штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним
радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826.
године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.

Сједињењем Магистрата и Суда београдског у пролеће 1831. године, Вук

Караџић је именован 29. марта 1831. за председника те институције, што се у
данашњим терминима сматра градоначелником Београда.

Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на

народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка
Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ (писан старим правописом) и Вуков превод
Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868, четири
године након његове смрти.

Вук је умро у Бечу. Посмртни остаци пренесени су у Београд 1897. године и уз

велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.
Почасни је грађанин хрватске престонице, града Загреба.

Немања Димитров EЛИTE - 52/12

„Вук Стефановић Караџић“

2.ВУКОВ РАД

2.1 Реформа ћирилице и рад на граматици и речнику

Подстакнут Копитаревим саветом да напише и граматику народног језика, Вук

се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Угледајући се на
граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић, Вук је
успео да заврши своје дело. Његова граматика коју је назвао

„Писменица сербскога

језика“

, изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је

значајно као прва граматика говора простога народа.

Свестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примедбе Копитара

и других научних радника, па је уз прво издање „

Српског рјечника

“ из 1818. објавио и

друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било 26.270 речи које су се
користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике
је неколико година касније (1824) на немачки језик превео Јакоб Грим.

Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и

правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип:

„пиши као што говориш, а

читај као што је написано“

. Ранији покушаји, попут Саве Мркаља, су били

несистематски и неуспели. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово,
па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, која су се писала иако нису
имала својих гласова. Стара слова је подржавала Српска православна црква, коју је у
њима видела неку врсту везе културе и писмености са религијом.

Вук је створио нове знаке тако што је поједина слове стопио са танким

полугласом (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова

је прихватио од Лукијана Мушицког,

је узео из неких старих румунских рукописа, а

из старих српских рукописа.

Узимање слова

из латинице су му његови противници из црквених кругова

приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа.

Вуков гроб испред Саборне цркве у Београду