2
САДРЖАЈ
:
Увод
3
1.
Историја пореског система у Србији
4
2.
Порески систем Републике Србије
6
3.
Основни елементи опорезивања
9
3.1.
Порески обвезник
9
3.2.
Предмет опорезивања
10
3.3.
Пореска основица
10
3.4.
Пореска стопа
11
3.5.
Пореске олакшице
12
4.
Утврђивање пореских основица
13
4.1.
Пореска основица пореза на имовину
13
4.2.
Пореска основица на наслеђе
14
4.3.
Пореска основица на пренос апсолутних права
14
4.4.
Основица за обрачун пореза и доприноса на зараду
15
4.5.
Пореска основица за обрачунавање ПДВ
16
4.6.
Пореска основица на добит правних лица
17
5.
Закључак
17
Литература
18
4
1. Историја пореског система у Србији
“Финансија не има права, тражити исплаћенија данка народнога, развје два пута у
години, од Ђурђева дне до Митрова, и од Митрова до Ђурђева дне.
Финансија управља приходима од ђумрука, скела рјечки, риболова, кантара, аренда,
трговачки објавленија, типографије, који су приходи народне хазне, као и остали приходи,
који би се по времену, а законом уводили.”
1
Овај, стоти, члан Устава Књажества Сербије из 1835. године дефинисао је одређене
обавезе (данак), али и остављао простора за увођењем нових принадлежности (припадних
прихода). То је уједно и прво Уставом Србије дефинисано плаћање пореза.
У средњовековној Србији су такође постајали одређени фискални облици, али под
другим-турским називом. Хришћанско становништво у Срему плаћало је на своје
земљишне поседе спахијама
испенџу
. Плаћали су је сви одрасли и за рад способни
хришћани који су спадали у обичну рају. Основни порез који је држава убирала од
сремских хришћана била је
филурија
, која се плаћала уместо
харача
, а износила је 70 и
касније 80 акчи. Осим тога плаћала се и
војница
(ослобађање од војске, преузето из тада
европских намета) у износу од 60 акчи. Остали порези су претече пореза на имовину, нпр.
приход од кошница износио је једну десетину. Приход по закланој свињи је био 2 акче. У
Срему је веома значајан приход био
овчарина
(ресми агнам) који се узимао у месецу
априлу, а износио је акчу на две овце. Главни приход од земљорадничких производа био је
ушур
(десетина), који се узимао од пшенице и осталих жита. Поред ових постојали су и
приходи од винограда, млинова, травнине, поврћа, бостана, дрварине, жировине, сена.
У XIX веку су еквиваленту енглеском порезу на доходак у Србији је био порез на
личност, односно грађански данак, који плаћао је сваки ожењени пунолетан мушкарац
млађи од 70 година. Сматрало се да се данак састоји од два дела: пореза на личност и
пореза на имање, при чему је порез на личност износио два, а порез на имање три талира (у
периоду када је данак плаћан пет талира).
Класни порез био је врста пореза којом су лица била опорезована у зависности од
бављењa одређеном професијом (нпр трговци и занатлије). Опорезивање је вршено
најчешће на основу произвољних критеријума. Претпостављано је да извесна занимања
имају одређене приходе и да сва лица истог занимања имају приближно исте приходе. Ова
дажбина била је крајње неправична јер су неретко племство и свештенство били изузети од
обавезе плаћања конкретног пореза.
Из грађанског данка и класног пореза у XIX веку се развио порез на доходак, али не
непосредно, већ преко пореза на приходе. У Србији је првим Уставом предвиђена
једнакост свих, али је пак пореске олакшице временом уживало више група становништва.
Трајно повлашћени били су свештеници, чиновници и заслужна лица, при чему
свештеници нису плаћали ни главницу ни део данка од имања, док су чиновници и
заслужна лица били ослобођени плаћања главнице, док су привремено плаћања пореза
били ослобођени ожењени солдати (током служења војног рока).
Неправичност опорезивања није била страна у Србији. Интересантно је споменути
члан 172. и 173. српског устава из 1903. године где „Сваки српски грађанин плаћа држави
порезу. Пореза се плаћа по имућности.
1
Члан 100. Устава Књажества Сербије (Обнародован бр. 0/35) Основни текст на снази од
03/02/1835
5
Нико се не може ослободити од плаћања порезе, ван случаја које је закон
предвидео. Краљ и Наследник Престола не плаћају држави порезу.“ Чланом 105.
Октроисаног устава, исправљене су донекле историјске фискалне неправде из претходних
уставних решења јер је „Пореска обавеза општа и све су државне дажбине једнаке за целу
земљу. Краљ и Наследник Престола плаћају државни порез на приватно имање“.
Најзначајнији порески извор републике Србије као чланице СФРЈ је био порез на
промет, који за основицу имао цену робе у малопродаји, а не ПДВ који су имале савремене
тржишне привреде. Ни зарада није била иманентна пореским системима Запада, с обзиром
да је од 1963. до 1992. године термин за зараду био је чист лични доходак по раднику.
Интересантно је да је закон СФРЈ био крајње политички мотивисан, донет с циљем
да гуши приватно предузетништво и рентијерство, појаве које су у том периоду биле
свакако анатемисане, јер су управо они били порески обвезници.
Док се на приходе из радног односа нису плаћали никакви порези, истовремено
порез на доходак плаћао се: на приходе од земљишта, приходе од зграда, на приходе од
приватне делатности и на приходе од друге имовине и имовинских права. Високе стопе
плаћали су и порески обвезници пореза на лични приход грађана (поред пореских
обвезника пореза на доходак који су наведени као пенализовани - пољопривредна
домаћинства, занатлијска домаћинства, домаћинства приватних занимања и домаћинства
сопственика имовине односно имовинских права која доносе приходе) који су остварили
годишњи чист приход већи од 900.000 динара, а чије стопе су се кретале и до 70% са
приходе преко 7.000.000,00 динара.
Касније су се, уместо пореза, плаћали доприноси из личног дохотка из радног
односа, од пољопривредне делатности, од самосталног вршења занатских и других
привредних делатности и допринос из укупног прихода грађана.
С обзиром на то да су за сваку појединачну врсту прихода посебно били регулисани
начин израчунавања пореске основице, систем изузимања, одбитака и олакшица и
пореских стопа, систем опорезивања дохотка грађана, као и целокупан порески систем
уопште, носио је обележје неједнакости и фрагментарности.
Без обзира на високе стопе, у укупном буџету Република и Покрајина мало се
прикупило од опорезивања дохотка физичких лица. Наиме наспрам 2/3 које је притицало
из пореза на промет (63.4%), од пореза на личне дохотке из радног односа притицало само
3%, а свега 0,3% од пореза на приходе грађана.
Као плод захтева за променама у пореском систему Републике Србије, крајем 1991.
године, донет је пакет од шест пореских закона, који су ступили на снагу 01.01.1992.
године, којим је нормативно постављен и уведен потпуно нов фискални систем:
1.
Закон о јавним приходима и јавним расходима ;
2.
Закон о контроли, утврђивању и наплати јавних прихода;
3.
Закон о порезу на доходак грађана;
4.
Закон о порезу на добит корпорација;
5.
Закон о порезима на имовину и
6.
Закон о доприносима за социјално осигурање.
У каснијој фази предвиђено је било усвајање пореза на ПДВ, али се то десило
много касније. Законом о порезу на доходак грађана, на јединствен начин уређен овај
порески облик у домену непосредног опорезивања дохотка грађана.
Порески систем који је био релативно модерно конципиран 1991. године,
представљао је први талас реформи, али услед наведених околности, дочекао је 2001.
