Uvod
Racio analiza predstavlja središnji deo finansijske analize u čijoj osnovi se nalazi
ispitivanje odnosa između logički povezanih delova ginansijskih izveštaja, a sve sa
ciljem da se istaknu i objasne ključne relacije od kojih zavisi ocena i projekcija
finansijskog položaja i zarađivačke sposobnosti preduzeća koje je predmet analize.
Zbog suštinskih razloga obračun karakterističnih racia ne sme se ni u kom sličaju
poistovetiti sa racio analizom koja povrh toga obuhvata interpretaciju dobijenih
vrednosti (obično u formi stope ili koeficijenta) koja je sračunata na tumačenje sta
dobijene vrednosti pokazuju, koja im je informaciona vrednost i za šta ih i kako treba
upotrebiti. Respektujući kriterijum informacionih ciljeva treba razlikovati sledeće
osnovne vrste racio analize finansijskih izveštaja, i to:
1. racio analizu likvidnosti
2. racio analizu solventnosti
3. racio analizu efikasnosti upravljanja imovinom i izvorima i
4. racio analizu profitabilnosti
Pošto je bilans stanja uglavnom osnova za sprovođenje prve dve vrste racio
analize njih još zajedničkim imenom nazivamo racio analizom stanja, dok su osnova
za sprovođenje poslednje dve vrste racio analize podjednako bilans stanja i bilans
uspeha, pa ih zato jednim imenom nazivamo racio analizom ostvarenja ili
perfomansi preduzeća.
1. Racio analiza likvidnosti
Likvidnost preduzeća danas se najčešće definiše kao sposobnost
bezuslovnog izmirivanja obaveza u svakom trenutku njihovog dospeća. U stručnoj
literaturi, analiza likvidnosti preduzeća uobičajeno se poistovećuje sa analizom
kratkoročne finansijske sigurnosti, što će biti i naš pristup prilikom objašnjenja ovog
fenomena
Kako je u osnovi analize likvidnosti preduzeća u stvari analiza njegove
kratkoročne finansijske sigurnosti i kako se u ekonomiji pod pojmom „kratak rok“
podrazumeva period od godine dana, to i ovoj analizi možemo potpuno da
zanemarimo stalni imovinu i da našu pažnju usmerimo prema obrtnoj ili likvidnoj
imovini. Međutim, ukoliko se još jedanput prisetimo same definicije likvidnosti, lako
možemo zaključiti da respektovanje obrtne (likvidne) imovine nije dovoljno za ocenu
likvidosti preduzeća. Pored toga, neophodno je obrtnu imovinu dovedemo u vezu sa
obavezama preduzeća, i to opet ne sa bilo kojim obavezama, nego sa onim
kratkoročnim, budući da je prilokom analize likvidnosti poenta na sagledavanju
kratkoročnog rizika ulaganja u jedno preduzeće.
Kao posledica dovođenja u vezu bilansne vrednosti obrtne imovine ili/i njenih
određenih delova sa jedne i kratkoročnih obaveza, sa druge strane, nastala je
takozvana statička analiza likvidnosti koja se uglavnom sprovodi preko dva racia čiji
su obrasci i postupak obračuna dati u nastavki
1
Racio tekuće
(opšte) likvidnosti
=
Obrtna imovina
=
zalihe + kratkoročna potraživanja i plasmani +
gotovina i gotovinski ekvivalenti
Kratkoročne obaveze
Kratkoročne obaveze
Racio redukovane
likvidnosti
=
Monetarna aktiva
=
kratkoročna potraživanja i plasmani +
gotovina i gotovinski ekvivalenti
Kratkoročne obaveze
Kratkoročne obaveze
Da bi slika o racio analizi likvidnosti i kasnije racio analizu solventnosti bila
jasnija daćemo bilans stanja i bilans uspeha jednog preduzeća.
Bilans stanja
AKTIVA
2008
2009
2010
PASIVA
2008
2009
2010
NEUPLAĆ. UPISAN KAPITAL
24.000
12.000
KAPITAL (I+II+III+IV+V+VI+VII)
267.000
414.000
464.000
STALNA IMOVINA (I+II+III+IV)
148.000
304.000
362.000 I Osnovni kapital
164.000
212.000
212.000
I Goodwil
0
0
0
1. Akcijski kapital-obične akcije
144.000
192.000
192.000
II Nemateijalna ulaganja
2.000
11.000
9.000
2. Akcijski kapital-pref. akcije
20.000
20.000
20.000
III Nekretnine, postrojenja, oprem
133.000
249.000
342.000 II Emisiona premija
31.000
75.000
48.000
IV Dugor. finan. plasmani
13.000
44.000
11.000
III Rezerve iz dobitka
11.000
16.000
33.000
OBRTNA IMOVINA (I+II+III)
293.000
273.000
360.000 IV Revalorizacione rezerve
21.000
33.200
64.700
I Zalihe
184.000
185.000
224.000 V Neraspoređen dobitak
40.000
77.800
124.300
1. Materijal
121.000
107.000
114.000 VI Gubitak
0
0
0
2. Nedovršena proizvodnja
6.000
9.000
18.000
VII Otkupljene sopstvene akcije
0
0
18.000
3. Gotovi proizvodi
40.000
47.000
63.000
DUGOROCNA REZERVISANJA
35.000
40.000
44.000
4. Roba
16.000
15.000
21.000
OBAVEZE (I+II)
151.000
154.000
222.000
5. Dati avansi
1.000
7.000
8.000
Dugoročne obaveze
14.000
37.000
64.000
II Kratkoroč. potraž. Iplasman
85.000
67.000
121.000 1. Konvertibilne dug. obaveze
2.000
10.000
10.000
1. kratkoročna poslovna potraživanja
44.000
42.000
85.000
2. Obaveze po dugoročnim
hartijama od vrednosti
0
0
0
2. Kratkotoč. finan. plasmani
41.000
25.000
36.000
3. Dugoročni krediti
11.000
20.000
45.000
III Got. ekvikvalenti, gotovina
24.000
21.000
15.000
4. Ostale dugoročne obaveze
1.000
7.000
9.000
1. Gotovinski ekvikvalenti
0
0
0
III Kratkoročne obaveze
137.000
117.000
158.000
2. Gotovina
24.000
21.000
15.000
1. Obaveze po kratkoročnim
hartijama od vrednosti
10.000
14.000
15.000
A. V. R.
15.000
17.000
8.000
2. Kratkoročni krediti
30.000
19.000
54.000
POSLOVNA IMOVINA
456.000
618.000
742.000 3. Primljeni avansi
6.000
3.000
2.000
GUB. IZNAD VISINE KAPITALA
0
0
0
4. Obaveze prema dobavljačima
62.000
38.000
58.000
5. Ostale kratkoročne obaveze
29.000
43.000
29.000
P. V. R.
3.000
10.000
12.000
UKUPNA AKTIVA
456.000
618.000
742.000
UKUPNA PASIVA
456.000
618.000
742.000
VANBILANSNA AKTIVA
VANBILANSNA PAZIVA
2
Naziv racia:
Orijentaciona
normala
Obračunate vrednosti racia
Prosek na nivou
grane
Predhodna
godina
Tekuća
godina
1. Racio opšte likvidnosti
2
2, 28
2, 16
1, 85
2. Racio redukovane
likvidnosti
1
0, 69
0, 8
0, 55
Nakon obracuna vrednosti za racio
opšte (tekuće) likvidnosti
,
(Current
ratio
)
možemo generalno konstatovati da je situacija u pogledu likvidnosti bilo kog
preduzeća utoliko bolja ukoliko dati preduzeće pri postojećim kratkoročnim
obavezama, raspolaže sa što je manje moguće primerenijim obimom obrtne imovine
i obrnuto, ukoliko, pri datoj obrtnoj imovini, ima što je moguće manje kratkoročnih
obaveza. U praksi, među analitičarima se smatra da je vrednost od dva orijentaciona
normala za tumačenje stanja likvidnosti preduzeća na bazi ovog racia. Ovakvo
stanovište posledica je uvažavanja dosta starog pravila finansiranja koje predstavlja
nasleđe iz američke bankarske prakse prema kome odnos između obrtne imovine i
kratkoročnih sredstava treba da bude 2:1. Iako su američke banke na početku 20.
veka dosta kruto insistirale napoštovanju ovog pravila prilikom ocene kreditne
sposobnosti svojih klijenata, danas se može reći da je ovo pravilo dosta relaksirano
timo što banke dozvoljavaju da odnos obrtne imovine i kratkoročnih obaveza može
biti i čak i ispod 2:1. Ovo zbog toga što se u praksi pokazalo da takve relacije ne
moraju biti znak pogoršane kreditne sposobnosti preduzeća, naročito ukoliko je
njegova profitabilnost na zavidnom nivou.
Polazeći od predhodnih napomena možemo konstatovati da su vrednosti
racia tekuće likvidnosti u našem preduzeću dosta visoke. One u obe godine koje
analiziramo prevazilaze orijentacionu normalu, što je još važnije zapaziti, prilično su
iznad prosečnih vrednosti ovog racia za privrednu granu kojoj pripada naše
preduzeće. U vezi sa ovakvim zapažanjima lako se može konstatovati da naše
preduzeće u pogledu likvidnosti stoji jako dobro uprkos neznatnom opadanju racia.
Međutim, u vezi sa izvođenjem jednog ovakvog dosta smelog zaključka treba biti
jako obazriv. Najpre, ostvarenja racia tekuće likvidnosti koja su iz godine u godine
iznad jedan govore u prilog dosta jake i stabilne finansijske strukture koju im ovo
preduzeće. Naime, respetkujući obrazac za obračun racia možemo lako konstatovati
da preduzeće u obe godine raspolaže sa neto obrtnim kapitalom (NOK) , tj. ono u
značajnom meri finansira obrtnu imovinu dugoročnim izvorima (tu, pre svega
mislimo na vlasnički kapital i dugoročne obaveze) , što govori u prilog dobre
usklađenosti imovine i načina njenog finansiranja čime se istovremeno obezbeđuju
dobre predpostavke da preduzeće u budućnosti zaista ostane likvidno.
Međutim, ono što nikako ne sme da nam promakne jeste da racio tekuće
likvidnoti nastaje kao posledica dovođenja u vezu, sa stanovištva samog pojma
likvidnosti, izrazito heterogene bilansne kategorije, obrtne imovine, sa jedne, i
kratkoročnih obaveza, sa druge strane, tako da se u stvarnosti može desiti da se
visoke vrednosti ovog racia duguju nagomilanim zalihama koje se teško prodaju ili/i
nagomilanim potraživanjima koje se odliku malim stepenom naplativosti. U takvoj
4
situaciji, uprkos visoke vrednosti racia, preduzeće može biti izazito nelikvidno.
Naravno važi i obrnuto. Slične opasnosti u pogledu tumačenja stanja likvidnosti na
bazi racia tekuće likvidnosti vrebaju i sa strane kratkoročnih obaveza. Drugim
rečima, položaj likvidnosti preduzeća neće neće biti isti ukoliko najveći deo obaveza
dospeva za 30, 60 ili 90 dana. Sumirajućo predhodno rečeno, možemo konstatovati
da položaj likvidnosti bilo kog preduzeća presudno ne zavisi samo od odnosa
izmeću koje dve bilansna pozicije. To, prevedeno na racio tekuće likvidnosti, znači
da likvidnost preduzeća suštinski zavisi od dinamike unutar obrtne imovine,
prvenstveno od brzine obrta zaliha i potraživanja u gotovini, sa jedne i dinamike
unutar kratkoročnih obaveza tj. rokova njihovog dospeća, sa druge strane. Otuda
priči o likvidnosti našeg preduzeća ovde ne može biti kraj, njen nastavak sledi nakon
analize efikasnosti upravljanja imovinom i kapitalom i završetak tek nakon analize
usklađenosti novčanih tokova.
Racio redukovane (monetarne) likvidnosti
(Quick ratio)
predstavlja dosta
strožiji test likvidnosti preduzeća. Ovo zbog toga što su iz njegove računice, tačnije
brojioca, isključenje zalihe koje uprkos relativno brzom obrtaju, predstavljaju, u celini
ili svojim dobrim delom, trajno ulaganje preduzeća koje je dosta slično ulaganju u
stalnu imovinu. Naime gotovo je nezamislivo kontinuirano poslovanje mnogih
proizvodnih preduzeća bez stalnog prisustva makar tzv. gvozdenog stanja zaliha
koje korespondira sa obimom poslovne aktivnosti, dok unutar njega fizičke jedinice
materijala, gotovih proizvoda, nedovršene proizvodnje ili/i robe stalno cirkulišu.
Ulaganje u ovaj deo zaliha u neku ruku predstavlja čak trajnije ulaganje od ulaganja
u otpisiva osnovna sredsta koja se oslobađaju kroz predpostavljeni intezitet trošenja
i perodično obračunate otpise (troškove amortizacije) koji se nadoknađuju iz tekućeg
prihoda. Zbog svih ovih činjenica bilansnoj poziciji zaliha nije bilo mesta u računici
racia redukovane likvidnosti.
Dovođenje u vezu monetarne aktive tj. kratkoročnih potraživanja, kratkoročnih
finansijskih plasmana i gotovine i gotovinskih ekvikvalenata, sa jedne i kratkoročnih
obaveza , sa druge strane, posledica je respektovanja pravila finansiranja koje ze
zove
acid test
ili „ljuti test“ likvidnosti koji se nalazi u pozadini ovog racia. Pomenuto
pravilo predstavlja zahtev da odnos u bilansu između monetarne aktive i
kratkoročnih obaveza bude barem 1:1 iz čega je proistekla orijentaciona normala od
jedan za tumačenje ovog racia. Slično tumačenju predhodnog racia, ukoliko se racia
redukovane likvidnosti kreću iznad jedan to govoti u prilog izrazito jake finansijske
strukture preduzeća koja se u ovoj situaciji očitava kroz nadprosečno visok NOK i
činjenicu da u toj situaciji preduzeće iz dugoročnih izvora finansira, pored celokupnih
zaliha i jedan deo potraživanja. Ukoliko su vrednosti racia redukovane likvidnosti
ispod jedan to govori o neuporedivoj lošijoj finansijskoj poziciji preduzeća. Međutim,
da li će takva pozicija i u kojoj meri ugroziti položaj likvidnosti zavisi prvenstveno o
od brzine obrta zaliha, brzine obrta potraživanja i spremnosti dobavljača i drugih
kratkoročnih poverilaca da tolerišu eventualna kašnjenja u izmirivanju obaveza
preduzeća.
Slična upozorenja koja smo istakli u vezi sa tumačenjem racia tekuće
likvidnosti mogla bi se uputiti i na ovom mestu, s tim da nam je u situaciji tumačenja
racia redukove likvidnosti problem zaliha već eliminisan. Naime kod racia
redukovane likvidnosti treba biti oprezan u smislu da njegove visoke vrednosti ne
moraju biti odraz zadovoljavajuće likvidnosti i obrnuto. Sada znamo da je to
posledica neuzimanja u obzir stepen i brzine naplativosti potraživanja i rokova
dospeća pojedinih kratkoročnih obaveza. Takođe, ovo upozorenje nas ponovo
navodi na važan zaključak da nikakav odnos između bilansnih pozicija nije presudna
5
Racio pokrića
=
Vlasnički kapital
=
Neto vrednost vlasničkog kapitala
stalne imovine
Stalna imovina
Stalna imovina
Racio pokrića
realne imovine
=
Dugoročni kapital
=
Neto vrednost vlasničkog kapitala +
Dugoročne obaveze + Dugoročna rezervisanja
Realna aktivna
Stalna imovina + Zalihe + AVR
Racio pokrića
zaliha NOK-om
=
NOK
=
(Dugoročni kapital - Stalna imovina)
Zalihe
Zalihe + AVR
Racio pokrića
obrtne imovine
NOK-om
=
NOK
=
(Dugoročni kapital - Stalna imovina)
Obrtna imovina
Zalihe + Kratkoročna potraživanja i plasmani +
gotovina i gotovinski ekvivalenti + AVR
Racio zaduženosti
=
Ukupne obaveze
=
Dugoročna rezervisanja + Dugoročne obaveze +
Kratkoročne obaveze + PVR
Vlasnički kapital
Neto vrednost vlasničkog kapitala
Ukoliko navedena racia obračunamo na bazi podataka koji su dati za naše
preduzeće dobićemo sledeće vrednosti koje opet, tamo gde je to moguće, poredimo
sa orijentacionom normalom i sa prosečnim vrednostima koje se beleže na nivou
grane
Naziv racia
Orijentaciona normala
Vrednost racia
2
Prosek na
nivou grane
Prethodna
godina
Tekuća
godina
Racio pokrića stalne imovine
1
1,28
1,25
1,15
Racio pokrića radne imovine
1
0,92
0,94
0,70
Racio pokrića zaliha NOK-om
Individualno uslovljena
0,81
0,85
0,56
Racio pokrića obrtne imovine NOK-om
Individualno uslovljena
0,56
0,54
0,42
Racio zaduženosti
1
0,56
0,62
1,15
Racio pokrića stalne imovine
(
Equitz/non current assets)
odslikava nam
u kojoj meri je stalna imovina, kao najrizičniji deo aktive, finansirana vlasničkim
kapitalom. U slučaju našeg preduzeća, jasno se vidi da je deo vrednosti ovog
pokazatelja u čitavom periodu iznad orijentacione normale. Drugim rečima, naše
preduzeće u obe posmatrane godine uspeva da iz sopstvenih izvora pokrijw
celokupna ulaganja u stalnu imovinu i da jednim delom iz istih izvora finansira obrtnu
imovinu, tačnije jedan deo zaliha. Takve okolnosti još više pojačavaju naš raniji
utisak da ovo preduzeće ima solidno ukomponovanu finansijsku strukturu koja se
ovog puta očitava u postojanju prilično visokog NOK-a. Ovo u nastavku znači da
celokupan NOK preduzeća ima zdrava izvorišta koja se duguju kako kvalitetnim
dugoročno pozajmljenim izvorima, tako i sopstvenim izvorima, i to u značajnoj meri.
Na osnovu svega prethodno rečenog, moglo bi se sa priličnom sigurnošću zaključiti
da je solventnost našeg preduzeća na prilično visokom nivou.
Dozvoljenu upotrebu dugoročno pozajmljenih izvora za finansiranje ne
samo stalne imovine već i tzv. gvozdenog stanja zaliha odslikava
racio pokrića
realne (radne) imovine
, tj.
imovine koja stvara učinke
(long term capital/non
current assets and inventoriys).
Vrednosti ovog racia u našem preduzeću su veoma
blizu orijentacione normale koju su nametnuli opšte prihvaćena pravila finansiranja.
2
Napominjemo ovde da se pokazatelji solventnosti mogu podjednako iskazati kao koeficijenti ili/i kao
stope pri čemu se,naravno,vrednost brojioca mora pomnožiti sa 100.
7
