Универзитет у Приштини – Косовској Митровици
Правни факултет у Косовској Митровици
СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет: Правна историја
Тема:,,Немачке земље и немачка правна традиција’’
Ментор: Студент:
Проф. др Огњен Вујовић Анђела Ђуричић 44/20
Косовска Митровица, децембар 2020.
1. Немачке земље и немачка правна традиција
1.1. Феудална распарчаност немачких земаља
После распада Франачке државе, територије које је наследио Лудвиг Немачки
изделиле су се на низ моћних феудалних поседа, које су држале војводе често моћније
од самог краља (нпр.саски, франконски, швапски, баварски поседи). После смрти
последњеф Каролинга, у Х веку, на престо долази нова, Саска династија. Са њоме је
ојачала централна краљецска власт, захваљујући војним успесима оснивача нове
династије, Отона I, нарочито освајању Италије.
Он је успео да га папа у Риму крунише титулом римског императора, а за своју
државу је обезбедио назив- Свето римско царство. Ово велико царство се простирало
и на Италију, а једин није обухватило сам југ земље, тзв. краљевину обеју Сицилија.
Ипак, централна власт владара је била рањива све време, због сталних отпора
немачкох војвода и италијанских феудалаца. Када се у XI веку угасила Саска
династија, наследила је Франконска, на челу са Хенрихом III. Његов син, Хенрих IV,
ушао је у непомирљиви сукоб са папом Гргуром VII и поживео лични пораз (,,Одлазак
у Каносу’’), из чега се изродио дуготрајан сукоб царства и папства. У XII веку поново
следи смена династија: најзначајнији представник нове династије Хоенштауфена-
Фридрих I Барбароса, није се мирио са Јаком папском влашћу, која је нарочито
порасла пошто су започени крсташки ратови.
Међутим, и он је доживео својеврсну ,,Каносу’’ и покајао се пред папом због
освајања северне Италије, која се у међувремену одметнула. Прихватањем превласти
папе, постављени су темељи идеје папоцезаризма. Папе су подстицале немачке
кнежевена независност у односу на централну власт. како би што више ослабили
краљеве. После гашења династије Хоенштауфена и периода интерегнума без краља,
да би окончали безвлашће, немачки кнежеви 1273. године бирају новог цара- Рудолфа
Хабзбуршког. Тако се зачиње једна од најстаријих европских династија, али се тим
чином уводи и важан преседан- немачки цареви нису наследни, већ изборник.
Преседан царске изборности, морао је после скоро једног века да озакони
чешко-немачки цар Карло IV. Он је 1356. године издао тзв.
,,Златну булу’
’, којом се
уређивао поступак избора цара.
Цара су бирали седморица највиших црквених и световних племића-
курфирста. Златна була је остала на снази све до краја Светог римског царства1806.
године, када га је срушио Наполеон. Поред цара, заједнички централни орган је био и
Рајстаг- феудални сабор целе Немачке, али је фактични сва власт била код локалних
феудалаца.
Политичка распарчаност Немачке је
наредних векова била потпуна, а бласт
цара скоро безначајна. У разједињеној земљи, најкрупнији феудалац је била црква. То
је и дало повода реформацији, која је кренула баш из Немачке са Лутеровим
протестантизмом 1517. године,објављивањем његових чувених 95 Витембершких
теза. Реформација се у Немачкој на верском плану завршила губитком великог дела
поседа католичке цркве, али и дуготрајним верским ратовима који су потресали
Европу. На политичком плану, њена последица је била даље јачање немачких кнежева
и партикуларизма.
Тридесетогодишњи рат и верски сукови су окончали тек Вестфалским миром
1648. године, када је призната равноправност католичке и лутеранске вероисповести,
а немачким кнежевима и феудалцима пуна независност. Пораженост Хабзбурговци,
који су се у верском рату оставили на страну католичке рекације, и даље су остали
немачки цареви, али без икакве реалне власти. На темељима потпуне политичке
распарчаности формирао се велики број мање или више независних немачких
државица (око 300 већих и средњих државица и око хиљаде ситних ритерских
независних поседа). Међу њима су се најбрже почеле да издижу Пруска и Аустрија.
2
2
Сима Аврамовић- ''Општа правна историја-нови век'' стр. 19-20 Београд 2004
