UVOD
U današnjem svetu, gotovo da i ne postoji rizik koji preti delimičnom i totalnom uništenju
materijalnih ili kulturnih dobara, a koji se ne može zaštititi putem osiguranja. Međutim, mnogo
je rizika čijim bi ostvarenjem nastale štete koje ne bi mogle da nadoknade ni velike
osiguravajuće kompanije u svetu, a pogotovo ni jedna organizacija za osiguranje kod nas. Iz tih
razloga osiguravajuće kompanije ili društva nalaze rešenje putem sopstvenog osiguranja od
velikih i skupih šteta (reosiguranjem) ili međusobnim udruživanjem radi smanjenja rizika
(saosiguranjem).
Naime, u savremenim uslovima, kada je potreba za osiguranjem sve veća, kod osiguravajućih
kompanija se javlja problem pokrića svih osiguranih slučajeva. Ove kompanije tada pribegavaju
nekom od mogućih rešenja diverzifikacije rizika, a to su:
Višestruko osiguranje
Saosiguranje
Reosiguranje,
U ovom radu ću pokušati približnije da objasnim pojam samog saosiguranja, njegove aspekte,
modele, kao i sam nacrt saosiguranja kako u Srbiji, tako i u Evropskoj Uniji.
Tema saosiguranja nije previše zastupljena, kako u teoriji, tako i u praksi kod nas. Razlog za to je
najverovatnije činjenica da saosiguranje kod nas više predstavlja „prodajni alat“ nego što je to
„alat za izravnanje rizika“, što ustvari saosiguranje po svojoj formi predstavlja. S druge strane,
prekogranično saosiguranje eliminiše većinu negativnih faktora vezanih za saosiguranje i u
zemljama članicama Evropske unije je daleko zastupljeniji ovaj vid izravnanja rizika nego što je
to slučaj u Republici Srbiji.
1
1.
Raspodela rizika u osiguranju
Diverzifikacija rizika može se izvršiti obezbeđenjem osiguravajuće zaštite sa više osiguravača, a
tada se radi o višestrukom osiguranju, saosiguranju ili reosiguranju. Razlika između višestrukog
osiguranja i saosigaranja odnosi se na samo zaključenje ugovora o osiguranju. Naime, dok se kod
saosiguranja zaključuje samo jedan ugovor o osiguranju, kod višestrukog osiguranja se
zaključuje više ugovora o osiguranju sa različitim osiguravačima, pri čemu oni ne moraju znati
(najčešće ni ne znaju) jedan za drugog. Reosiguranje, zapravo, predstavlja osiguranje za
osiguravače (cedente) prilikom osiguranja velikog rizika. Ovi načini raspodele rizika
karakteristični su isključivo za neživotna osiguranja.
U savremenim uslovima, osiguravači često preuzimaju u osiguranje rizike koji su veći od
njihovog samopridržaja i kapaciteta, kao i rizike kod kojih postoji mogućnost masovnih i
katastrofalnih šteta koje nisu u mogućnosti da snose samostalno. U takvim situacijama, oni
pristupaju zaključenju ugovora o saosiguranju ili reosiguranju čime praktično diverzifikuju rizike
i povećavaju vlastite kapacitete. Do ovog povećanja kapaciteta osiguravača dolazi iz razloga što
prilikom zaključenja ovih ugovora ukupni kapacitet osiguravača, pored njegovog vlastitog
kapaciteta, čine i kapaciteti saosiguravača i/ili reosiguravača. Izborom optimalnog rešenja u
raspodeli rizika osiguravač štiti vlastitu sigurnost, ali i sigurnost svojih osiguranika.
Osiguravači uvek snose određeni rizik poslovanja, koji, prema dr Klaus Gerathewohlu, možemo
svrstati u tri grupe
1
:
1. RIZIK SLUČAJNIH ODSTUPANJA OD PROSEČNIH VREDNOSTI – podrazumeva
mogućnost da dođe do slučajnih odstupanja od očekivanih šteta usled nastanka većeg
broja velikih šteta u toku jedne godine, delovanja elementarnih sila i akumulacije velikog
broja malih šteta izazvanih poplavom, gradom, olujom i drugo.
2. RIZIK PROMENA U SVOJSTVIMA OSIGURANOG PORTFELJA – podrazumeva
promenu i oscilaciju u osnovnoj verovatnoći nastanka određenih šteta usled promena
unutar osiguranog portfelja
3. RIZIK GREŠAKA U OBRAČUNU – podrazumeva greške i zabune u obračunu potrebne
visine premije usled primene pogrešnih statističkih podataka, izostavljanja rezervisanih
šteta i drugo
Osnovna raspodela raspodela rizika može se izvršiti na sledeći način
2
:
A. PRIMARNA RASPODELA – tu spada raspodela rizika u sopstvenom portfelju i
saosiguranje
B. SEKUNDARNA RASPODELA – tu spada reosiguranje
1
Vujović (2009:507)
2
Isto
2
Naime, posupak u saosiguranju
6
je vrlo složen i zahteva relativno mnogo vremena da se takav
ugovor zaključi. Neophodno je za svaki pojedinačni slučaj pronalaziti osiguravače koji su
spremni i imaju potrebna sredstva za preuzimanje dela rizika u saosiguranju. Stoga se
saosiguranje ređe koristi u praksi.
3. Podela saosiguranja
Saosiguranje se može podeliti na nekoliko načina, u zavisnosti od stanovišta sa kog se pristupa
podeli. Tako razlikujemo sledeća stanovišta podele saosiguranja
7
:
1. prema obliku ugovora
2. prema načinu predaje rizika
3. prema načinu izvršenja posla
3.1. Podela saosiguranja prema obliku ugovora
Prema obliku ugovora, saosiguranje može biti:
A. AUTOMATSKO ili OKVIRNO
B. FAKULTATIVNO ili IZBORNO
A. U automatskom ili okvirnom saosiguranju, saosiguravači se unapred dogovaraju (potpisuju
sporazum) o učešću, tj. raspodeli svakog budućeg preuzetog rizika u određenom vremenskom
periodu. Sporazumom se uređuju odnosi između saosiguravača po sledećim pitanjima:
predmet osiguranja
raspodela rizika
najviši udeo u riziku
iznos premije osiguranja
dostavljanje obračuna premije
rok prijave štete
postupak i način rešavanja šteta,
rok plaćanja i slično
Utvrđeni elementi sporazuma se automatski primenjuju na svaki sledeći posao. Kod automatskog
saosiguranja osiguravači na bazi reciprociteta automatski učestvuju u određenim delovima u
nošenju rizika što praktično znači da oni delom svojih vlastitih kapaciteta učestvuju u riziku. Pri
preuzimanju rizika reguliše se odnos po kome se vrši raspodela rizika, kao i do kog maksimalnog
iznosa je osiguravač spreman da učestvuje u rizicima drugog osiguravača. To učešće se ocenjuje
nakon prethodne ocene rizika i utvrđivanja maksimalno moguće štete. Kod ovog oblika
osiguranja, sve aktivnosti na poslovima, u principu se vode po sistemu lidera. To, ustvari, znači
6
Kočović, Šulejić (2006:355)
7
Janković (2013:266)
4
