С Е М И Н А Р С К И Р А Д
ТЕМА: СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК И ЊЕГОВИ
ДИЈАЛЕКТИ
Садржај
Увод............................................................................................................2
Српски књижевни језик............................................................................3
Дијалекти српског књижевног језика......................................................4
Призренско – тимочки дијалект...............................................................5
Косовско – ресавски дијалект...................................................................6
Зетско – јужносанџачки дијалект.............................................................7
Шумадијско – војвођански дијалект........................................................8
Источнохерцеговачки дијалект................................................................8
Закључак.....................................................................................................9
Литература................................................................................................10
1
Српски књижевни језик
Генерално, сваки језик је потекао и створио се у народу, а у односу на
различите географске крајеве, људи су развијали специфичне језичке особености
свог краја у коме живе. На основу тога, настале су разне варијације једног језика.
Међутим, како се развијала цивилизација и писменост међу људима, тако се јавила
и потреба за формирањем изабраног језичког варијетета, који ће постати језик
писмености и образовања, књижевности, културе, науке, администрације, којим се
говори и пише у школи и слично. Такав облик језика назива се
стандардни или
књижевни језик.
Књижевни језик је заснован на најбољим традицијама
писмености и културе једног народа, или више сродних народа. Такав језик постаје
носилац вредности целе заједнице, и омогућава да се та заједница прикључи
токовима интернационалне цивилизације. Једном изграђен, он делује као
општеобразовна норма и узор целој језичкој заједници.
1
Српски језик
је један од словенских језика из породице индоевропских
језика. Припада групи јужнословенских језика. Јужнословенски језици су настали
раслојавањем прасловенског дијалекта, којим су говорили припадници
јужнословенске језичке заједнице, у заједничкој домовини старих Словена.
Раслојавањем су настали:
- западнојужнословенски: српски, хрватски, словеначки, црногорски и
бошњачки;
- источнојужнословенски: македнонски, бугарски и старословенски
(изумрели) језик.
У 10. и 11. веку раслојен је говор западнојужнословенске језичке заједнице
на дијалекте штокавског, кајкавског и чакавског наречја. Наречја су називе добила
по упитној заменици за ствари, која је у највећој мери гласила
што
,
па одатле
назив штокавско наречје, док су друга два називе добила по упитним заменицама
ча
и
кај.
Штокавско наречје обухвата све дијалекте и говоре српског језика, док се
кајкавско и чакавско односе пре свега на говор Хрвата. Ова подела је врло стара.
Први писани споменици у српској редакцији старословенског језика потичу
из 11. и 12. века. Српски језик је стандардни језик у службеној употреби у Србији,
Босни и Херцеговини и Црној Гори, а у употреби је и у другим земљама где живе
Срби, међу осталима и у Хрватској и Македонији. По пореклу, граматици и по
речничком фонду српском језику су слични, и потичу од њега, хрватски,
црногорски и бошњачки језик, тако да се говорници ових језика могу још увек без
проблема споразумевати. У другој половини 19. и у 20. веку (југословенски
1
Р. Бугарски, Увод у општу лингвистику, ЗУНС, 1995, 162 стр.
3
