Povijest socijalnih i političkih teorija 1

POVIJEST SOCIJALNIH I POLITIČKIH TEORIJA I

PLATON 

-

Život i djelo

: Porijeklo i nadarenost uputili su Platona u političku karijeru. Ali njegovu će sudbinu 

odrediti upoznavanje Sokrata i priključivanju krugu prijatelja tog zadivljujućeg čovjeka. Dvije su bitne 
činjenice Platonova života: utemeljenje Akademije i njegovo putovanje na Siciliju. Po povratku u Atenu 
utemeljio je Akademiju koja je potom trajala kroz cijeli srednji vijek, sve dok car Justinijan nije 529. 
naredio njezino zatvaranje. Akademija je bila uzor svim filozofskim školama i učenjima osnovama antike, 
a potom i Zapada. Platon se borio protiv tiranije, time još odbacujući vladavinu pojedinca kao takvu. 
Želio je, na cijeloj Siciliji, na mjesto despocije postaviti vladavinu zakona. Prožimala ga je misao da se 
zdrav ustav može razviti samo ako su građani spremni život posvećen uživanju i razbludnosti zamijeniti 
životom moralne discipline. U očekivanju trenutka za akciju produbio se njegov uvid u beznadno stanje 
suvremenih država, dok se naposljetku nije našao prinuđenim da uzme riječ u pohvalu prave filozofije. 
Pohvala filozofije kao izvora znanja o onome što je dobro za ljude, kako u državnom tako i u osobnom 
životu, je točan ali ne i potpun opis Platonovih dijaloga. Iz niza dijaloga može se izdvojiti skupina onih 
koji su izričito posvećeni političkoj temii oni čine više od polovice sjelokupnoh djela: Država, Državnik i 
Zakoni. Političko porijeklo Platonova književnog djela otkriva veliki predmet njegova istraživanja, polis. 
Predmet-polis, proteže se između dvaju polova. Na jednoj strani jablja se država kao spas ljudskog roda, 
kao sretan grad koji treba izgraditi ljudskom rukom uz pomoć božanske providnosti, a na drugoj strani 
država se pokazuje kao premoćno iskušenje čijoj se korumpiranoj moći nitko ne može oduprijeti osim ako 
u pomoć ne pritekne božanska podrška. 

-

Pojedinac i polis

: Za čovjeka biti dobar i biti sretan znače jedno. Što vrijedi za pojedinca, to se odnosi i 

na polis, stoga su oni sukladni. Dobrobit cjeline, polisa, ima veću težinu od dobrobiti pojednica. Zato 
polis, ako je nužno, od pojedinca može zahtijevati svaku fizičku i materijalnu žrtvu, pa i žrtvu života. Ono 
što pojedinac jest, ono što je postao, svoje stvaranje, odgoj i obrazovanje on duguje polisu i njegovim 
zakonima. 

- 

Politika kao umijeće

: Politika je u Platonovu jeziku umijeće- političko ili državno. Osnovno značenje 

tog pojma ne ograničava se na neku grupu dijaloga ili na neku fazu Platonova književnog stvaranja. 
Znanje znači isto što i umijeće. Znanje je ujedno i snalaženje i još više: sposobnost koja počiva na 
poznavanju. Hrabrost nije „tehničko znanje“. Ona se ne odnosi na neku specijalnu vještinu ili postignuće 
u životu, nego na život uopće, i kao takva je, govorimo li Sokratom „ljudsko ili političko umijeće“. 
Umijeće razviju vrlinu u dvostrukom smislu: vrlinu izvršioca (npr. muzikalnost svirača flaute) te vrlinu 
djela ili užitka u njemu (snaga melodije koja pokreće i usrećuje). U najvišem, ljudskom ili političkom 
umijeću (ili vrlini) te se dvije strane podudaraju. Tehničar je ujedno i svoje djelo: kako se kažeu Državi, 
on oblikuje samog sebe. Duši odgovara političko umijeće, a tijelu gimnastičko i liječničko umijeće. Ovo 
su osnovni pojmovi mjerodavni zaPlatonovo mišljenje i koji tvore „krug transcendencije“. O ljudsko-
političkom umijeću ovisi blaženstvo pojedinaca, polisa i čovječanstva. O pojmu brige i odgoja govori 
cjelokupno Platonovo djelo. Briga povezuje svjetsku građevinu u njezinoj vertikalnoj uslojenosti. Odgojni 
sistem je jezgra „najboljeg polisa“.

-

Dvostruka protupozicija

: „Kraljevsko umijeće, koje se odnosi na ono ljudski ili politički dobro, nalik je 

drugim umijećima i iz tog se konteksta može razumjeti kao znanje, ali ono je istodobno i posve drukčije, 
neusporedivo, ni znanje ni neznalaštvo, nego znajuće neznanje.“ U tom paradksalnom liku Platon izaziva 
otpor sofista koji se javlja u dvostrukom obliku.Dva su oblika izbjegavanja pitanja o dobru – jedan koji 
zastupa Protagora, a drugi Kaliklo u Gorgiji. Prva protupozicija: Protagora govori- što je dobro, pitate-
trebate samo poslušati ljude i doznat ćete. Ono što je moralno uvijek se razumije samo od sebe. 
Vladarima je uvijek dobrodošao obrazovani čovjek. A kad na kraju svog lijepog govora zna razmno 
riješiti pitanje plaće za svoj pouk – tko bi tada tom poštenjačini uskratio njegov prihod? Mudar i dobar 
govornik ne želi poučavati građane – to je riječ koja je izgubila smisao. Protagora završava pozivajući na 
miroljubivost i toleranciju. Druga protupozicija: Najveće je zlo, tvrdi Sokrat, počiniti nepravdu i za nju ne 
pretrpjeti kaznu. Dakle, onaj koji želi naštetiti svojemu neprijatelju koji je osim toga počinio i veliku 
nepravdu, taj se mora samo pobrinuti da zločinac izbjegne kaznu te da koliko je to moguće dugo živi u 
tom stanju. Ovdje Kaliko pita: „Govori li Sokrat ozbljno?“ Tada bi život nas ljudi bio posve naopak i 
morali bismo postupati suprotno nego što postupamo. Stoga Kaliko konstruira svoju protupoziciju. Mora 
se razlikovati između onoga što je nepravedno i onoga što je to po zakonu, a te dvije odredbe najčešće su 
u međusobnom proturječju. Po zakonu može trpljenje nepravde biti bolje od njezina činjenja. 

-

Nastanak i raspad najbolje grada

: Još ne postoji konkretan pojam države. Tri dijaloga donose ono što 

nedostaje: Država, nacrt najboljeg polisa; Državnik, koji političko umijeće, koje se najprije poklapa s 
„umijećem življenja“, određenije definira kao vladarsko umijeće; Zakoni, plan utemeljenja prvog polisa 
do najboljeg. Vrlina ili ono dobro koje pojedinca najuže povezuje s državom je pravednost. Pravednost ne 
pripada dobrima koja to nisu, nego nam samo pomažu da dođemo do dobara. O pravednosti se govori 
tako da je ona doista sredstvo za uspjeh. No uspjeh ovisi o ugledu pravednosti. Biti države pripada njezina 
povijesnost. Država ne postoji naprosto, nego ona postaje i propada. Tako je i s idealnom državom. 
Sokrat, utemeljitelj, zakonodavac polisa kaže da povijest počinje  stvaranjem zajednice. Sokrat zapravo 
oslikava idilu. Elementarne potrebe zadovoljavaju se uz pomoć podjele rada. One ne nadmašuju svoje 
ispunjenje te svi žive u miru i radosti. Ali, onda dolazi do razbludnosti, želje da se ima sve više i više. Iz 
luksuza i povećanja civilizacijskih potreba proizlaze sukobi sa susjednim državama. Mora se misliti na 
naoružanje i razvija se ratnička kasta. Tek sada natupa djelovanje pravednosti. Platonov Sokrat 
utemeljujući državu uzima klasu ratnika i odgojem ih-na prvoj razini muzičko-gimnastičkim, a na drugoj 
matematičko-filozofskim-preoblikuje u „čuvare“, jezgru troslojne „najbolje države“. Iz čuvara se prema 
gore izdvaja malen broj vladara, a prema dolje pripadnici prehrambenog staleža, rukotvorci. Dvije su 
bitne karakteristike Sokratove države. Ponajprije je to nepokolebljiva ustrajnost na jedinstvu bez obzira na 
tradiciju i mogućnost političke realizacije. Platonovo razvrstavanje pojedinaca u tri staleža ne počiva na 
rođenju, nego na provjerenoj sposobnosti. Druga bitna karakteristika sastoji se u razradi podudarnosti u 
odnosu države i čovjekove duše koja je u sokratovsko-platonovskom mišljenju unaprijed postavljena. 
Trojstvo staleža odgovara trojstvu snaga duše. Sposobnosti žudnje odgovara prehrambeni stalež, hrabrosti 
stalež čuvara, a uma oni koji vladaju. Država kao odgojitelj u svakom pojedincu gradi samu sebe. Poput 
svega zemaljskog i paradigmatska država je prolazna. Neposredan uzrok propasti je čovjekova pogreška. 
Plod prave vlasti je jedinstvo, a jedinstvo na razini čovjekova društva znači jednodušnost. Prema tome, 
politički prevrat uvijek počinje raskolom među onima koji vladaju, tako je i ovdje. Vladarska moć opada i 
prvi je stupanj što ga dosežena ljestvici sposobnosti duše timokracija. Umjesto uma tu vlada častoljublje. 
Sljedeći niži stupanj zove se oligarhija. Ovdje je na vlasti bogatstvo, ili govorimo li psihološki, 
sposobnost žudnje. Na trećem mjestu slijedi demokracija, režim neograničene slobode, ugodna anarhija i 
ujedno smjesa svih zamislivih ustava. Sada su sve žudnje oslobođene i vladaju jedna za drugom. Ne čeka 

pravedno“ mislimo na nešto određeno, ali što još i treba odrediti, na samu stvar o kojoj se za nas u 
ispitvanju radi, na svojstvo koje je temeljno ili bi to trebalo biti za svaku vrstu zajednice, ali prije svega za 
polis, državu. 

ARISTOTEL

-

Život i djelo

: Kao sedamnaestogodišnjak, Aristotel je 367. godine otišao u Atenu da bi pristupio 

Platonovoj Akademiji kojoj pripada sve do Platonove smrti 347. godine. Poslije učiteljeve smrti za 
Aristotela je počelo razdoblje lutanja grčkim kopnom, Arhipelagom i Malom Azijom. Od 344. do 342. je 
živio u Mitileni na Lezbu odakle ga je Filip II. Makedonski pozvao u makedonski glavni grad Pelu za 
odgajatelja svojeg sina Aleksandra. Poslije Filipove smrti i Aleksandrova preuzimanja prijestola 
Aristotela opet srećemo u Ateni gdje je sada u gimnaziju Liceja osnovao svoju vlastitu školu. Pod 
njegovim je vodstvom Licej ili Peripatos, kako je škola nazvana po svojim šetalištima, ubrzo postala 
ravnopravnom Platonovoj Akademiji. Kada se nakon Aleksandrove smrti 323. u Ateni kao i u mnogim 
drugim gradovima proširila antimakedonska reakcija, Aristotel je, koji je slovio kao simpatizer 
Makedonaca, morao napustiti grad pod optužbom bezbožnosti. Nekoliko mjeseci potom Aristotel je umro 
u 63. godini života u Halkidi na Euboji. Aristotelova politička teorija, kako se razvila u nastavnoj 
djelatnosti u Akademiji i Liceju, dobiva svoje povijesno značenje za povijest znanosti iz činjenice da se 
ovdje susrećemo s prvom diskurzivno pisanom raspravom filozofske naravi koja je eksplicitno posvećena 
problemima društvenog poretka ljudske zajednice. Metodička promišljanja i supstancijalni rezlultati 
Aristotelove znanosti politike sačuvani su opsežnom kompendiju čija su dva djela poznata pod naslovima 
Nikomahova etika i Politika. ****Mora se postići jasnoća o tome koje je najviše i najsavršenije od 
mnogobrojnih dobara radi kojih se poduzimaju sva čovjekova djelovanja. Postojeća mnijenja o tome što 
znači za čovjeka različita su i u sebi proturječna. Tako se kao cilj djelovanja navode, recimo, ugoda, 
bogatstvo, čast, zdravlje. No ukoliko se iz života koji vodi najveći dio ljudi može zaključivati o dobrima 
koja im se čine vrijednima da im se teži. Postojeća mnijenja o sreći mogu se svesti na tri osnovna tipa. 
Život posvećen uživanju teži ugodi, život državnika časti ili vrlini, a kontemplativan život filozofa 
motrenju istine kao cilju života. Pod specifičnom funkcijom nekog predmeta i Platonovo istraživanje i 
nauk o duši Aristotelova teksta De Anima (O duši) koji se na njemu temelji, razumije se kvaliteta koja taj 
predmet odlikuje, posao „koji on obavlja ili jedini ili bolje od svih drugih“, u teleološkom smislu, dakle, 
njegova svršnu odredbu. Osjetilni organi kao i čovjekova duša su oruđa ukoliko su njihov cilj i stoga 
njihova funkcija određeni ciljem i funkcijom cijelog čovjeka kojemu služe, dakle ukoliko se nalaze izvan 
njih. Njihov vlastiti bitak sastoji se baš u tome da budu oruđa čovjekova opažanja i životne snage. Cilj i 
funkcija čovjeka su njihovi i ispunjavajući čovjekove zadaće oni ispunjavaju svoju vlastitu prirodu. 

-

Filozofska antroplogija - Poredak duše

: Sada je, piše Aristotel, očito da svaka vrsta ljudi ispunjava 

neku sebi svojstvenu zadaću i da svaki čovjekov organ ima sebi svojstvenu funkciju. Čovjek je biće s 
dušom. No čovjekova duša različita je od drugih tipova duše (recimo duše biljke ili životinje) time što je 
je čovjek racionalno živo biće. Ali čovjek nije samo racionalno biće, on ima udjela u svim stupnjevima 
duše. Unutar njegove duše mogu se razlikovati jedan racionalni i jedan iracionalni dio; i bilo racionalni 
bilo iracionalnidio duše opet se može podijeliti na dva dijela. Tako dobivamo trodiobu duše na nutrutivan, 
vegetativan i aperceptivan dio, čije su sposobnosti čovjeku zajedničke s životinjama (nutritivane i 
vegetativne i s biljkama); jedan dio duše koji obuhvaća strasti i žudnje koje u sebi nisu racionalne, ali se 
za razliku od vegetativnih sposobnosti odgojnim procesom mogu podvrgnuti kontroli uma; i jedan u 
pravom smislu racionalan dio duše. Čovjek raspolaže njemu svojstvenim vrlinama ili valjanostima. Vrline 

čovjekove duše pritom se mogu podijeliti na dvije velike klase: na etičke vrline (pohvalne načine 
ponašanja iracionalnog dijela duše strasti i žudni, ukoliko su one podvrgnute kontroli racionalnog dijela 
duše) i na dijanoetičke vrline (pohvalne načine ponašanja doista racionalnog dijela duše koje čovjeku 
omogućuju spoznaju istine). Etička vrlina je habitus ispravnog ponašanja, kvaliteta karaktera koja je 
poukom i vježbom postala navikom. Vrline u tom smislu mogu se odrediti kao navika da se bira sredina 
između prekomjernosti i nedostatka „kao što bi to učinio uman čovjek“. Takav habitus je recimo hrabrost 
kao sredina između lude smionosti i kukavičluka. Etičke vrline prekrivene su i u svojoj supstanciji 
određene vrlinama racionalnog dijela duše, dijanoetičkim vrlinama znanosti, vještine, pameti ili 
razboritosti. uma i mudrosti. U šestoj knjizi Nikomahove etike Aristotel daje kratke karakteristike tih 
vrlina koje služe pokušaju da se odrede granice među njima. Znanost je prema tome habitus dokazujućeg 
spoznavanja, deduktivnog zaključivanja iz prvih principa. Njezin je predmet ono nužno i nepromjenjivo, a 
njezina značajka to da se može poučavati te da se njezini predmeti mogu naučiti, Vještina i pamet 
razlikuju se od znanosti time što je njihov predmet ono „što može biti ovako, a također i drukčije“. one se 
odnose na promjenjivo područje stvaranja i djelovanja. Dok je vještina pritom prvenstveno znanje o 
proizvođenju predmeta, pamet je habitus djelovanja na osnovi ispravnog promišljanja u području onog što 
je za čovjeka dobro i zlo. U mudrosti se pak poklapaju spoznaja prvih principa i znanje o onome što iz tih 
principa slijedi. Djelatnosti koje tvore dobar život moraju biti poželjne radi sebe samih a ne radi nekog 
vanjskog cilja. Postoje tri vrste djelatnosti za koje se obično pretpostavlja da ispunjavaju te uvjete: 
djelovanje po vrlini (djelatnost vrlog čovjeka koja je usmjerena prema plemenitome i dobrome); ugodne 
zabave (umijeća života u kojima nalazimo dokolicu i opuštanje); motrenje istine ( djelatnost duše u kojoj 
se mislilac zna kao jedno s istinom, vidi stvari kakve su one po svojoj biti i tako postaje jedno s bogom). 
Djelovanje po vrlini tvori pak najbolji život za čovjeka ukoliko je on po svojoj prirodi „sastavljeno biće“ 
koje ima udjela u svim područjima bitka od anorganske materije do božanskog nousa.  Dobro za čovjeka 
je dakle život vrlog i dobrog djelovanja. Odgovor na pitanje: „Koja djelatnost duše u skladu s njezinom 
vrlinom tvori sreću?“ glasi: „Theoria – život u kojemu se manifestira vrlina nousa“. Ali savršeno motrenje 
theoriae je sposobnost koju može dosegnuti veoma malo ljudi, a i oni u samo malo trenutaka svojega 
života. Za većinu ljudi (a za sve ljude najčešće) sreća će uvijek biti u životu dobrog djelovanja. 

-

Politika - Poredak društva

: Aristotel sebi nije postavio cilj da otkrije i objasni što je dobar život nego i 

kako se on može osigurati i održati. Značenje političke znanosti sužava se na posebno područje 
zakonodavca koji mora znati kakvo institucionalno uređenje društva pogoduje nastanku vrlina kojima se 
teži u građaninu. Teorija o čovjeklu ostaje nepotpuna sve dok nije dopunjena teorijom društva. Prijelaz od 
teorije čovjeka k teoriji društva tvori u sebi zaključena rasprava o prijateljstvu (Nikomahova etika). 
Prijateljstvo kao izvor ljudske zajednice – a politička zajednica zajedničkih institucija je poseban oblik 
zajednice utemeljene na prijateljstvu – primarna je supstancija svih međučjudskih odnosa te na taj način, 
budući da je čovjek biće određeno za zajednciu, konstituens čovjekova bitka. Tri osnovna tipa 
prijateljstva najprije se mogu razlikovati po cilju kojemu se u prijateljstvu teži. Prvi tip je prijateljstvo radi 
koristi koje iskorištava prijatelja, upotrebljava ga kao sredstvo za postizanje vlastitih ciljeva, sklono je 
nestalnosti zbog promjenjivosti koristi u konkretnim situacijama. Drugi tip je hedonističko prijateljstvo 
radi užitka ili ugode, slično je prijateljstvu radi koristi utoliko što je osnova prijateljstva akcidentalna i 
prolazna tako da i taj tip prijateljstva može postojati među nedostojnima i prijeti mu jednaka opasnost 
raskida kao i čisto svrhovitom savezu. Treći tip jest savršeno prijateljstvo smatra se prijateljstvom radi 
dobra, prijatelj je čovjek koji radi svojeg prijatelja želi i čini dobro te očekuje od svojeg prijatelja da živi i 
djeluje radi samog sebe. Te značajke prijateljstva su pak plodovi ljubavi prema samome sebi, prijateljstva 
koje dobri i vrli čovjek osjeća prema samome sebi. Jer posve aktualiziran čovjek živi u harmoniji sa 

teritorij, položaj polisa i prirodna svojstva stanovnika. Broj stanovnika najboljeg polisa trebao bi biti 
dovoljno velik da osigurava autarkiju polisa, ali ne tako velik da on izgubi svoju preglednost. U najboljem 
bi se polisu državni službenici trebali birati u skladu sa svojim zaslugama, a ako je stanovništvo preveliko 
i nepregledno postaje nemoguće da svaki građanin bude dovoljno obaviješten o zasluzi i sposobnosti 
svojih sugrađana pa zaposjedanje državnih službi postaje stvar slučaja.  Slično vrijedi za veličinu i vrstu 
teritorija. On treba biti ujedno pregledan, a i ipak i dovoljno velik i raznolik kako bi osiguravao 
poljoprivredne produkte i sirovine potrebne za život zajednice. S vojnog stajališta, to se područje mora 
moći lako braniti, a sam bi grad trebao biti na takvom položaju da s jedne strane može štititi zemlju, a s 
druge služiti kao lako dostupno središte trgovine. Blizina polisa moru ima i prednosti i nedostatke. S 
jedne strane pristup moru vojna i gospodarska prednost, ali s druge razvoj u lučki grad nije poželjan jer 
pritjecanje stranaca i stalni kontakt sa stranim običajima i navadama mogu imati razjedinjavajuće 
djelovanje na zatvorenost zajednice. Što see tiče prirodnih svojstava stanovništva, Aristotel daje prednost 
mješavini inteligencije, vještine i energične hrabrosti za koje smatra da ih ponajprije nalazi kod Helena. 
Opisom „sredstava“  stvorena je spekulativna osnova i Aristotel počinje s konstrukcijom institucionalnog 
modela najboljeg polisa. Ljudskoj je zajednici radi njenog  preživljavanja potreban posjed. Premda je 
zajednica jednakih, polis se ne sastoji od ljudi jednakog psihičkog tipa nego mora biti spreman prihvatiti i 
prilagoditi ljude svih stupnjeva aktualizacije . Za život i egzistenciju polisa neophodne su, primjerice, 
funkcije obrađivanja zemlje, umjetnosti, obrta, obrane, zemljišnog posjeda, javnog kulta zajednice, 
političkog savjetovanja i pravosuđa. U Aristotelovoj konstrukciji građani se isključuju iz zanimanja 
obrtnika i trgovca jer te djelatnosti ne mogu osigurati dokolicu koja je nužna za potpun razvoj čovjekovih 
vrlina usađenih odgojem. Građani se time ograničavaju na zanimanja ratnika, državnog službenika i 
svećenika. Drugi dio paradigmatske konstrukcije tvori rapsrava o odgoju građanina najboljeg polisa u 
vrlog čovjeka. 

-

Aristotelova politika – Znanost i paradigma

: Najbolji polis odlikuje dva svojstva: on je dovoljno 

velik, dovoljno procvao i dovoljno diferenciran da onom dijelu svojih građana koji je za to sposoban stavi 
na raspolaganje vanjska sredstva koja su pretpostavka za vođenje života u potpunoj aktualizaciji ratia; i 
on je, na institucionalnoj razini, tako organiziran da postaje propusnim za strujanje ratia u politiku, da 
ratio njemu može postati odredbenom snagom društvenog života. 

CICERON 

I.

Neusporedivo jači od svojih prethodnika, Ciceron igra vodeću ulogu i u politici i njegova su djela zato u 
neusporedivo bližem odnosu s političkom praksom. Ciceron prvi put javno nastupa kao odvjetnik pred 
sudom. Tek se od 76. godine probija u i u Rimu, zapanjujuće brzo postaje priznato najveći govornik u 
glavnom gradu, biraju ga u visoke službe. Dospijeva i do konzulata, najviše službe u republici. Ljudi 
„niskog“ porijekla, kao što je bio Ciceron, u prosjeku su do konzulata, koji je inače ostajao rezerviranim 
za rimsko gradsko plemstvo, dolazili samo jednom u četvrt stoljeća. Ciceron je, dakle, „homo novus“ 
(pridošlica u visoke klase).  U godini Ciceronova konzulata događa se pobuna terorista oko Katiline koja 
je bila nalik građanskom ratu. Ciceron je uvijek bio ujedno i političar i filozof. Ali Ciceron je više nego 
samo pametan prosuditelj i tumač Grka, više nego sjajan posrednik tuđeg misaonog dobra, više nego 
značajan tvorac latinske filozofske terminologije, što su mu uvijk priznavali i njegovi najogorčeniji 
kritičari. Njegova prava zasluga je povezivanje politike i političke filozofije. Velika državnoteorijska 
djela pedesetih godina (De re publica, De legibus, a i De oratore, dijalog o govorniku) rječiti su znakovi