посебним материјалним носиоцима – меморијским медијумима или носиоцима података.
Меморијски медијум представља материјал, или конфигурацију начињену од њега, чија
се нека променљива физичка величина користи за регистровање података. Примери
медијума су: магнетне траке, дискете, магнетни дискови, оптички дискови, бистабилна
електронска кола итд.
У свим меморијским системима који се данас користе, на меморијском медијуму се
памти (складишти) енергија у неким дискретним количинама, као што су магнетни
момент, струја, наелектрисање, проводни пут и сл. Да би се неки медијум могао
користити за памћење података, треба да поседује:
1) два стабилна стања, којима се представљају бинарне вредности „0“ и „1“
2) могућност уписа преласком у oдговарајуће стање
3)могућност откривања (читања) стања.

Подела меморија и параметри за опис карактеристика

Меморија рачунара се састоји од оперативне (главне, унутрашње) и спољне (масовне,
секундарне) меморије.
-Оперативна меморија је намењена привременом памћењу података и програма, а
сачињена је од бистабилних меморијских елемената. Поред података за обраду (улазних
података) и података који дефинишу поступак обраде (инструкције програма), у
оперативној меморији се памте и међурезултати и коначни резултати обраде. Оперативна
меморија припада интерној меморији рачунара где још спадају и регистарска меморија и
управљачки регистри процесора.
-Спољна меморија има велики капацитет и служи за памћење података великог обима и
њихово архивирање за дужи временски период, а знатно је спорија од оперативне
меморије.

Подела меморије се може извршити и на основу других критеријума:
1) Према физичком начину записивања података (електронски, магнетни(дискови,траке..)
и оптички(CD-ROM, DVD…))
2) Према методи приступа (меморије са непосредним приступом, меморије са директним
приступом, меморије са секвенцијалним приступом, асоцијативне меморије)
3) Према начину организације (адресне, асоцијативне и стек меморије)
4) Према трајности података по нестанку напајања (постојане и непостојане)
5) Према могућности промене садржаја(уписно-читајуће - меморија којима се може
изменити садржај и самочитајуће-меморије чији садржај се не може изменити).

За опис карактеристика меморије користи се више различитих параметара, као што су:
1) капацитет меморије – број бајтова или битова који се могу запамтити у меморији
2) време приступа или кашњење – временски интервал који протекне од довођења
сигнала за дефинисање приступа до завршетка уписа или читања, односно потребно
време да се одређени захтев комплетира
3) циклус приступа или меморијски циклус – минимални дозвољени временски интервал
између 2 узастопна приступа меморији. Меморијски циклус не може бити краћи од
времена приступа, а обично је мало дужи од њега. Број захтева задовољених у јединици
времена назива је пропусни опсег
4) јединица преноса – за оперативну меморију јединица преноса је меморијска реч која
представља број битова који се истовремено чита или уписује и обично износи 32, 64 или
128 бита. Могуће је да јединица преноса садржи више меморијских речи које се уписују
једна за другом и онда се назива блок

5) брзина преноса података – број битова, бајтова или меморијских речи које уређај може
пренети у једној секунди после постављања уписно-читајуће главе на почетак блока или
сегмента податка
6) цена 1 бита меморије – однос укупне цене меморије према капацитету меморије
Јединице меморијског капацитета су:
1)бит (binary digit)- количина информација коју носи једна бинарна цифра
2)бајт (byte)- 1B= 8 бита
3)килобајт- 1kB=2

B=1024 бајта

4)мегабајт- 1МB=2

kB= 1024 килобајта

5)гигабајт-1GB=2

6)терабајт-1TB=2

7)петабајт-1PB , егзабајт-1EB , зетабајт-1ZB , јотабајт-1YB

Структура и хијерархија меморијског система

Основни циљ меморијског система (меморије) рачунара је да опслужује централни
процесор и друге делове за обраду подацима и програмима. Две основне операције
обезбеђује меморијски систем:
1)памћење (упис) података
2)повезивање (читање) података.
Да би меморија могла да извршава своје функције, треба обезбедити и управљање, због
тога сваки меморијски систем поседује два функционална дела:
1) управљачку јединицу меморије (служи за тражење, упис и читање података на
меморијском медијуму)
2) меморијски медијум на коме се памте подаци.

Рачунари раде ефикасније ако поред оперативне (унутрашње) меморије поседују и
спољну меморију. У оперативној меморији се уписују само подаци који се тренутно
користе за извршавање неког програма, а сви остали подаци се чувају у спољној
меморији и преносе се у оперативну меморију када затребају.
Брзина и капацитет меморије се сукобљавају јер што је већа брзина меморије знатно је
теже и скупље реализовати ту меморију са великим капацитетом.
Укупно расположива меморија може се разматрати као хијерархијски систем
компонената који се састоје од свих уређаја за чување података које користи рачунарски
систем. Стога се меморија рачунара организује у хијерархијску структуру меморијских
уређаја који на појединим нивоима имају различите брзине и капацитете.
У рачунару се користе следеће меморије: регистарска меморија, кеш-меморија(ултрабрза
меморија), оперативне меморија(основна меморија, главна меморија), кеш-меморија
диска, спољна меморија са директним приступом(магнетни дискови) и спољна меморија
са секвенцијалним приступом(магнетне траке).
Наведени редослед меморија одговара смањењу нивоа у хијерархији, смањење брзине и
цене по једном биту, а повећању капацитета.
На доњем нивоу хијерархије налазе се релативно споре магнетне траке које се користе за
архивирање података. Магнетни дискови,као следећи ниво, се користе као спољни
меморијски уређаји за трајно чување података и програма. Кеш меморија чува значајан
део улазно-излазног преноса, смањујући време приступа и захтевани број приступа на
диску. Оперативна меморија има централно место која размењује податке и са