TEMA 1:
ПОЛИТИКА И ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ
НАСТАВНИК:
Проф. др Неђо Даниловић
НАСТАВНА ПИТАЊА:
1. ОДРЕЂЕЊЕ ПОЈМА ПОЛИТИКЕ
2. ПОЈАМ, КЛАСИФИКАЦИЈА И СТРУКТУРА
ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕMА
Етимолошко значење појма политика:
Појам политика потиче од грчког појма
Polis,
што значи град-држава;
Од овог основног појма изведени су други
сродни појмови:
Politea
- јавни поредак, устав;
Politeis
- чланови заједнице, грађани;
Politikos
- грађански, државни, јавни послови;
Politike techne
- политичко умеће, вештина
владања;
О значењу политике кроз историју биће
више речи на вежбама, а на предавању
само неколико напомена везаних за
полизитику.
Значење политике у Античкој Грчкој,
средњемвеку и у новом добу:
У Античкој Грчкој, политика је представљала јавну делатност грађана једне
организоване (самодоволјне) људске заједнице, усмерене ка постизању
општег добра и остварења идеје правде;
У средњем веку политика није више јавна ствар, већ уметност управљања
заједницом на основу сталеђког права владара, његове личне способности
и уз употребу силе (св Тома Аквински);
Почетком новог века политика добија свј пуни идентитет и постаје
делатност везана за једну посебну организацију – односно државу (николо
Макијавели, Томас Хобз, Боден, Макс Вебер и др);
Држава је на располагању владару у реализацији његове неограничене
моћи;
Политика је била делатност владања заједницом посредством посебно
организоване форме – државе, која је своје одлуке обезбеђивала
поседовањем монопола силе;
САВРЕМЕНО ЗНАЧЕЊЕ
ПОЈМА ПОЛИТИКА:
Из мноштва дефиниција политике које су
општепознате, конструисаћемо једну
карактеристичну и за студенте употребљиву
дефиницију – радног карактера:
Политика је реалан, манифестан друштвени
процес управљања доминантним друштвеним
интересима применом разних метода и
средстава, првенствено моћи, силе и
хијерархијског система.
ШТА СЕ ОВОМ ДЕФИНИЦИЈОМ ТВРДИ:
политика je процес
који се одиграва искључиво
у људском друштву;
тај процес је манифестан, јаван
и разликује
од свих других процеса у људском друштву.
политиком се управља друштвеним
процесима
од стране одређеног (неког) носиоца
моћи и силе ради остваривање доминантног
друштвеног интереса.
Кључне категорије за дефинисање
политичких појава јесу:
интерес,
друштвена и политичка моћ,
власт,
утицај и
монопол физичког насиља
Конкретизација политике остварује се корз политичке
појаве, у које спадају:
1)
друштвене активности усмерене на управљање општим
друштвеним пословима;
2)
социјални фактори који ове активности изазивају;
3)
свест којом се ове активности покрећу и руководе;
4)
организација и установе преко којих се врши друштвено
управљање и њихово деловање.
ОСНОВ ПОЛИТИКЕ ЛЕЖИ У
ДРУШТВЕНОЈ МОЋИ:
Политика
има свој основ у постојању и значају друштвене
моћи и силе, што се често манифестује као претња физичким и
духовним насиљем или као примена насиља.
Насиље је
УПОТРЕБА
силе са циљем да се изнуди понашање људи
противно њиховој вољи, односно одређен резултат.
Сила
која се употребљава првенствено је физичка сила, али може
бити и друга. Насиље је, сходно томе, исто што и принуда.
Социјално насиље
се може одредити као примена силе ради
уређивања међусобних односа у друштву који воде реализацији
циљева и интереса онога који врши насиље супротно вољи и
интересима оних учесника интеракције над којима се насиље врши.
Политичко насиље
је директна или индиректна примена силе у
сфери политике, односно директна или индиректна примена силе над
свешћу, телом, животом, вољом или материјалним добрима стварног
или потенцијалног, политичког противника.
Основу друштвене моћи чине:
1.
Интелектуалне способности људи
које им омогућују
да памте, схватају, разумеју, повезују и стављају у
односе и да предвиђају. У основи друштвене моћи је
делање
;
2.
Способност стварања новог и промене постојећег;
3.
Способност избора прихватљивих и остварљивих
циљева
изведених из постојећих и настајућих потреба
и усмерених на њихово задовољавање
4.
Способност организовања.
СИЛА И НАСИЉЕ:
У све четири наведене одредбе сусрећемо се
са једним елементарним чиниоцем који
назвамо
сила
.
Сила
је средство остверења и одржања моћи, а
насиље
је начин исказивања и спровођења моћи.
Целокупан друштвени развој и даљи процеси
друштвеног развоја заснивају се на сили, њеном
расту и њеној примени.
ВЛАСТ:
Власт
располаже највећим правом и највећом силом која је
концентрисана у држави и коју непосредно извршавају
органи државе.
Политика кроз процес политичке борбе:
а) намеће критеријуме вредновања и селекције;
б) натура облике и садржаје понашања и делања;
ц) натура веровања и уверења;
д) артикулише и проглашава општим, примарним, итд.
одређене интересе и циљеве;
е) одређује улоге и функције у политичком процесу и
начине њиховог остваривања.
Политика
је резултанта, интеграциони фактор и
координатор свих битних интереса једног
актуелног друштва.
Политика
, на основу свести о интересима и
циљевима и на основу претежне колективне
воље, опредељује акције усмерене на оствари-
вање одабраних и прихваћених интереса и
циљева.
Политика,
у крајњој инстанци, прописује
интересе и циљеве, акције и понашања неопходна
за њихово остваривање.
То указује да је политика „вештина могућег“?
У тој супротстављености, налази се конфликтни
карактер политике и њена арбитрарна улога у
разрешавању друштвених и политичких
конфликата.
Друштвени и политички конфликти
имају различите
изворе, основе, садржаје, интензитете, итд. и
захтевају разне методе и средства, односно могу се
решавати и решити применом разних метода и
средстава и у разној мери.
Најдрастичније средство решавања друштвених и
политичких конфликата је оружана борба.
Најблаже средство решавања политичких
конфликата је споразумевање на основу
разумевања и уважавања обостраних интереса уз
примену принципа заједништва и сарадња.
Између ова два начина имамо мноштво
прелазних нијанси, почев од:
•
узајамног информисања,
•
усаглашавања и компромиса,
•
окривљавања,
•
осујећивања и
•
непосредних оружаних акција и
•
рата одређеног типа.
Политика се може посматрати као систем и тада се
остварује у политичком систему.
Ако се посматра као систем, политика се састоји од
четири сложена подсистема:
1)
подсистем информисања, агитације и пропаганде;
2)
подсистем одлучивања и извршавања;
3)
подсистем комуникације (општења);
4)
подсистем евалуације.
ФУНКЦИЈЕ ПОЛИТИКЕ:
Кроз своје подсистеме и систем као целину, политика
остварује своје елементарне функције:
1)
Инспиративну и иницијативну;
2)
Усмеравајућу (без које нема управљања);
3)
Селективну (што подразумева вишестрану и вишеструку
селекцију интереса, циљева, средстава, кадрова,...);
4)
Васпитно-образовну, без које се не може формирати
идеологија;
5)
Идеолошку – у смислу конституисања и интернационализације
одређених система оријентационих вредности који делују као
налог и забрана у практичном понашању. Идеолошка функција,
ако је довољно и ваљано развијена, основа је за;
6)
Функцију вредновања, укључујући промоцију и обезбеђивање.
Без ових шест основних функција нема политике као друштвене појаве.
Дефинисање појма политички систем:
Постоји велики број дефиниција политичког система;
Најприхватљивија дефиниција јесте да је.
Политички систем
један од подсистема глобалног
друштва
који представља организовану целину
политичких институција, установа,
организација, односа и културе.
ОСНОВНИ ЕЛЕМЕНТИ ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА СУ:
политичке институције,
политичке установе,
политичке организације;
политички односи,
политичка култура.
културно-традиционални фактори:
који историјски облик политичке културе доминира у
друштвеној заједници;
које се политичке институције негују у остваривању интереса
заједнице
међународни фактори:
свака друштвена заједница је део међународне заједнице као
целине;
међународна заједница може позитивно и негативно утицати на
развој сваке друштвене заједнице;
биолошко-психолошки фактори:
генетско наслеђе чланова заједнице;
ментално стање чланова заједнице;
психо-физичке способности чланова заједнице, и
други фактори
КЛАСИФИКАЦИЈА ПОЛИТИЧКИХ СИСТЕМА:
Грчки филозоф
ХЕРОДИТ
политичке системе
класификује на:
•
Монархију;
•
Аристократију, и
•
Демократију.
Херодит
сматра да политички системи у којима
влада монархија, аристократија и демократија
нису постојани политички системи
Аристотел
дели политичке системе по
томе ко и како врши власт на:
Базилије
(власт појединца у интересу свих –
краљевство);
Аристократија
(власт малог броја
аристократа у интересу свих);
политеја
(власт богате већине у интересу
свих.
Аристотел
сматра да се сваки систем може
изопачити и добити супротно значење;
Тиранида у изопачену Базилију (влада један у
сопственом интересу);
Олигархија у изопачену Аристократију (у којој
неколицина влада у свом интересу);
Демократија у Охлократију (владавина гомиле –
руље;
Према
Аристотелу
тип политичког система зависи
од карактеристика грађана.
Монтескије
према облику политичке
владавине разликује три групе ПС:
републику;
монархиј;
деспотију.
Сваки од ових облика почива на одређеним
особинама грађана:
Република на грађанској врлини;
Монархија на части;
Деспотија на страху.
Сваку од ових особина треба да васпитава држава.
Šarl-Luj de Seconda Monteskje
(1689-1775)
у свом делу
“Дух Закона”
наглашава да је за стабилно функционисање
власти неопходно извршити функционалну поделу власти
на:
А) Законодавну власт;
Б) Извршну власт и
В) Судску власт
Оваква класификација власти била је оквир за успоста-
вљање политичког система у првом Уставу САД
Од 19. века најчешћа класификација
политичких система је на:
Политичке системе у којима је заступљена
подела власти;
Политичке системе у којима је заступљена
сарадња власти и
Политичке системе у којима је заступљено
јединство (конфузија- мешање власти.
Социолози Шугарт и Кери, разрађујући Дивержеову
поделу уставних система, разликују пет типова ПС:
Чисти председнички систем
, у којем и председник и
парламент имају легитимитет потврђен на изборима;
Премијерско-председнички систем
, у којем председник
нема право да самостално смени владу;
Председничко-премијерски систем
, у којем председник
може да смени владу, независно од парламента;
Парламентарни систем са слабим председником
, који је
биран од стране парламента;
Чисти парламентарни систем
у којем извршну власт мора да
подржава већина у парламенту а влада има право, под
одређеним условима, да распусти парламент и распише нове
изборе.
Рајмон Арон разликује два типа
политичког система:
Монистички систем
у којем је:
на власти једна партија, а
систем је заснован на колективистичкој
привреди и централистичком планирању;
Плуралистички систем
са:
либералном економијом,
вишепартијским системом и
приватним предузетништвом.
У зависности од институционалне везе органа
власти и ширих друштвених слојева постоје
два типа политичког система:
Аутократски политички систем и
Демократски политички систем
Ова класификација је у блиској вези
са претходном
ЗАДАТАК ЗА СТУДЕНТЕ:
Проучити основну литератури “Политички систем”, аутора: Жељко
Иваниш, Мирослав Младеновић и Зоран Драгишић, стр. 13-34.;
Припремити се за дебату по питањима из теме-1:
Шта је политика и да ли је живот могућ без политике?
да ли је политика:
вештина владања?
вештина управљања друштвеним интересима?
процес усмеравања друштвених кретања?
моћ контроле и расподеле основних друштвених вредности?
процес договарања и споразумевања друштвених субјеката?
јавна делатност друштвених субјеката или
нешто друго ...?
Прочитати у истој књизи стане 35-53., као припрему за праћење
теме бр. 2, која носи наслов “Облици државног уређења”.
