S E M I N A R S K I R A D
Predmet:
Preduzetničke ideje
Sadržaj
1
Postoji mnogo potreba, a resursi, posebno malih država, su ograničeni, tako da je
neophodno postaviti prioritete. U postavljanju prioriteta jasno je da treba odrediti koji prioritet
treba da stoje u redosledu izvršavanja. Prvo, efektivne promene se ne mogu “uvesti” spolja.
Takvi pokušaji nisu uspešni zbog nemogućnosti da se prinudom promeni način razmišljanja.
Ljudi se mogu naterati da preduzmu određene akcije, ali se ne mogu primorati da promene
dušu i um, ili osnovne stavove i verovanja. Glavni elemenat uspešne strategije razvoja je
vlasništvo i participacija. Ta vizija treba da uključi transformaciju institucija, kreiranje novog
durštvenog kapitala i novih mehanizama regulacije i motivacije. U nekim slučajevima,
potrebno je da nove kompanije zamene tradicionalne, a u drugim, nove kompanije će se
razvijati sa elementima starog, ali će biti potrebno da evoluiraju i da se adaptiraju.
Dosadašnja ekonomska misao teorije rasta privrednog razvoja i preduzetništva uopšte
bazirala se na konceptu komparativnih prednosti. Odnosno to je isticanje značaja resursa za
ekonomski razvoj: ekonomski razvoj zavisi od kvalitetnih resursa i sposobnosti države da se
izvrši što veća specijalizacija proizvodnje i usluga u tim delatnostima. Na praktičnom nivou to
znači zalaganje za tzv. granske prioritete razvoja. Država proglašava grane-prioritete
preduzetništva i merama ekonomske politike podstice njihov razvoj, a na štetu ostalih grana
(od ostalih se uzima da bi se uložilo u prioritetne grane). Medutim, u otvorenoj i globalnoj
ekonomiji produktivnost ne zavisi od toga koje su grane prioriteti i da li su preduzeca iz tih
grana, vec prije svega od toga kako konkurišu. Ovo znaci, produktivnost zavisi od toga kako
radi svako preduzece pojedinacno, od toga kako posluje, kakve ljude i strategije ima.
Naglasak je na preduzećima (mikroekonomiji) ne na granama ili makroekonomiji. Ako firma
ulaže u sebe, u modernu tehnologiju, u organizaciju, onda ona može biti produktivna u bilo
kojoj grani. Moderne tehnologije otvaraju velike mogućnosti za unapređenje u tako različitim
oblastima kao što su poljoprivreda, usluge slanja malih paketa i pošte; ili proizvodnje
poluprovodnika. Slično, postoji prostor u svim proizvodnim granama za primenu
usavršavanja strategija, kao što su segmentacija potrošnje, diferenciranje proizvoda i usluga i
stvaranje prilagodljivih vrednosnih lanaca kroz složene mreže u kojima se povezuju
proizvođači, snabdevači i krajnji kupci. Iz ovoga proizilazi da je koncept vođenja politike
granskih prioriteta, sa aspekta paradigme produktivnosti, pogrešan. Nije bitno u kojoj je grani
preduzece. Bitno je da posluje produktivno i uspešno. Država treba da omogući ne povlastice
firmama (preko prioritetnog tretmana) vec opšte uslove koji firmama pomažu da lakše dodu
od informacija, do nove tehnologije, do strucnih ljudi. Vlada treba da stvori ambijent koji
pogoduje i podstiče razvoj paradigme produktivnosti. Nije važno na kojim granama neka
zemlja zasniva svoju privredu, vec prije svega da li je u njoj razvijena produktivnosti
4
preduzetništva.
Viziju razvoja strategije preduzeća i preduzetništva možemo definisati na sledeći način:
"Maksima upravljanje znači gledanje unapred daje ideju značaja koja se pridaje viziji i
planiranju u poslovnom svetu i ističe je da, ako sagledavanje nije celokupno upravljanje, u
najmanju ruku je esencijalni deo. Da se sagleda u ovom kontekstu znači da se predvidi
budućnost i izvrši priprema za nju; prema tome sagledavanje je akcija po sebi."
Vizija
preuzima na sebe obezbeđenje, raspoređivanje pojedinačnih radnih sadržaja (aktivnosti,
operacija i sl.) na nosioce organizacione celine (sektore, službe, pogone, odeljenja sve do
radnih mesta), sa određenjem u vremenu (rokovi početka i završetka) za svaki radni sadržaj
odgovarajućeg nosioca, uz adekvatnu alokaciju potrebnih (planiranih) resursa (po vrstama i
količinama).
Na taj način konstituiše se plansko uobličavanje celokupnog poslovanja ili
uopšte sveukupne aktivnosti bilo koje celine kroz planirano definisanje radnih sadržaja,
prostorno određenih sa odgovarajućim nosiocima odgovornosti, vremenskim rokovima za
svaki radni sadržaj i odgovarajući prostorni zahvat, odnosno nosioca odgovornosti, uz
odgovarajuću kvantifikaciju pojedinih vrsta resursa. Proces planiranja razvoja Kada
posmatramo ukupan proces upravljanja razvojem, onda Vizija razvoja predstavlja primarnu
fazu ovog procesa. Ako bi smo upravljanje razvojem posmatrali kao kontinuiran proces
usmeravanja i realizacije razvoja, u tom slučaju
Vizija razvoja staregije predstavljalo bi deo koji prethodi realizaciji i odnosi se na
usmeravanje razvoja. Ako pođemo od činjenice da se od preduzeća očekuje da bude ne samo
otvoreno prema stremljenjima i potrebama okruženja, onda ono mora da preuzme deo
odgovornosti za ostvarivanje privrednog razvoja. Vizijom preduzeće nastoji da usmeri svoje
buduće kretanje na izbegavanje nekorektnih akcija i smanjivanje mogućnosti neuspeha iz
okruženja, kao i dezorganizovano stihijsko ponašanje unutar samog preduzeća. Očigledno,
ako bi smo se oslonili na pretpostavku da će prirodni tok događaja dovesti sam po sebi do
željenih ciljeva razvoja, onda ne bi bilo potrebe za vizijom. Vizija ne uključuje donošenje
budućih odluka, nego se odnosi na donošenje tekućih odluka o realizaciji svojih budućih
ciljeva, odnosno svog razvoja.
Vizija razvoja predstavlja sagledavanje mogućih budućih
stanja u kojima se preduzeće može naći, kao i preduzimanje aktivnosti koje će imati za cilj da
preduzeću u budućnosti obezbedi najbolje stanje. Osnovni problem planiranja nije šta bi
preduzeće trebalo da uradi u budućnosti, nego šta treba danas da preduzme da bi obezbedilo
da se željeni razvoj realizuje u uslovima neizvesne budućnosti. Vizija uključuje pesimističku i
optimističku komponentu. Pesimizam leži u verovanju da ukoliko se nešto ne preduzme, nije
verovatno da će se željeno buduće stanje desiti, dok optimizam izražava shvatanje da se nešto
5
