Средња школа “Краљица Јелена“ - Рашка
Смер:
Економски техничар
Семинарски рад
Предмет:
Српски језик и књижевност
Тема:
Рани јади – Данило Киш
Професор: Ученик:
Бојан Пајовић Марко Јозовић
Рани јади – Данило Киш
1. Савремена књижевност
Почетком трећег и најдужег периода, који обухвата савремена књижевност,
означио је исто толико крај једног рата колико и промена друштвеног система.
Други светски рат подједнако је био разоран за српски народ као и Први. Он је,
међутим, у књижевности оставио дубље трагове. Био је и сложенији. Јер је, сем
отпора страним окупационим властима, дошло до унутрашњег раскола у народу на
идеолошкој основи. Два паралелна покрета отпора - четнички (предвођен
монархистима) и партизански (предвођен комунистима) - били су међусобно
непомирљиви. Победа другог довела је до успостављања социјалистичког
друштвеног поретка, који ће се у Југославији одржати пола века и утицаће на
књижевни развој знатно више но што су то могли ранији друштвени системи.
Схваћена као део друштвене надградње, књижевност је подведена под идеолошку
контролу са становишта прилагођене марксистичке философије.
Књижевни развој почев од 1945. не може се ваљано разумети ако се не узме
у обзир ова свим нова појава. Јер он ће у приметној мери зависити од општих
политичко-идеолошких промена, које су знале да буду оштре и нагле, али су из
деценије у деценију губиле на снази и књижевну уметност остављале да се
самосталније развија.
У књижевном животу првих поратних година превласт имају писци с
левице. Али ни сада међу њима нема писаца од већег значаја, ни међу млађима.
Уосталом, оно чему су тежили заправо и није била књижевна уметност. Обрасци
које су следили водили су их ка апликацији књижевности на социјалне,
револуционарне, патриотске теме, а потом и на теме обнове и изградње. Чак и
најистакнутији међу песницима
Чедомир Миндеровић
(1912-1966),
Танасије
Младеновић
(1913) и суздржанији лиричар
Душан Костић
(1917) нису са чисто
књижевног становишта значајни по ономе што су у ово време, него по ономе што
су касније написали идући за општим развојем српског песништва. Још је
изразитији пример
Скендера Куленовића
(1910-1978), који је у рату написао ретко
успелу поему Стојанка мајка Кнежопољка, и након дужег колебања међу
жанровима и очигледног ломљења, тек у две позне свеске Сонета (1968, 1974) дао
артистички дисциплиновану а дубоку лирику.
После сукоба с центром у Москви и изопштавање југословенских комуниста
из Информбироа (Информационог бироа комунистичких партија) 1948, кад је међу
њима победила либералнија струја, у књижевности се одустаје од наметања
стилске униформности коју подразумева социјалистички реализам. У београдским
часописима ускоро почињу полемике, које ће правог маха узети почетком 50-их и
трајаће до пред крај деценије. Конзервативнији реалисти окупљају се око
"Књижевних новина" и "Савременик", а иновацијама склони модернисти око
"Младости" и "Дела". Иако су се модернисти позивали, аи враћали на искуства
4
Рани јади – Данило Киш
међуратних писаца, то ипак није била само обнова авангарде. Нешто сасвим ново,
што дотад није постојало у српској књижевности, наћи ћемо најпре код песника.
Оштар критичар старих схватања и тумач нове поезије је
Зоран Мишић
(1921-
1976). Његове критике, полемике, есеји
Реч и време
(1953), затим
Реч и време
(1963), показују да нису биле посреди само разлике у мишљењу него и разлике
уопште у разумевању песништва.
Од 60-их година развој прозе не само што је динамичнији но икада раније
него је и сложенији. Тешко је дати целовиту слику а да не буде веома упрошћена.
Оно што се најпре запажа, као појава која узима све већег маха, то је заокупљеност
писаца исто толико својим занатом, ако не и више, колико и предметом описивања:
иста тематика подвргава се различитим поступцима приповедања, да би се онда
исти поступци примењивали на различиту проблематику. Најпре
Радомир
Константиновић
(1928) објављује романе као монотоне трактате на најопштије
теме, да би касније сасвим прешао у есејистику.
Павле
Угринов
(1926) остаје
доследан минуциозној дескрипцији, која успорава радњу и потискује сиже.
Најистрајнији у експериментисању је
Бора Ћосић (
1932). На крају је свој обимни
роман
Тутори
(1978) свео на игру градње и ироничне саморазградње, у чему се
читалац тешко сналази. Ту линију продужава нешто млађи
Марко Ковач
(1938).
Непрекидно се мења,
од Губилишта
(1962) до
Врата од утробе
(1978), и стално
прелази границу између приповедања и рефлексија о приповедању.
Данило Киш
(1935-1989) много је више заокупљен формом. У први ред
српских прозаиста избио је романом
Башта, пепео
(1965). Наратор је у потрази
колико за потонулим детињством толико и за страдалим оцем. Најфиније сензације,
колико год да су лирски прозрачне, у сећању су осенчено горчином: имаго оца-
жртве лебди у овој као иу наредним Кишовим књигама. У
Пешчанику
(1972), где
тематика није мењана, техника приповедања доведена је до вирутуозности. А
Гробница за Бориса Давидовича
(1976), која је Кишу донела велики углед у
иностранству, у целини је исприповедане вештим преплитањем докумената и
фикције о жртвама стаљинистичких чистки.
Српска књижевност је, опште узевши, у последњу деценију 20. в. ушла с
развојном динамиком и сложеношћу које сведоче о даљем успону, а што је овде
само у главним цртама наговештено. Историчари обично европске књижевности
деле на водеће и на оне које припадају малим народима, а за које је
карактеристичан тзв. убрзани развој не само у 19. него и у 20. в. сустизање водећих
књижевности, тј убрзани развој, постоји иу српској све до завршетка Првог
светског рата, када се она непосредно укључује у јак интернационални покрет
књижевне авангарде. А већ од 50-их година, током друге половине века, појачано
интересовање за српске писце, њихово све приметнија присуство на другим
језицима, одјек на који њихова дела наилазе код страних читалаца и проучавалаца
књижевности, несумњиво мењају стару слику. Очигледно је да српска књижевност
- заједно с водећим словенским: руском, пољском и чешком - симултано суделује у
европскоме земље.
5
