СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ
МУЛТИМЕДИЈАЛНИХСИСТЕМА
ПРЕЛАЗАК СА АНАЛОГНЕ НА
ДИГИТАЛНУ AV
ТЕХНОЛОГИЈУ
Професор: Студенти:
Велимир Дедић
Александар Јоксић 54/2005
Марко Милевић 65/2005
Дарко Василић 90/2005
Садржај
Аналогне технологије
-
Звук
Прва снимања звука, фонографи и грамофони................................3
Магнетне траке....................................................................................6
-
Видео
Стандарди и функционисање (PAL, SECAM и NTSC)…................9
Магнетне траке...................................................................................11
Дигиталне технологије
-
Звук
Дигитализација звука........................................................................12
Формати..............................................................................................14
-
Видео
Дигитализација видеа.......................................................................15
Формати.............................................................................................16
Скорија будуцност............................................................................18
Закључак............................................................................................18
ЛИТЕРАТУРА.... ..............................................................................19
Сл.1. Едисонов фонограф
Први уређај који је поцео масовно да се користи био је грамофон, који је превазишао
главну немогућност фонографовог цилиндра. За разлику од фонографа грамофон је
користио равну површину (плочу) за урезивање тонског записа. Док је код фонографа
иглица вибрирала вертикално (у зависности од дубине бразде), код плоче је дубина
била константна, а тон је записиван хоризонтално (хоризонтално вибрирање иглице).
Такав систем омогућавао је масовну производњу без значајнијих губитака у
квалитету. Прве плоче коришћене на механичким грамофонима радиле су на 78
обртаја у минути, док је касније постављен други стандард на 45 (Single), 33 1/3 (Long
Play) и 16 2/3 (Extended Play) обртаја у минути који користе електрични грамофони.
Материјал од кога се израђују плоче за ел. грамофон као и старе на 78 обртаја је
ПВЦ, док су се остале старе правиле од јачих материјала па су се теже гребале, али су
лакше
пуцале.
Сл. 2 – 200 пута зумиранаплоча на
33/13 обртаја
Грамофон (ел.) је, генерално гледано, први уређај који је могао скоро свако да има, а
не само богаташи и племићи какав је био случај са предходнима. Као такав доста је
потпомогао развоју музике. Многи извођачи су могли сада да масовно издају своје
плоче и на тај начин да буду слушанији и притом зараде. Наравно, грамофон поред
тога има и пуно својих мана. Плоче су јако скупе и сам процес нарезивања плоча је
јако компликован. Није постојала могућност посебног снимања сваког инструмента,
као и накнадна обрада снимљеног материјала. Снимање, миксовање и мастеринг су се
радили у «реалном времену», што је подразумевало да су сви музичари свирали
истовремено тако да притом ни један од њих није смео да направи фалш. Ефекти су се
такође радили у току извођења, а да се притом и ту не направи грешка. То је, дакле,
подразумевало да ни један појединац од огромног броја људи који су радили
истовремено не сме да направи ни најмању грешку.
С друге стране, плоче су јако осетљиве и лако се оштећују, довољно је да дође до
најмање огреботине или да падне неколико трунчица прашине на плоцу и грамофон би
већ репродуковао карактеристицно лупање и пуцкетање. Одржавање плоча је јако
напорно и скупо. Потребно је имати специјалан прибор, као и течности за чишћење,
које углавном користе људи који се баве тиме. О неким већим огреботинама и
отпорности плоча на температуру не треба уопште ни говорити. Такође је и
дијамантска иглица потрошни материјал, која би се временом трошила и морала би да
се замени новом, или чак да се замени комплетна магнетна глава.
Грамофонска магнетна глава се састоји од иглице са дијамантским врхом и калема.
Један калем који се налази на самој иглици који покретан, док је други фиксиран и
налази се на малом растојању око покретног калема. Покретање иглице производи
малу струју која се касније појачава и преноси на звучнике.
Постоје различите главе за различите типове плоча у зависности од брзине окретања,
броја канала или типа саме плоче. Нпр. старе плоче на 78 обртаја користе другачију
иглицу од оне које данас имамо. Поред стандардних моно и стерео глава постоје и
вишеканалне главе, као што је на пример квадрофонична.
Први уређај који је користио магнетну траку развијен је у Немачкој. Користио је траку
ширине 3 mm која се кретала великом брзином. Брзина протицања траке је била око 90
m у mинути, што би значило да је за четвороасовни снимак било потребно близу 3 Km
траке!
Такав систем уопште није био практичан с обзиром да је котур тежио близу 25 Kg!
Сл. 4 - Котур са mагнетноm тракоm
коришцен 50-тих и 60-тих година
Изузетну важност имало је “померање“ фрекфентог спектра са његовог реалног
положаја на положај између 50 и 150 KHz (познатије као AC biasing). Високе
фрекфенције су далеко стабилије за чување материјала на траци од нижих. С обзиром
да трака није у mогуцности да добро очува сигнал са већим амплитудама (какав имају
ниже фрекфенције), било је неопходно да се читав спектар помери како би дошло до
бољег очувања звука.
Развој се касније сели у Америку и Holywood. Таmо је ова технологија развијана пре
свега из комерцијалних разлога. Наиме, радио је до тада функционисао на уживо
програму, који су неки уредници хтели по свеку цену да замене студијским, јер је
једноставнији и јефтинији. Заправо овакав начин би омогућио вишеструко емитовање
истог снимка који би приближно звучао као уживо емитован, док се временоm на
квалитету не би много изгубило. Ово је била велика револуција у односу на
граmофонске плоче које су брзо губиле на квалитету. Фирма која је највише улагала у
развој магнетофона била је Crisby, са којом је сарађивао, вероватно и најзаслужнији за
развој овог система, инжењер Mullin. Са уложених 50 000 долара фирма Ampex и
Mullin су развили магнетофоне са изузетним звуком за то време, да би касније развили
