AKADEMIJA STRUKOVNIH STUDIJA ŠUMADIJA
ODSEK ARANĐELOVAC
Tema:
Psihologija čula i percepcije
Mentor Student
Nela Stojiljković
Vojin Miljuš
br. indeksa IT-28/2022
Aranđelovac, 2022. godine
4
Tokom svake prezentacije, posmatrač mora videte da li je stimulus primećen ili ne.
Tek onda postaje moguće da se dobije diskretna, ali ne i kontinuirana frekvenciska
distribucija, gde svaka tačka reprezentuje da li je stimulus primećen ili ne. Ove
frekvencije moraju onda biti transformirane u verovatnoće. Tek je onda na bazi tih
verovatnoća se može vrednost praga biti pretpostavljena. Verovatnoća izračunata za
svaki stimulus se može zapisati u funkciju gde je na Y osi procentaža odgovora za da,
a na X osi amplituda stimulusa, oba sa rastućim vrednostima. Funkcija koja se
povezuje sa verovatnoćom detektovanja magnitude fizičkog kontinuuma i zove se
psihometrijska funkcija. Uglavnom daje oblik bojeve glave i pomalo na slovo S, a
prag je definisan kao tačka odgovorajuće sposobnosti primećivanja stimulusa a 50%
vremena,. Ova valuta, 50% reprezentuje tačku gde posmatrač može da detektuje
stimulusa na nivou veći nego što bi sprovodili odgovore napraljene nasumično u
procedure sa samo dva odgovora, da i ne.
2.2 Teorija detektovanja signala
Čak i posle silnog truda da se odredi sposobnost detektovanja stimulusa a sa
konstantnom metodom, veliki problem može da se pojavi. Pretpostavljen kapacitet
može da zavisi ne same od osetljivosti posmatrača, ali takođe i na način kako
posmatrač donosi odluke. Dok jedan posmatrač bi možda sačekao pre nego što
donese odluku da je dobio stimulus, dok neki drugi posmatrač bi nasuprot sumnje
rekao da oseća.
Postoji metod razvijen u 1940-tima, da se vidi osetljivost posmatrača da detektuje
stimulus, dok popravlja problem asociran sa donošenjem odluke. Tako je nastala
teorija detektovanja signala(SDT), koja koristi dva parametra da opiše performansu,
jedan koj opisuje senzitivni nivo, dok je drugi da se opiše način kako posmatrač
donosi odluku.
5
2.2.1 Osnovni koncepti SDT
Da bi se razmeo SDT, moramo prvo znati dva fundamentalna koncepta: signal i
zvuk. Signal(S) i zvuk(N) su delovi bilo koje senzorne poruke. Podsticaj koji neko
pokusava da detektuje zove se signal i ima jasne i stabilne karakteristike. Zvuk je teži
za definisati kao nasumičnu varijablu koja se konstantno menja. Ta varijabla ima
drugačije vrednosti koje su uglavnom pretpostavljene da su normalno distribuisane.
Zvuk je pozadina od koje se signal koj se treba detektovati, dodaje. Ovaj zvuk
uključuje spoljašnju aktivnost(kontrolisanu od strane eksperimentera) i unutrašnju
psihološku aktivnost(generisanu od strane nervnog sistema).
U tipičnom SDT zadatku posmatrač mora da izabere šta je bilo predstavljeno, samo
zvuk ili zvuk sa dodatkom signala? Za datu količinu zvuka, to više signal generiše
unutrašnju aktivnost. Ta dva koncepta, zvuk i zvuk sa signalom su generalno
prezentovani sa normalnim(zvono) frekvenciskim distribucijama. Posmatrač
subjektovan na zadatak detektovanje signala bi trebalo da napravi kriterijum za
odlučivanje. Taj kriterijum se meri sa slovom beta. Pravljenje kriterijuma će da
stvara četiri tipična slučaja. Od tih četiri dva su povezana sa prisustvom signala, dok
druga dva za njegov nedostatak. Kada je signal prisutan i posmatrač kaže da ga je
primetio, to je slučaj uspešnog pogađaja koji se naziva pogodak. Drugi kada
posmatrač ne primeti prisustvo signala koji se naziva omašaj. Kada posmatrač kaže
da je primetio signal koga nije bilo koji se naziva lažna
uzbuna. Poslednji slučaj kada
nije bilo signala i posmatrač nije ništa rekao koji se naziva ispravno
odbijanje. Neki
ljudi odluče da imaju nivo sigurnosti pre nego što prijave da su primetili prisustvo
signala i oni se nazivaju konzervativni posmatrači, suprotno od
lax
posmatrača. Dva
posmatrača mogu imati slične osetljivosti, ali drugačiji plan odlučivanja.
