Uvod
Osnovni dokimološki pojmovi
1.
Ocenjivanje –
postupak kojim se, prema utvrđenim propisima, prati vasptno-
obrazovni rad učenika i razvoj učenika i određuje nivo koji je učenik postigao.
Postoji
više vrsta ocenjvanja:
Numeričko
– Odnosi se na izražavanje suda nastavnika u vidu broja, odnosno
skale koje se kreću od 1 do 5, odnosno od 1 do 10, ili se pak, ovi sudovi o
napredovanju i nivou usvojenosti sadržaja izražavaju u vidu procenata ili
rangova.
Slovno
– Najčešće se zasniva na trostepenoj skali (A,B,C) i znači procenu
nivoa ostvarenosti programskih zadataka.
Pisano
– Najčešće u vidu ocena „zdovoljava“, „ističe se“, „ne zadovoljava“ i
sl. formalne zamene za brojeve. (Gojkov,1997)
2. Ocena – sredstvo registrovanja uspeha učenika i obično se podrazumeva pod pojmom
školske ocene, koja ima višestruke funkcije: izažavanje suda nastavnika o
napredovanju i postignućima učenika, dakle, obaveštavanju učenika i roditelja o
postignutom uspehu; osnova za prevođenje učenika u naredni razred ili stepen
obrazovanja; motivacija učenika za veća zalaganja; pokazatelj posebnih sposobnosti i
daju osnovu za izbor zanimanja; informišu o efikasnosti školskog rada.
3. Razvrstavanje – utvrđivanje prisustva ili odsustva nekog svojstva, odnosno kvaliteta.
Razvrstavanje je, dakle, upoređivnje pojedinosti sa predstavnicima stepena, klasa. Lice
koje se upoređuje dobija rang ili skor one osobe kojoj je najsličnije; svrstava se u klasu
prema sličnosti svojstava sa onima koja reprezentuju klasu.
4. Vrednovanje (evaluacija) - U didaktici i pedagogiji uopšte evaluacija se odnosi na
procenjivanje razvoja učenika prema ciljevima nastavnog programa. Ono predstavlja
sistem merenja, odnosno procenjivanja efekata i rezultata nastave i vaspitanja i ima
zadatak da zahvati šire promene ličnosti učenika (načine ponašanja, stavove,
vrednosti, interesovanja, odnos prema radu). Evaluacija, prema tome, obuhvata
promene ličnosti učenika, kao ishode i postignuća, izazvane ne samo nastavom, nego
ukupnim školskim radom.
Greške nastavnika pri ocenjivanju
Mnoga istraživanja su se bavila na temu objektivnosti ocenjivanja i rada nastavnika u vidu
valjanosti suda, procene, pouzdanosti... U našoj zemlji sprovedeno je jedno takvo istraživanje
četrdesetih godina prošlog veka koje je obuhvatalo profesore istih predmeta koji su u davali
različite ocene za iste zadatke ali u različitim školama. Nakon godinu dana, kada je isti
profesor ocenjivao zadatke koje je već ocenio, ocena nije bila ista. I istraživači su izveli
zaključak o slaboj objektivnosti i nedoslednosti profesora u ocenjivanju ovih zadataka.
Istraživanja se nisu sprovodila samo u našoj zemlji već i u svetu. Tako se na primer vodilo
istražvanje o proceni zadataka iz engleskog jezika od strane više ocenjivača. Razlike u
ocenama kretale su se od 64 do 98 bodova. Slične analize donela je jedna procena koja se
odnosila na matematičke zadatke, ocenjivalo ih je 114 ocenjivača, a ishod je veliko variranje
u ocenama (raspon od 28 do 92 boda). U drugom istraživanju se ističe da su isti zadaci, nakon
određenog vremena dati ponovo na ocenjivanje istim ocenjivačima. Varijacije u sopstvenoj
proceni istih ocenjivača bile su različite. (Gojkov,1997)
Nakon ovih, ali i mnogih drugih i novijih procena, došlo do sredećih zaključaka:
Objektivnost ocenjivanja se poboljšava smanjivanjem broja stupnjeva u lestvici,
veća objektivnost postiže se kada nastavnici zadatke procenjuju ocenama koje u
lestvici zauzimaju krajnju, a ne središnju poziciju,
neslaganja među ocenjivačima su veća kad su u pitanju procene radova srednjeg
kvaliteteta,
prosečna ocena, kao ocena više ocenjivača, objektivnija je nego svaka od ocena
ocenjivača pojedinačno.
Među subjektivnim faktorima nastavnika ocenjivača, odnosno, greškama ocenjivača pri
ocenjivanju, istraživanja posebno ističu: halo-efekat, "logičku" grešku, grešku sredine, grešku
diferencijacije, grešku kontrasta i tendenciju prilagođavanja kriterijuma ocenjivanja kvalitetu
grupe (odeljenja).
„Halo - efekat“
Halo-efekt je jedna od značajnih i veoma čestih grešaka nastavnika pri ocenjivanju. Na nju je
ukazivao još Torndajk, ističući da je reč o ocenjivačevoj tendenciji da različite osobine
procenjuje ili u skladu s opštim stavom koji ima prema toj osobi ili u skladu s ocenom jedne
od karakteristika te osobe. Za halo-efekat se još smatra da je neopravdani prenos opštih
stavova, sudova na pojedinačne. A naziv "halo-efekat" nastaje iz toga što ocena jednog
svojstva osobe ima za posledicu odjek ili "halo" u oceni drugih svojstava, osobina.
Halo-efekat se vezuje za tendenciju nastavnika da procenjuje znanja učenika saglasno svom
opštem stavu i mišljenju, koje je prethodno formirao o učeniku, ili, pak, u toku donošenja
suda formira na osnovu mišljenja, tj. ocena koje su drugi nastavnici već prethodno izrazili o
učeniku. Tako na primer, ocene iz fizike vrlo često budu podložne ocenama iz matematike tj.
