ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
НОВИ САД
ЗОРАНА ЂИНЂИЋА 2
СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПОЛИТИЧКЕ ГЕОГРАФИЈЕ
ТЕМА: ПУТИНОВА РУСИЈА
МЕНТОР: СТУДЕНТ:
XXXXXXXXXX XXXXXXX XXXXX XXXXXXXX
Јануар, 2009. година
САДРЖАЈ
Увод...................................................................................................... 3
1. Живот Владимира Путина и године у обавештајној служби........ 4
1.1 Године у КГБ – у ……………………………………. ..5
2. Владимир Путин и Борис Јељцин………………………………… 7
2.1 Прве несугласице Јељцина и Путина………………... 8
2.2 Коначни раскид……………………………………….. 9
3. Смена Елита…………………………………………………………12
3.1 Избори за државну думу………………………………13
4. Русија и тероризам………………………………………………….15
4.1 Антитерористичка офанзива руских власти………... 17
5. Правци унутрашње политике…………………………………….. 18
5.1 Власт и олигарси 2004 – 2005. године……………… 18
Закључак................................................................................................ 21
Литература............................................................................................ 22
2
1. ЖИВОТ ВЛАДИМИРА ПУТИНА И ГОДИНЕ У
ОБАВЕШТАЈНОЈ СЛУЖБИ
Владимир Владимирович Путин рођен је 7. октобра 1952. године у
Лењинграду у радничкој породици. Био је трећи син оца Владимира,
бравара у Фабрици вагона, и мајке Марије Ивановне,прво раднице у
фабрици а потом домара у згради у којој је живела.Владимир
Спиридонович, отац Владимира Путина био је добровољац Црвене армије,
рањен у време немачке офанзиве, једва преживео, потом, као што је
наведено, радник фабрике . Био је веома строг човек, деловао је љутито, код
куће је био озбиљан, сугестиван. Како је Путин једном приликом рекао, у
детињству отац није пуно марио за њега, али су му интереси породице били
највиша ствар. Марија, Путинова мајка, била је веома нежна, доброћудна,
не нарочито образована жена која је увек бринула о малом Волођи, како су
Владимира Путина у детињству називали, да је увек сит и нахрањен. Путин
је од малих ногу показивао велики потенцијал у основној школи коју је
похађао у родном граду. Своју нарав и усмереност је, како се наводи у
биографији, нагло променио након шестог разреда постављајући себи циљ.
Знао је да у животу мора да се труди да би нешто постигао. Није му било
тешко да добија највише оцене. И тада је најзад поносно примљен у
пионире у Саблину, преко којих је добио могућност да оде у посету
Лењиновој кући.
Путин каже: „Од детињства сам тежио да будем независан и
неформалан лидер. Школа се налазила поред дворишта, које је било
поуздана позадинска заштита и то ми је помагало..Нисам се трудио да
командујем. Било ми је важније да сачувам независност. А ако бисмо то
поредили са животом одраслих, улога коју сам тада играо личила је на
улогу судске власти, а не извршне. После је постало јасно да дворишна
искуства нису довољна – и почео сам да се бавим спортом”. Руски лидер је
тада сву своју снагу и амбиције упро у спорт, у ком је остао целог живота, а
неким врстама спорта и дан – данас влада. После бављења боксом, са којим
је прекинуо након што му је сломљен нос, прешао је на самбу (самоодбрана
без оружја). Управо тај спорт је имао велики утицај на њега, јер је, како
каже, улица била неизвесно и опасно игралиште. Затим је прешао на џудо
који је сам сматрао филозофијом. То је поштовање старијих, поштовање
противника, ту нема слабих. У џудоу све, почев од ритуала па све до неких
ситница на крају, у себи има васпитни моменат. Хваљен да поседује велики
интелект и филозофију живота и мудрост у себи девети разред похађао је,
не дајући толико снаге и ума на друштвене науке већ тренинзима у свом
спортском клубу. Ипак, остао је запажен на часовиома историје и немачког,
а дуго је памтио свог професора књижевности, Виктора Њекрасова.
Размишљајући о својој будућности Путин је донео одлуку,
разматрајући способности које поседује, под утицајем разних књига и
4
филмова о војсци да ће његова будућа професија бити – обавештајац. Одмах
после те одлуке, коју је донео сам, отишао је у хол Управе КГБ – а и
распитао се шта му треба да постане члан, на шта му је дат одговор да ту
нема примања на самоиницијативу, али би за почетак било добро да заврши
неки факултет који ће га вући у том смеру, а то је правни. Тада се, уз тешко
противљење строгог оца, Путин одлучује да упише Правни Факултет и
поред 40 кандидата бива примљен. Стипендија му није била довољна за
живот, али је живео код родитеља и прве две године радио на градилишту у
Коми. Са 20 година је постао мајсор самбе, а мало после тога и џудоа. Тада
је добио прилику да учествује на озбиљним такмичењима. Након неколико
успеха, али и мало падова , постао је шампион Лењинграда. Иако га је пут
даље водио у професионализам, Путин је већ имао другу професију.
Марљиво студирајући правни факултет, Владимир Путин наставио
је да размишља о раду у обавештајној служби. За то је знало само неколико
његових другова, углавном из спортске секције. Након завршетка четврте
године факултета неки човек је ступио у контакт са њим и понудио му да се
састану. Тај човек није рекао ко је, али је В. Путин одмах схватио о чему се
ради. Добио је понуду да после завршетка Лењинског државног
универзитета ради у органима КГБ – а и он је ту понуду са радошћу и
задовољством прихватио, а свом саговорнику ипак није рекао да о томе
сања још из времена када је ишао у школу.
1.1 ГОДИНЕ У КГБ – У
Владимир Путин радио је у КГБ - у у обавештајној служби више
од 15 година, а и скоро трећина тог времена утрошена је на обуку за нову
професију. Пошто је завршио факултет, почео је да ради у згради КГБ – а
на Литејном булевару са чином поручника. У почетку, неколико месеци,
радио је у секретаријату управе, спајао предмете, обављао
административне послове. После пола године прешао је у одељење
контраобавештајне службе. Задетке које је добијао били су
најједноставнији, прећење реда на великим спортским такмичењима,
црквеним свечаностима, и акцијама, где су могли да присуствују страни
новинари или представници дипломатског кора.
Школа у којој је В. Путин шест месеци учио оперативни рад била
је 401. школа КГБ – а која се налазила у добро очуваној шестоспратној
згради на Охти. Млади сарадници су ту били обучавани методама спољног
посматрања. Као предавачи појављивали су се најискуснији активни
оперативци – практичари. После завршетка те школе Путин је још 5
месеци радио у одељењу контраобавештајне службе, али је после ипак
пребачен у одељење обавештајне службе, што је он тако јако желео.
Специјална школа за припрему припадника обавештајне службе налазила
се на крају Москве и В.Путин је живео у интернату у двокреветној соби.
Тамо је проучавао методе контраобавештајне службе, јер је наравно било
битно научити како ће се против њега радити, затим скакао са
5
2. ВЛАДИМИР ПУТИН И БОРИС ЈЕЉЦИН
В. Путин није дошао на власт после револуције , војне завере или
преврата, нити после отворене и дуготрајне политичке борбе, како се то
дешава приликом појаве нових председника у САД или у Француској.
Ступио је на поприште јавне политике тек пошто га је Борис Јељцин
поставио за новог председника руске владе и прогласио за свој наследника
на месту председника државе.
Путин у то време није био јавни политичар, није ни помишљао на
место премијера , а још мање на место председника државе. Чак и да је
тада имао озбиљне политичке амбиције, он није имао никакве шансе да
победи на изборима на националном нивоу и требало је да почне од нижих
степеника. Избор Путина био је могућ тек када је Б. Јељцин , који се нашао
у критичној ситуацији, поставио управо њега за шефа државе, и дао му
посебна овлашћења. Путин је испунио обавезе које су му дате у највећој
мери , успешно и ефикасно, што га је врло брзо учинило најпопуларнијем
политичаре Русије. Августа 1999. године Владимир Путин није имао
ништа против предлога Б. Јељцина да он постане његов наследник, али га
није ни нарочито озбиљно схватио. Следећи избори за председника Руске
Федерације требало је да се одрже тек јуна 2000. године. Када је Путинова
сагласност уз велики труд одбијена, лидери су одредили узајамне услове и
обавезе један према другоме и према онима који су чинили главни део
Јељциновог окружења, као и судбину свих водећих људи у руској власти.
То што је Борис Јељцин добровољно предао наследнику не само огромна
овлашћена и скоро необухватну власт, већ и огромну имовину, а такође и
руководства и особље свих основних институција у држави, не може се
назвати договором. То је био важан државни споразум који је захтевао
преговоре. Несумњива је и значајна улога Патријарха у споразуму Јељцина
и Путина. Сви људи који су блиски Јељцину признавали су да је Алексиј II
једини човек у земљи пред чијим моралним ауторитетом је Јељцин био
спреман да сагне главу. Са истим таквим поштовањем односио се према
Алексеју II и Владимир Путин, који за разлику од првог председника
Русије, јесте верник. Познато је да је, после предаје овлашћења, Јељцина
благословио Патријарх Алексиј II. Касније, већ после инаугурације маја
2000. године у Благовешћенској цркви у Кремљу, Алексиј II благословио је
председника Владимира Путина.
Шта је могло да уђе у споразум Јељцина и Путина, који је коначно
склопљен на њиховом сусрету и разговору 29. децембра 1999. године, када
су договорени сат и дан предаје власти? То може да се закључи према
даљим догађајима и одлукама В. Путина. Нема сумње да је према првој
тачки тог споразума Борис Јељцин добио пуни имунитет од свих врста
судских истрага. Договорени су и материјални услови живота првог
председника Русије, састав његовог обезбеђења, службе протокола, прес
службе. Друга тачка споразумс био је останак на дужности свих главних
7
