~Savremena politička sociologija~
1. Promene u definicijama politike i moći u političkoj sociologiji:
Klasična politička sociologija se definisala kao nauka usmerena na
društvene okolnosti politike, prevashodno sa osvrtom na političke
institucije. Ovakva definicija se bazirala na nacionalnoj državi kao genus
proximum-u, dok je moć bila definisana uglavnom kroz Veberovu tradiciju
mogućnosti
da jedan čovek ili gurupa sprovode sopstvenu
volju u
kolektivnim postupcima,
čak i uz prisutan otpor. Ova definicja moći je jasna
implikacija na nacionalnu državu kao nosioca monopola sile. Zbog toga se i
klasična politička sociologija okreće ka tome kako društvo utiče na državu
u ovakim slučajevima.
Za savremene političke sociologe, ovakav pristup je pogrešan. Tako,
danas je dimenzija globalizacije umanjila klasičnu moć nacionalna države,
prevashodno zbog toga što su je neke institucije u tim oblastima zamenile,
ili zaobišle. Tako je danas fragmentacija i polarizacija vrednosti, razvoj
mas medija, potrošačke kulture, ali i alternativnih društvenih grupacija,
zahtevala da se u definicijama moći krene od jedne šire bazne osnove. Zbog
toga se vrši otklon od klasičnog sagledavanja političke zajednice kao
konstalacije klasa, i vrši se zaokret ka
kulturnoj politici kao transformaciji
društvenih identiteta i struktura
. Jedan od ovih je i
posmoderni zaokret
je
usledio nakon stvaranja novih društvenih pokreta i studentskih protesta
’60-tih godina XX veka. Tako su ovi pokreti u Francuskoj praktično
paralisali državu, ali i dovelo do paradoksa da se levica (komunisti) pomire
sa vlastima, a studenti kao njihovi najveći podržaoci da se udalje od njih,
zahtevajući revoluciju. Tako dolazi i do preispitivanja starih „levih
paradigmi“. Ipak, nisu svi išli ovim revolucionarnim putevima, pa tako
Gidens i Urlih Bek daju svoju
sociologiju refleksivnosti
, koja nije bila
naklonjenja postmodrnistima i poststrukturalistima (postmarksistima), pa
je ipak termin
kulturni zaokret
mnogo pogodniji za promene u političkoj
sociologiji, iako je sve ovo poteklo pravo od njih.
2. Marksistička tradicija političke sociologije:
1
Kada se raspravlja o Marksu, u zagradi uvek valja imati podsetnik da
se on pre svega bavio kapitalizmom kao načinom proizvodnje, dakle
ekonomijom. Ipak, u njegovim radovima mogu se prepoznati tendencije
transformacije političke moći iz ekonomske moći koncentrisane u
modernoj državi. Tako Danlivije i O’Liri daju tri moguća tumačenja ovoga, i
to da država ima
moć prinudnog aparata
u procesu raspodela, zatima da
država ima
arbitrarnu moć
koja joj dozvoljava relativnu autonomiju u
odnosu na buržoaziju ali joj je potrebna ekonomska moć klasa kao
legitimacijaski modul, i treće da je država funkcionalno nadograđena na
ekonomsku bazu, stvarajući pravnu sigurnost za akumulaciju kapitala. Sva
tri Marksova tumačenja govore upravo kako ekonomska baza otelotvoruje
i daje novu snagu političkoj moći nacionalne države, koja je bez
kapitalizma
irelevantna
.
Neomarksisti su posebno doprineli transformaciji u sagledavanju
moći, naročito Gramši i Altiser. Tako već Gramši govori o civilnoj
hegemoniji, što zahteva da priznanje da moć ne mora biti skoncentrisana
samo u državi, pa je po prethodnoj tipologiji, držana moć samo
arbitrarna
.
Zbog toga se po Gramšiju procesi moći i ne odvijaju u državi, već u
civilnom
društvu
, pa sa pravom se tvrdi da je on prvi teoretičar kulturne politike.
Ipak Gramši nije mogao mnogo da pobegne od svojih marksističkih korena,
pa je smatrao da je svaka borba klasnog karaktera, pa je po njemu glavni
faktor integracije u grupama upravo
ekonomska baza
. Zbpg toga ekonomija
predstavlja
rezidualnu kategoriju
, odnosno nešto što kao struktura ostaje
van politike i civilnog društva.
Upravo zbog ovog ekonomizma, Altiser je pokušao da marksizam
spasi od toga, ali je pitanje koliko je u tome uspeo. On je pošao od trećeg ili
„funkcionalističkog“ stava u tipologiji, smatrajući da je država neodvojiva
od ekonomije, jer je ekonomija ta koja, odlučuje u „poslednjoj instanci“
koja društveno-ekonomska formacija će se uzeti za bazu društva. Zbpg
ovoga se tvrdi da je Altiser zapao u
ekonomski redukcionizam
. Autonomija
države u političkoj moći potiče od njenog represivnog aparata- vojske i
policije, ali čije je delanje determinisano
ideologijom državnh institucija
.
Ideologija je tu i da bi subjekte uklopila u ovaj okvir, i to unim putem
korišćenjem slika, predstava, i mitova, tako što bi se subjekti nesvesno i
mistički povezali sa ovakvim sistemom. Ovakvo shvatanje ideologije je
onda više preksa i pragmatizam, nego sistem uverenja i ideja.
3. Veberovska tradicija političke sociologije:
2
demokratija je začarani i ekskluzivni krug elita, i to je po Šumpeteru dobro,
jer političarima-stručnjacima treba dopustiti da vladaju.
S druge strane, Veberovu teoriju elita dalje radikalizuje Rajt Mils,
koji se bavio prevashodno ovim fenomenom u SAD-u. Po njemu viojska,
korporacije, i političari čine konstelaciju moći i vlasti, zasnovanoj na
statusno utemeljenoj ekonomiji prisutnoj posle II svetskog rata. Građani su
posrdstvom mas medija nabeđeni da su srećni što žive u neznanju, i da
elite se brinu za sve njihove potrebe. Sličnu tvrdnju daje i marksista Ralf
Milibend koji političku moć vezuje za ekonomski aparat velikih kapitalista.
Osnovna razlika između veberovaca i marksista je u autonomiji države- za
prve državna sfera je a priori autonomna, a za druge ona to može
dosegnuti samo borbom protiv kapitalizma i urušavanjem sisema.
Savremenu političku socijologiju ovakve tvrdnje zanimaju samo u
meri u kojoj sugrupacije stvarno isključene iz procesa vlasti i upravljanja.
Šumpeterova teza o isključenosti društva više ne stoji, jer je društvo tako
fragmentirano da se bez problema svaki od delova da ispolitizovati i
pretvoriti u polje borbe. Zbog toga društveni činioci nisu pasivni.
5. Pluralistički pristup političkoj sociologiji:
Pluralizam je blizak temama nove političke sociologije, u tom smislu
da on glada na građane kao na učesnike u političkim procesima. Građani
su onda skoncentrisani u interesnim grupama koje ne mogu da dominiraju
jedna nad drugom, i u tome je suština politike i političke borbe. Čak je i
država sukob interesa institucija, pa je prikladnije govoriti o vladi.
Demokratija je onda samo beskrajno pregovaranje između vlade i
interesnih grupa, do postizanja kompromisa. Ipak neopluralisti su skloni
da tvrde kako korporativne elite imaju većeg uticaja na vladu. To ne znači
da one manipulišu njome i građanima, samo da ne dozvolaljavaju proboj
drugih/konkurentnih interesnih grupa. Premeštanje politike iz državne u
ne-državnu sferu je onda glavni dopriinos pluralista za modernu političku
sociologiju. Sa time se i slažu postmoderniti/poststrukturalisti koji su i
protiv legure civilnog društva i vlasti. Ipak, pluralisti ne odmačinju dalje od
konzervativnog shvatanja politike, pa tako Dal u definiciji moći ne ide dalje
od Vebera kada kaže da je to realna mogućnost da osoba A kontroliše
radnje osobe B. Problem koji se za postmoderniste ovde javlja jeste a
priorno posedovanje moći, pa tako pluralisti nisu u stanju da odrede njenu
ontologiju.
4
6. Fukoova analitika moći:
Sam Fuko negira da je dao
teoriju moći
, tvrdeći da je moć takav
koncept, koji se mora najpe ispoljiti, pa tek onda analizirati, odnosno da je
nemoguće napratiti sistemski skup povezanih koncepata. Ipak on za okvir
zzima
pravno-diskurzivnu moć
, onu koja potiče od države, a koja je kao i
svaka druga moć,
produktivna
. Fuko je pritom zainteresovan za širenje te
moći ne na celokupnom društvenom planu, već na
mikrofizičkom nivou
. To
proizilazi iz svojstva moći da je ona
pluralistička
i da se manifestuje u
bezbroj tačaka, što je odbacivanje klasične koncepcije moći veberovskog
tipa. Ovakva moć je pozitivna u smislu stvaranja regulisanih društvenih
odnosa, a negativna jer ima tendenciju inhibitornosti i restriktivnosti. Sve
ovo daje produktivnst moći koja se najbolje ogleda u
znanju
. U Fukoovoj
terminologiji,
diskursi
, su ono što tlači duh. Ono nije realno znanje o
objektima po sebi, već je konstruisano znanje o istini koja odgovara kvazi-
naučnicima. Zato je istina produkt moći posredstvom znanja, jezika i
simbola, krugova kojima je ona u interesu. Društvene nauke nisu
indiferentne, to je njihova želja i licemerje.
U cilju ovoga naročito je interesantna Fukoova teorija o nadzoru kao
efikasnom disciplinovanju, i standardizovanju „normalnog“ ponašanja.
Sličan primer je i sa seksualnošću koja nije prirodno, već istorijski
konstruisano svojstvo, započeto kroz hrišćanske ispovesti, preko
psihoterapije, do realiti emisija na mas-medijima. Sve je ovo nastalo na
osnovu potrebe da vidimo sebe kako želimo, i to posredstvom
zananja
, a ne
kakvi jesmo
1
. To nas dovodi i do teorije
subjektivnosti
. Dakle, subjekti se
uvek obrazuju na osnovu nekih diskursa moći, koji potiču od samosvesnih
glasnogovornika. Za ovo Fuko optužuje psihoanalizu, koja ne otkriva
skrivene želje pojedinaca, već ih
proizvodi
. Dokaz tome je psihoanalitičar
koji kao
autoritet
, mora da „tumači“ subjekta.
Iako može delovati tako, Fuko ipak nije dao totalitarizujuću teoriju
moći, već se samo osvrnuo na neke bitne aspekte istorije, kao što su
telo i
subjekt/duh
2
. Ova teorija je značajna jer denaturalizuje neke od društvenih
odnosa, proglašavajući ih konstrukcijama. Protivurečnost Fukoove teorije
može se videti iz konstatacije da moć nije u svemu, već da potiče iz svega, i
1
Znači, ne samo što je Kantu pljunuo u lice i potegnuo dvoglavu sekiru na njega, nego ga je
još nazvao sexualnim manijakom :-)))))))))
2
Treba voditi računa da je Fuko postmodernista, i da se on odriče velikih met-naracija,
vraćajući se malim kažama, ili običnim stvarima.
5
određeni kontekst vremena i prostora. Da bi označio tu promenu značenja
zankova on koristi termin
differance
, i dolazi do zaključka da sama reč i
nema značenje, ukoliko nije u nekoj uzročno-posledičnoj vezi sa drugim
rečima, ili,
reči su prazne
. Stepen neodređenosti reči je političko pitanje.
Upravo je po Laklau i Mufovoj neodređenost značenja ono što
politiku i omogućava. Tako termini koje nameće politika postaju
gramatika
života
. Primer je termin
čovek
koji se razlikuje kod komunista i neoliberala.
Samim tim politika više i nije teritorija formiranja znakova kontrolisana
samo od države.
Ovo nas uvodi i u
kulturnu politiku i promene u političkoj sociologiji
.
Celokupnu tezu o diskurskima je mnogo lakše i bolje shvatiti kao
kulturnu
politiku
. Kultura se shvata kao sistem označavanja kroz koji se društveni
poredak prenosi, reprodukuje, i ispituje. Kultura se onda može posmatrati i
u smislu diskursa koji je svuda prisutan, ali i kao specifičnost
postmodernog doba. Kako god shvatili pitanje kulturne politike, politička
sociologija definitivno mora da se sa konzervativnog, okrene ka ovom
gledištu.
8. Postmoderni zaokret u sociologiji I
3
:
Anti-epistemologija.
Teorije diskursa, koju su razvili Fuko, Laklau i
Mufova, je u suštini anti-epistemološka. Anti-epistemologija je pokušaj
zaokreta na predstave kao takve, umesto onoga što bi trebalo da znače,
odnosno okret od zvanične verzije. Anti-epistemologija se takođe pronalazi
i u sociologiji refleksivnosti Gidensa, Beka, Leša, i Arija. Ipak, ovo pitanje
znanja je stvar jaza u sociologiji, jer je ona prvenstveno nauka, pa treba na
tome i da se zasniva, dok posmodernisti beže od toga. Međutim, to je
nemoguće, što se vidi i iz Fukoovih radova, koji se zuasnivaju na empiriji,
odnosno već stečenom znanju, i ne treba se bojati toga jer je preterano
smatrati da analiza sveta znači i prihvatanje stereotipa, odnosno
epistemologije. Ovo naravno ne umanjuje značaj posmodernista, i njihovog
insistiranja na drugačijem viđenju stvari.
Neodređenost značenja.
Iako samo ime navodi na fluidnost društvene
strukture, poststrukturalisti ne smatraju da je sve nestabilno, već da
postojanje toga omogućava bitisanje politike, koja ima za cilj ustanovljenje
relativne kontinuiranosti i stabilnosti društvenog života. Upravo to
3
Ovde treba napomenuti da su ovo mahom stvari vezane za postmodernu filozofiju, sa
osvrtom na uticaj na sociologiju.
7
