2
1.1. Uvod
Pojam radna škola prvi upotrebljava Vilijem Peti u XVII veku,, u svojoj koncepciji
klasične političke ekonomije, gde navodi da je ručni, odnosno manuelni rad pravo bogatstvo
čoveka.
Koncepcija radne škole je aktivna još od XVII veka, počev od Tomasa Mora i njegove
„Utopije“, preko Kapmanele, R. Ovena, Š. Furijea i S. Simona do poznatih naučnika Karla
Marksa i Fridriha Engelsa. Takođe, neke ideje radne škole su izražene i kod pedagoga klasika –
Ž.Ž. Rusoa, Pestalocija i Komenskog (Potkonjak 2003, 175).
Početkom XX veka karakterističan je veliki industrijski razvitak, rad na mašinama koje bivaju
sve složenije i komplikovanije, kao i veliki razvitak fabrika i tehničke industrije, podrazumeva
obrazovanje i obučavanje ljudi koji treba da rade u takvim uslovima. Klasne suprotnosti bile su
sve više izražene u vidu „ tendencije vladajuće buržoazije da odgaja mlade za veću produktivnost
rada“ (Jakopolović 2007) Samim tim, „ stara škola“ koja je podrazumevala upijanje teorijskog
gradiva, koju su mnogi nazivali „knjiška škola“ ne zadovoljava potrebe tadašnjice, što se koristi
kao početak razvitka koncepcije radne škole. Učenici treba da budu obrazovani za rad u zajednici
(Isto), za rad u fabrikama, manuelni rad itd. Time se zadaje zadatak reogranizacije nastave u
školama, ali i ističe se sve veći politički pokret radne klase. Osnovna karakteristika radne škole
jeste samoaktivnost učenika.
Pravac radne škole, po Potkonjaku (2007, 176) nije jedinstven jer ideje koje on podrazumeva ne
mogu da se svedu na jednu pedagošku koncepciju. Mnoge ideje radne škole su sadržane u raznim
pedagoškim i psihološkim pravcima, koji se po nekim drugim shvatanjima znatno razlikuju, a
najveći razlog jeste što sam koncept radne škole podrazumeva aktivnost učenika, njegovu
individualnost, kreativnost, samoinicijativnost itd., a sve prethodno navedeno jeste u suprotnosti
sa „starom Herbartovom školom“.
Pravac se razvija u mnogim evropskim zemljama – Nemačkoj kroz seoske vaspitne domove,
kurseve za muški ručni rad. zatim fabričke i kooperativne škole u SAD-u (Isto) , u Srbiji kroz
ideju ručnog rada itd.
4
2.1. Razvoj radne škole u evropskim zemljama i Sjedinjenim Američkim
državama
2.2. Pragmatizam Džona Djuija
U Sjedinjenim Američkim državama, oblik radne škole se razvijao pod pragmatizmom,
tada široko prihvaćenim pravcem. Najveći predstavnik pragmatizma u SAD-u bio je Džon Djui,
koji je pored V. Džemsa i Č.S. Pirsa objedinio ideje i napravio celinu, gde je sjedinio praksu i
teoriju i individualno i socijalno obrazovanje (Potkonjak 2007, 84). Pedagogija pragmatizma i
Djuijeve ideje su uticale na dalji rad pedagoga širom sveta, pa tako i na samog Kerštenštajnera
koji je u Nemačkoj napravio koncepciju radne škole. Pedagogija Djuija, koji je bio pod uticajem
rada Fridriha Frebela, koja je prihvaćena kao „narodna“ je podrazumevala vaspitanje učenika
kao individuu, koja se razlikuje od svih ostalih, ali isto tako vaspitanje za zajednicu, u kojoj će
pojedinac morati da živi, da bude koristan član. Pragmatistička pedagogija govori o značaju
iskustva, o tome da je iskustvo jedini način da pojedinac reši problem u stvarnom životu.
Iskustvo čoveka je u jednstvu sa vaspitanjem i ono traje celog života, da je teorija potrebna u
onoj količini „gde čoveku pomaže da reši neki životni problem“ (Potkonjak 2007, 85).
Pragmatističko ili popularno nazivano instrumentalističko vaspitanje obuhvata kognitivno,
emocionalno i socijalno vaspitanje i dva aspekta jesu individualni i socijalni. U ovakvom
shvatanju se učenik stavlja u poziciju aktivnog subjekta, gde svojim saznanjima i iskustvom
dolazi do prave istine, on se posmatra kao individua koja je posebna, a sa druge strane koja treba
da bude koristan član zajednice. Iz prethodno navedenih razloga, Djuijeva shvatanja se mogu
uvrstiti u pedagogiju radne škole, jer se potencira znanje koje će učenicima biti korisno životu,
praktično iskustvo i teorijsko znanje samo ukoliko služi praksi. Potkonjak (2007) navodi tri
osnove pedagogije pragmatizma – „vaspitanje je život“, „učiti radeći“ i „škola je zajednica“. U
ova tri polazišta se zapravo govori da proces vaspitanja i obrazovanja pojedinca ne treba da se
zasniva na teoriji i određenim znanjima koje pojedinac treba da usvoji, već o značaju iskustva,
aktivnosti , konstantnog samoizgraživanja i nadoknađivanja znanja i iskustva kroz obrazovanje,
jer učenik kroz rešavanje problemskih situacija dolazi do pravih rešenja, koristi ih u narednim
situacijama, a isto tako se uči radu u zajednici u kojoj živi. Cilj obrazovanja nije unapred
određen, jer to koči individualnost i posebnost ličnosti, odnosno cilj obrazovanja je determinisan
