Проблеми светског монетарног и финансијског система
Сажетак
ПРЕДМЕТ
: Монетарни и финансијски систем, предмет овог дипломског рада, је
скуп принципа, прописа, правила и институција којима се регулишу финансијски послови
између држава - чланица и потенцијалних чланиица ЕУ. Централна тема овог рада су
међународне финансијске институције и финансијски систем, како функционишу и какви
проблеми постоје у њиховом раду. У дипломском раду је објашњено који су услови
неопходни за стварање стабилног међународног финансијског система, описани су
послови на домаћем и међународном тржишту, ризици који се јављају у тим областима
као и неке специфичности тог система у савременим условима.
ЦИЉ
: Дипломски рад има за циљ да укаже на то да је стабилан финансијски
систем веома важан за процес глобализације, и то, пре свега, због укључивања домаће
економије у светске економске токове.
Проблеми светског монетарног и финансијског система
Увод
Од почетка светске економске кризе 2008. године десили су се разни потреси
банкарских система широм света, пре свега, у Америци одакле ова криза и води порекло.
Као основни узрок кризе наводе се дерегулација финансијског система и на тој основи
изграђена пословна култура необузданих и неодговорних финансијских шпекулација.
Може се рећи да је кривица за кризу лоцирана у финансијском систему. Тада су се
појавиле многе банке које су се нашле у проблемима, пре свега због огромних губитака
које су претрпеле због немогућности да наплате кредите. Због тога су све почеле да траже
помоћ од својих држава.
Циљ овог рада
је да покаже у ком стању је финансијски сектор
света четири године након избијања кризе, с обзиром да банке представљају веома важне
финансијске институције које примају депозите од оних који штеде и дају позајмице
онима којима недостаје новац за обављање одређеног посла. Економија којој недостају
институције да ефикасно каналишу средства од штедње ка инвестицијама ће врло лоше
функционисати.
Предмет овог рада
је
међународни финансијски систем, проблеми у
његовом функционисању и мере које треба предузети да се они ублаже или елиминишу.
Међународни монетарни фонд (ММФ) је институција без које би данашња
економија изгледала незамисливо. ММФ постоји да предвиди и реши све проблеме и
потешкоће на којем међународни монетарни систем наилази. Сукобљавања у
финансијском погледу између земаља никада нису ништа добро донела. Због тога су се
договори, сарадња, консултације и компромиси унутар једне организације показали као
добро решење у савладавању свих финансијских потешкоћа. Дакле, за ММФ се може рећи
да је најважнија и највећа међународна монетарна институција и треба јој придавати
највећи значај. Могло би се рећи да чланство неке земље у ММФ-у значи да ће та земља
помагати другим чланицама, али и да ће њој бити пружена помоћ у случају неких њених
унутрашњих или спољних финансијских потешкоћа.
Свака земља учествује у одлучивању са онолико гласова колико је средстава
депоновала у Фонду, тако да је одлучивање пропорционално депонованим средствима.
Највећи депоненти су Сједињене Америчке Државе. Међутим, битно је напоменути да
ставови земаља у развоју чијих гласова има процентуално мање, нису маргинализовани
јер се многе значајне одлуке у Фонду доносе квалификованом већином од 70% или 85%,
па ако делују јединствено могу да утичу на одлуке. Развијене светске земље а посебно
САД, ако имају у интересу доношење неке одлуке која би њима одговарала, могу лако да
приволе још неке земље (ЗУР) чији су им гласови неопходни да би изгласали такву
одлуку. Иако овакво мишљење није могуће доказати, сигурно је да снага земаља заснована
на економској моћи често надјачава снагу аргумената слабије развијених земаља, односно
бројнијих земаља - чланица.
Проблеми светског монетарног и финансијског система
Оно што се не може оспорити ММФ-у је његова заслуга за успостављање и
одржавање монетарне стабилности у свету.
Међународне финансијске институције се оснивају међудржавним уговором или
споразумом већег или мањег броја суверених земаља у циљу решавања развојних,
стабилизационих, финансијских, монетарних и других сличних проблема земаља-чланица.
Настанак ових институција започиње за време и непосредно после Другог светског
рата, са циљем елиминисања постојећих конфликата између појединих групација земаља,
као и са циљем изградње једног ефективног система међународних права и дужности, пре
свега у области економије. Ово је због тога што су управо економске кризе у прошлости
често доводиле до локалне и међународне политичке нестабилности, па и ратова. Велика
економска криза у предратној Немачкој имала је за последицу настанак и успон фашизма,
а дубока депресија америчке и целокупне европске привреде крајем деведесетих и током
тридесетих година двадесетог века, довела је до велике незапослености и социјалне
несигурности која је претила да уруши комплетну светску економију. Зато се јавила
потреба за стварањем међународних институција како би различите земље могле преко
њих међусобно да сарађују у разним областима и помажу једна другој. Такође, њихова
сврха је била и ублажаваје тензија између појединих замеља како би се обезбедио мир у
свету. Сматрало се да се то најбоље може постићи кроз економски просперитет свих или
велике већине земаља, а међународне финансијске институције су требале да имају
значајну улогу у остваривању таквог просперитета.
Рад се састоји од три целине. У првом делу рада
дат је осврт на финансијски и
монетарни систем и његове основне карактеристике. Такође, овај део рада говори и о
основним деловима финансијског система и факторима који утичу на његову развијеност.
Други део рада
бави се Међународним Монетарним Фондом и Светском банком,
њиховом организацијом и функционисањем као и институцијама које припадају том
сектору.
У трећем делу
су објашњени проблеми у њиховом функционисању.
Проблеми светског монетарног и финансијског система
развијености финансијског тржишта, које омогућава брзе операције и добре информације,
али исто тако и добру економску политику, која ће отерати све сумње страних
инвеститора. У недостатку добре економске политике, каматне стопе (доходак који се
исплаћује страном капиталу) морају бити високе, што може успорити привредни раст.
Економско национално решење представља, обуздавање инфлације, буџетског дефицита и
привлачење страног капитала с малом каматном стопом. Изван овакве политичке опције,
маневарски простор влада држава, остаје веома ограничен.
Стварање простора за фиксне паритете, предвиђено је Римским уговором, али су
тек 1972.године, после пада бретонвудског система европске земље (Немачка, Белгија,
Данска, Француска и Холандија) успоставиле монетарну сарадњу и смањиле простор за
флуктуацију својих девизних курсева, без обавезне интервенције централних банака.
Овакав простор убрзо показује ограниченост и уместо њега 1979.године, успостављен је
Европски монетарни систем (ЕМС). Одговор на недостатке ЕМС-а представља Европска и
Монетарна унија (ЕМУ – 80-их година XX века), која треба да омогући увођење
јединствене валуте, оснивање централне европске банке и вођење јединствене монетарне
политике на основу усаглашене економске политике држава чланица. Свака држава
чланица ЕМУ напушта свој монетарни суверенитет у корист ,,заједничког суверенитета“.
Јединствена валута, међутим, није без ризика. Јаз међу економским ситуацијама
различитих држава чланица, представљаће и убудуће опасност по јединствену валуту.
Укидањем националног девизног курса и ограничења наметнутих буџетском политиком
ЕМУ, забрањује земљама погођеним економском кризом да спроводе политику
обнављања привреде помоћу извоза (девалвација девизног курса) или јавних расхода.
Само сеоба радника, флексибилност плата и цена или политика буџетског трансфера међу
државама, могу омогућити држави да изађе из рецесије, али постоји и мала могућност да
се једна европска држава нађе у кризи, а да нису погођени њени партнери, с обзиром да је
трговинска међузависност веома јака (што ће се показати као реална могућност и опасност
за 17 држава еурозоне, у току највеће економске кризе која је захватила глобалну
економију 2008.године – која је стабилизована у току 2009.године – али 2010.године и
даље траје у глобалним размерама, са тенденцијом могућег новог економског шока у
2011-2012. години).
2
То се, нажалост, и обистинило.
Евро постаје заједничка валута ЕМУ од 1.Јануара 1999.године. Уочи нестанка,
националне валуте привремено опстају и везане су међусобно за евро (дефинитивним
курсом конверзације). 1.Јануара 2002.године, банкноте и кован новац у еврима су пуштени
у промет, док су националне валуте још биле у оптицају (повучене из оптицаја 17.
фебруара 2002. године). Евро зона (са 17 држава од 27 држава чланица ЕУ), располаже
БДП-ом који се може упоредити с БДП-ом САД (при чему су резерве и улога ЕУ у
међународној трговини веће, тако да би евро могао да угрози доминацију долара на
међународном тришту). Евро је приликом пуштања у оптицај имао паритет према долару
2
http://borefor.wordpress.com/tag/medunarodni-monetarni-sistem-mms/
