“Računarsku mrežu čine dva ili više računara koji su povezani tako da mogu da dele
računarske resurse. Pod ovim resursima se podrazumevaju hardverske komponente (skener,
štampač, modem...) i softverske komponente (informacije, baze, aplikacije...). Računari se
povezuju u mreže da bi povećali efikasnost i smanjili troškove.”
Za umrežavanje više računara je potreban poseban hardver, ali i softver, te poznavanje načina
umrežavanja.
Prava revolucija u upotrebi PC računara počela je onda kada je PC dobio mogućnost da se
umrežava. Upotrebna vrednost PC-ja je naglo porasla, posebno u poslovnom okruženju.
Današnje savremeno poslovanje ne može se zamisliti bez upotrebe PC-ja Podaci unešeni na
jednom računaru postaju dostupni svim računarima npr. u jednoj filijali banke položite novac
a u drugoj podignete. Skupi uređaji poput laserskih štampača, mediji za skladištenje velike
količine podataka ne moraju se nabavljati za svaki računar posebno nego ih se preko mreže
stavi svima na raspolaganje. Zbog toga je jednostavna i delotvorna razmena podataka među
korisnicima (poslovnih programa i sl.). Računari povezani u mrežu omogućuju raspodelu
obimnih poslova obrade podataka na više računara u mreži koja se onda ponaša na određeni
način kao jedan veliki računar.
Koliko god se proizvođači softvera trudili, umrežavanje računara nije jednostavan i banalan
zadatak, barem ne valjano umrežavanje.

Svaka mreža se može svesti na sledeće dve osnovne celine: hardversku i

softversku.Hardversku celinu čine mrežni čvorovi (

nods

) u kojima se vrši obrada

informacija,fizički spojni putevi i deljeni resursi. Softversku celinu mreže čine protokoli –
pravila po kojima se vrši komuniciranje u mreži, operativni sistemi koji su u direktnoj
komunikaciji sa hardverom računarskog sistema i korisnički mrežni softver.

Stefan Milić 18/12 Računarske mreže

Osnove umrežavanja, hardver i softver

Kao osnovne elemente računarske mrežne komunikacije možemo izdvojiti:

1. komunikacioni kanal (vod)
2. hardver računara
3. operativni sistem
4. korisničke procese (aplikacije)

Komunikacioni kanali i elementi koji ih povezuju sa mrežnim interfejsima

računara/uređaja nazivaju se pasivnom mrežnom opremom. Mrežni uređaji koji u sebi sadrže
i hardver/firmver/softver sposoban za analizu i modifikaciju nosećih signala nazivaju se
aktivnom mrežnom opremom. Pravila po kojima se komunikacija vrši na svim pomenutim
nivoima nazivaju se protokolima. Za uspešnu komunikaciju između krajnjih članova mreže
potrebno je obezbediti funkcionalnost na svim nivoima. U slučaju da računari/uređaji nemaju
adekvatnu podršku za hardver ili protokole na kojima se bazira računarska mreža,
komunikacija neće biti moguća.

Pasivna mrežna oprema

Pasivna mrežna oprema predstavlja najjednostavniju komponentu računarskih

mreža. Pasivne
komponente mreže čine:

 utičnice

 kablovi
 paneli za prespajanje i za završavanje kablova (

patch panel

)

 kablovi za prespajanje (

patch cabel

)

 rek ormani
 kanalice za vođenje kabla itd..

Za prenos signala između računara većina današnjih mreža koristi kablove, Postoji

mnogo različitih tipova
kablova koji mogu da se primene u različitim situacijama. Većina današnjih mreža koristi tri
osnovne vrste kablova:

 koaksijalne kablove
 kablove sa upredenim paricama (

twistedpair

)

 optičke kablove

Kroz upredene parice i koaksijalni kabl prenose se električni signali, dok se kroz

optička vlakna prenose signali u vidu svetlosnih impulsa.

Stefan Milić 18/12 Računarske mreže

Bakarne žice kablova sa uvrnutim paricama povezuju se sa hardverskim mrežnim interfejsom
računara (npr. mrežnom Eternet karticom) putem odgovarajućih konektora. Najčešće
korišćeni tip konektora je RJ (Registered Jack) i on se, u više varijanti, koristi kod telefonskih
(RJ11) i računarskih mreža (RJ45).

Optički kablovi

Kod ove vrste kablova optička vlakna prenose digitalne signale u obliku modulisanih
svetlosnih impulsa. Kablovi od optičkih vlakana ne podležu električnim smetnjama, imaju
najmanje slabljenje signala duž kabla i podržavaju izuzetno velike brzine prenosa podataka
na velikim udaljenostima. Koriste se i u slučajevima kada LAN mreža treba da poveže vise
objekata, gde se sa bakarnim kablovima mogu očekivati problemi sa uzemljenjem I
atmosferskim pražnjenjima.Često se postavljaju u objektima u slučajevima u kojima se
predviđa veliki mrežni saobraćaj između spratnih razvoda u odnosu na centar mreže

totalna refleksija kod prenosa kroz optičko vlakno

Sistemi prenosa sa optičkim kablovima se sastoje iz tri osnovna funkcionalna dela, a

to su predajnik (izvor svetlosti – LED ili laserska dioda), optičko vlakno I prijemnik (foto
senzor). Standardni električni signal se dovodi na LED ili lasersku diodu koje vrše konverziju
u svetlost, zatim se svetlost “ubacuje“ u optičko vlakno na čijem drugom kraju je prijemnik
koji vrši opto-električnu konverziju posle koje se dobija standardni električni signal. Princip
po kome se informacija prenosi po optičkom vlaknu bazira se na fizičkom fenomenu pod
nazivom totalna refleksija. Svako optičko vlakno se sastoji iz jezgra koje čini staklo
određenog indeksa prelamanja i omotača presvučenog preko jezgra. Ovaj omotač je takođe
od stakla, ali ono ima drugu vrednost indeksa prelamanja. Svetlost se ubacuje u jezgro pod
određenim uglom potrebnim da dođe do totalne refleksije, zbog koje se svetlosni zrak
neprestano odbija od granične površine jezgro/omotač putujući tako kroz vlakno do
prijemnika.
Optička vlakna se mogu podeliti na monomodna (singlemode) koja su tanja i omogućavaju
prostiranje samo jednog svetlosnog zraka i
multimodna (multimode) koja su deblja i
omogućavaju istovremeno prostiranje više
zrakova iz više različitih izvora.
U tehnološkom procesu je mnogo jednostavnije

time i jeftinije) proizvesti vlakno većeg prečnika
jezgra. To je razlog zbog koga se multimodna
vlakna češće koriste. Pored toga, u veće jezgro je
mnogo lakše “ubaciti“ svetlost iz izvora, pa su i predajnici jeftiniji jer svetlosni snop izvora
ne mora biti toliko fokusiran kao u slučaju korišćenja monomodnog vlakna. Dakle, celokupni