Tema:
Procesori
Sadržaj
•
Uvod
•
Istorija procesora
•
Delovi procesora
•
Princip rada
•
Performanse procesora
•
Kako radi CPU?
•
Hlađenje procesora
•
Montiranje hladnjaka na Centralni procesor
•
Aritmetičko logička jedinica
•
Upravljačka jedinica
•
Proizvođači procesora
•
Tipovi procesora
•
64-bitni procesori
•
Generacije Intel Dual-Core procesora
•
Zaključak
•
Literatura
Uvod
Procesor je osnovna komponenta PC-a. Ova vitalna komponenta je na
direktan ili indirektan načino dgovorna za svaku pojedinačnu radnju koju PC
obavlja. Ona određuje koji operativni sistem će PC koristiti, koji softver PC
može izvršavati, koliko je sistem stabilan, kao i opšte karakteristike sistema.
Procesor je lociran na matičnoj ploči. On kontinuirano prima
instrukcije koje treba izvršiti.Instrukcija definiše obradu podataka.
Sama obrada uglavnom podrazumijeva kalkulacije iprenos podataka:
Znači
procesor je izvršna jedinica koja prima i izvršava instrukcije
pročitane iz odgovarajuće memorije. Kada se kaže samo „procesor“ najčešće
se misli na centralni procesor (engl. central processing unit — CPU, centralna
procesorska jedinica), ali postoje i procesori specijalnih namena kao što su
procesori signala, razni grafički procesori, itd. Procesor je elektronska
komponenta napravljena od minijaturnih tranzistora na jednom čipu. Srce
svakog računara je centralni procesor - CPU. Sam po sebi procesor ne čini
računar, ali je jedan od najvažnijih delova svakog računara.
Procesor prima najmanje dva tipa podataka:
Instrukcije
, koje definišu koju obradu treba izvršiti,i
Podatke
, koje treba obraditi u skladu sa instrukcijom.
Instrukcije su zapravo programski kod. Ovo uključuje zahtjeve koje stalno
zadajemo PC-u preko miša i tastature:zahtev za štampanje, snimanje,
otvaranje datoteke itd. Podaci su tipično korisnički podaci. Npr, zamislimo
dokument koji unosimo pomoću Word-a: sam dokument koji može
uključiti određene tekstualne podatke slike i sl. predstavlja korisničke podatke.
Ali, klikom na ikonu "Print" šaljemo programski kod (instrukciju).
2
tranzistora nego 8086), ugradnja 8087 je mnogim vlasnicima PC-ja približila
primene koje zahtevaju dosta računanja kao što su računarska grafika i
kompjutersko projektovanje.
Do sada smo govorili isključivo o Intelovim mikroprocesorima i njihovim
neposrednim parnjacima kao što je Z-80. Na tržištu, međutim, paralelno
egzistira još nekoliko porodica mikroprocesora među kojima je najvažnija
Motorolina. Motorola je počela sa osmobitnim mikroprocesorima 6800, 6802,
6803, 6808 i 6809 koji su međusobno prilično slični ali je pravu popularnost
postigla tek dizajnirajući šesnaestobitni mikroprocesor MC68000.
Mikroprocesor MC68000 je, zahvaljujući modernoj arhitekturi, bogatom setu
instrukcija i slobodnom pristupu adresnoj mapi od programera dobio mnogo
laskavih ocena ali mu je hronično nedostajala podrška nekog giganta koji je
bar u izvesnoj meri ravan IBM-u - iako su oko MC68000 dizajnirani mnogi
uspešni računari kao što su Apple Macintosh, Atari ST i Commodore Amiga, do
danas se nije afirmisao standardni operativni sistem za računara zasnovane na
Motorolinim mikroprocesorima. Nedostatak standardnog operativnog sistema
znači da za svaki računar treba posebno pripremati kompletnu softversku
biblioteku što teško može da bude osnova većeg uspeha.
Prvi procesori su bili mehanički i praktično nisu bili poseban deo računara
(npr. kakve je projektovao Čarls Bebidž (eng. Charles Babbage)). Zatim su bili
elektromehanički (relejni) procesori, pa na bazi elektronskih vakuumskih cevi
koji su bili su velikih dimenzija. Do značajnog smanjenja dimenzija i povećanja
performansi došlo je upotrebom tranzistora (miniprocesori) i u drugoj polovini
20. veka, integralnih kola (mikroprocesori).
4
