла, пркосећи 

ништавилу  и онда када их оно поништава. У песми 

Ћеле-кула

 кључни стихови за разрешење значења 

су 

страховита памћења, црна видовитост

 и 

голема последња псовка

. Ови стихови су трећи у првим 

стиховима песме. Први стих је подвојен и гласе: 

Кула смрти

. Песникова ивзија усмеерава се у другом 

працу. Још у првом стиху то није  

Ћеле кула

, него  

кула смрти

. Као  

ћеле

  и

  кула

  је турска реч. Кула 

мсрти – то је симбол смрти, инакарнација смрти. У тој кули борави смрт сама. Кула је саграђена од  
лобања које памте:  

На чеоним костима се пресијава/ страховито памћење

. Имајући пред собом 

земне остатке устаничких глава, песник је на тим лобањама видео суштину њихове борбе. Они су се  
борили за људскост спознавши, најпре њену супротност до краја, спознавши анти-људско, суштину 
зла, уништења. Сукобити се са злом, ркосити ништавилу, изрећи му свој презир у вербалном удару  
који представља и повлачи са собом стварни, суштински отпор. Кула памћења, опомене и пркоса 
постаје кула у којоје је, боље речено, сама смрт суочена са собом и доведена у апсурд.   То бесно 
устаничкко коло пркоса и отпора, то коло које 

играју делије 

и које се 

чује до Стамбола

 и овде ће се 

поново одиграти у самопотврђивању живота заборављајући смрт у кули. Тиме се доказује да се смрт 

23

 ЉМ, стр. 99.

68

може  хранити сама   са   собом,  а  да   се  живот  може   афирмисати  људксом  усправношћу,  свећшу  и 
акцијом и у смрти. 

Кула смрти

На чеоним костима се пресијава

Страховито памћење

Из очних дупљи

Гледа до на крај света

Црна видовитост

Између крезубих вилица

Заглавила се

Голема последња псовка

Око смрти зазидане у кули

Лобање у месту играју

Завршно звездано коло

Кула смрти

У њој господарица уплашена

Од себе саме

По својој доминантној фигури, у значењском смислу, као лирски субјект у овом циклусу, 

Црни Ђорђе је протагонист дрмаатске вертикале у збирци. прва пемса посвећена њему (

Посвећивање 

Црнога   Ђорђа

)   говори   о   његовом   освешћивању   о   проналажењу   правога   животног   смисла   и 

бојовничког   пута,   а   трагању   за   својим   идентитетом,   о   учењу  

језиказвезда   водиља

  –   отварајући 

проблем улоге личнсоти у историји, њеног освешћивања и касније њне самосвести. Личност долази 
до своје историјске свести слушајући глас давнине, језик етичког опредељења пелемна. Црни Ђорђе 
је, у ритуалном чину ношења живота, за историју је смоа једна могућност, једна страст, једна воља. 

Свети краљ

 на рамену 

будућег краља голаћа

 као да и један и други изједначавају своје судбине, али у 

новим, промењеним историјским околностима за Црног Ђорђа, у социјално другачијем положају. 
Успостављање континуитета и пут самоспознања сопственог опредељења и пронађени идентитет – то 
је значењска шифра ове песме:

Он још не зна

Ко је он

Носи на рамену ћивот

Свог светог краља

Из гроба у гроб

Храстовина цвили

И на уво му тумачи

Језик звезда водила

Он слуша мрштећи се

Премешта ћивот

С једног рамена на друго

И левом руком се крсти

Он будући краљ голаћа

У песми 

Црни Ђорђе

, имамо лирски транспоновану слику и атмосферу орашачког устанка из 

фебруара 1804. године. Али, не само то. То је прва визија. Друга је: Карађорђева фигура која ставом, 
опредељењем и, чак лексиком израња из ове песме позива и акције. У њој говори човек свестан да је 
унапред осуђен, свестан по тој осуди, да није више међу живима, да му је глава већ на коцу, да га 
нема.   Али,   он   уверава,   да   то   није   само   његова   судбина.   Међутим,   свест   о   заједничкој   судбини 
унапред осуђених на непостојање има само он, и зато: његова ауторитативна констатација тиче се и 
оних којима се обраћа. Његова свест је и њихова. И он жели да их увери у то, да их сједини у том 
обраћању, позивајући их на отпор, на борбу. Борба против те силе која их унарпед осудила на смрт – 
услов је живљења. И из овог одлучног, беспоговорног позива на војничку активност, кроз псовку и  
мржњу   коај   неће   опростити.   Питање  

Је   ли   ово   наш   свет   или   није

,   као   алтернатива   између 

афимративног и негативног одговора, поставиће се у песми 

Ружа над Чегром:

ЦРНИ ЂОРЂЕ

Глава ме већ с коца гледа

Ионако ме нема и нема вас

23

 ЉМ, стр. 99.

70

Води ме живи траг ваших зуба

Од стене до стене од звезде до звезде

Води ме из круга у круг

Песма 

Смрт Црнога Ђорђа

 заправо уобличава Карађорђеву поетску фигуру и судбину. Песма 

је интонирана придевом ,,црн'. И то с разлогом. Карађорђа су убили на спавању, одсекли му главу и 
однели је султану у Стамбол. Ову историсјку истину Попа није мења, једино је преобличио и поетски  
уопштио.   У   песми   лгаву   јунакову   су  

бацили   пашчади

.   Злочин   је   извшрен   док   је   жртва   била   на 

спавању. песник ће од тога нпаравити алегорију крунисања. Тежишни стих песме је: 

Када се пробуди

. 

Алегорија почиње и завршава се тим стиховима. У другим сличним случајевима и овде се исти стих 
на почетку и на крају, различито је интониран. овим стиховима започиње један бајковити наративно-
дескрптивни ток крунидбене поворке 

краља голаћа

. Та поворка је сва у црном. 

Краљ голаћа

 као да 

иде по невесту – своју одсечену главу. Црни Ђорђе ће у левој руци (зла страна) држати мараму,а у  
десној (добра) црну ружу. На крају песник каже: 

Ггава ће му сијати! Крунисана црним зрацима црног 

сунца!. Црно сунце

  је симбол апсолутне деструкције, апсолутне негације живота. На глави Црног 

Ђорђа сија заправо судбина његова, поништење његовог ангажовања и мисије. И зато звучи горко-
иронично и безнадежно последњи стих песме: 

када се пробуди.

На спавању му одсекли главу

Однели је у град цара пса

И бацили је пашчади

Када се пробуди поћи ће по њу

Са црном марамом у левој

И црном ружом у десној руци

У сусрет ће му изићи

Курјаци његови на црним коњима

Са црним заставама

Носиће му главу

На укрштеним црним фрулама

Везаним црном косом удовица

Глава ће му сијати

Крунисана црним зрацима

Црнога сунца

Када се пробуди

Последњу песму циклуса  

Песма Ћеле-кула

  треба повезати са првом, она је наставак прве и 

реплика на њу. у овој песми лобање певају своју пркосну песму ругалицу чуду које их је изједначило 
са собом, односно показују чуду његово сопствено лице, али са свешћу о томе да их та свест раздваја. 
Раздвајање   се   манифестује   гротескним,   стравичним   или   надасве   пркосним   смехом   чуду   на   крају 
песме. Суочено са собом, и идентификовано, чудо поново умире, у себи. зато је његова вечност 

куса. 

Пркос је једина људска димензија која иницира смех упућен чуду. Једино та манифестација овде 
успоставља људскост:

ПЕСМА ЋЕЛЕ-КУЛЕ

Светозару Бркићу

Заменило си нам окати сунцокрет

Слепим каменом нелицем својим

И шта сад чудо

Изједначило си нас са собом

С празнином у свом празном зубу тровачу

С кусом својом вечношћу

Је ли то сва твоја тајна

Зашто нам сад у очне дупље бежиш

Зашто тамом сикћеш и грозом палацаш

Зар је то све што умеш

Не цвокоћемо ми ветар то

Беспослени на вашару сунца

Кезимо ти се кезимо до неба

Можеш ли нам шта

Расцветавају нам се лобање од смеха

Гледај нас нагледај се себе

Чикамо те чудо

(1954—1971)

23

 ЉМ, стр. 99.

71

ВУЧЈА СО

Своју   изванредну   меру   стваралачка   имагинација   Попина   испољила   је   у   збирци   Вучја   со 

(1975), поред 

Споредног неба

 драмски можда најкохерентније компонованој његовој књизи. Овом се 

књигом кругови патриотских песама Попиних заправо зачињу на митским изворимаи у паганским 
легендама   које   се   током   времена   манје   или   више   трансформисале.   Право   саображење   са   овом 
Попином књигом – иако проучавање познатих научних длеа која се том материјом баве може и треба 
да нас упути у значења појединих симбола, фетиша, атрибута, па и култова који у њој играју доста  
значајну улогу – можемо остварити само ако је прихватимо као самосвојну поетску реалност, као 
динамичну поетску стурктуру у кјој преносно дејство делова примарно почива на преносном дејству 
целине, на правилима  њене  стваралче  особености и животности. Вучја  со нас  суочава са  једном 
изванредном   песничком   визијом,   са   животом   који   се   непрестано   открива   у   миту,   легенди   и 
ритуалима, са животом који је у самим основама човекове индивидуалности. То значи да древно 
словенско божанство 

вук

, баш као и вучица, вучји пастир, вучја земља, па и вучје копиле, који су у  

овој књизи актери својеврсног догађања, нису ту да бисмо се вратили временима сопственог искона 
нити, уопште, да бисмо се било чему вратили! Они могу бити средство остваривања неке од 

чежњи 

модерних песника, о којима смо говорили, али не и њихов циљ, они могу дати извесне одговоре на  
питања зашто је песник баш такав миље за ожитворење свог догађања изабрао, али их не треба 
тумачити   као   делове   једне   продужене   метафоре.   Суочен   са   сопственом   судбином   и   сопственом 
историјом човек нашег времена је готово принуђен да их непрестано испитује и преиспитује не би ли  
пронашао неку константу за њихово разумевање; песник то духовно стање, ту непрестану потребу за  
откривањем истине остварује комуницирајући са праоцем вуком, са пра-мајком вучицом (која може 
бити   и   мајка-земља),   са   пастиром-учитељем   (Савом   Немањићем)   и   доводећи   их   у   ситуацију   да 
међусобно комуницирају, да обнове човеков пад и успон, да одиграју своју игру у којој откривамо  
игру   сопственог   живота   уопште;   велики   песник   какав   је   Васко   Попа   од   те   игре   ствара   дело 
изванредне имагинативне снаге, дело трагичне   визије, али и активног  човековог (и песниковог)  
односа према животу, ствара, укратко, једну песничку визију која својом истином кроз национална 
врата излази великом свету у сусрет. 

ЦИКЛУС: ПОКЛОЊЕЊЕ ХРОМОМ ВУКУ

Прва песма се може сматрати инвокацијом. Чујемо глас вучјега пастира који моли да прими 

атрибуте хромога вука, да настави његово дело. Има у том 

покољењу,

 у тој молби, у тој жељи да буде 

уведен у свете тајне и моћи нешто од сиутације у којој се налази онај који улази у тајне иницијације.  
Двострука је ситуација у којој се нашао хроми вук. Свеопшта хајка око њега се не смирује, чује се и  
води. Хајкачи су козари, манијаци и вукождери. Читава хајка личи на покладну поворку. Доминира  
зелена боја као симбол природе, младости, здравља, живота, повратка и јединства. Онај који моли иде 
четвороношке – говори о понизности и истородности. 

Врати се у своју јазбину

Осрамоћени хроми вуче

И тамо спавај Док се не заледи лавеж И

зарђају псовке и цркну бакље Свеопште

хајке

И док се сви не скљокају Празних руку у себе

И прегризу себи језик од муке

И силници псоглавци с ножем за увом И

хајкачи са полним удом на рамену И

ловачки змајеви вукождери

Четвороношке пузим пред тобом И урлам у

твоју славу Као у велика Зелена твоја

времена

И молим ти се стари мој хроми боже Врати

се у своју јазбину

Друга песма у циклусу слика је пада, разарања, уништења једног паганског хрома. Нови бог  

ратује против старог. Религије и вере смењују једна другу на бруталана начин. И вучјег пастира 
затичемо   овде   међуо   остацима   уништеног   паганског   храма.   Пастир   очекује   знак   да   од   свога 
божанства. Приношење жртава значи покушај идентификације с божанством. 

Простро сам се пред тобом

Хроми вуче

23

 ЉМ, стр. 99.

73

вука да би се касније нашао на срцу вучјег пастира. Ако привхатимо све атрибуте камена, аз намо да  
је срце центар тела , као што је и хроми вук централно место, врховно божанство, наћемо да се ради 
осимболизму центра, о монтематским атрибутима врховног владајућег божанства. Томе божанству 
лако је да претвара  

камен у сунцоносни облак

. Облак је апотеоза бога, а хроми вук се појављује у 

облаку.

Јелен се појављује као посредник неба и земље, ако симбол сунца које се диже и пење према 

зениту, па постаје слика Христа. Јелен ће се претворити у ,,бели босиљак''. И босиљак, сакрална  
биљка, атрибут је  бога Громовника. Босиљак је  средсто за заштиту од несреће и урока. Овде је  
босиљак светлосни израз соларног бога. Отуда његова метаморфоза у 

шестокрилу ласту

. Број шест 

значи број стварања. та ластавица звезда је и овде исмбол вечитог повратка и обасјава ускрснућа. 
Ласта   се   претвара   у  

жар-змију

,   божанство   ватре,   широко   спектра   симбола   Попине   друге   књиге 

Непочин поље.

Дај да ти приђем

Хроми вуче

Дај да ти ишчупам

Три чудотворне длаке

Из троугласте главе

Дај да ти штапом додирнем

Звезду на челу и камен на срцу

И лево и десно уво

И дај да ти пољубим

Рањену божанску шапу

Наслоњену на облак

Дај да ти приђем

И не плаши ме светим зевањем

Хроми вуче

У шестој песми циклуса важна је одредница хромог вука. Бог је, три-један, односно чини 

јединство тројства. Три угла симболизују атрибуте бога. Троугласта глава хромог вука имплицира 
ово кретање по описаном кругу – силазак, долазак у материјални свет, поново пењање – што можда 
означава универзум, природу и човека. Када вучји пастир буде имао три длаке са троугласте главе 
хромог вука он ће имати и моћ обједињавња његових суштинских особина као и моћ комуникације са 
три божанске личности. Штап – наслеђе вучјем пастиру од хромог вука.

Дај да ти приђем

Хроми вуче

Дај да ти ишчупам

Три чудотворне длаке

Из троугласте главе

Дај да ти штапом додирнем

Звезду на челу и камен на срцу

И лево и десно уво

И дај да ти пољубим

Рањену божанску шапу

Наслоњену на облак

Дај да ти приђем

И не плаши ме светим зевањем

Хроми вуче

Седма   завршна   песма   циклуса  кроз  савете   да  се  повуче,  у  ствари,  је  навешћење   његовог 

поновног повратка. Хроми вук ће се појавити усвој својој ћуди обновљене длаке. Он неће бити сам. 
Кости предака вучијег пастира пробиће земљину кору, расцветаће се, разгранати. Очито да жртве које 
су преци учинили нису узалудне. То су нови гвоздени зуби отпора. Потрес земље увек је ибо знак  
промена, може се претпоставити такво значење стихова који говоре о рушењу вучје јазбине. Буђење 
хромогг   вука,   значи   враћање   у   јаву,   враћање   садашњости   и   стварности   што   ће   бити   најављено 

завијањем 

вучјег племена 

с оне стране неба. 

Врати се у своју јазбину

Хроми вуче

И тамо спавај

Док ти се длака не промени

И док ти не никну нови гвоздени зуби

Спавај док се кости мојих предака

Не расцветају и разгранају

И пробију земљину кору

Спавај док ти се јазбина не затресе

И на тебе сруши

Спавај док се твоје племе

С оне стране неба завијањем

Не пробуди

Врати се у своју јазбину

Походићу те и дворити у сну

Хроми вуче.

23

 ЉМ, стр. 99.

74

КУЋА НАСРЕД ДРУМА

Збирка је објављена 1975. године. Збирка садржи седам циклуса:  

Чуваркућа, Зид, Оружана 

доброта, Очи Сутјеске, Кућа насред друма (четири песме), Ветроказ и Записи о кући насред друма. 

Знамење: цвет цветова.
Поема започиње лоцирањемкуће, говори о томе, ко је градитељ, шта је смишљено, а шта је испало. То 
је дакле та наша кућа на путу који повезује Исток и Зпад, зашто баш насред друма? И ево парадокса:  

Црна срећа наша златних руку/ Немар нам сама била

. Руке су свемоћне, драгоцене, али је срећа 

црна. 

У том споју црног и златног несрећне судбине и великих могућности становника једне 

куће 

крије се 

њеног будућег трајања 

насред друма

. Неимар је хтео кућу по мери човековој, кућу као симбол моста, 

кућу као таниште човека са пуним његовим људским могућностима, као човека који је мера свих 
ствари   и   који   је   равнотежа   у   космосу,   између   добра   и   зла.   Сли   замисао   се   није   поклопила   са 
реализацијом (

А испала кућа

). И то је предодредило будућу улогу куће у вртлогу судара, сукоба, 

борби приликом проходње разних најезди друмом између Истока и Запада. Овде се не ради само о  
стратегијском,   географском   положају   наше   куће   насред   друма   (Југославија)   већ   о   моралном, 
метафизичком, митском, односно космогонијско-соларном.

Најезда над кућом – то су представници зла, носиоци таме. Борба која затим настаје између  

земље и неба, томе и светлости космогонијска је по учешћу бојовника и по својим размерама. Али: 
тад кућа лепа нестаје. Реч је о јако тешкој бици, као у митовима. Раздвајање неба и земље обично  
означава почетак нове ере – у трећој песми поеме – кућа се поново јавља у свој својој лепоти. Овога  
пута неимарева жеља су се оствариле – кућа се појављује као мост између првог и последњег сунца 
као  

небеска   ћуприја

,   симболк   који   вишеструко   означава   ситуацију,   положај   и   усмерења   куће 

(Југославије) која у овом случају тиме само добија на вредности, мисли се у смислу људских односа 
моралних вредности. Јер епитети 

небеска

 за ћуприју и 

сунчеве

 за тееразије јесу и вредносни епитети. 

Поново успостављен положај куће не ремети улогу друма. Кућа насред друма јесте овде симбол 
моста и равнотеже између два удаљена света. То да је насред друма, у овом контексту, само је њена 
предност,   доказ   њене   осстварноести,   њене   присутности   и   неопходности,   њених   изненадних 
могућности за комуникацију. Не треба заборавити да песник не третира ускогрудо и затворену ову 
кућу насред друма. Из те куће води друм у Шпанију. 

МОТИВ ЧЕГРА У СРПСКОМ ПЕСНИШТВУ

Појавом многих родољубивих песама једних од наших најпознатијих песника, као што су Јован 

Дучић и Милан Ракић, настављао се процес српског култивисања српске родољубиве лирике у духу 
западног   естетизма.   Ново   певање   потиче   без   стилско-   језичких   и   метричких   натезања,   у   пуној 
надмоћи према неуредном романтичарском стилу. 

Сада се и у родољубивој поезији исказују сложеније и разноврсније емоције. У њој се сада 

тражи   деликатност   па   и   отменост.   Лексички   пробрано,   метафорички   гушће,   версификацијски 
обломљено, мелодијски и ритмички чистије и течније него икада раније , садашње певање се не узда  
толико у снагу искрености, , још мање у поетску датост самог родољубивог надахнућа. Ма колико 
историјски освештано, сада је и родољубиво надахнуће, као и свако друго, морало бити песничком 
вештином оплемењено. 

Даљи   токови   српске   родољубиве   поезије   посведочиће   да   се   у   свакој   новој   историјској 

ситуацији  поимање  отаџбине   као  дедовског  колена,  напајало  са   нових  изворишта  оставарујући у 
самој   суштини   исто-   надређивање   мита   историји,   обоговљавање   и   самог   ђавола   само   ако   су   му 
рошчићи   окруњени   каквим   национално   освештаним   симболом.  

14

  Владимир   Јовичић,   Српско 

родољубиво песништво, Београд, 1987.г., 253.стр.

Након   што   је   српска   родољубива   поезија   ушла   у   доба   своје   пуне   интелектуалне   зрелости, 

слободних стваралачких опредељена је и неспутане садржајности. Сада када нож историје више није 
био   под   њеним   грлом   и   не   пева   више   једино   над   својим   раскућеним   огњиштем,   под   барјаком 
националне, често мистичне свести, већ пева  суочена  са раскућењем модерне људскости, вођена 
свешћу која не подлеже границама. 

14

 Владимир Јовичић, Српско родољубиво песништво, Београд, 1987.г., 253.стр.

23

 ЉМ, стр. 99.

76

Међутим,   завршна,   седма   песма   циклуса,   у   првом   лицу   множине   приказује   пркосни   хор 

лобања речима упућеним чуду чија се привидна победа види као стварни пораз. 

У песми Ружа над Чегром је присутна визија раплета битке на Чегру. Чегар је брдо на коме је 

1809.године велики јунак Стеван Синђелић, пошто није могао да надвлада многобројне турске атаке ,  
дигао у ваздух непријатеље и своје и себе, све оне који су се затекли тада у шанцу. 

У строго концентричној композицији песме  централни катрен је набрајање свих оних који су 

одрекли помоћ : 

Ни облак да нам пружи руку

Ни камен да подметне раме

Ни време у помоћ да притекне

16

.....

Васко Попа, Песме, Београд, 1965.г., 130.стр.

Дословна херменеутика открила би да   ратнике није заштитила ни киша, ни камен који је 

могао да буде урађен у шанац, ни време потребно да дође помоћ. Очај се претвара у прксони чин  
уништења и самоуништења који баш тиме афирмише људску посебност ратничког света. 

Примордијалност националне бити у Попиној пројекцији добија надисторијску димензиију 

трагања за најоштијим разрешењем супротнсоти. Етичка вертикала космички је пројектована. Борба 
против нељудскости пребацује се на егзитенцијални план пркоса свеопштој деструкцији. Жртва је у 
знаку небеског опредељења. 

17

Дамјан Антонијевић, Мит и стварност, Поезија Васка Попе, Просвета, Београд, 1996.г., 218.стр.
Поезија је кренула да одгонета, после незапамћено дугог времена, дубље слојеве човековог 

духовног   порекла   и   завичаја,   неискоришћене   хуманемогућности   људског   заједништва.   Поезија   је 
упредена и уткана у нова, ранобојнија и гушћа лирска ткања. 

За   отаџбином   се   трага   на   свим   кључним   врховима   људске   димензионалности.   И   зато   се 

отаџбина проналази на небу где јој је и порекло. Проналазе је одабрани кроз личну жртву, они који су 
се определили за праве људске вредности. Отаџбина није актуелни политички мит али јесте мит у 
смислу трагања за трајним и основним средиштем националног бића. 

Алекса Шантић 

Цео живот Шатићев одвијао се у Мостару, ту је рођен 1868.године, ту је и преминуо 1924.године.  

Са мањим прекидима због школовања и у посети Дучићу у Женеви, он је трајно остао везан за  
Мостар и у њему је проводио активан национални рад и своју песничку делатност. Управо због ове 
чињенице и његове везаности за Мостар у књижевној критици и историји се олако закључивало о 
његовој стуром образовању. Ипак његова лична библиотека, пуна сабраних и изабраних дела страних 
песника   и   збирки   песама,   као   и   његови   преводи   са   немачког   говоре   о   његовом   широком 
самообразовању и о лепој књижевној култури. Његова поезија нам говори о познавању модерних 
књижевних токова његовог доба. 

Након кртитике Богдана Поповића уследило је Шантићево отрежњење   престао његов велики 

занос. За Шантића он каже да је и он припада оној групи данашњих песника који се држе мишљења 
да је човеку који пише у стиху све дозвољено, и да утврђени закони и правила који везују цео свет  
чак и друге песнике, за њих не вреде, да они могу писати како нико не пише, да могу обртати ствари 
наопако, и да могу презирати наиопштије навике како мишљења тако и говора. Ипак загледајући 
боље Шантић је увидео да му познати критичар не одриче талента, него му само говори о његовим  
манама. Занимљиво је подвући овај утицај критичара из Србије на песника из Херцеговине за његово 
даље стваралаштво, јер је коначно било време да се пређе детињарија. 

Мало је који наш лирски песник, упркос честом мењању укуса публике и књижевним модама,  

имао толику наклоност читалаца као Алекса Шантић. Уз њега је још само Змај био прихваћен и  
слављен као национални бард. Шта нам данас својим песмама може рећи последњи витез романтике,  
како је Шантића називао Перо Слијепчевић? Мада је још за живота стекао ретко виђену песничку 
славу, Шантић са овога света одлази осиротео и са срцем пуним ожиљака. Трећу групу Шантићевих 

16

 Васко Попа, Песме, Београд, 1965.г., 130.стр.

17

 Дамјан Антонијевић, Мит и стварност, Поезија Васка Попе, Просвета, Београд, 1996.г., 218.стр.

23

 ЉМ, стр. 99.

77

песама чине описне и медитативн песме, које су махом из зрелијег периода његовог певања. Налазе 
се   између   1904.   и   1905.године,   па   трају   све   до   1918.   и   1920.године.   Оно   што   их   све   посебно 
карактерише, то је њихова паљива уметничка обрада. Већином су испеване у сонетима и терцинама 
или   понекад   у   дистисима   и   већином   указују   на   артистичке   интенције   у   њиховом   стварању. 
Медитативна лирика Алексе Шантића показује овог песника у новом свету. Насупрот мишљењима да 
је   Шантић   у   својој   поезији   остао   у   ограниченим   оквирима   своје   средине   и   свога   самоучког 
образовања, ове песме говоре о његовим изванредним поетским остварењима у регистру најбоље 
модерне поезије његовог доба. 

 (1868-1924)

Као песник Алекса Шантић се формирао на прелому два века, деветнаестога и двадесетога, и 

више  него  и  један  други припадник  свога  песничког  нараштаја  повезао  је   у  свом   делу  идејне   и  
песничке тежње једног другог. Рођен је у Мостару. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани,  
вратио се у родни град и у њему до краја живота. Прву песму је објавио 1886. године, а прву збирку  
песама 1891. године. За рзалику одв већине песника совг доба, нарочито Дучића и Ракића, који су се 
све   више   европеизирали,   Шантић   је   до   краја   остао   веран   националним   и   социјалним   идеалима 
прошлог века. Он је певао о слободи, рспству, социјалној правди. Његова муза је бежала из 

луде вреве 

савременог живота. 

Поезија Алексе Шантића се креће између два традиционална опредељења, између личних и 

колективних осећања, љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.  Током живота је 
објавио велики број песама, а од дела се издвајају: 

Хасанагиница, На старим огњиштима, Анђелија, 

Немања и Под маглом

. Најпознатије његове песме су: 

Емина (1903), Не вјеруј (1905), Остајте овдје 

(1896),  Претпразничко  вече   (1910),  Што  те  нема?  (1897),  Вече  на  шкољу  (1904),  О класје   моје 
(1910),  Моја отаџбина  (1908).

О Шантићу можемо говорити као о песнику љубавних и елегичних 

стихова, који и даље налазе сазвучја са меланхоличним душама напаћеног света, као и о песнику  
родољубу, песнику описних и медитативних песама. Цео живот Шантићев се одивјао у Мостару; 
врло   је   активно   учествовао   у   друштвеном   и   културном   раду.   Покренуо   је   лист  

Зора

,   један   од 

најбољих српских листова тога доба (1886 – 1901). 

Већ од ране младости Шантић почиње да пише стихове па је и убрзо стекао глас познатог песника, 
ткао   што   је   једну   за   другом   почео   да   објављује   своје   збирке   песама.   У  првим   годинама   његова 
стваралаштва, осетан је утицај ранијих српских песника (Радичевић, Змај, Илић). У првој фази, да  
тако кажем, он је још увек подражавалац и стихотворац, него песник. Отрежњење је дошло изненада 
и препуно горчине – критика Богдана Поповића 1901. године у идзању 

Српског књижевног гласника

. 

Неуобичајеног   велики   дојек   неповољне   Поповићеве   криткике,   указао   је   пенсику   на   читав   низ 
празнословљ   и   лажен   кићености   у   тадашњој   нашој   лирици.   Ипак,   нису   све   Шантићеве   псме 
негативно   оцењене   од   стране   овога   великог   имена   и   родоначелника   српске   критике.   У   својој 

Антологији новије српске лирике (1911)

 Богдан поповић је уврстио 12 Шантићевих песама. 

Плодне године Шантићевог стваралаштва јесу 1905, 1906, 1908, 1910/11, 1912, 1918.   Већ 

1920, Шантић је био широко признат песник у свим југословнским земљама. Љубавне песме не могу 
се одвојити од његових елегија. Он је од малдости до старости био у неком естетичком заносу пред  
лепотом   и   младошћу   и   у   неком   болном   расположењу   због   пролазности   и   лепоте,   и   младости   и 
љубави. Нежног здравља целога века, он се заљубљивао и опет остајао сам и несрећан. Читав његов 
живот песнички је исказан у песми 

Моја ноћи

 (1901).  Оваква меланхолија може се јавити само код 

уклетог

 песника. 

Главни   фонд   његове   поезије   представљају   његове   љубавне   песме   и   елегије.   Љубавни   и 

елегични тонови одјекују и у његовим описима   и медитативним песмама и дају читавој његовој  
поезији   један   меки   и   болни   штимунг.   Као   љубавни   песник   развио   се   под   утицајем   севалинки, 
муслиманских народних песама. У његовим је песмама дочарана оријентални амбијент башта, бехара, 
шарених лептира; деовјка која се у њима појављује сва је кићена ђерђефима; бујне изазовне, али ипак 
скривене   лепоте.   Песник   је   занесен   тим   светом,   али   он   никада   није   у   њему,   већ   га   посматра 
прикривен, с бојажљиве удаљености.

Шантићеву поезију можемо поделити на:

1. РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ: 

Моја отаџбина, О, класје моје, Бока.

2. СОЦИЈАЛНЕ ПЕСМЕ: 

Вече на шкољу, Руке, Моји очеви.

23

 ЉМ, стр. 99.

79

У моја окна голи орах бије. 

Тако на врата суморног ми срца 

Сјећање једно удара и чека 

Кô друг и сабрат, као душа нека 

Што са мном плаче и у болу грца. 

Негда у таке ноћи, када отка 

Помрлом грању зима покров ледан, 

Ова је соба била кô врт један, 

Гдје је поток текла срећа кротка: 

Као и сада, пред иконом сјаји 

Кандила свјетлост. Из иконостаса 

Сух бршљан вири. Лако се таласа 

Измирне прамен и благослов таји. 

Сва окађена мирише кô нам соба. 

Около жуте лојане свијеће, 

Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће, 

Радосни што је већ грудању доба. 

Под танким велом плавкастога дима 

У пећи ватра пламти пуним жаром, 

И сјајне пруге по ћилиму старом 

Весело баца и трепери њима. 

Уврх, на меку шиљту, отац сио, 

Пружио чибук, и дим се колута; 

Његова мисô надалеко лута, 

И поглед блуди сањив, благ и мио. 

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже, 

Кô символ среће, наша мајка бдије; 

За скори Божић кошуље нам шије, 

И каткад на нас благе очи диже. 

У То би халка закуцала. — ''Петар!'' 

— Ускликне отац — ''Он је зацијело! 

Он вазда воли говор и сијело — 

Отворите му!'' ... И ми сви, кô вјетар, 

Трчи и вратâ пријевор извуци. 

И стари сусјед, висок као бријег, 

Тресући с руха напанули снијег, 

Јавио би се с фењером у руци. 

Сваки му од нас у загрљај хита, 

Мајка га кротко сусрета и гледа, 

А он се јавља, па до оца сједа, 

И бришућ чело за здравље га пита. 

Сва новом срећом огране нам соба! 

На сваком лицу свето, сјајно нешто. 

Сучући брке, стари сусјед вјешто 

Почô би причу из далеког доба. 

И докле прозор хладна дрма цича, 

Ми сваку ријеч гутамо нијеми; 

Срца нам дршћу у радосној треми 

Све догод не би довршио чича. 

Затим би отац, кô ведар сјај дана, 

Узео гусле у жилаве руке, 

И гласно почô, уз гањиве звуке, 

Лијепу пјесму Страхињића Бана... 

Мени је било кô да пјесме ове 

Сваки стих поста пун бехар у роси, 

Па трепти, сјаје, и мени по коси 

Просипа меке пахуљице нове... 

О мили часи, како сте далеко! 

Ви, драга лица, ишчезла стеко'... сте давно! 

Пуста је соба... моје срце тавно... 

И без вас више ја среће не стеко'... 

Кандило и сад пред иконом тиња, 

И сад је позно предбожићње доба; 

Ал' глуха јама сад је моја соба, 

А ја лист свео под бјелином иња. 

Узалуд чекам... У нијемој сјени 

Никога нема... Сам, кô камен, ћутим. 

Само што орах грањем замрзнутим 

У окна бије и јавља се мени... 

Но док ми мутни боли срце косе, 

Кô студен травку уврх крша гола, — 

Из мојих књига, са прашљива стола, 

Ја чујем шушањ кô вилине косе. 

Гле! Сад се редом расклапају саме 

Све књиге старе, снови чежње дуге — 

Мичу се, трепте једна покрај друге, 

И њихов шумор кô да пада на ме. 

Сањам ли? Ил' би ова јава била? 

Из растворених листова и страна 

Прхнуше лаке тице, кô са грана, 

И по соби ми свуд развише крила. 

Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!... 

Једна около кандила се вије, 

А нека болно, кô да сузе лије, 

Пред сликом дршће мртве мајке моје. 

Неке бијеле као љиљан први, 

Само им златно меко перје груди; 

Неке све плаве, тек им грло руди, 

Као да кану кап зорине крви. 

Неке ми пале ту на срце свело, 

Па крил'ма трепте и шуште кô свила; 

А једна лако, врхом свога крила, 

С цвркутом топлим додирну ми чело, 

Кô да би хтјела збрисати сјен туге... 

И слушај! Редом запјеваше оне!... 

23

 ЉМ, стр. 99.

80

И гласи дршћу, тресу се, и звоне, 

Мили и сјајни ко лук младе дуге: 

''Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?! 

Ми пјесме твоје, и другова свију 

Што своје душе на звјездама грију, — 

Света смо жива породица теби! 

Ми као роса на самотне биљке 
Падамо тихо на сва срца бона, 

И у ноћ хладну многих милиона 

Сносимо топле божије свјетиљке. 

Ми здружујемо душе људи свије'! 

Мртве са живим вежу наше нити: 

И с нама вазда уза те ће бити 

И они које давно трава крије! 

Пригрли ова јата благодатна! 

И када једном дође смрти доба, 

Наша ће суза на кам твога гроба 

Канути топло ко кап сунца златна''... 

И акорд звони... Све у сјају јачем 

Кандило трепти и собу ми зâри... 

Из кута мукло бије сахат стари. 

Ја склапам очи и од среће плачем... 

1910 — 1911.

23

 ЉМ, стр. 99.

82

Ви, драга лица, ишчезла сте давно!...

Пуста је соба, моје срце тавно,

И без вас више ја среће не стеко!

После тог очајничког крика и сазнања да је соба сада "глуха јама", долази смиривање — реченице су  
кратке, паузе велике, речи се слажу као ударац за ударцем:

Узалуд чекам... У нијемој сјени

Никога нема... Сам, к'о камен, ћутим.

Лексички избор потпуно је у складу са атмосфером, ооећањима и расположењима лирског субјекта:

САМ           ТАВНО          СВЕО            НЕМА         ПУСТИ

ТИЊА         ГОЛИ             УЗАЛУД         ГЛУХА

МУТНИ        ПРАШЊАВ      НИЈЕМЕ
ИШЧЕЗЛИ                         КО КАМЕН

ЋУТИМ

Не   само   искази,   него   и   лексика   која   те   исказе   твори,   наглашавају   самоћу,   празнину,   сивило   и 
нестајање.   У   том   миру   и   тишини   чује   се   нежни   шушањ  

к'о   вилине   косе

,   који   отвара   још   једну 

ситуацију /слику испуњену светлошћу и динамиком говора и кретњи.
Четврта слика је промена и освежење: доноси дамар постојања, дах живота, светлост наде. Испуњена 
је кретњама, светлошћу, бојама. песмом. Глаголи кретања (МИЧУ, ТРЕПТЕ, ПРХНУШЕ, РАЗВИШЕ, 
ВИЈЕ, ЛИЈЕ, ДОДИРНУ, ДРШЋУ, ТРЕСУ) поништавају мртвило и учмалост претходне слике; звуци 
смењују гробну тишину да би прерасли у звоњаву гласова и снажну песму; тамне боје потиснуте су 
живим   бојама   и   светлошћу   (СВИЈЕТЛЕ,   БЉЕСАК,   БИЈЕЛЕ,   ЗЛАТНО,   ПЛАВЕ,   РУДИ,   КАП 
ЗОРИНЕ КРВИ, СЈАЈНИ, ДУГА) који озарују очи и душу лирског субјекта.

У петој слици исказана је порука песама/птица: 

Ми, пјесме твоје и другова свију,

Што своје душе на зв'јездама грију,

Света смо жива породица теби!

Ми здружујемо душе људи свије'!

Мртве са живим вежу наше нити:

И с нама вазда уза те ће бити

И они које давно трава крије!

Наша ће суза на кам твога гроба

Канути топло к'о кап сунца златна.

У исказима је садржана подршка, указивање на осмишљеност живљења, утеха, љубав. Иако су искази 
испуњени   позитивним   набојем   који   нуди   оптимизам,   у   лексици   су   остали   трагови   бола,   самоће, 
хладноће,   смрти,   суза,   који   су   оповргнути   садржином   казивања   окренутог   животу,   светлости   и 
трајању.
У шестој слици је катарза (прочишћење). Нагомилани бол и туга стално су раздирали срце лирског  
субјекта/песника. То је за последицу имало резигнацију и сету, осећање усамљености и празнине. 
Сада настаје нагла промена — сазнање и олакшање. Речи песама одзвањају у души лирског субјекта 
(

акорд звони

). Светлост кандила живо трепти и озарује собу. Смиривање и олакшање изражено је 

речима   ја   склапам   очи

:   то   је   тренутак   када   се   песникова   душа   ослобађа   напетости,   стрепње, 

неизвесности — негативних осећања и расположења. Склапање очију је знак опуштања — песник је 
одахнуо. У том тренутку, као израз олакшања, потекле су сузе, али не сузе бола него сузе радости и 
среће (

и од среће плачем

) јер више није сам и напуштен, осетио је 

породицу

 кроз коју ће и даље да 

траје. Поента је у сазнању да живот није био узалудан, да је створио

 породицу

 која ће га наџивети и 

проносити његово име.

 (1908) 

ЧАСОВИ 

Овдје никог нема. У мрачној самоћи 

Сам стојим кô муњом опаљено дрво; 

23

 ЉМ, стр. 99.

83

И хук вјетра, што се малоприје рвô 

С огољеним грањем, заспô је у ноћи. 

Но ја добро чујем ход, кораке вјечне 

Невидовних снага што кô стража бдију, 

продиру кроз камен, земљу, тмине рјечне, 

Плијене и носе и ниште и бију: 

И бога и небо, живот и саздање, 

Све у исто доба. И у мојој крви 

Овај грдни повор ја ћутим гдје врви, 

И од мога жића све остаје мање. 

И њихову кобну пјесму: тика-така 

Ја слушам, и срце све удара тише; 

И ја видим јасно: све више и више 

Да постајем само црне земље шака. 

1908.

Лирски   субјект   стоји   у   мрачној   самоћи,   као   муњом   спаљено   дрво.   чује   ход,   кораке   вечне 

невидљивих   снага   и   бога   и   неба,   све   у   исто   време   чује   њихову   кобну   песму  

тика-така

  која 

симболише   пролазност,   слуша,   а   срце   му   удара   све   тише.   У   овој   песми   Алекса   Шантић   пева   о 
пролазности, чест је мотив жала за младошћу. Он жали за бујним животом младих и говори како ће  
њега   покрити   покров   од   земље   црне   и   он   чује   откуцаје   као   одбројавање.   Ова   песма   припада 
медитативним песмама.

 (1904) 

ВЕЧЕ НА ШКОЉУ 

Пучина плава 

Спава, 

Прохладни пада мрак. 

Врх хриди црне 

Трне 

Задњи румени зрак. 

И јеца звоно 

Боно, 

По кршу дршће звук; 

С уздахом туге 

Дуге 

Убоги моли пук. 

Клече мршаве 

Главе 

Пред ликом бога свог — 

Ишту. Ал' тамо, 

Само 

Ћути распети Бог. 

И сан све ближе 

Стиже, 

Прохладни пада мрак, 

Врх хриди црне 

Трне 

Задњи румени зрак. 

1904.

Ова   песма   привлачи   пажњу   и   спољашњим   обликом   и   тематиком.   Драгиша   Живковић   је 

приметио   ритмичку   структуру   коај   веома   имресивно   преноси   ритам   тихог   таласања   мора   пред 
залазак сунца. Доживљај уклетости судбине сиромашног пука, који је у њеном средишту дат је на 
модеран начин у вишезначним симболима.   Предочена је слика каменитог сиромашног острва. У 
видном пољу је плава пучина над којом се псушта прохладни мрак, а над каменитим хридима лагано 
залази сунце. По острву се разлеже звук звона уз истовремени молитвени удзах убогог пука. Народ 
клечи пред распелћем на коме 

ћути распети бог

 од кога нема, ни добра ни зла одговора.

У оквирној слици заласка сунца смештен је живот убогих острвљана. Песма поседује три 

соновна мотива: ПРИРОДА, БОГ, ЧОВЕК. Сваки од поменутих мотива је развијен у лирски песничку 
слику, распоређених на посебан начин: ПРИРОДА-ЧОВЕК-БОГ-ПРИРОДА. Човек моли-боћ ћути, 
човек је погнуте главе, бог је разапет. Сугестија немоћи, једног и другог је сасвим општа у мишљењу 
да се молитвом иште од бога помоћ а он ћути јесте суштина песниковог става: бог је немоћан, бог  
ћути, бога нема, све је само илузија, човек мора да се окрене себи и да у себипронађе снагу за излаз  
из беде. 

Мотив природе, као оквирни мотив има улогу активног естетског чиниоца који са 2 остала 

мотива двојако садејствује: он нас уводи у поетску атмосферу слике и припрема нас да ту атмосферу  
доживимо;   понављањем   овог   мотива   на   крају   песме   појачава   се   сугестија   гашења,   умирања, 
хладоноће,   сивила   чиме   је   значење   слике   подигнуто   на   универзалан   стадијум:   ЧОВЕК-БОГ-
ПРИРОДА – све је у толико слика је потпуно статична и нема; човекова рука остаје испружена, бог је  
мртав, природа равнодушна. Текст је презасићен безвучним сугласницима: П (пучина, плава, спава). 

23

 ЉМ, стр. 99.

85

Читава та ритмичка структура веома импресивно преноси ритам тихог таласања мора пред залазак 
сунца: први стих са полукаденцом-удар таласа о обалу, други стих (двосложна рима)-звук који се чује 
приликом   одбијања   таласа   од   камените   хриди   и   који   није   ништа   друго   него   продужен   и   мало 
модулиран звук од самог удара таласа, трећи стих (графички увучен)-то је интервал између удара 
једног и другог таласа.

21

    Јасно је да је Шантић створио ову песму из језика, спретно користећи звучне и ритмичке особине  
српског   језика.   Због   таквог   умећа   ова   песма   има   непроцењиву   уметничку   вредност.   Због   својих 
звучних карактеристика било би веома тешко превести ову песму на неки страни језик и сачувати 
притом пуну њену вредност. Међутим, није само звучна раван она која даје овој песми квалитет. 
Веома   је   интересантно   и   њено   значење,   и   њена   порука.   Шантић   овом   песмом   даље   усложњава 
метафизички мотив односа лирског субјекта и Бога у српској поезији двадесетог века.
      Особина   савремене,   често   херметичне   поезије,   да   иста   песма   пружа   грађу   за   два   различита  
тумачења чини песму квалитетнијом. Ипак,  интересантно је да је песник као што је Шантић, који се 
развијао   под   утицајем   Радичевића   и   Змаја,   који   је   у   својој   зрелој   фази   писао   у   трохејском 
дванаестерцу и јампском једанаестерцу, стиховима које су најчешће употребљавали и остали српски 
и хрватски песници почетком двадесетог века: Дучић, Ракић и Матош; песник који је стварао под 
великим утицајем народне, усмене, књижевности и који је често користио романтичарске мотиве; 
интересантно је да је такав песник написао тако модерну, савремену песму као што је песма 

Вече на 

шкољу.

    Управо ова песма показује највећу занимљивост поезије, да она може бити различита у односу на  
угао из кога се посматра. Овде долазимо и до естетски проблематичног питања: да ли је поезија  
нестална и да ли зависи од сваког слободног тумачења онога који је чита и тумачи? Другим речима, 
да ли песма има једно или више решења?
       У двадесетом веку књижевност се несумњиво остварила као наука. Дефинисала је свој предмет  
проучавања, развила методе и одредила терминологију. То нас наводи на одговор да песма може 
имати   само   једно,   тачно,   научно   прихватљиво   решење.   Међутим,   књижевност   није   експлицитна, 
природна наука. Она је и уметност, и бави се и апстрактним појавама, појмовима и порукама. Због 
тога би било најисправније рећи да песма има само једно решење, али као и у математичком задатку, 
до тог решења се може доћи на више начина. Различити начини до долажења коначне поруке коју 
песма   носи   су   уствари   различита   тумачења   исте   песме.То   нас   доводи   до   појаве   коју   је   Гете 
окарактерисао као hineindichten

22

. Песма 

Вече на шкољу

 може се значењски тумачити на два потпуно 

различита   начина   и   уз   богату   звучност,   о   којој   је   већ   било   речи,   та   особина   је   чини   једном   од 
најбољих песама српске поезије двадесетог века.

ПРВО ТУМАЧЕЊЕ ПЕСМЕ

(ово тумачење песме базира се на тексту Драгише Живковића

Вече на шкољу.

 Алексе Шантића који је објављен у петој књизи

Европски оквири српске књижевности

, 1994)

Анализирајући ову Шантићеву песму, Живковић креће од чињенице да ју је он посветио писцу 

Иву Ћипику. Шантић је настојао да се у тој песми приближи било мотивски, било расположењем и 
емоцијом,   било   изразом,   књижевнику   коме   те   стихове   посвећује.   Иву   Ћипику   као   приморцу 
посвећена је песма која има мотив с мора, а као приповедачу са социјалном тематиком-песма која и 
сама опева мотив сиромашних сељака.

23

 Дакле, песма је ослоњена на два значајна мотива: то је мотив 

са мора, и социјални мотив. По томе судећи, Шантић је имао циљ да опева социјалну тематику, њему  

21

Исто

22

Јован   Дучић,   Српска   књижевност   у   сто   књига,   књ.52,   стр.13,   предговор   Богдана 

Поповића:''Hineindichten је Гетеова реч, која значи да је читаоцу допуштено да у прочитане 
стихове унесе мисао на коју у даном тренутку песник није морао мислити, под условом да се 
грађа за ту мисао налази јасна и потпуна у тим стиховима''

23

Д.Живковић,Европски оквири српске књижевности, 5, стр.152, 1994.

23

 ЉМ, стр. 99.

86

иначе тако блиску и вероватно да је и својом инспирацијом и својом поетском мишљу хтео да изрази  
осећање   безнадежности   покорног,   беспомоћног   и   убогог   сељака   далматинског   и   херцеговачког 
крша.

24

  Слика   тих   сиромашних,   убогих   сељака   који   узалуд   пружају   руке   ка   Богу   и   слика 

равнодушности тог Бога према њиховим молбама, уоквирена сликом величанствене лепоте природе 
која врши своје ритмичко смењивање дана и ноћи и не знајући и не хајући ни за људе ни за њихове  
патње-та слика изражава једно осећање дубоке резигнације пред уклетошћу човекове судбине.

25

    Дакле, основна порука ове песме је трагична позиција убогог пука, сиромашних сељака, који целог  
живота раде и неправедно остају ненаграђени за тај рад. Овде је веома битно како песник види Бога и 
Његову природу. Живковић каже да је Бог равнодушан према патњама људи, а како изгледа то је и  
основна идеја песме. Убоги пук моли а Бог ћути не одговарајући на њихове молитве. Он их не чује 
или не жели да их чује, па је због тога Бог у овој песми, не само немилостив него пре свега и изнад 
свега, неправедан. Јер Њега моли

  убоги пук

  и  

мршаве главе  

- дакле, гладни људи. Такође, у песми 

долази до изражаја  

безизлазност човекова

, бесциљност и ефемерност његове позиције осуђене на 

битисање и све се то појачава затвореним композиционим обликом песме, стављањем овог примарно 
родољубиво-социјалног садржаја у чврсте и непробојне оквире физичке и материјалне стварности. 
Мотив падања ноћи говори о тој безизлазности човекове позиције  и носи у себи депресивност, али та 
депресивност   је   нешто   другачијег   квалитета.   Она   није   ни   ракићевски   стоицизам,   али   није   ни 
шантићевско пркошење у родољубивим песмама, а још мање његов плач у елегијама.Не, ту је права 
резигнација, пуна свест о  

мучнини човековог битисања

  и пуно помирење са злима која су  

човјеку 

прћија на земљи

.

26

 Песма 

Вече на шкољу

 носи песничку идеју о 

уклетости човекове судбине

 и 

емоцију 

резигнације

.

27

    Слично тумачење песме дао је и Војислав Ђурић у предговору збирци песама Алексе Шантића

28

. 

Преносимо у оригиналу његово тумачење песме: Песма  

Вече на шкољу

  садржи двоструку идеју и 

двоструку емоцију: идеју песникову и идеју убогог пука, емоцију песникову и емоцију убогог пука. 
Песник је хтео да наслика беду убогог пука и његово обраћање Богу који му не може помоћи; то је 
песникова идеја. Убоги пук иште од Бога излаз из мука; то је идеја убогог пука. Песник осећа несрећу 
убогог пука, осећа је потпуније него и сам пук, јер зна да је  

Бог мртав

, то је песникова емоција. 

Убоги   пук   с  

уздахом   туге   дуге

  подноси   свој   горки   живот;   то   је   емоција   убогог   пука.   Слика   је 

савршено израђена. Руменим зраком одређен је тренутак посматрања, а плавом пучином положај 
предела: црна хрид, изнад које 

трне румени зрак

 и крш по коме дрхти звук звона. Успавана пучина 

истиче јецаје звона и 

уздах туге дуге

, који су једини звуци у овом пределу. 

Мршаве главе

 које клече и 

обликом и бојом уклапају се у крш. С њима је у пуном складу, и изванредно као поента, ћутање 
распетога Бога.

ДРУГО ТУМАЧЕЊЕ ПЕСМЕ

Тумачења песме  

Вече на шкољу

  коју су дали Драгиша Живковић и Војислав Ђурић су 

објашњења експлицитно изнетих слика у песми. На неки начин, тумачења значења ове песме су 
уствари њена препричавања. Сасвим је легитимно тумачити песму техником парафразе, али задатак 
књижевне критике није препричавање, већ тумачење поезије и њено приближавање читаоцима. Рећи 
другим речима исто оно што пише у песми не доприноси много разумевању поезије. Песму треба 
сагледавати у што ширем контексту и користити знања која можда у песми нису изречена али су 
назначена или се подразумевају.

     Пошто је  тема овог рада  тумачење  метафизичког мотива, ваља  кренути од религиозних 

мотива   које   Шантић   користи   у   другим   својим   песмама.   При   томе   је   битно   сагледати   степен 
доследности   у   коришћењу   таквих   мотива   у   Шантићевој   поезији.   Сам   В.   Ђурић   каже:   Наступи 
побожности били су код Шантића ипак чешћи. О томе сведочи и црквена фразеологија у многим 
његовим песмама: Бог, Господ, Христос, Голгота, Бог слободе, Бог љубави, љубав Христа, кандило, 
икона, олтар, осана и друге такве и сличне речи и изрази веома су чести код њега. Каткад, налазе се  

24

Исто

25

Исто

26

Исто

27

Исто

28

Алекса Шантић,Српска књижевност у сто књига, стр.36, књига 51

23

 ЉМ, стр. 99.

88

онда је и памет мршава. У овој синтагми већ можемо тражити тј. наслућивати разлоге за јецање звона 
и за убогост пука, али не можемо дефинитивно потврдити те разлоге. Можемо наслутити да је пук  
убог јер га чине 

мршаве главе

, људи који не живе мудро, људи који живе у греху и због чијих грехова 

мрак и тама освајају шкољ, а црквено звоно из туге и жалости због људског грешног живота  

јеца 

болно. Такође, грех је разлог за убогост тог пука, јер грешан човек не остварујући свој смисао постаје 
убог и такав му је и живот. Међутим, слика:  

мршаве главе

  још увек није довољна да се закључи 

грешност живота тих глава које се моле. Зато одговоре тражимо даље у песми.

Мршаве главе 

клече пред ликом Бога свог

, ова реч 

свог

 указује на однос између људи и Бога коме 

се моле. Бог је њихов и они га доживљавају као свог. Однос између њих је интиман, дакле, није 
наметнут.   Из   тога   следи   да   њихово   понашање   према  

свом

  Богу   не   би   требало   да   буде   грешно. 

Међутим, јако је важан четврти стих треће строфе. Мршаве главе  

ишту.

  Оне су на молитви, али 

ишту. За одсликавање понизности пука, који се обраћа свом Богу, природније је употребити реч 

моли. 

Међутим, пук не моли него иште. Песник, по свему судећи, није ову реч употребио случајно. На њену 
употребу није га условио њен звучни састав, пошто се једино у четвртом стиху треће строфе не  
остварује никаква асонанца ни алитерација (у свакој строфи у четвртом стиху имамо алитерацију или 
асонанцу).   Значи,   Шантић   је   жртвовао   доследност   у   песми,   не   остварујући   ни   алитерацију   ни 
асонанцу, да би баш употребио ту реч: 

ишту

. Њом се сигурно нешто наглашава. Ситуација већ сада 

постаје мало јаснија. Мршаве главе, дакле, грешни људи, свом Богу са којим би требало да имају  
интиман однос, не обраћају се интимним, понизним тоном молитве, него тоном тражења а при том су 
и грешни. Потврду о грешности људи, који клече а траже, која још увек није потпуно аргументована, 
налазимо у завршетку треће строфе: 

Но тамо само ћути распети Бог

. Бог ћути, то је несумњиво, али 

због чега Бог ћути? Он ћути јер је распет. Распети Бог ћути јер га моле они који греше, који не живе  
по Његовој вољи, они који га распињу својим греховима а затим још траже, ишту од Бога нешто. Због 
те њихове грешности 

пада прохладни мрак

 и побеђује светлост. Због те њихове 

грешности јеца звоно 

боно

 тужећи над њиховом судбином. Због те грешности они су 

убоги пук

, 

мршаве главе

 које ишту а 

не моле. Том својом грешношћу они разапињу Бога. И због те њихове грешности Бог само ћути.
        У   песми   не   налазимо   ниједан   социјалан   мотив,   нити   је   акценат   на   чињеници   да   ли   је   пук 
сиромашан или не. Он је убог и то је чињеница. Али да је убог због свог сиромашног а праведног 
живота, Бог не би ћутао на њихове молитве, јер онда не би био Бог. То би била апсурдна, нерешива  
ситуација.   Међутим,   у   овом   другом   случају   ситуација   је   јасна.   Бог   није   неправедан   како   је   то  
помислио Драгиша Живковић, него напротив, праведан. Ми можемо рећи да није милостив у овој 
песми, али не можемо рећи да је неправедан. Између осталог, правда подразумева казну за грех (у 
људском закону казну за прекршај), па ћутање Бога а не кажњавање тог истог убогог пука и јесте 
милост Божја.Тако се Бог остварује у овој Шантићевој песми и схваћен је од стране песника као и у  
осталим његовим песмама, Он је праведан-јер не помаже оне који га разапињу; и милостив-јер их не  
кажњава. Војислав Ђурић наглашава да су једина два звука која се чују у песми: јецање звона и уздах 
туге дуге. Међутим, он није приметио највећи и најјачи звук у песми. А то је ћутање Бога. То ћутање 
је убедљиво најјачи звук, који остале звукове надјачава и од кога се ствара језа и страх. Поента и 
кулминација песме је управо у том страшном ћутању, ћутању Бога, без кога је човек  

сламка међу 

вихорове.

    Завршетак песме потврђује претходно речено. Без помоћи Божје и без богоугодног живота мрак и  
даље осваја (прохладни пада мрак), и сан стиже. Међутим, на врху још увек светлост постоји, још 
увек сунчев зрак трне. Дакле, светлост још увек није побеђена. Како кад су људи грешни? Тачно је да 
су људи грешни и да себично траже а не моле Бога за помоћ, међутим, они се ипак моле, они ипак 

клече,

  и то је тај последњи сунчев зрак који 

трне

, који се не да. Иако молитва није топла, иако су 

људи и даље грешни, они се упињу да се моле и то је нада оличена у задњем треперавом зраку 
светлости да ће се можда спасити, ако се, наравно, промене.
    Дакле, Живковић је био у праву када је говорио да у песми постоји 

пуна свест о мучнини човекова 

битисања

. То потврђује и уздах 

туге дуге

 убогог пука, који схвата своју мучну ситуацију. Међутим, 

људска трагична позиција није у томе што људи трпе муку, него у томе што не знају шта је узрок те 
муке и таквог живота. И што је још горе они не знају да су сами узрок свему. Депресија, о којој 
такође   говори   Живковић,   лепо   и   тачно   је   окарактерисана   у   његовом   тумачењу:   Она   није   ни 
ракићевски стоицизам, али није ни шантићевско пркошење у родољубивим песмама, а још мање 
његов плач у елегијама. Не, ту је права резигнација. Овде је само интересантно објаснити да ли је у  
питању резигнација пука или резигнација песника. Пошто се пук још увек на неки начин бори против 
те депресивности: уздише, клечи, иште, не ради се о њиховој резигнацији. У питању је песникова 
резигнација, јер је ствар потпуно чиста, јасна и праведна. Песник увиђа грешност пука, мршавост  

23

 ЉМ, стр. 99.

89

његових глава и мрак који због грешности побеђује светлост, и због тога је резигниран и тужно али 
смирено   прихвата   праведно   ћутање   Бога,   као   одговор   на   такав   људски   живот.   Да   је,   међутим, 
ситуација онаква каквом су је приказали Живковић и Ђурић, Бог би био неправедан, а Шантић не би  
могао   бити   резигниран,   него   би,   познавајући   његово   песничко   перо,   сигурно   дигао   глас   због 
неправде. Овако Драгиша Живковић увиђа резигнирани тон песме али га не објашњава.
   Шантићева песма 

Вече на шкољу

 и звучно и смисаоно и значењски, у мало редова и речи показује 

сво   богатство   поезије   и   њене   неограничене   могућности.   Могућност   да   песма   има   два   различита 
тумачења постоји, али је једно тумачење увек ближе истини, осим када је песник с намером писао 
двосмислену песму, али то овде није случај. Сваки аргумент који нуди објашњење и поткрепљује 
тумачење треба искористити. С тим што предност увек имају аргументи hineindichten, унутар песме, 
али ни оне друге не треба занемарити, јер треба рачунати на уметничку недоследност намерну или не.
     Анализирајући ову Шантићеву песму објективно и дистанцирано, налазимо да Шантић није био 
недоследан у коришћењу религиозних мотива и у односу према Богу. Оваквом песмом он је усложио 
однос лирског субјекта и Бога у српској поезији, јер је без устезања показао и ону другу страну 
Божјег лица-праведну, али и страшну, јер када би само она постојала, много људи који су огрејани 
Божјом   милошћу   и   љубављу,   не   би   се   никада   спасили.   Иако   је   стварао   под   утицајем   народне  
књижевности   и   старијих   писаца,   иако   није   имао   страних   узора   (осим   донекле   Хајнеа),   Шантић 
песмом 

Вече на шкољу

 улази у ред модерних, великих писаца, макар због само ове једне песме, која 

на интересантан начин показује саму огољену срж поезије.  

23

 ЉМ, стр. 99.

91

Ово је сонет. Бока, невеста Јадрана је антропоморфизација. Песник не може да се нагледа  

њене лепоте па жели да постане њен вал, да вечно шуми и да јој пева. Да са њом гледа 

Ловћен плави

 и 

једног дана у часу када се јави БОГ, кад с њених руку тајну гвожђа тврда, да с њом слави дан златне  
слободе. Пенсик не улепшава и не кити, ал иговори просто, јасно, сугестивно и занимљиво. 

30

Песма  

Часови

Алексе Шантића написана је 1908.године. У овој творевини песник је у својој 

мрачној самоћи и ослушкује 

кобну пјесму тика-така свога срца

. 

И ја видим јасно све више и више

Да постајем само црне земље шака.

Управо у периоду од 1906.до 1908.године песник је у зениту и говори о пролазности његове  

младости, и о свим стварима које га касније очекују, а које су мање лепе од ствари које су му се  
дешавале док је био млад момак. Књижевну славу Алексе Шантића, по неком усуду, пратиле су  
породичне трагедије: копао је, како је забележено, гроб за гробом и испраћао најблискије да би, на  
крају, остао самохран, осиромашен, али горд и поносан, помирен са судбином и горким животом. 
Привиђале су му се, како су сведочили његови савременици, пред крај живота, халуцинантне слике, а  
онеспокојавајућа   предосећања   потресла   су   преосетљиву   душу   песникову.   Није   се   могао   хранити 
песмама и бранити илузијама. Ни осећања више нису била лековита.

Унутарња рана интима, место да замирује, бивала је све већа. Пева народни песник јуначки од 

зоре до мрака, али девојачки тугује интимни песник од мрака до зоре. У Шантићевим песмама се, 
срећом,   не   осећа   то   двојство.   Оно   што   је   опевао   овај   лиричар   безмало   је   историја   наших 
једновековних напора да се саберемо, пронађемо, усправимо и објединимо, али и наших илузија, 
краткотрајних узлета и шестих суноврата. Сунце слободе о којем је певао обасјало је на трен и њега и  
његове саплеменике држећи их у лажном уверењу да је до остварења вековног сна коначно дошло, 
иако је та слобода била варљива, а правда недостижна.

31

Несагласност   стварности   и   идеала   погађала   је   песника,   и   самим   тим   утицла   на   ставарње 

непревазиђене интимне лирике, лирике која и после једног века плени читалачку публику, која стиове 
прихвата ко своје, субјективне осећаје.

32

 Можемо приметити типичан романтичарски став, гледати у 

прошлост. Није важно хоће ли се у тој пролазности радити о љубави, историји или као у овој песми о 
младости. Мало је који песник нашао тако топлих речи за ту врсту осећања. Он себе поистовећује са 
опаљеним дрветом које стоји само. Као и то дрво и песнички субјект је сам, исто као и песник који је 
остао без својих најмилијих јер су се трагедије догађале једна за другом, и песникову душу обавиле  
празнином, тугоми усамљеношћу. У тој својој самоћи песник како је већ речено ослушкује своје срце 
које куца све тише, и да му постаје све јасније да ће од њега остати шака црне земље, да ће и он  
нестати као и његова младост која га је напустила.

Ја слушам, и срце све удара тише,

И ја видим јасно све више и више

Да постајем само црне земље шака. 

Бранко Миљковић

О БРАНКУ МИЉКОВИЋУ

30

Поповић   Богдан,  

Критички   радови:   О   песмама   Алексе   Шантића.

  Живковић   Драгића,  

Европски   оквири   српске 

књижевности

. Слијепчевић Перо, 

Критички радови: Алекса Шантић

31

 Перо Слијепчевић, Алекса Шантић

32

 Европски оквири српске књижевности, Поезија Алексе Шантића данас

23

 ЉМ, стр. 99.

92

Једна од најупечатљивијих личности у јужнословенској књижевности двадесетог века јесте 

сигурно   Бранко   Миљковић.   Након   појаве   Васка   Попе   и   његове   збирке  

Кора

,   у   једном   делу 

јужнословенске књижевности долази до хаоса изазваног тежњом младих писаца да опонашају Попин 
стил, те долази до раскида са свим што се могло везати за поетску норму: збацују ограничења форме, 
пишу слободним стихом и теже поетској анархији која резултира углавном песмама ниске или чак  
изостале вредности. У том тренутку се Миљковић појављује као спасилац поезије, јер са покретом 
неосимболиста враћа норму и форму у књижевности у оној мери у којој је то било потребно. 

Бранко Миљковић је рођен у Нишу 1934. године. Детињство је провео у своме родном граду, 

а његов песнички дар откривен у школском књижевном друштву 

Његош

. Прву песму објавио је 1952. 

године   у   београдском   листу  

Записи

.   Године   1953.   одлази   у   Београд   на   студије   филозофије   које 

завршава 1957. године. Још као студент припадао је групи неосимболиста чији је идејни вођа био  
професор Драган М. Јеремић. У Београду, у прве три године, није наишао на разумевање многих 
редакција   и   часописа.   Прве   песме   му   објављује   Оскар   Давичо   у   часопису  

Дело

.   Тиме   је   Бранко 

Миљковић изашао из анонимности и убрзо објавио неколико збирки песама: 

Узалуд је будим (1956), 

Смрћу против смрти (1959), Ватра и ништа (1960), Крв која светли (1961)

.    Према сведочењима 

Петра  Џаџића, због  проблема узрокованих љубавним јадом, Бранко напушта Београд и одлази у 
Загреб где се одаје алкохолом. Трагично је преминуо 1961. године. 

ПОЕТИКА БРАНКА МИЉКОВИЋА

Бранко Миљковић је волео да размишљао о речи, песми и песништву. За собом је оставио 

велики   број   есејистичких   текстова   из   којих   је   могуће   извести   једну   поетску   теорију.   За   Бранка 
Миљковића реч је средство трагања и истраживања по непознатим пределима песничког бића. Те 
пределе реч открива у извесном смислу чак и независно од песника. Садржај речи је у њима самима,  
и,   према   томе,   смисао   који   оне   могу   саопштити   у   великој   мери   зависи   од   њиховог   међусобног 
распореда, од односа у које ступају. Облик и смисао песме Бранко Миљковић види као раздвојене 
ствари. Веза између њих нити је нужна нити непосредна. Штавише, однос између утиска који једна  
песма треба да произведе и начина на који је тај утисак исказан је противречан.  Бранко Миљковић је 
обраћао знатну пажњу настајању саме песме, њеној унутрашњој модулацији. Он сматра да песник не 
ствара песму, него да песма ствара песника. Оно о чему ће песник писати не одређује стварност, већ 
језик. Ако се жели створити стварност у поезији, мора се поћи од језика као прве стварности, а не од 
ствари. Песма се, тврди Бранко Миљковић, достиже умом.    Уочено је да је Бранко Миљковић био 
песник строге форме. Симболистичка поетска школа неговала је, као што је то добро познато, поезију 
строгих   песничких   облика,   али   и   поезију   слободног   стиха.   Поезија   Бранка   Миљковића   припада 
малармеовској   традицији.   Оштро   се   противио   свакој   песничкој   аљкавости   коју   је   омогућавао 
слободан стих. Управо се у томе огледа неосимболизам Бранка Миљковића. Он се може схватити као 
однос према раздвојености унутар симболистичке школе на две антиподне форме, при чему је једна 
од њих елиминисана као непесничка

33

. 

33

Петровић 1991: 32.

23

 ЉМ, стр. 99.

94

допунити доживљајем какав су на њега оставили његови узор-песници. У циклусу 

7 мртвих песника, 

Миљковић своје стихове посвећује: Његошу, Бранку, Лази, Тину, Момчилу, И. Горану, Дису. На тај 
начин, он продужује стварање ових песника: проматра њихове погледе на смрт и ништавило и пита се 
како би њихова песма звучала сада, када се они налазе у ништавилу смрти са којом су се борили.

Страх од неукротиве речи, или смрти, Б. Миљковић савладава у својој другој збирци 

Ватра и 

ништа.

 Он долази до сазнања да је свет саздан од дијалектичког укрштаја супротности. Почиње да се 

мири са смрћу као природним исходиштем живота. Бескрајном нестајању, Миљковић супротставља 
дијалектику вечног настајања и нестајања, коју налази у старогрчкој филозофији код Хераклита. По 
Хераклиту, 

све је вечно жива ватра која се с мером пали и с мером гаси.

 Дакле, она јесте и нестајање, 

али је и настајање, разаралачки, али и стваралачки принцип.

На тај начин, Б. Миљковић кроз мотив ватре побеђује ништавило. Сам мотив ватре се развија у  

више карактеристичних Миљковићевих речи симбола: жар-птица, тј. феникс који се из пепела уздиже 
у живот; камен као неоргански свет, али и потенцијално извориште искре; или биље, које је основна 
карика у преображају неорганског у органски свет путем Сунца, највеће ватре, или светлости, као 
једног од основних елемената у процесу фотосинтезе. Песник не остаје равнодушан у односу према 
мотивима  који су му помогли да савлада страх од пустоши, он им се захваљује, он им се диви  
(

Похвала ватри, Похвала биљу

).

Романтичарско поимање традиционалне лирике није присутно у поетици Бранка Миљковића. 

За њега песма није само израз осећања, већ одраз стваралачког напора, она је подређена уму, и чини 
се као да се ствара извесни филозофски систем у поетском окружењу. У тематско-мотивском смислу, 
налазимо ипак, извесно наслањање на традицију романтичарског и предромантичарског песништва, 
које се огледа нпр. у обради мотива мртве драге (

Триптихон за Еуридику

). С друге стране, као што је 

речено, Бранко бежи од традиционално схваћене осећајности и чулности. У неким песмама он се 
окреће жени (

Узалуд је будим

), али за њега чулност остаје банална и непотребна као извор поезије. 

Оно што приближава Миљковића романтичарском поимању и стварању, јесу национални симболи 
као и мотиви народне лирике, чију обраду налазимо у циклусу 

Утва златокрила

, у којем се срећемо 

са песмама: 

Слуга Милутин, Болани Дојчин, Вила Равијојла, Фрула, Зова.

Дело Бранка Миљковића говори о великој стваралачкој индивидуалности. За њега кажу да је 

poeta   nascitur,   или,   рођени   песник.   Како   Петар   Џаџић   истиче,   Миљковића   су   за   живота   назвали 
принцем   песника.   Својим   делом   он   је   утицао   на   даљи   развој   српске   поезије   што   потврђује 
стваралаштво песника попут Ивана В. Лалића, Ј. Христића, Б. Радовића, В. Лукић и других.  Живећи  
са ватром, брзо је сагорео. Његове збирке 

Узалуд је будим

 и 

Ватра и ништа

 су дијалог, постављање 

проблема:   с   једне   стране   је   парадоксалност   живота   као   неегзистенције,   а   с   друге   је   налажење  
одговора и излаза – дијалектичност живота уобличена у мотиву ватре.

СВЕСТ О ПЕСМИ

Бранко Миљковић одавно је постао митска личност српског песништва. Мит који се већ пет деценија  
плете   око   Миљковићевог   имена,   нема   сумње,   једнако   је   утемељен   како   делом   тако   и   самом  
личношћу, песниковим животом на крају и мистериозном смрћу. У српском песништву не постоји 
аутор   код   ког   је   степен   идентификације   певања   и   живљења   био   изразитији   и   целовитији.   Као 
ангажована личност без преседана у нашој књижевности, Миљковић се формирао и интелектуално 
сазревао у изразито катаклизматском времену ─ бивајући сведок и очевидац људских страдања у 
којима   је   смрт   најчешће   долазила   насилно.   Једном   у   свест   песника   урезана   изнутра,   смрт   је   за  
Миљковића постала мера свих ствари. Смрт је за њега, напослетку, била онај конститутивни елемент  
без ког песма није била могућа. Отуда већ у 22. години живота пише и стихове попут: смрт своју у  
глави носим или несрећа и после смрти траје. Призори рата и егзекуција који се везују за рано 
песниково   детињство   проведено   у   Нишу   и   Гаџином   Хану,   његово   младићко   прво   суочење   са 
зидинама   од   лобања   нишке   Ћеле   куле   пресудно   су,   највећом   мером   одређујуће,   утицали   на 
формирање Миљковићеве поетске личности. Овако посматран, почетак трагања за песмом за младог 

23

 ЉМ, стр. 99.

95

песника био је, заправо, почетак трагања за смрћу. Почетак искушавања смрти, настојања да се смрт 
докучи и припитоми. У поеми 

Свест о песми

, посвећеној Алену Боскеу, он аутопоетички изговара: 

Реч смрт! Хвала јој што ме још не пречи

да волим самог себе и да се дивим

својој људској моћи да изговарам речи.

Мене ничега више није стид.

Клону сунце преко свега. Жељен плод

пун је ноћи. Глас, што себе сања, зид

откри у даљини где зазидан ми брод.

У том зиду чувам своју гордост, певам

из те зазиданости лепше но на слободи.

Откуд та моћ да себи одолевам,

а не одолеше виногради родни!

Је ли то чудна жеља да се живи

без себе? Жеља за песмом без песника?

Од прошлости и заборава време што се диви

издајству мога заустављеног лика?

Да ли то значи рећи промени: нећу!

И оставити песму да се сама мења?

Поклонити себе животињама и цвећу

и снагу своју дати глади црног корења?

У овој ноћи мене није стид

што певам из зида лепше но на слободи.

Сунце ми у пети бриди. Блешти зид

на крају пута што никуд не води.

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим

тој речи чију поседујем моћ да је кажем.

Њен пепео је заборав. Ако пред том речи 

скривим

под челом ми поледица и дан поражен.

Реч крв! најлепша реч која се не сме.

А колико птица и звери у крви мојој преноћи!

Можда изван мога срца и нема песме,

јер крв је ванвремена мастило без моћи.

Реч жудња! једина још смисао не нађе;

И птица у паклу кроз тужну ми главу.

О горко море за моје беле лађе

кроз исписани предео и вербалну јаву!

Реч смрт! хвала јој што ме не спречава

да отпутујем у себе ко у непознато,

где ако не нађем себе и смисао што спасава

наћи ћу свога двојника н његово злато.

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим.

Реч смрт! хвала јој што ме још не пречи

да волим самог себе и да се дивим

својој људској моћи да изговарам речи.

Верујем, да бих могао да говорим

да изађем из себе с надом на повратак,

макар кроз пустињу до места где горим,

макар кроз смрт до истинских врата.

У погрешном распореду речи утешно време

можда ћу наћи. Или ћу открити

како је бесциљно љубим ко киша, као време,

ко онај што мења речи а не свет скровити.

Верујем, мада без наде ући мора

у ноћ, у заборав кроз који се простирем,

та песма без завичаја, та птица без гора,

да смрт своју не издам, да живим док умирем.

Онај ко пева не зна је ли то љубав

или смрт. Када мирис помери цвет,

где је цвет, да л тамо где мирише са руба

света пуног а празног, ил тамо где му је цвет?

Свака је песма празна и звездана,

Ни бол ни љубав не може да је замени.

Она је све што ми оста од неповратног дана,

Празнина што пева и мир мој румени.

Песмо празна и звездана, тамо,

твој цвет ми срце слаже, кроз крв шета,

ако га уберем оставља ме самог,

ако га напустим за леђима ми цвета.

1957.

АРИЉСКИ АНЂЕО

Анђеле горки празнине и снаге,

Кад указа се сунце какав није

Свет, где невољан јаче ћу волети драге,

Док плод посејан у паклу на небу не сазрије

Ако намере добре срце воћу

Подари, каквом ватром вођени иду,

Док пчела ставља жаоку у слаткоћу

За смисао лета на искусном зиду.

23

 ЉМ, стр. 99.

97

Кад крв своју бури подмећем, и плах

Пењем се на врх пресахнулог млаза.

Вратиће те време. Клечаће и влати

Ко у Матјечи, на гори што пати,

Док те у дубини преуређују звезде,

Које не видиш, ал видиш звезданост

Пресвислу у води без чари што занос

Твог срца троши за хридине трезне.

Моја те љубав претвори у нешто

Што се не може волети. Ал вешто

Твој костур празно препозна сазвежђе.

Ко ће преживети Плод, ако га буде,

Сићушан испод дрвета, ког луде

Покушаше трести у зоре све блеђе.

Ту врста тла проговори са гране

Заведена од сунца у непојамне дане,

Када знам шта ми окружава вид,

Ал не знам сунце што га испуњава

На уласку у земљу која спава

Сањајући труле лобање и зид.

Празно је дубље. Јао, време, где те

Пламен пресеца. Оспорени свете!

Није ли страшан лет који је доказ

Празнине у стварима. Цвет уместо ока

Исто сунце виде. Слепо слепим само

Видети можеш. Залеђени плам

Огледало поста ономе што сања.

Облик је врлине стрела угледања

Што светлост раскопча орлу испод грла:

Запамћена зимо бит је неумрла.

Јао, време, устах, ал се не пробудих;

Шта то видех, шта то сањах, па сад лудим,

Аскетска ружо, сени оплођена

Цветом, крв ти зајмим, а сам бивам сена.

Ту нема сунца, јер све собом зрачи

Место узалуд покушано. Јачи

Постаје који своју слабост спозна,

Цвет шупљом руком откинут. О грозна

Свирало која пресађујеш влати

Из питоме долине на литицу што пламти!

Глув да чује немоћ како вешто свира

Шупљину фруле изнутра и пепео додира

Слух сажет звездом успомену згусну

Преприча росу и неверицу усну

Мамећи сене из свирале празне

Ишчезлим даном. Јао, речи разне

Исто значе. Никад цвет не могу рећи

Ако не мирисах нецвет много већи.

Најближи дан је који прође давно,

Смиреност сени примакнута славно.

Јао, време стрмо израсло иза лажног

Сусрета чула у уму. Неважно

Спрема у свему виђеном поразе

Оку и уху док сазвежђа силазе

Кроз левак цвета у земљу, престрого

Штиво корењу. Ту сам изнемого.

И вишак ватре поста сунце злобе,

Златни почетак отрова и тескобе.

Све је нестварно док траје и дише;

Стваран је цвет чија одсутност мирише

И цвета, а цвета већ одавно нема:

Беспућем до наде песму ми припрема,

Кад издан још волим ону која спава.

Успомено златни праже заборава!

Из пресађеног отрова дан расте и спрема

Почетак лепоте, а лепоте још нема:

У прекомерности и изобиљу се губи.

Лепо је мањкање у себи што љуби

Празнину и место још неопорављено

Од одласка анђела, свисло биље. Сено

На трагу одлуталог цвета чије име

Мирише изван врта и води ме

До чистих места, нестварних без наде,

Ружо померена најслађи мој јаде,

О како дивно трајеш измерена

Својом одсутношћу, одважно мислена.

Ватро безболна, о жестино даха

Оног чега нема, примедбо мог праха,

Што приста на себе, али наде пун,

Због које је сваки свршетак непотпун,

Одсевом циља непрозирност смири,

Увреду глине сунцу, сјај рашири.

Зид мутни што се под фреском отрезни

И ојача празни занос неопрезни,

Нек лепше од звука слути ми суштину,

Губљење вида и пут у долину.

Јер и пад је лет док се не падне

У себе; а тамо — нема нас, већ гадне

Кљују нас птице и ругло смо свима;

Ко нема више срца тај га има.

И пакао је љубав кад дозревање ока

Ружу у слику претвори, дубока

23

 ЉМ, стр. 99.

98

Расањаност да јој луди мирис кроти

И одузме срце ведрини и лепоти,

Јер ако крајности исто сунце доји

Сувишно је срце где песма постоји.

Провидност лепоту опседну да плане
Кад презиром казни све излишне дане

Где досада је врлина без наде

Пепео одблеска који упознаде

Испражњен југ и посвећене руке

Сјајем нове звезде за прастаре муке

Кад пакао је љубав и исти огањ гори

У злочиначком срцу и на гори.

Биљко, помешаност смешну земље и воде

Кажњену блатом, благо презри цветом.

Ал пристани на свет који звезде воде

Изласку мутном с безбожним полетом.

Срце роди поноћ главе, ал избави

Себе анђелом када време стаде.

И оплођен прахом мутни цвет објави

Померање порекла, дан већи од наде.

Биљка те мисли; мој ум се исели

Смело у цвет који иронично гледа

Лобању празну. Ко птицом исцели
Понор пролећу безазленост преда.

Ружом погрешно и нежније казана ватро,

Пролеће прође и нико се не стиди

Да преостале дане као будућност види,

Коју прелетају гмизавци с птичјом маштом.

Препорађањем испирај сјај свету

И звезди која поноре затаји;

Нека се трулеж отрезни у цвету

Непознат несвесној ружи која сјаји.

Држиш у руци ватру као да је

То нешто стварно, анђеле са зида,

На уласку у завичај који даје

Лобању трулу за злато мог вида.

Прими и цвет кога презиру љиљани

Запамћене мудрости у сусрет мом праху.

Истинске су речи тужне; прави дани

Празни. У прашини траг нађи уздаху!

Као они што се ослободише љубави

Љубећи силно, сићи ћу једном празан

у свет полутаме, где заборав плâви

Поља, а звезде тамани зараза.

Трешњо неверице без облика срца

Људског, звездане падавице вруће,

У пољупцу се ништавност копрца,

А пут је само упознато беспуће.

Из срца ми славује измами гора,

Па празан клечим пред оним што паде,

Сред непокретних ветрова и мора

Празних: пакао — предео без наде!

Шумор без шуме и цвркут без птице,

Празно што траје; не чује се што јесте.

Док с мртвог оца скидам наслеђено лице

Ватром се звери и звезде причесте.

Чиста реч која каже себе маном

Избеже твом бићу, али упозна зору;

Доврши ти небо у неисказаном,
Да ти име чезну острва у мору.

Да уместо мене пати, песме ето!

Испражњено срце још је увек живо.

За велико сунце у камену сажето

Кристал истури прозирност ко сечиво.

Камен је потчињен говору и зими.

О речи које речено поткупи!

Звездо, мој пакао и моје срце прими

Угашеном руком што бескрај исцрпи.

Ослепљеном росом у надање и вече

Вара ме азур поклоном теби сличним

И страх стварнији од оних што клече

У страху од промена пред злом непомичним.

Оговарају воде одражено

И дан пропаћен пре него што сине;

Почетак света виде поражено

Име светлости која светом мине.

А твоја милост путеве одводи

У ружичњаке јасне, сестро крина,

Измењена звездама одсутним у води

Над којом лебди њезина дубина.

Пјан од удараца срца још тетурам

На Југу без Мора што препливах га ипак,

Јер нестварност је јача и најжешћа је бура

На мору ког нема, а хучи и ђипа.

Звонке руке пружам граду који спава

Пометених језика, са сунцем у бари,

Узиданих мајки у зид мушких глава,

С анђелом у воћу и оку што стражари

Лукавство позајмљених догађаја,

Неизрециво а научено ко време,

Варко, у теби удес и случај спаја,

Где прерасте слику и сјај успомене.

Нек ти име чезну острва у плими,

23

 ЉМ, стр. 99.

100

је реч о цвету који се још није ни

 родио

. На тај начин песник читаоца уводи у несвакидашњи простор 

апстракције. Тај простор је простор у коме обитава поезија. Употребом персонификације, Миљковић 
оживљава и фрулу и цвет. Али, поред употребе персонификације, песник иде и корак даље. Он фрули 
додељује људску способност саосећања, као и свест спознаје да је у тој ситуацији она узрочник те 

болести.

Другим   стихом:  

Гле,   биљу   клањаш   се   опет

,   песник   исказује   истовремено   и   фрулину   захвалност 

стабљици, али и чин кајања због грехова учињених биљу. Уколико се позовемо на поему  

Ариљски 

анђео

 постаће нам јасно због чега је песник у овој песми оптужио фрулу. Наиме, Миљковић сматра  

да између света биља и света људи постоји огроман јаз. Он је увек на страни биља које заслужује 
похвале, док за свет људи има друкчије мишљење. Фрула је, дакле, кривац за то што је отела из света 
племенитости своје тело и пренела га у свет предмета чији је власник човек. Уколико бисмо се још  
мало замислили над овим стихом, јасно бисмо видели један стари песнички мотив – мотив детињег 
поштовања родитеља и њихове огромне жртве. 

Следећа два стиха:  

Трагом пјаног југа и ишчезлог лета/ Пожури, опевај пре празника свет 

имају императивну форму. Читалац стиче утисак као да песник нагони фрулу да на још један начин 
захвали својој постојбини и своме свету биља. Фрула, према песнику, може остварити аутентичну 
мелодију само ако је обузета сећањем на биље и тај свет, свет  

пјаног југа

, односно свет који буја 

захваљујући   светлости   сунца.   Ово   је   један   од   најснажнијих   подстицаја   за   фрулу   да   ствара.   Тај  
подстицај је подстицај сентименталне везаности овог 

бића 

као потомка за родитеље. То што она мора 

пожурити и створити празник пре празника јесте чињеница да мелодија фруле је оно што пружа 
утеху у тренуцима када нестане лета и биљног зеленила. Празник је у овој песми цветање биља и  
раскош природе у пролеће и лето. 

Стиховима:  

Понови дан због незахвалног тела/ Што сунцу узвраћа сенком и песму квари, 

песник упућује фрули благу наредбу да стимулативно делује у свету природе и људи, у човековим 
емоционалним и психичким стањима. Он човеков свет види као несрећу, а човеково присуство као 
трагичност. Човек својим телом уноси дисхармонију у свет реметећи 

сенком

 свог тела светлост и сјај 

сунца.   Битан   задатак   фруле,   према   песниковом   мишљењу,   јесте   да   буди   сунчеву   светлост   коју 
човекова сенка ремети и гаси. Као што је у почетним стиховима песме певао о односу фруле према 
биљу, тако у овим стиховима он говори о односу човека према сунцу и свету. Тиме што фрула  
изражава захвалност према биљу, а човек својим незахвалним телом квари светлост, може се јасно 
видети какав је Миљковићев став према свету биља, а какав према свету човека. 

Следећа три стиха:  

Врати човеку усамљеном птицу:/ Под празним небом плачу соколари./ 

Дозови утве с гора у предање

 повезују песму са светом мита који је створен нашом епском народном 

поезијом. Песник сматра да мит не може постојати у условима дисхармоније, те стога позива фрулу 
да доведе у ред разорене елементе и симболе тог мита. Тиме што је утва отишла из света мита у гору,  
она постаје обична птица и тако даје предност свакодневном, буквалном животу, који је за песника 
вечито узнемираван и увек мање вредан од мита. Он позива фрулу да својом мелодијом дозове утву 
натраг. Као што је фрула напустила свет биљака, тако је и утва напустила свет мита. Према томе, 
могло би се  рећи да  су за  Бранка  биље у области природе и мит у области људских творевина 
врхунски облици живота. Миљковић мит види као извор песничког стварања.  У наредним стиховима 
песник тражи од фруле да мелодијом допринесе састављању чула у човековом телу, јер су чула жртве  
човековог тела и приморане су да за то тело обављају искључиво биолошко-социолошке функције:

Састави чула песмом да не вену

У ноћи тела. Нек буде све мање

Видљивог да оствариш успомену.

Мелодија фруле ће та чула уздићи и оплеменити, тј. оспособити за за уметничку активност. Чулима 
често измичу суштине  света, а  мелодија  постоји управо зато да  би опевала  те  суштине. Стихом 

Празниш ми колено и узимаш срце

, Миљковић на једноставан начин описује физичко и емоционално 

дејство фруле, односно њене мелодије на песника. Песник је мишљења да фрула може 

опевати круг

, 

односно симбол савршенства. Он позива фрулу да  

превари несрећу

  и спасе човека од опасности 

стално присутних у свету. 

Последњи стихови песме су: Смедерево отвори, птици се додвори/ Под празним небом плачу 

соколари. Почетак првог од два наведена стиха има искључиво мелодијску функцију, а никако не 

23

 ЉМ, стр. 99.

101

носи неко симболичко значење. Као што се види, у највећем броју стихова песме, Миљковић тражи 
од фруле да својом мелодијом исправи недостатке и погрешке у свету. Али зашто баш она? Можда  
баш због тога што је од давнина овај инструмент сматран необичним и моћним да човека издигне из 
реалности у свет космичких пространстава. 

О ЦИКЛУСУ УТВА ЗЛАТОКРИЛА

Циклус садржи једанаест песама. У њему нема ни једне која – бар по наслову – не асоцира на  

оно што је Миљковић назвао 

националном симболиком.

 Наслови песама су: Фрула, Гојковица, зова, 

Болани Дојчин, Слуга Милутин, Утва, Тамни вилајет, Равијојла, Коло, Додоле и Расковник. Треба 
рећи да је Бранко на наслов песме гледао као на нешто што има самосталну вредност. У његовим 
песмма реч у наслову ретко се кад јавља упеесми. Штавише, најчешће се не појављује. Наслов може 
бити   само   једна   врста   кључа   за   тумачење   песме.   Циклус   Утва   златокрила   је   најтежи   за 
интерпретацију. Товорио га је песмом Фрула. Тиме се враћа на основни и опсесивни мотив своје 
поетике: шта је то песма? У 

Гојковици

 Миљковић достиже потпунији склад између мотива жртве и 

идеје о будућности на чији се жртвеник ова и ставља. У идеји о човеку као жртви Миљковић не види 
ништа   смислено   ни   добро.   нада   која   се   помоћу   жртве   остварује   је  

мрачна

,   а   будућност   њен 

заробљеник   и   талац.   Порицањем   наде,   песник   уздиже   лепоту  

прелепе   жртве.

  Нада   не   ретко 

изневерава, стегнуте руке често остају празне, али жртва остаје тим више песмом.

Гојковица

И тако будућност мрачној нади поста

Сужањ и талац зло животу верно.

Грлицу опева камење што оста

У пределу који расте лаковерн.

Јеси ли живи стуб града ил мртва

Бели бедем дојиш превару све већу?

Празно име наде и прелепа жртва

У зиду без звезда праведно се срећу.

Тела чистијег од изгубљених речи гори

Дан после времена којег се сви боје,

Ноћ низ Бојану отиче у твоје

Срце продано несигурној зори.

Трговци часни што купују ватром

Из твојих руку истинито благо

На твоме телу град цртају јатом

Жртвених ждралова умиљатом снагом.

У 

Боланом Дојчину

 Миљковић ће се запитати сасвим у хегеловском духу:

Је ли истинито оно што је стварно

Ил само влада?

да би само подвукао оштру разлику између истине која није у бићу и бића које је без своје истине,  
имплицирајући на тај начин не само хегеловско-марксистички проблем стварности бића, већ пре 
свега проблем истинитости поезије. Поезија је вечно самостварање, на онај исти начин на који је то и  
сам живот. 

БОЛАНИ ДОЈЧИН

Је ли истинито оно што је стварно

Ил само влада? Победници беже.

Празан је празник биће је утварно

Док достојни шетње кроз врт мртви леже.

Сунце је болест и слабост је стрела

У сну одвојени водом док се мрзну.

У висини ватре хладно је без тела.

Ко поједе своје срце тај се дрзну

Да песник буде пределу без памћења,

Цвет недовршен кад пролеће већ прође.

Свет ће спознати онај ко га мења.

Слаби су позвани да постану вође.

Дозивај пепео без страха јер нема

Пепела већ само пламен који спава

У камену мутном што потајно спрема

Излазак сунца изнад мртвих глава.

23

 ЉМ, стр. 99.

103

Биљни сезаме отвори обзорје

За све који су се родили прерано;

Нек уђу у туђе срце ако су отворили своје,

Путници врлим ли морем, гором ли саном.

Отвори семенку у којој нежно чами

Заборављено пролеће. Отвори

Камен што прећута звезде својој тами.

Отвори пут птици, човеку и зори.

23

 ЉМ, стр. 99.

104

ПОХВАЛЕ

(1955)

ПОХВАЛА БИЉУ

I

Дошле су из једног сажетог дана непознате и 

познате

Снебивљиве у нашој употреби многобројне 

биљке

Чине видљивом линију којом се граничи 

измишљено и стварно

Свуда где има минерала и ваздуха воде и 

маште

Биљке које нам пробадају тело зрачним 

копљима мириса

Које нас заустављају отровом и продужују 

беланчевином

Скупљају нас по свету и хране нашу 

изнемоглост

Из земље закључане пред нашим моћима

Ваде неопходна блага из затворене бразде

Из црне браве за коју нема другог кључа осим 

биља

О врло смеле и инвентивне биљке

Све што пронађу несебично покажу

Стоје између нас и празнине као најлепша 

ограда

Биљке што ждеру празнину и враћају нам 

ваздух

II

Изналазе путеве између крајности: између

минерала у коме никада није ноћ, где

сунце не залази, где је симетрија стална, и 

нашега срца

Оне расту ван јаве па нам се онда јаве

Чине паралелним прошлост и будућност и 

старају

се да не буде више мртве стварности

него живе нестварности

Иду до смрти и натраг и чине време 

потребним

Помешају дан и ноћ и зачну слатке плодове

Припремају љубав

III

Ту све почиње ако у њима заиста има 

прилагођене светлости

(Тамо где не посредују између нас и нашега 

сунца пустиња је)

Оне стварају свет пре његове очигледности 

пре првога дана

Цветају птице на гранама људи од глине 

отварају

стабла и узимају отуд срце слично ружи

Оне су најмање измишљене

Не мењају недељу за понедељак

IV

Два света је измишљају: подземни и онај чији 

је дан имитација невидљивог сунца
Биљка са кореном изван овог света

Отвара ветар и улази у празно не куцајући

Продре кроз материју и такне бескрај њен 

наговорени цвет

Њено биљно искуство: пресипање једног света 

у други

Зелене враџбине биљни ђаво цвет а не свест

Њена безболност додирнута чудесним

Врати зрно у заборав

Ослобађа ме бога њена провидност

Слична птицама које прелетају мора

(Конфузне птице не схватајући простор)

Њена безболност њен цвет без памћења 

лишише је бескраја иако је дело два света

Иако експлоатише једну супстанцу нимало 

конкретну у дубинама дана.

Биљке!

Измишљам им имена да живе са мном 

поклањам им врт

Приближавам их својим навикама и 

потребама

Користим се њиховим заборавом

V

Ја знам твој корен

Али из којег зрна сенка твоја ниче

Биљна лепото дуго невидљива у семенци 

удаљена

Нашла си под земљом моју главу без тела што 

сања истински сан

Звезде поређане у махуну

Све што је створено песмом и сунцем

Између моје одсутности и твојих биљних 

амбиција ноћ

Која ме чини потребним и када ме нема

Зелени микрофону мога подземног гласа зово

Што ничеш из пакла јер нема другог сунца под 

земљом

О биљко где су твоји анђели слични инсектима

И моја крв што везује кисеоник и време

ПОХВАЛА СВЕТУ

Не напуштај ме свете

Не иди наивна ласто

Не повредите земљу

Не дирајте ваздух

Не учините никакво зло води

Не посвађајте ме са ватром

23

 ЉМ, стр. 99.

106

Нити се нечим другим одликују

трају у туђем времену

Птица која сама чини јато

из ње излеће

Узмите шаку свежег пепела

или било чега што је прошло

и видећете да је то још увек ватра

или да то може

бити

.

23

 ЉМ, стр. 99.

107

ЦИКЛУС ЛАУДА

МОРЕ ПРЕ НЕГО УСНИМ

Свет нестаје полако. Загледани сви су

у лажљиво време на зиду: о хајдемо!

Границе у којима живимо нису

границе у којима умиремо.

Опора ноћи мртва тела,

мртво је срце ал остају дубине.

Ноћас би вода саму себе хтела

да испије до дна и да отпочине.

Путуј док још има света и сазнања:

бићеш леп од прашине, спознаћеш прах и сјај.

Ослепи својим корачајући путем, ал знај:

лажно је сунце, истинита је његова путања.

Нек трговци временом плове са воском у 

ушима,

ти смело слушај како певају пустиње,

док клече беле звезде пред затвореним морем 

и има

у теби снаге која те распиње.

Празнино, како су звезде мале!

Твој сан без тела, без ноћи ноћ,

придев је чистог сунца пун похвале.

То што те видим је л моја ил твоја моћ?

Прозирна оградо коју сјај савлада,

пуста провидности које ме страх хвата,

твој цвет је једини звезда изнад града,

твоја узалудност од чистога злата!

Свет нестаје полако, тужни свет.

Ко ће наше срце и кости да сахрани

тамо где не допире памћење, покрет

где нас не умножава и не понављају дани!

Ишчупајте ми језик и ставите цвет:

почиње лутање кроз светлост. Речи 

заустави!

Сутра ће сигурно и кукавице моћи

оно што данас могу само храбри и прави

који су у простору између нас и ноћи

нашли дивне разлоге другачије љубави.

Свет нестаје. А ми верујемо свом жестином

у мисао коју још не мисли нико,

у празно место, у пену када с празнином

помеша се море и огласи риком.

Лауда садржи три песме. Једна од њих је горенаведена. Ово је песма о нестајању света, хватању 
последњих дамара живота; она певао п рашини, празнини, прозирности, илузији, и узалудности. 

УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ

Прва колекција песама излази 1956. године под називом  

Узалуд је будим.

  Изазвала је огорман 

успех код публике и код критичара. Збирка се састоји из неколико циклуса: 

ЗА ОНЕ КОЈЕ ВОЛИМО,

СЕДАМ МРТВИХ ПЕСНИКА,

НОЋ С ОНЕ СТРАНЕ МЕСЕЦА,

ТРАГИЧНИ СОНЕТИ,

ТРИ ЕЛЕГИЈЕ,

ЛАЖНЕ СВЕТЛОСТИ,

ЧЕТИРИ ПЕСМЕ О СНУ.

23

 ЉМ, стр. 99.

109

Прва збирка песама Бранка Миљковића  

Узалуд је будим

  из 1957. године сва је у знаку 

античког   мита  о  Орфеју  и  Еуридики.  Низ  тема,  поетских  слика,  и  наслови песама   упућују  на  
орфејевски мотив, али и неки други мотиви, теме, слике налазе асоцијативни опстанак у овом 
прастаром мотиву љубави и патње. Наслов збирке је наслови истоимене песме која се налази на 
уводном месту збирке, уводи мотив успаване лепотице (мртве драге) и успоставља аосцијативне 
додире из збирке са давним ликовима, али и са књижевним делима од антике до савремености. 
Циклус  

За   оне   које   волимо

  двема   песмама   Узалуд   је   будим   и   Прво   певање,   препознатљивим 

детаљима смешта ово певање у широки контекст, од мита о Орфеју и Еуридики до Дантеа, Пакла и  
Беатриче. 

У циклусу Седам мртвих песника, Бранко Миљковић пева о духовном сродству са Бранком 

Радичевићем, Његошем, Лазхом Костићем, Дисом, Тином Ујевићем, Момчилом Настасијевићем и 
Иваном   ГОраном   Ковачићем.   То   је   песниково   призанње   да   је   свако   певање   у   дослуху   са 
контекстом традиције и да је свако певање још једно стваралачко оплођавање традиције. Циклус 
Ноћ с оне стране месеца, сав је у знаку орфејевског мотива. Ту је песма Триптихон за Еуридику 
која се најјасније ослања на мит о Орфеју; песма Орфеј у подземљу такође садржи детаље из 
митске приче о Орфеју. 

ПРВО ПЕВАЊЕ

Обрех се у некој мрачној шуми

ДАНТЕ

То је била шума која је појела небо

шума из које кад изађох видех

да нисам изашао да су ме звери појеле

и знах да ће бити горко да причам

о томе шта сам видео и нисам

видео кад уђох у њен мрак и не изађох

из те шуме што је зеленим чељустима

појела своје стазе и изгубила се у себи

постоји једна топла обала брег зеленила и 

једна беатрича

али су три чељусти три маказе три ножа

да волео бих повратак

ишао сам испред себе по исплаканом

путу и песак је уједао за стопала

ко стакло и видех псе који су гризли земљу

видех грешнике како их витла зли ветар

небо што лаје и кишу проклетства тешку и 

вечиту

видех слепе воде стикса и блато мржње

видех град у пламену и жене чије су руке 

змије

видех зид плача без звезда

и чух речи бола у вртлогу

оних који су постали дрво или камен

и не могу се смрти надати

оних јадних који се никада нису родили

видех видех видех и чух и заплаках
свирала од земље од шуме од крви

дозивала другу обалу

на кобном жалу стајо народ и плако

о јао јао вама душе уклете

с балсамованим рукама и уснама од крви

видех видех видех чух и падох мртав

о Ахеронте Ахеронте

све стране света стичу се на твојим 

обалама.

23

 ЉМ, стр. 99.

110

СЕДАМ МРТВИХ ПЕСНИКА (1956)

БРАНКО

Ноћ испод земље развеселим

Израсте ветар у нежну биљку

из тог поџемља где светиљку

и птицу никад да доселим

Непронађене пропланке крви

и пешчано подне сам одболово

ал топли хлеб твог имена још мртвим

птицо међу пределима, Стражилово

земљо преко мога заспалог ума

док лист по лист умире шума

Дете сакривено у једном пољупцу пати

сутра рођено. О нек се ветар с биљкама 

измотава

Нека се камење пред невидљивим раскршћем

успава

Само да л ће на скелету осмех мој 

препознати?

ГРОБ НА ЛОВЋЕНУ

Али не, то још увек није време

То је једно место

које препознајем у простору

Мртве су горе одакле та реч дође

Свинго с птицом лажљивом уместо лица које

Свлада

тајна иза слепе маске. Рођење је једина нада.

Видим смеле мостове преко којих нема ко да

прође.

Спавај ти и твоја судбина претворена у 

брдо,

крута

где провејава смрт и љубав не спасава.

Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас

обасјава.

Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута.

Шта си птица или глас који луга

под дивљим небом где те песма оставила 

самог

на врху Ловћена с челом пуним сунца, тамо

где не постоји време, где једна светлост 

жута

негде у висини чува отисак твога лица.

Човече тајно феникс је једина истинска 

птица.

ЛАЗА КОСТИЋ

Опрости, мајко света, опрости,

што наших гора пожалих бор.

Да ли ћемо је наћи у повратку ноћи

у повратку цвета у повратку сна и гора

на збуњеном хоризонту у горком кристалу 

немоћи

од наше жеђи и мртвог анђела где се 

скаменила мора

Лице свих доба у очекивању ватре да л ће 

моћи

да сачува успомену на њу од заборава и 

простора

Нека Велико Сазвежђе у смрти твојој заноћи

О пусти жали и жалосна мора

Који су предели у твоме срцу сада?

Мртва је а негде још траје дан, о ласте

Сви мртви су заједно био си пун мрачних 

нада

У пустињи си што у празној светлости 

расте

23

 ЉМ, стр. 99.

112

И дрво је рекло немој. Јутро моје бело

име ти своје остављам кад не могу да се 

вратим

Пчеле слећу на леш кога нема

Звона одлазе у простор црним степеништем

Мој је завршен дан. Ал се на починак не 

спрема

сан мој иза брда где мртав себе иштем.

Овде доле свако своју таму има

Мој мрак је сенка птице. О не има

пута којим би до мене могли доћи

Ко пролеће које заборави да цвета

сад лежим мртав на северу света

Смрти љубоморна највећа моја ноћи!

Ни Миљковићева лектира није случајна. Неслучајна су и имена  

Седам мртвих песника

  о 

којима   Миљковић   пева:   Бранко,   Његош,   Лаза,   Дис,   Тин,   Настасијевић,   Горан.   Он   је   у   њима  

препознавао,

  бар у једном тренутку, истоветни трагични звук и мисао, јер је таквим хтео да их  

види. Зато није ни случајно што је изјавио: 

Песници су увек под утиском трагичног Икаровог лета. 

Поезију сам почео да пишем из страха.

У циклусу  

7 мртвих песника

, он ће, попут Стефана Малармеа, који такође има циклус посвећен 

својим узорима, сопствени поглед на смрт допунити доживљајем какав су на њега оставили његови 
узор-песници. У циклусу 7 мртвих песника, Миљковић своје стихове посвећује: Његошу, Бранку, 
Лази,   Тину,   Момчилу,   И.   Горану,   Дису.   На   тај   начин,   он   продужује   стварање   ових   песника: 
проматра њихове погледе на смрт и ништавило и пита се како би њихова песма звучала сада, када 
се они налазе у ништавилу смрти са којом су се борили.

Поезија   је   повезала   његову   животну   и   ауторску   судбину,   пружила   могућност   да   се   оствари 
стваралац   југословенског   формата.   Његов   циклус  

Седам   мртвих   песника

  представља   веома 

значајан поетички паноптикум по коме препознајемо пресудне подстицаје стваралачког  замаха 
животне   и   песничке   судбине   Бранка   Миљковића.   Био   је   свестан   колико   животне   и   ауторске 
судбине песника чијим је именима насловио песме овог циклуса могу надахнуто да послуже да се 
тековине   српског   Пантеона   пренесу   у   ново   доба   и   нов   песнички   исказ   и   облик,   избегавши 

апокрифне

  верзије.   Свакако   да   је   сусрет   са   Радичевићем,   Његошом,   Лазом   Костићем,   Дисом, 

Настасијевићем, Ујевићем, Гораном, допринео веома значајној улози у усмеравању на поетолошка 
изучавања   наше   националне   књижевности,   мада   чињеница   је   да   марљиви   и   систематични 
Миљковић иде даље од поменутих песничких трагичара. Врстан познавалац античких филозофа 
продубљује свој сензибилитет вреднотама и филозофијом националне баштине, народне лирике и 
епике. Млади Бранко осећа потребу да у нове песничке просторе пренесе достигнућа српског етоса 
и   епоса   које   је   сачувала   народна   књижевност,   али   и   континуитет   православно-хришћанске 
парадигме експликоване 

Ариљским анђелом.

Многе   врлине   и   вредности   његове   уметничке   поетике   уздиже   песма  

Горан

,   слутећи   му 

фаталност животног исхода. Већ у првој строфи лирски субјект, на пример, помиње дрво које 
опомиње:  

Немој

, увукавши га у шуму из које нема излаза као у Дантеовом  

Паклу.

Име ти своје 

остављам / кад не могу да се вратим

, сместа саопштава, дирнут толиком љубављу смрти за његов 

живот. Значи, идеал није више живот, већ 

ноћ сувише велика за моје звездано чело

 и рационално 

управљање   умирањем,   како   то   приличи   аутору   стиха  

Исто   је   певати   и   умирати

.   На   жалост, 

Бранкова поезија кључа таквим стиховима, и то још једном указује на потребу максималне пажње 
приликом тумачења не само његове поезије него и дилеме о самоубиству или убиству.

И чувени епитаф 

Уби ме прејака реч

 наводи на помисао да је песму платио главом. Не само 

да то на први поглед тако изгледа, већ се и експлицира; чак је, изгледа, са великим задовољством 
сам сведочио, па тражило се то од њега или не. Уживао је у томе да посвађа себе са животом, да  
изазива судбину, да се својом руком позлеђује или убије. Сви изазови смрти били су у том песнику 

23

 ЉМ, стр. 99.

113

сакупљени. Бог не обраћа пажњу на такве грешке већ на чистоту вере, а ако му се и обраћао, 
Бранко Миљковић је то чинио преко филозофије верујући да му је она услишитељ молбе како да 
живи и умре, мада у његовој поезији нема антирелигиозне полемике нити је песник имао намеру да 
је води. У његовој поезији суштински се опева песма сама и песнички субјект као објект певања.  
Преносећи искуства и истовремено се богатећи искуствима и знањима претходника, омогућили су 
му настајање три песничке збирке и посебно заједничке (са Блажом Шћепановићем) индикативног 
наслова Смрћу против смрти.

23

 ЉМ, стр. 99.

115

Триптихон је троделна песма, Триптихон за Еуридику је песма од три сонета. Сваки сонет 

пева о једној етапи или епозоди Орфејеве борбе да Еуридику врати у живот или јој се придружи у 
смрти. Додири садржине певањаа у Триптхону са митом о Орфеју и Еуридики могу се осетити 
помињањем Еуридикиног имена у наслову, и првом сонету, али још више из низа стихова који су 
асоцијација   са   детаљима   из   античког   мита.   Међутим,     антички   мит   овде   није   тема   певања. 
Понајмање су овде лирски јунаци Орфеј и Еуридика. Мит и препознатљиви детаљи из њега само су 
поетска изражајна средства за предочавање сопственог доживљаја љубави из живота и света. Свако 
има своју Еуридку, Беатриче или Јулију. Свако има свој несрећан или срећан љубавни роман, али  
су паралеле  природне и очекиване. Еуридика је овде симбол вољене  жене, љубавног осећања, 
триптихон је љубавна песма, али је мотив љубави засенчен и потиснут идентификацијом песника  
са митским певачем Орфејем: Орфејева љубав је рефлекс песниковог осећања љубави, да то своје 
осећање љубави исказује кроз три сонета. 

Први   сонет   је   сав   у   знаку   смрти.   Велики   број   тамно   обојених   синтагми.   Ноћ   је   општа, 

атмосфера   ноћи,   а   смрт   је   предочена   као   камени   сан.   Епитет   камени   има   следеће   значење: 
беживотан,   тврд,   затворен,   хладан.   И   поред   тешке   атмосфере,   таме,   смрти   и   мртвила,   лирски 
субјект (песник Бранко Миљковић), који себе доживљава као Орфеја, изражава спремност да се 
суочи са смрћу. У тој спремности је вера и нада у позитиван исход борбе са смрћу, и губитком 
љубави. 

У другом сонету се проређује лексика смрти и мрака, али остаје атмосфера пустоши, самоће 

и   горчине.   Први   стих   наговештава   такву   атмосферу   –   на   дну   слепог   предела.   Оно   изазива 
негативне емоције. Већ је иницирано осећање непријатности, појачава се сазнањем да је то дно 
слепог   предела.   Безнађе   и   пустош   захватили   су   читав   предео   и   то   изазива   језу   –   душевни   и  
физички доживљај у непријатној атмосфери окружења. У потрази за изгубљеном љубављу лирски 
субјект   силази   у   тај   предео   свестан   да   улази   у   ноћ.   Осећа   се   усамљено.   Мучи   га   обавеза,   не 
окренути се, ма колико да се то жели. Осећа се као лице без очију. У њему се мешају осећања и  
расположења. Час у њему црвене птице, љубав и нада, час око њега црне птице (зла слутња и 
стрепња). То је стрепња да не изгуби њено дивно лице да не изгуби њено дивно лице у атмосфери 
горчине, мрака и грознице. И у овом сонету има јасних асоцијација на мит о Орфеју и Еуридици.  
Други сонет казује о стпрењи. 

Трећи сонет пева о поразу љубави,   о изгубљној драгој. Има у овом сонету ноћи, горчине, 

црнила и онога најважније – изгубљене љубави, Еуридике. Међутим, овде има и утехе, Еуридика 
живи. Где си осим у мојој песми дивна Еуридико? Звезде које симболизују светлост, постојање, 
оријентацију, птице које симболизуу живот – узлет и утеху. Иако је триптихон песмао  изгубљеној 
љубави, последњи стихови скрећу пажњу на живот, облаци доносе птице и семење будућег биља. 
И за човека јесте губитак и патња, ал ије пред њим живот. 

ПЕСМА ЗА МОЈ 27. РОЂЕНДАН

Више ми нису потребне речи, треба ми 

време;

Време је да сунце каже колико је сати;

Време је да цвет проговори, а уста занеме;

Ко лоше живи зар може јасно запевати!

Веровао сам у сан и у непогоду,

У две ноћи био заљубљен ноћу,

Док југ и север у истоме плоду

Сазревају и цвокоћу.

Сањајући ја сам све празнике преспаво!

И гром је припитомљен певао у стаклу.

Не рекох ли: ватру врати на место право,

А пољупцу је место у паклу.

И хлебови се под земљом школују;

Ја бих се желео на страни зла тући;

Па ипак, по милости историје,

Повраћајући и ја ћу у рај ући.

23

 ЉМ, стр. 99.

116

За пријатеље прогласио сам хуље,

Заљубљен у све што пева и шкоди.

Док ми звезде колена не нажуље.

Молићу се побожнојводи.

23

 ЉМ, стр. 99.

118

ЕСЕЈИ

ХЕРМЕТИЧКА ПЕСМА

Оно што не можемо да изразимо све се више удаљава, али и губи при том свој првобитни 

смисао неизрецивог и постаје нешто што се може разумети, мада само под претпоставко, као изнутра 
сажето, неприлагођено ничему споља. Тако настаје херметичка песма. Тамо где престаје, истински 
почиње. То је тамо где почиње заборав или заборављено сећање. И њен садржај је свет, јединствен, и 
никада неки други свет, ни када га дух изневери охолошћу и пределима. Али све своје скорашње 
херметичка песма преуреди изнутра снагом заборава, спајајући различито, раздвајајући једно. Она 
зна тајну, али је никада не каже. Како је учинити независном од онога што је изван ње? Савесним 
истраживањем речи које су преостали део нашег простора и заборава. Херметичка песма је настала из 
непоколебљиве вере у људски говор. Све је замењено речима и ништа при том није изгубљено. Реч 

ружа,

 на пример, уместо свих краткотрајних баштенских ружа, та реч у песми процвета и има свој 

мирис,   и   боју   своју   има   коју   јој   дају   њени   самогласници   пуни   пигмента   које   је   открио   Рембо.  
Маларме је мајстор херметичког стиха. Са њим и Рембо. Ова два песника су укинула реч као реч и  
ствар као ствар. ОНа своју прошлост губи заувек. Песма није живот, она је паралелна животу. Она је 
мирење са животом далеко од њега. Она саму себе ствара. Заштићена је од корозије времена. Споља 
је фосил, изнутра живи организам. Онај ко не уме да зарони ништа у њој неће наћи. Херметичка 
песма је, дакле, дубока и непосредна. 

БИЋЕ И ПЕВАЊЕ

Камен   на   камену   је   извесност,   али   бачен   камен,   преображен   нестварном   и   чисто 

метарофичном намером, је недоумица. Ствари у кретању ишчезавају и неподложне речима остају 
нестварне све до оног момента када постају последње ствари: камен спотицања, камен мудрости. 
Истина се јавља као предмет поезије, али тако да у њој самој не пребива. Уопште, може се рећи да 
истина нема своје одређено место и да је зато непоткупљива. Једино што нам остаје од истине јесте 
истинољубивост. Поезија није мишљење мисли, нити опевање мисли већ мишљење певања. Поеизја 
је као истина неистинита. 

НЕРАЗУМЉИВОСТ ПОЕЗИЈЕ

Савремени читалац често је склон да оптужи модерну поезију за неразумљивост. С друге 

стране, критичари код нас већ дуже времена сматрају за свој најважнији задатак да окривеп оезију за 
њен херметизам и повлачење у себе, у чему они видеглавни и једини разлог њене јако умањене моћи 
комуникације. Савремена поезија је непопуларна, кажу они, јер је неразумљива, а неразумљива је 
зато што је више обузета собом и не води рачуна о ономе коме је упућена. Ови критичари, као и они 
који мисле да је свака реч аутентична, нису учинили скоро ништа да схвате ту неразумљивост, да је 
објасне, да је дефинишу тамо где она проистииче из бити самог поетског чина, да је разлуче од 
недаровите конфузије и незналачке збуњености дилетаната. Зато се код нас дешава да су у исту врећу 
стрпани ствараоци и смушена блебетала. 

Из тога разлога треба пре свега раздвојити појам неразумљивог у поезији од појма конфузног. 

Неразумљивост, коај има своје дубоке корене и разлоге, сотаје неприступачна само неупућенима. За 
такву неразумљивост увек постоји кључ и једна сасвим прецизна одгонетка. Тада се покаже да је 
нешто што је изгледало на првипоглед сасвим неразумљиво много јасније и одређеније од нечега што 
је изгледало само по себи разумљиво. Насупрот томе, конфузност нема разрешења. Она нема шта да  
каже, а нема начина да каже чак ни то да нема шта да каже. 

Ако   треба   да   одредимо   шта   је   то   неразумљивост,   рећи   ћемо   да   је   то   људској   духовној 

активности иманентна тежња да се превазиђу очигледности. Ако је неочигледност заиста у самој 
природи слободног духовног делања, онда имају право сви, од Достојевског до надреалиста, који 
тврде да достојанство човека зависи од тога хоће ли он победити очигледност или неће. Јер шта је 
очигледност? Очигледност је нешто што је самоп о себи јасно и довршено, или то није, али се као 
такво   представља.   Неразумљиво   у   поезији   условљено   је   самим   карактером   средстава   певања   и 

23

 ЉМ, стр. 99.

119

мишљења. Поезија је прибегла слободним и дисконтинуираним формама. ПОезија је то желела да 
постане. Она се морала ослободити форми јасности, да би могла одговорити на питања која јој нико 
није поставио. Али их је она сама себи псотавила. 

Најчешћи разлози поетској неразумљивости леже у самом језику. Песници су се често жалили 

на   недовољност   речи.   Маларме   је   реч   уздигао   изнад   предмета.   Песник   је   тај   који   ствара   ред   и 
поредак. Валери је желео да језик доведе у стање чаролије. Реч сама по себи не поседује никакаву  
емотивну   снагу.   Она   ту   снагу   посуђује   од   нејезика.   Овде   није   реч   о   емоцијама   коеј   језик   може 
изразити, већ о емотивној моћи језика. Језик се више не позива на своје значење, већ на своје важење 
коеј му придаје сам песник. Поезија воли да скрива. Сажети поеткси израз заначи ослободити га  
изнутра свих елемената експликације и заобилазног описивања. 

БРАНКО МИЉКОВИЋ

СЕДАМ МРТВИХ ПЕСНИКА

Бранка Миљковића је песма као духовни феномен заокупљала целог живота, која је за њега била 

опсесивна и најизазовнија тема. 

Циклус 

Седам мртвих песника

 није испеван само по црти која указује на Миљковићеве сим-

патије у лектири, већ и по црти која и самог Миљковића заокупља: свако од њих био је песник пре-
васходно стога што је успео да реши енигму песме, што је успео да докучи есенцију њене твари и ал-
хемију њеног утицаја на песнички субјект. Бити песник као да значи успоставити корелацију између 
есенције невидљиве твари и песника који је својим стихом чини релативно видљивом или запажљи-
вом. У сваком случају перцепција као да бива усмерена на невидљиво, на слутње или на дубине.

38

Песме у њему повезује и садржајно-тематска и формално-жанровска компонента, а и окол-

ност да у циклусу срећемо седам песама уклапа се у концепцију по којој је „оптимална циклусотвор-
бена бројка три до десет пјесама.

39

Једном речи, песме у циклусу 

Седам мртвих песника

 повезује и тематика и облик, једнако као 

што их повезује и настојање да се седам песничких судбина и седам песничких светова претворе у 
једну фабуларну нит, која, идући од песме до песме, бива предочавана са нове тачке гледишта.

Уз околност да велики број песама Бранка Миљковића подразумева укљученост у неки темат-

ски и формлани микроконтекст, увек се мора узимати у обзир и чињеница да у поезији овог песника 
постоји снажна оријентација на туђе текстове, што значи да је она у својој основи цитатна. 

Судећи по овоме, поезија Бранка Миљковића може се повезати са поезијом низа наших песника, 

а пре свега оних песника који су своје замисли остваривали у циклусним целинама, пре свих Момчи-
ло Настасијевић и Васко Попа. Такође, цитатност је важно обележје и у поезији песника које је Бран-
ко Миљковић преводио: Осип Мандељштам.

Када је реч о циклусу 

Седам мртвих песника

, у тумачењима је већ истакнуто да песме из овог 

циклуса имају за подтекст Орфејеву судбину. 

У развијању овог запажања могло би се рећи да у песмама циклуса 

Седам мртвих

песника

 под-

текст везан за Орфејеву судбину можемо сагледати као композитан, будући да га чине два елемента. 

На једној страни то је сам лик Орфеја и његова судбина, а на другој страни очито је да су поједи-

ни од песника којима су посвећене песме виђени као нека врста Орфејевих двојника у чијим се судби-
нама јавља и 

фрагмент 

Орфејеве судбине.

40

Циклус 

Седам мртвих песни

ка може се посматрати и у оквиру који је, просто речено, неизбе-

жан када је реч о песницима културе, песницима у чијој поезији постоји 

оријентација на туђе тек-

стове или језик културе

– а то је потреба тих песника да, полазећи од Елиотовог схватања традиције, 

представе своју верзију националне песничке традиције.

41

На први поглед то није ништа необично, али код Миљковића запажамо да је он националну пе-

сничку традицију проширио укључујући у њу два хрватска песника. 

38

 Миодраг Петровић, 

Песнички свет Бранка Миљковића

, Градина, Ниш 1991, стр. 153.

39

 Радивоје Микић, 

Орфејев двојник

, Народна књига – Алфа, Београд 2002, стр. 47.

40

Исто

, стр. 48.

41

Исто,

 стр. 49.

23

 ЉМ, стр. 99.

121

субјекат „види смеле мостове преко којих нема ко да прође. Сама чињеница да је онај о коме се пева 
у 

Гробу на Ловћен

у успео да помири дан и ноћ у својој смрти и да нас та смрт обасјава указује на до-

датни елемен високог вредновања песника коме је иста посвећена.

Песма 

Гроб на Ловћену

 обилује загонеткама, нејасноћама, па у ту тематску сверу спада и спо-

мињање 

Сфинге с птицом лажљивом уместо лица

 која је успела да савлада 

тајну иза слепе маске

, 

као и немогућност да се одговори на питање 

шта си птица или глас који лута

, али и преображење 

лирског јунака у 

жуту светлост

 која је изван овоземаљског простора. 

Ове појединости упућују на потребу за симболичким представљајем одређених детаља који на-

мећу посебну организацију и временског и просторног плана у песми. У песми срећемо и стихове-ло-
зинке које ћемо срести у многим песмама Бранка Миљковића. Наиме, реч је о полустиху 

рођење је је-

дина нада

 и стиху 

Човече тајно, феникс је једина истинска птица. 

Може се рећи да су у овим стихо-

вима садржани неки од оних митопоетских конципираних елемената које су током шездесетих и се-
дамдесетих   година   тумачи   сматрали   врло   важним   елементима   који   садрже   песничку  

филозофију 

Бранка Миљковића.

У песми 

Дис

 реч је о некоме ко је 

отишао изашао на врата којих нема

, који је изгубљен у во-

дама, коме је 

жица од воде проденута кроз уши

. Није тешко препознати спону са стварном судбином 

В. П. Диса, песника чији је живот окончан у водама Јонског мора, као што и стих 

потонула крв

 упу-

ћује на неку врсту реминисценције на наслов Дисове књиге песама и наслов једне његове песме у тој 
књизи. У овој песми смрт је приказана као разоритељска сила која утиче на развенчање земље од сун-
ца као и на прекид пријатељства дрвећа и птица, али и разлог да настане 

пустиња

 чије је основно обе-

лежје 

крвожедна тишина коју својом љубављу хранити треба. 

Међу песмама у којима је непосредније видљива цитатна подлога, будући да је она претворе-

на у основни тематски елемент спада и песма 

Лаза Костић.

 Дата је у знаку једне друге велике песме 

Костићеве 

Santa Maria della salute

. Из ове песме су узети стихови за мото, а рефрен је дат као завр-

шни стих друге терцине док је све време у песми реч о мртвој драги. Такође, и у овој песми одлазак 
из живота приказан је као поништење многих елемената и садржаја. Лирски јунак се налази у 

пусти-

њи

 коју можемо симболички представити као метафору за човекову душевну и психолошку празнину 

и безизлазност, док га од мртве драге и света у коме је срео дели 

двострука тишина

. Чињеница да су 

очи које могу наслутити мртву 

драгу слепе

 указује на то да је простор у коме се она после смрти обре-

ла такав да за исти није карактеристично ниједно овоземаљско својство.

Настојање Бранка Миљковића да говори о смрти и да описује простор у коме су мртви наста-

виће се и у песмама  

Тин, Момчило Настасијевић  

и

  Горан

. Ове песме говоре о збивањима  

са друге 

стране гроба,

 о ономе што се догађа када завлада 

ноћ сувише велика за моје звездано чело

, што указу-

је да је циклус 

Седам мртвих песника

 изузетно тематски хомоген. 

Треба истаћи да је Миљковић у обликовању песама из овог циклуса доследно користио начело 

симболистичке поетике па је лирски опис могао да захвати садржаје из оне свере која је изван непо-
средног људског искуства, једнако као што је моделована слика простор који је такође недоступан 
људском искуству. 

Стога није случајно што је Бранко Миљковић у овим песмама најпре посегао за двоструком 

цитатном подлогом. Први слој те подлоге обликује Орфејева судбина, а други судбина сваког песника 
којима је посветио песме. 

Али ево како летални  

продужетак дана и пута

  добија своје обрисе парадоксалног смисла: 

Ноћ у мом гласу више не дозива просторе изгубљене које поседују сунца

, пева Миљковић у песми 

Тин, 

и поентира

: Најзад сам довољно мртав ништа ме не боли. 

Довољност смрти, нема сумње, од оне врсте која не доноси само избављење од живота – патње, 

већ и смирење једног кретања које тек у небивању може наћи испуњења дана и пута: умрети не значи 
само престати бити жив, него још више постати нежив, преселити се у тајанство не-живљења у којем 
можда 

камење пева и птица се окамени сива

 смрт схваћена као небивање није, отуда, пуко окончање 

живота, она је безмерно пространство које га обухвата и обавија испочетка и скраја: 

О нежна магло 

која ме издвајаш, ево враћам се чист на своје првобитно место

, казује мртви песник Момчило На-

стасијевић на уста живог песника, отварајући област чистог важења у који ће се додирнути песма и 
смрт.

У циклусу 

Седам мртвих песника

 могли смо видети како се према изабраној теми подешавају 

сви песнички поступци и средства, а све са циљем да се изгради једна слика света која ће бити поде-
сна да се у њу смести свет мртвих. У ту сврху Бранко Миљковић се користио елементима које садржи 
наша фолклорно – митолошка традиција, као што и све што на тај свет упућује у поезији песника чије 
је судбине сматрао парадигматичним у оквиру шире схваћене националне песничке традиције. 

23

 ЉМ, стр. 99.

122

Посредник у свему томе је  

душевно стање

  у које песник доспева при сваком суочавању са 

оним темама које за њега представљају изазов, а за Бранка Миљковића можемо рећи да је смрт била 
једна од најизазовнијих тема, о чему сведоче бројне његове песме.

Владислав Петковић Дис

Владислав Петковић Дис био је  велики песник и родољуб. Пандуровићев пријатељ и песнички 

друг, чија се печалбарска породица доселила из околине Куманова, рођен је у селу Заблаће код Чачка. 
Како никако није могао да положи матурски испит након завршетка гимназије почео је да ради као  
привремени учитељ у једном селу код Зајечара, да би убрзо прешао у Београд и радио у општинској  
царинарници   премеравајући   шљиве.   Слободно   време   је   најрадије   проводио   по   кафанама   и   био 
знаменита фигура београдске боемије. Истина је да је после женидбе примирио своју боемију, али је 
истина и то да су ускоро наишли ратови који су му заувек однели све наде у лепши и мирнији живот. 
У Балканском рату налазио се на месту ратног извештача при Врховној команди док се у Првом 
светском рату налазио у непрегледној маси која се са војском повлачила преко Албаније у суровим 
временским условима. Попут многих других српских интелектуалаца убрзо је са Крфа прешао у 
Француску где се разболео од туберкулозе. Није, међутим, умро од ње, већ се на путу из Француске  
на   Крф   утопио   у   Јонском   мору   пошто   је   брод   на   коме   се   налазио   био   торпедован   од   немачке  
подморнице.

Дис је био просечан ученик али са натпросечним песничким талентом. Владислав Петковић 

Дис   није   ишао   у   војску.   Ослобођен   је   због   уских   груди   и,   по   препоруци   пријатеља,   постаје  
привремени учитељ у селу Прлити испод Вршке Чуке, а покрај Зајечара. Све у нади да ће имати 
довољно времена да се посвети песмама. Тешко је, ипак, бити распеван у чамотињи и тишини, те он 
многе ноћи проводи са сељацима уз таблиће и испијање ракије. У град одлази једном месечно по 
плату, без које се ујутро враћа у село, након кафанске седељке. И нових тридесет дана поста, до новог 
одласка у Зајечар - то је трајало две године, када је одлучио да напусти учитељско место и, с тек  
подигнутом платом, крене у Београд, једини могући пут за све песнике. 

Мој свет ме гледа

(Дис је био оптимиста)

Шта је о поезији мислио, својој или туђој, домаћој или страној, сасвим је неизвесно. Чак не 

знамо,   како   је   већ   неко   приметио,   ни   шта   је   била   његова   лектира,   на   основу   које   би   се   могло 
поузданије судити о могућим ''додирима'', ''подстицајима'', и ''утицајима''.

44

 Владислав Петковић Дис 

као да није живео пре сто, него пре хиљаду година. Као да се појавио из нирване или се можда, у 
нирвани само на тренутак пробудио и затим поново потонуо. Сви песници, његови савременици, 
Ракић, Дучић, Шантић, Пандуровић, осим у песмама, остављали су свој траг у својим приказима, 
чланцима или у реченицама оних који су их описивали и писали о њима. Једино се о Дису и о  
његовим погледима на поезију мало зна. Мало се зна и о његовим погледима на стваран живот, јер је  
он кроз песме више говорио о ирационалној страни живота, и о смрти.

    Дакле, Дис је једна јединствена, непоновљива личност у српској књижевности. Сама његова 

појава, и још више, његова поезија, наглашава и говори о неком различитом Дисовом пореклу, у 
односу на остале песнике српске модерне. Већ његов надимак- Дис, иако је директна веза у српској 
науци о књижевности негирана, асоцира на Дантеов ужарени град-Дис, из  

Божанствене комедије

, 

тачније из 

Пакла

.

45

 На основу тога, могли бисмо заједно са Андрићевим Гојом закључити о пакленом, 

демонском пореклу уметника.

    Још једна чињеница би нас могла одвести у том смеру. А то је наизглед невероватан случај  

коинциденције   у   Дисовом   животу.   Владислав   Петковић   је   1911.   године   објавио   збирку   песама 

Утопљене душе

, и као што је познато, и сам се утопио у водама Јонског мора, неколико година после 

тога. Проблем је само у једном. Коинциденција не постоји. Случајност је сувише савршена да би се  

44

Новица Петковић, Огледи о српским песницима, Београд, 2004, стр.70

45

На  везу између Диса и Божанствене комедије упућује нас и Дисов циклус песама 

Недовршенеречи 

из збирке 

Утопљене душе

.Све песме у овом циклусу написане су у терцини, у облику у коме је Данте испевао 

Божанствену комедију

23

 ЉМ, стр. 99.

124

    Већ у оваквој структури  збирке види се утицај Дисовог уметничког метафизичког порекла о  

коме говоримо. Да разјаснимо. Границе Дисовог живота и његове поезије, као што смо већ видели 
заиста   су   испреплетане.   Иако   нам   није   циљ   да   на   позитивистички   начин   тумачимо   поезију,   ту  
чињеницу осведочену и потврђену самом песниковом смрћу, узимамо у обзир, јер она наслућује 
мешање фиктивног и реалног; поетског и стварног; надегзистенцијалног и егзистенцијалног и на тај 
начин отвара нове видике у тумачењу Дисове поезије. Од суштинске важности је   да је Дис (сада 
говоримо само о његовом стваралаштву) био свестан свога порекла пре рођења, о чему нам говори 
први стих прве песме у његовој збирци. Одабрано место да се искаже ова чињеница, наравно није 
случајно. Почетак песме а нарочито почетак збирке има веома велику функционалну вредност (као и 
крај) јер се њиме истиче оно што је изузетно битно за песника. Код Диса тај почетни стих гласи:

То је онај живот, где сам пао и ја.

Из овог стиха закључујемо да је лирски субјекат свестан свог порекла пре рођења. Он је пао у 

живот. То значи две ствари. Прво, да је постојао и пре рођења, јер ако није постојао, ако га није било,  
није могао ни да падне. И друго, ако је пао у живот, то значи да је пре пада живео на извесној висини.  
Јасно је да овде не говоримо о физичким, већ о вредносним категоријама висине и пада. Мећутим, 
Дис није од тог свог песничког знања правио религијски или философски систем, како је чинио  
Његош у 

Лучи микрокосма

, или Ракић који истом синтагмом (синтагмом пада) описује своје рођење и 

на тај начин оправдава свој фатализам у стварању. Дис је , једноставно свестан тог свог песничког 
порекла, пренео део својих предестинираних особина у овај живот, и од тог живота правио поезију, а 
свој   простор   физички   и   духовни   мешао   и   преплитао   са   фиктивним,   али   у   подсвести   веома 
реалистичним, метафизичким простором. Другим речима, све што је видео и описивао он је, слично 
Платону и његовој 

теорији идеја

, декодирао у метафизичке, ирационалне, надрационалне слике. Због 

тога   му   је   и   било   могуће   да   види   Нирвану   и   да   неегзистирајуће   преточи   у   оно   што   егзистира. 
Наравно, у овом случају процес кодирања и декодирања ишао је у супротном смеру.

     Сличан процес заступљен је у Дисовом стваралаштву. Процес давања овоземаљског реда и  

поретка метафизчким и иреалним сликама, осећањима, идејама и мотивима да би могли да постоје, не 
у песнику- јер за њихово унутрашње постојање у њему довољна је природа његове личности- него у  
поезији која намеће израз и ономе неизразивом. То видимо у савршеној форми његове збирке песама. 
Ирационално ткиво његовог талента устројило се на начин реалистичан. Дакле, овде имамо деловање 
спољашњих   оквира   на   неизразиве   унутрашње   импулсе.   Простор   песничке   збирке   подељен   је   на 
четири дела, као што је и физички простор подељен на четири стране. Као што имамо Исток-Запад и  
Југ-Север,   тако   и   у  

Утопљеним   душама

  које   представљају   уметнички   оваплоћен   простор, 

отелотворен у речи, имамо:

1.

Кућу мрака 

као исток

2.

Умрле дане

 као запад

3.

Тишине

 као југ

4.

Недовршене речи

 као север

        Поистовећивање   првог   циклуса   песама  

Кућа   мрака

  са   истоком   само   наизглед   изгледа 

немогуће. Исток је симбол за почетак, јер се на тој страни рађа сунце и светлост, и на тој страни 
простора почиње дан. Управо и овим циклусом започиње збирка, и он је први који рађа и износи 
мотиве, који ће се кроз збирку развијати. Што се тиче паралеле истока и 

Куће мрака

 по светлосној 

димензији ту, наизглед, налазимо немогућност. Међутим, управо у том поистовећивању очигледна је 
потврда за тезу коју бранимо. Први циклус се зове  

Кућа мрака

. Дакле, то је кућа у којој се налази 

мрак. Дис је овом синтагмом оградио мрак, ограничио га, затворио га у кућу. Само ограничавање 
мрака   на   кућу   говори     да   је   изван   куће   светлост,   јер   да   је   и   споља   мрак   не   би   било   потребно 
диференцирати га и издвајати га у кућу. Ако је свуда мрак онда је то потпуни мрак, а не само кућа 
мрака. Дакле овде имамо интересантну слику. Споља, кућа је осветљена, а унутра је мрак. Пошто је  
Дис био личан песник, дакле писао је о себи, јасно је да та Кућа мрака представља његову песничку 
личност, тачније речено, лирског јунака ове збирке. И заиста први циклус је исток, у њему се рађају  
светлост и сунце, али ипак, то није оно сунце и она светлост са ''невиних даљина'' са којих је лирски 
јунак пао, и којих се сећа. Ово симбол-сунце није довољно ни јако, ни добро, ни светло да осветли 
унутрашњост   песникове   личности,   то   јест   унутрашњост   куће.   Светлост   се   види   само   споља,   на 
фасади, а мрак остаје дубоко унутра. Због тога је