Од свих пореза у савременим пореским системима, порез на доходак физичких лица је
најзначајнији и најсложенији инструмент. Најважнија карактеристика пореске политике у
двадесетом веку, је највероватније успон пореза на доходак физичких лица на доминантан
положај у већини западних земаља. У неколико држава уведен је током првог светског
рата, постао масован порез за време и непосредно после другог светског рата и постао
доминантан током наредне три деценије.

Сам назив овог пореза упућује на објекат, односно доходак, али доходак се дефинише са
различитих становишта.
Са   теоријско-економског   становишта,   доходак   је   новчана   вредност   чистог   повећања
економске снаге лица у датом временском периоду, односно збир тржишне вредности
права исказаних у потрошњи тог лица и разлике у вредности укупних имовинских права
на почетку и на крају посматраног периода. Најчешће тај период представља годину дана.
Са  фискалног,   тј.   рачуноводственог  становишта,   доходак   је   збир   нето   прихода   које   је
порески обвезник остварио у датом периоду. Приход представља вредност реализованих
учинака на тржишту. Овакав приход је бруто величина, а за његову реализацију потребни
су трошкови који могу бити велики. Из овог разлога бруто приход није прави показатељ
економске снаге обвезника. Зато се користи нето приход, као разлика бруто прихода и
трошкова   при   остваривању   тог   прихода.   Трошкови   су:   дневнице,   премије   осигурања,
камате, трошкови зараде запослених и др.

Апстрактна природа дохотка објашњава се помоћу објективне природе прихода. Сваки
приход је објективна чињеница, а доходак је резултат аритметичких операција. Доходак
правног лица се утврђује рачуноводствено, а доходак физичког лица се утврђује за
потребе опорезивања и исказује у пореској пријави на основу сабраних нето прихода.

Збирни карактер дохотка упућује да је реч о синтетичком порезу. Порез чији је предмет
појединачан приход не може се одредити као порез на доходак, већ као аналитички порез
чија је природа објектна. Важно је да је порез везан за одређену личност, тј. обвезника, и
да погађа збир његових нето прихода. Важно је и питање свеобухватности пореза на
доходак. Из различитих разлога поједини приходи се не узимају у обзир приликом
опорезивања, али та околност не мења карактер овог пореза.

ПОРЕЗ НА ДОХОДАК ФИЗИЧКИХ ЛИЦА У ПОРЕСКИМ СИСТЕМИМА
САВРЕМЕНИХ ДРЖАВА

Порез на доходак физичких лица заузима веома значајно место у структури савремених
пореских система. Он је, према учешћу у укупним приходима држава ОЕЦД-а, један од
најзначајнијих пореских облика, рачунајући и доприносе за социјално осигурање и порез
на додату вредност. Порез на доходак физичких лица добија на значају са пореским
реформама шездесетих година, када почиње релативни раст учешћа овог пореског облика
у пореским приходима већине земаља савременог света.
У периоду 1960-их година XX века, порез на доходак чинио је само 7% БДП-а земаља
ОЕЦД-а. Међутим, са растом релативног учешћа овог пореског облика у укупним
пореским приходима, порасло је и његово учешће у БДП-у. Тако, нпр. 1990-их година, оно
се кретало између 5,3% у Чешкој и 27,8% у Данској.
У периоду 1990-их просек овог учешћа износио је 10,4%, док је у појединачним земљама,
које спадају у најразвијеније земље ОЕЦД групације, он био много мањи (Француска,
Јапан, Грчка, Кореја и др). Највеће учешће пореза на доходак физичких лица у БДП-у
забележила је Данска у износу близу 28%.
Сви ови подаци указују на значај који порез на доходак физичких лица има у пореским
системима савремених држава.

ПОРЕЗ НА ДОХОДАК ФИЗИЧКИХ ЛИЦА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

У оквиру опсежне фискалне реформе у Србији 2001. године, усвојен је Закон о порезу на
доходак грађана. Законом је у Србији установљен цедуларни систем опорезивања дохотка
и   прописана   номинална   пореска   стопа   од   20%   на   практично   све   категорије   дохотка
грађана, изузев зарада. Цедуларни приступ је омогућио да се 95% пореских прихода у
Србији прикупља по одбитку.
Закон о порезу на доходак грађана из 2001. године установио је цедуларни систем, али
садржи   и   глобалне   елементе   у   виду   годишњег   пореза   на   доходак   грађана.   Може   се
закључити   да   би   евентуално   увођење   глобалног   система   за   резултат   имало   велики
административни притисак на пореске власти и значајне трошкове пореских обвезника.
Учешће пореза на доходак у БДП-у Србије износи око 5%, што је значајно ниже у односу
на просек 27 земаља чланица ЕУ (где је у 2007. години износило 8%). Од 27 земаља
чланица Европске уније, свега пет земаља остварује мање учешће пореза на доходак у
БДП-у у односу на Србију.

Просечна ефективна стопа код пореза на доходак грађана у Србији износи 10,8%, што је
знатно ниже него у земљама ЕУ, док највиша законска стопа пореза на доходак у Србији

објектни порез ( реални )

није погодан за реализацију социјалних, демографских и других циљева

постоји ризик нарушавања хоризонталне правичности

Предности примене цедуларног система опорезивања дохотка:
-погодан за реализацију економских подстицаја
-могућност прилагођавања различитим облицима дохотка
-једноставност и мали трошкови примене пореза

Недостаци примене цедуларног система опорезивања дохотка:
-алокативна пристрасност
-одсуство вертикалне и ризик нарушавања хоризонталне правичности
-није подобан за реализацију социјалних и демографских циљева
-не делује као аутоматски стабилизатор

СИНТЕТИЧКИ ИЛИ ГЛОБАЛАН СИСТЕМ ОПОРЕЗИВАЊА

У оквиру синтетичког пореза на доходак грађана све врсте дохотка (доходак од рада и
доходак од капитала) које су појединац или породица остварили у току једне године
опорезују се једним свеобухватним порезом, и то по прогресивним пореским стопама.
Прогресивно опорезивање почиње на релативно ниском нивоу дохотка – обично на нивоу
30% – 50% изнад просечног дохотка од рада. Максималне пореске стопе су релативно
високе, као што је то приказано у табели. Синтетички порез се карактерише постојањем
бројних специфичних ослобађања, која се разликују од земље до земље, а којима се
порески подстиче на друштвено пожељно понашање.