године, тзв. Септембарског устава, није учествовало и народно представништво. Он
представља једнострани акт монарха па је, према томе, његова прва карактеристика да
припада категорији октроисаних устава.

Према одредби члана 114 Септембарског устава, о изменама Устава решавају

заједнички Краљ и Народно представништво, тј. органи који одлучују и о законима,
али се поступак  измене разликује  од  поступка доношења закона.  Према члану  115
предлог за измену и допуну Устава могу поднети и Краљ и Народно представништво.
Ако је предлог дао Краљ, он га – у форми указа – саопштава Сенату и Скупштини, која
ће одмах затим бити распуштена, а нова сазвана у року од четири месеца. У случају да
је иницијатива потекла од стране једног дома Народног представништва, предлог мора
бити усвојен већином од 3/5 чланова тога дома. Други дом о предлогу решава, такође,
већином од 3/5 укупног броја својих чланова. Уколико га други дом не би усвојио,
сматрало се да предлог није ни постојао, а ако су га усвојила оба дома, онда Краљ том
предлогу   не   даје   потврду   као   законима,   већ   се   он   објављује   у   форми   две   једнаке
резолуције   домова   Народног   представништва   које   ће   „одмах   производити   своје
дејство”, односно Скупштина се распушта а нова се мора сазвати у року од четири
месеца.   Нова   Скупштина   представља   редовну   скупштину,   која   са   Сенатом   доноси
коначну одлуку о изменама и допунама Устава. За доношење те одлуке прописана је
већина од „половине више један од укупног броја чланова Сената, односно Скупштине.
Краљ може ускратити потврду тексту измена о којима се Народно представништво
сложило. Уколико се, пак, Сенат и новоизабрана Скупштина не би сложили у погледу
измене Устава, примењивао би се поступак доношења закона предвиђен чланом 64
Устава.  Kaкo  се   измене   и   допуне   октроисаног   устава   нису   могле   вршити   начином
предвиђеним   за   доношење   или   измену   закона,   већ   по   специјалном   поступку   и
посебним кворумом чланова оба дома Народног представништва, то је он, по својој
формалноправној моћи, припадао категорији крутих устава.

Члан 22 предвиђао је да је својина зајамчена и тиме је изричито гарантована

неприкосновеност приватне својине. Септембарски устав је чланом 23 гарантовао
слободу „рада и уговарања у привредним односима”. Тиме је утврђивао права грађана
да у оквиру своје привредне делатности могу поступати по својој слободној вољи и на
тај начин, усвајао начело економског либерализма. Чланови 22 и 23 правно су

санкционисали капиталистички друштвено-економски систем у Краљевини
Југославији.

Октроисани устав је, такође, садржао низ одредаба којима је прокламовао права

грађана као што су: једнакост грађана пред законом, лична слобода, забрана изгнанства
из државе, неповредивост стана, слобода вере и савести, слобода штампе, удруживања,
збора и договора и нека друга права грађана. Прокламајући основна права грађана,
Устав их истовремено гарантује само „у границама закона”, па су прокламоване
слободе и права вредели само у принципу. Устав је, нпр. гарантовао слободу штампе и
удруживања, а законодавац је ту слободу грађанима стварно одузео.

Иако је Устав прокламовао начело поделе власти, постојала је стварно једна

државна власт, чије су функције биле концентрисане у краљевим рукама, па је на тај
начин био спроведен принцип јединства власти.

Како је краљ у области законодавства и управе имао низ функција, које није

само формално већ и стварно обављао, можемо закључити да је Краљевина Југославија
по октроисаном уставу била права монархија, иако је поред монарха постојало и
Народно представништво као врховни орган власти. То потврђује и чињеница да се ни
измене и допуне Септембарског устава нису могле вршити без краљевог
пристанка.Спровођењем система монархијске владе била је искључена примена начела
народне суверености.

Септембарски устав је утврђивао централистичко уређење државе. Државна

управа   се   вршила   преко   низа   управних   органа,   хијерархијски   организованих   и
потчињених   појединим   министрима   који   су   били   непосредно   одговорни   краљу.
Организацију   апарата   власти   карактерише   потчињеност   свих   државних   органа
монарху,   па   је,   према   томе,   овај   Устав   стварно   санкционисао,   иако   не   отворено,
апсолутистички режим у Краљевини Југославији.

Карактеристику Септембарског устава представљала је и могућност

привременог фактичког суспендовања уставних и законских прописа. Према члану 116
Устава „у случају рата, мобилизације, нереда и побуне који би довели у питање јавни
поредак и сигурност државе или кад су до те мере уопште угрожени јавни интереси,
Краљ може, у том изузетном случају, указом наредити да се привремено предузму све
изванредне, неопходно потребне мере у целој Краљевини или у једном њеном делу
независно од уставних и законских прописа.

У вези с питањем обуставе или суспензије Устава, треба указати на једну

одредбу члана 29 Устава, који говори о Краљевим функцијама, односно његовој
власти. Ова одредба прописује да је „Краљ је заточник народног јединства и државне

Лаза М. Костић., Коментар Устава Краљевине Југолсавије 03.09.1931., Београд 1934.