1
САДРЖАЈ
Увод...........................................................................................................................................3
1. Догађаји који су претходили развоју српске уставности.................................................4
1.1 Први српски устанак......................................................................................................4
1.2 Почеци српске уставности............................................................................................5
1.3 Уставни акти Србије од 1808. и 1811...........................................................................6
1.4 Други српски устанак...................................................................................................7
2.
Српски Устав из 1835. године............................................................................................8
3. Српски Устав из 1838. године............................................................................................9
3.1 Уставобранитељски режим (1842-1858)....................................................................10
4. Српски Устав из 1869. године..........................................................................................11
5. Српски Устав из 1888
.
године..........................................................................................12
6. Српски Устав из 1901. године..........................................................................................13
7. Српски Устав из 1903. године..........................................................................................14
Закључак.................................................................................................................................16
Литература..............................................................................................................................17
2
УВОД
Уставно право, као грана права која уређује организацију власти неке држве, најчешће
је кодифицирано у облику писаног устава који представља темељни и највиши правни
акт једне државе. Уставно право нам даје сазнања о настанку и развоју уставности у
Срба, на који начин су настајали различити устави, из које потребе, шта су регулисали
и да ли је сваки устав био напредан или је некад ишао и корак у назад и чије потребе и
циљеве је требао да задовољи.
Да бисмо у потпуности представили пут којим је Србија ишла ка својој уставности,
мораћемо да направимо осврт на догађаје који су, да тако кажемо, трасирали пут
Србији ка доношењу свог првог Уства.
4
јањичара. Међутим,
погубљење
српских
народних главара не само да није спречило
устанк већ га је и додатно убрзало. Већ 14. Фебруара 1804. године на збору у Орашцу
одлучено је да се дигне устанак против Турака.
Први успеси српских устаника су
изазвали епско одушевљење и улили нову храброст за још тежа искушења у борби
против турских поробљеника.
1.2 Почеци српске уставности
Стварањем ослобођене територије у току Првог српског устанка, требало је изградити
нови систем владавине, а то значи да је требало решавати уставно питање у земљи.
Прво су уређени судови. Најважнија установа устаничке Србије била је Народна
скупштина коју су чинили најистакнутији народни прваци, војсковође и свештеници и
на којој су доношене најважније одлуке.. На Скупштини у Борку, 27. Августа 1805.
основан је Правитељствујушчи Совјет као први орган извршне власти у устаничкој
Србији чији је први председник био Прота Матеја Ненадовић.
Међу појединим
устаничким старешинама постојале су тежње да се Совјетом донекле ограничи
Карађорђева власт.
Као што Совјет није успео да ограничи Карађорђеву власт онако како су ''совјетници''
желели, тако ни Карађорђе није постао неоспорни вожд свих Срба јер га нису изабрали
представници свих нахија Београдског пашалука. У таквој ситуацији, угрожен од
својих војвода и без савезника Руса, Карађорђе жури да предухитри незадовољне
народне старешине и спрема план за уређење односа између њега и Совјета. Карађорђе
је ту идеју изложио својим најближим пријатељима у Тополи, а намеравао је да је
спроведе у Београду где би се одржала главна скупштина која би уредила односе
између њега и Совјета, а њега прогласила врховним господарем Србије. До те
скупштине није дошло, већ је нешто касније (11. децембра 1808.) стицајем повољних
околности Карађорђе иступио пред Совјетом са својим предлогом о односу њега и
Совјета.
5
1.3 Уставни акти Србије од 1808. и 1811.
Акт од 1808. заједнички је акт Карађорђа и Правитељствујушчег совјета, а
састоји се од две одредбе. Првом одредбом утврђено је да Совјет и све старешине,
кнезови, војводе као и сам народ признају Карађорђа и његово законито потомство за
провог и врховног српског старешину и обећавају му верност и послушност. Другом
одредбом се Карађорђе према Совјету обавезао да ће га признати за врховни суд у
земљи, с тим да ће своје заповести које потичу од њега и иду преко Совјета издавати у
договору са самим Совјетом.
Без обзира што овај акт од 1808. није сачуван (али ни прихваћен од свих старешина и
потврђен од народне скупшине), то је био први формални акт о уређењу власти у
Србији, њен први уставни акт којим је правно успостављена апсолутистичка и
монархистичка власт династије Карађорђевић са њеним родоначелником Карађорђем.
Овим актом од 1808. непријатељство између Карађорђа и незадовољних старешина се
привремено стишало, да би крајем 1810. поново избило на површину свом жестином.
Да би и овог пута сачувао власт, Карађорђе је одговорио намером да реорганизује
Совјет и централну управу устаничке Србије и тако неутралише моћ главних
конкурената. Ради тога је јануара 1811. сазвана и одржана скупштина старешина која
је требала да разреши овај скукоб и учврсти његову апсолутистичку власт. Све
народне старешине и Совјет су се безрезервно приклониле Карађорђу, његовом
вођству и њему и његовом потомству положили заклетву на верност и послушност. Са
своје стране, Карађорђе се обавезао да ни у земљи, а ни ван ње неће ништа
предузимати без споразума са Совјетом, да ће све заповести издавати преко Совјета и
да без договора са њим неће никог казнити ни смрћу нити заточењем. Актом од 1811.
је реорганизован Совјет тако што је подељен на два дела. Један део, шест чланова, су
били министри (попечитељи) а остали, с министром правде су чинили Велики
вилајетски суд и оба ова дела Совјета су представљали владу и законодавно тело.
Карађорђе је био председник Совјета и био је овлашћен да именује попечитеље и
остале чланове, али је при томе водио рачуна да и делимично задовољи и опозицију па
