MAKS VEBER

POLITIKA KAO POZIV

Pod

politikom

se podrazumeva upravljanje ili uticaj na upravljanje političkim savezom

koji nazivamo

državom.

Državu

je sociološki moguće definisati samo pomoću

specifičnog

sredstva

koje je njoj, kao i svim ostalim političkim savezima svojstveno:

fizičkim nasiljem.

U ovom smislu,

savremenu državu

treba shvatati kao ljudsku

zajednicu koja unutar određene

teritorije

(jedno od njenih obeležja) zahteva

monopol na

legitimno fizičko nasilje.

Država se tako smatra jedinim

izvorom prava

na upotrebu

nasilja. Nju, kao i sve političke saveze koji su joj u istoriji prethodili sačinjava

odnos

vladanja nad čovekom,

zasnoovan na sredstvima nasilja.

Postoje

tri osnove legitimiteta,

odnosno tri unutrašnja razloga koja opravdavaju

vladavinu:

1. autoritet onog „večnog juče“, odnosno

autoritet običaja

posvećenih prastarom

navikom i valjanošću ljudi da ih poštuju.

•

to je

tradicionalna vlast

koju su vršili patrijarh ili feudalac starog kova.

autoritet zasnovan na izuzetnom daru pojedinca – harizmi.

Ovaj autoritet

karakteriše sasvim

lična privrženost podanika stvari jednog čoveka kao i njihovo

poverenje u njega kao ličnost,

ukoliko ga odlikuju izuzetne sposobnosti, heroizam

ili druga svojstva koja stvaraju vođu.

•

nju poseduje

prorok,

ili na području politike –

izabraani ratovođa,

plebiscitarni vladar, veliki demagog ili čelnik neke političke partije.

autoritet koji se nameće na osnovu legaaliteta,

na osnovu

verovanja u valjanost

određenog legalnog statuta

i pozitivne „kompetencije“ zasnovane

racionalno

utvrđenim propisima

– autoritet zasnovaan na

poslušnosti

koju predstavlja

izvršenje obaveza shodno ustanovljenom statutu.

•

To je vlast koju vrši

sluga moderne države,

kao i svi nosioci vlasti koji su

u tom pogledu bliski.

Harizmatski vođa

se pojavljuje u dva lika, u liku

čarobnjaka ili proroka

sa jedne, i

izabranog ratovođe, vođe grupe

sa druge strane. Zapadu je ipak svojstveno

političko

vođstvo oličeno u slobodnom demagogu,

i ovaj tip se najčešće pojavljuje u liku

čelnika parlamentarne partije.

Svako sprovođenje vlasti

koje podrazumeva

administrativni kontinuitet

traži s jedne

strane

da podanici slušaju gospodare,

a sa druge da

gospodari, zahvaljujući ovoj

poslušnosti, raspolažu materijalnim dobrima

koja su nužna da bi se u slučaju potrebe

primenila sila. Dakle,

da bi se vlast sprovodila, potrebno je:

postojanje administrativnog štaba

spoljni vid političkog sprovođenja vlasti,

njegova poslušnost je zasnovana na dva motiva:

na materijalnom obeštećenju

društvenoj časti

postojanje materijalnih sredstava za upravljanje

- državne administracije, se

po ovom stanovištu, dele u dve kategorije:

a. prva sledi načelo

štab i službenici

na čiju poslušnost nosilac vlasti užno

računa,

sami

su vlasnici sredstava za upravljanje.

b. Druga sledi suprotno načelo –

štab je odvojen od sredstava za

proizvodnju.

Pitanje je

da li nosilac vlasti drži administraciju

koju

samostalno organizuje (a čije upravljanje poverava svojim pouzdanicima)

ili je administracija u rukama ljudi koji ne zavise od vlasti

Politički savez u kojem

materijalna sredstva u celosti ili delimično pripadaju štabu

nazivamo

staleški ustrojenim savezom.

Tu suveren vlada uz pomoć nezavisne

aristokratije i zbog toga sa njom deli vlast.
Razvoj

moderne države

svuda za ishodište ima

htenje vladara da ekspropriše

nezavisne „privatne“ moćnike

koji pored njega imaju administrativnu vlast. Ovaj

proces se odvija uporedo sa

razvojem kapitalističkog preduzeća

koje postupno

ekspropriše nezavisne proizvođače. Savremena država je potpuno uspela da

„razdvoji“

administrativni štab, funkcionere i radnike administracije od sredstava za

upravljanje.
U toku ovih procesa političke eksproprijacije pojavljuje se

nova vrsta

„profesionalnih političara“ –

oni pre svega stupaju u

službu

vladara, stupaju u

političku borbu da

bi se stavili na raspolagaanje nekom vladaru,

pri čemu im je to

omogućavalo zaradu, dok su svoj život ispunjavali moralnim sadržajem. Postoji

samo

na zapadu.

Politikom se ljudi mogu baviti na više različitih načina: npr, politika može biti samo

sporedno zanimanje –

u tom slučaju ona njima nije život, ni u materijalnom ni u

moralnom smislu. Ovu vrstu političara nalazimo u

staležima.

staleže

spadaju

vlasnici koji su to na osnovu ličnog prava, važnih materijalnih, administrativnih i
vojnih sredstava za upravljanje, ili uživaoci ličnih privilegija.

Politikom su se bavili

samo kada su to od njih zahtevali njihovi sizereni.

Postoje

dva načina bavljenja politikom:

za politiku

od politike.

Onaj ko živi

politiku

od nje stvara u najdubljem smislu izraza

cilj svog života,

a onaj ko živi

politike

je onaj ko u njoj vidi stalan izvor prihoda. U tom smislu postoje dve

mogućnosti: ili se

politička delatnost obavlja časno,

u kom slučaju se

njome mogu

baviti samo nezavisni ljudi, posednici

, ili se

vlast otvara za ljude bez imovine,

u kom

slučaju politička delatnost

zahteva nadoknadu.

Prihodi od politike se mogu sticati

kao honorar, plata i sl – tako su

stranke sve više postajale sredstvo za ostvarenje cilja

–

specifične sigurnosti administrativne funkcije.

Ovoj težnji suprotstavlja se

razvoj moderne javne funkcije

koja zzahteva

mnoštvo

intelektualnih delatnika,

koji su se za svoj zadatak pripremali godinama, i koje u

interesu integriteta pokrreće veoma

razvijena staleška čast.

Tako, stari tip

regrutovanja u politiku biva osporen donošenjem

Civile Service Reform

iz 1883.

Usponom

kvalifikovanog činovništva,

počinje da se razvija i sloj

„političkih

upravljača“ –

na Istoku se, zbog potrebe da se sultan što više oslobodi lične

odgovornosti u upravljanju, stvara tipična funkcija

velikog vezira,

dok na Zapadu, u

epohi Karla V,

diplomatska delatnost postaje umeće.

Politička evolucija režima prema

konstitucionalizmu

nameće nužnost

formalno

ujedinjenog upravljanja čitavom politikom,

posredstvom samo jednog državnika.

Ipak, organizacija javne vlasti ide drugim putem, zavisno od sistema. Najpre nastaje

vrhovni administrativni organ

kolegijalnog

karaktera –

ovi organi su zasedali pod

ličnim predsedanjem vladara koji je jedini donosio odluke. Stvari se menjaju tek sa
pojavom

Parlamenta i rađanjem političkih težnji čelnika parlamentarnih partija.

Nemačkoj

npr interesi vladara i funkcionera bili su jedinstveni – da kolegijalni

sistem zamene institucijom šefa kabineta koji bi izražavao jedinstvenost stanovišta

ima sve više. Novinarska karijera kod nas ne predstavlja uobičajen put da se dodje do
ranga političkog vodje.

Ako je novinar samo odredjeni tip profesionalnog političara, koji za sobom već

ima dugu karijeru, figura

partijskog funkcionera

, se naprotiv pojavila tek poslednjih

nekoliko desetleća, a delimično i poslednjih godina. Da bismo shvatili istorijski razvoj
ovog novog tipa, neophodno je najpre ispitati život i organizaciju političkih stranaka.

Drugo poglavlje (139-147)

Političku delatnost svuda, osim u malim seoskim kantonima gde se vrše

periodični izbori nosilaca vlasti, nužno i

interesna delatnost

. Ta označi da jedan

srazmerno mali broj ljudi koji su zainteresovani za politički život i sudelovanje u vlasti
slobodnim angažovanjem regrutuju sledbenike, sami sebe ili svoje štićenike ističu kao
kandidate za na izborima, prikupljaju novčana sredstva i kreću u lov na glasove. To
praktično znači da se gradjani sa pravom glasa dele na

aktivne

pasivne političke

elemente

. Postojanje vodja i sledebenika, kao aktivnih elemenata, i kao posledica,

postojanje pasivnog biračkog tela, predstavljaju neophodne uslove za razvoj političkih
partija. Ovde ćemo se baviti postojanjem profesionalnih političara koji nastoje da dodju
na vlast na osnovu moći neke političke partije, koja teži da stekne glasove na političkom
tržištu, i koja koristi samo racionalna i mirna sredstva.

Društveni krugovi koji su posedovali „bogatstvo i obrazovanje“, koje su duhovno

predvodili intelektualci, kategorija svojstvena zapadu, podelili su se na različite političke
struje, delom na osnovu klasnog interesa, delom na osnovu porodične tradicije, delom iz
čisto ideoloških razlika, te su tako stvorili političke stranke kojima su upravljali. U ovom
stadijumu još uvek nisu postojale regionalno organizovane partije kao trajni savezi.
Političko jedinstvo su održavali samo parlamentarci; pa ipak presudnu ulogu u izboru
kandidata predstavljali su lokalni uglednici. Jedino u velikim gradovima su postojale
stalne podružnice partija kojima su članovi plaćali umerenu članarinu. Isto tako samo je
tu dolazilo do periodičnih okuplanja i javnih sastanaka u toku kojih je poslanik podnosio
izveštaj o svom radu. Pa ipak politički život se u osnovi odvijao samo u periodu izbora.
Partije su bili još uvek „

savezi uglednika

“. Osim zaposlenih u centralnom uredu, još nisu

postojali plaćeni funkcioneri: lokalnim udruženjima su svuda upravljali ugledni ljudi i to
na osnovu poštovanja koje su uživali medju stanovništvom. Vremenom postalo je
neophodno da članovi partija redovno plaćaju članarinu, od koje je jedan deo pokriva
troškove centralnog organa. Broj ljudi kojima je politika predstavljala glavno zanimanje
bio je krajnje mali. Ona je uglavnom predstavljala ugledno zanimanje. Čak je i broj
poslanika koje je bilo moguće izabrati na ministarska mesta bio krajnje mali., uostalom
kao i broj kandidata na izborima, budući da su uglednici čuvali svoju kontrolu na svom
području.

Tom idiličnom stanju vladavine uglednika i naročito parlamentaraca danas se na

najoštriji način suprotstavljaju moderni oblici organizacije partija. Upravo je u toku
proces slabljenja vladavine uglednika i upravljanja parlamentaraca.

Profesionalni

političari

izvan parlamenta preuzimaju u svoje ruke političku delatnost. Radi se o

„

preduzetnicima

“- kakvi su američki

boss

ili engleski

election agent

- ili o

partijskim

funkcionerima sa stalnom platom

. Vlast je sada zapravo u rukama onih koji lično ili

finanaijski upravljaju delatnošću, na način mecena ili vodja modernih političkih

interesnih klubova. Presudno je to što ovaj ogromni ljudski aparat-

mašina

-može napasti

parlamentarce, pa čak im i donekle nametnuti svoju volju. Vodje su jedino oni koje
mašina sledi, pa čak i nezavisno do vrha Parlamenta. Drugim rečima, stvaranje ovih
mašina znači nastanak

plebiscitarne demokratije

. Partijsko sledbeništvo, naročito

partijski preduzetnici i funkcioneri, od pobede njihovog vodje očekuju nagradu za sebe:
službe i druge povlastice. S druge strane, mašina može podpasti pod vlast partijskih
funkcionera koji se redovno bave unutrašnjom organizacijom. Mnogo je teže postato
vodjom neke organizacije u kojo veliki uticaj unutar partije pored funkcionera imaju i
uglednici. Ispitajmo sada nekoliko primera borbe izmedji ove dve strukture partija i
naročito napredak ka plebiscitarnoj demokratiji.

Treće poglavlje (148-162)

Engleska

. Do 1868. godine partije su po svojoj organizaciji bile isključivo

udruženja uglednika. Torijevci su se na selu oslanjali na anglikansko sveštenstvo i -
veoma često - na učitelja i na veleposlednika dotične grofovije. Vigovci su se oslanjali na
nekonformističke propovednike, na šefa pošte, kovača, krojača, užara, ukratko na sve one
zanatlije koje su mogle da izvrše izvestan politički uticaj, budući da su sa njima ljudi
često razgovarali. Pa ipak, uglednici su svuda ostajali nosioci političke delatnosti. Iznad
svega stajao je parlament i partije kojima je upravljao kabinet i njegov

lider

, koji je bio ili

predsedavajući ministarskog veća ili šef opozicije. Lideru je pomagao najznačajniji
profesionalni političar u partijskoj organizaciji, udarag bičem-

whip

. On je nadzirao

zaposlenja i njemu su morali da se obraćaju svi lovci na mesta. Mesta je upravo on
dodeljivao, pošto bi se posavetovao sa poslanicima izbornih okruga. U isto vreme pojavi
se i jedan kapitalistički preduzetnik, election agent, koji je na osnovu novog engleskog
zakonodavstva trebao da jamči regularnost izbora.

To je bila stara organizacija partija. Tu su jednaku ulogu igrali uglednici i, sdruge

strane, zaposleni i preduzetnici. Od 1868. razvio se sistem

caucus

. Da bi se privukla

masa nužno je bilo stvoriti veliki aparat udruženja sa demokratskim izgledom, u svakoj
gradskoj četvrti ustanoviti izborni komitet, neprekidno održavati političku delatnost i sve
strogo birokratizovati.

Mašina je pobedila nad uglednicima

. Razlog za to bili su

očaravajuča sposobnost „visoke demagogije“ koju je sprovodio Gledston, čvrsto
verovanje masa u moralni sadržaj njegove politike i pre svega u njegov lični moral. Tako
je u politici nastala neka vrsta

plebiscitarnog cazarizma

. Šta je proizišlo iz ovakvog

sistema? Naprosto to da engleski parlamentarci, sa izuzetkom nekolicine članova
kabineta, su svedeni na položaj dobro dresiranih

životinja za glasanje

. Mašina zvana

caucas glatko radi: jednostavno sledi volju lidera. na taj način iznad parlamenta stoji
plebiscitarni diktator koji uz pomoć mašine za sobom vodi mase. Ovo stanje stvari je s
pravom moguće nazvati „diktaturom zasnovanom na eksploataciji emotivnosti masa“.

Medjutim, sistem caucas je samo ublažena forma političke mašinerije ako ga

uporedimo sa organizacijom partija u

Americi

. Prelazak iz starog istema u novi počeo je

izborom za predsedina Endrua Džeksona. Razlog što se plebiscitarna mašina tako rano
razvila u Americi leži u činjenici da je tu, i samo tu, šef izvršne vlasti koji je u isto vreme
bio i šef raspodele zaposlenja, i

plebiscitarno izabran predsedink

, a osim toga, na osnovu

razvojenosti vlasti i gotovo nezavistan od Parlamenta u vršenju svojih funkcija. Taj
sistem naziva se

spoils system

. Ovaj sistem, koji znači raspodeljivaje svih federalnih

3.Činjenica da u Nemačkoj postoje partije sa određenim političkim doktrinama i koje
barem subjektibno mogu tvrditi da njihovi članovi zastupaju određeni pogled na svet

Postavlja se pitanje kakva je u ovim uslovima sudbina profesionalnih političara u

Nemačkoj. Pošto nikada nisu imali ni moć ni odovornost, mogli su da budu samo
podređeni uglednicima. S obzirom na to da su uglednici od svoje službe stvarali cilj
vlastitog života, ljudima koji nisu ličili na njih bilo je nemoguće da se visoko uzdignu.
Ovim putem razvitka u cehove uglednika krenule su i naše partije.

Naše parlamentarne grupe su bile i ostale cehovi uglednika. To se najbolje može

videti po dosadi koja vlada za vreme sednica, budući da svi govori koji se izgovaraju na
plenumu prolaze kroz prethodnu cenzuru partije, a pravo da dobije reč ima samo
prethodno određen poslanik. U poslednje vreme javljaju se nove tendencije na partijskoj
sceni. Pojavljuju se dve nove vrste formacija. Jedna od njih su takozvane nove partije,
ustvari aparati amatera koji nađu čoveka za kojeg smatraju da poseduje osobine vođe i
pristupe mu sa stavom : mi ćemo vam sve pripremiti, a na vama je da nas vodite. Druga
vrsta novih formacija može se nazvati komercijalnim partijama : dešava se da neki ljudi
pojedincima koji poseduju harizmu vođe predlože saradnju u vidu pribaljvanja izbornih
glasova za novac .Ovakve nove formacije ukazuju na to da bi se uskoro mogle pojaviti i
nove partije, pod uslovom da se nađu vođe. Ipak, ono što će svakako biti kobno po njih
jesu tehnička svojstva proporcionalnog sistema koji će sprečiti njihovo širenje.

Ukoliko partijama upravljaju plebiscitarne vođe, tada dolazi do ’gubitka duše’

kod sledbenika, koji mogu biti od koristi jedino ako se vođi slepo pokoravaju. Postavljeni
smo pred izbor : ili demokratija vođa uz postojanje mašine, ili demokratija bez vođstva, tj
vođstvo takozvanih profesionalnih političara, koji nemaju prave harizmatske osobine
jednog vođe. U potonjem slučaju radi se o takozvanoj vladavini frakcija. Situacija će po
demokratiju bez vođstva biti još povoljnija usled razvoja proporcionalnog sistema, koji će
omogućiti ne samo međusobnu trgovinu glasovima u korist uglednika, već će i interesnim
grupama omogućiti da izdejstvuju unošenje na liste nekih od njihovih službenika. Na taj
način se stvara apolitični parlament u kojem nema više mesta za prave vođe.

Koje to unutrašnje radosti pruža bavljenje politikom onome koje prihvata i koje

uslove on mora zadovoljiti?
Najvažnije od svega je da pruža osećaj moći. Svest da se učestvuje u vlasti i da se svojom
aktivnošću vrši uticaj na druge ljude mogu čak i političara koji zauzima neko skromniije
mesto motivisati i dići iznad banalnosti svakodnevice.
Koje se osobone zahtevaju od čoveka da bi se mogao profesionalno baviti politikom?
1.Strast
2.Osećaj odgovornosti
3.Dobro procenjivanje.
Strast predstavlja strastvenu odanost nekoj stvari, ’bogu ili demonu koji njom upravlja’.
Strast, ma koliko iskrena bila, nije i dovoljna. Ukoliko strast koja je u službi ma koje
stvari nije usaglašena sa odgovornošću, ne stvara političara od čoveka. Sposobnost dobre
procene kao preduslov za bavljenje politikom znači da političar mora posedovati
sposobnost da sabran i hladnokrvan pusti da stvarnost deluje na njega i da shodno tome
ume da ljude i stvari drži na distanci. Postoji izvesna tenzija između ovih karakteristika, u
ovom smislu se kao ključno pitanje javlja : kako je moguće da neko ko je motivisan i
podstaknut strašću u svom delovanju istovremeno ostane i hladnokrvan. Upravo je
navikavanje na distancu ono što razlikuje strastvenog političara, političara koji je na