Универзитет у Нишу
Филозофски факултет
Департман за српски језик икомпаративну књижевност
СЕМИНАРСКИ РАД из предмета Теорија читања и интерпретације
Стратегије читања у приповеци
Швабица
Лазе Лазаревића
Ментор: Студент:
Проф. др Снежана Милосављевић Милић Анита Машковић 1890
Ниш, 2013.
Процес читања и улога читаоца
Током 19. века књижевна критика је приликом проучавања дела
највећи значај придавала аутору, тачније његовој биографији. Ови критичари
сматрали су да ће се свако књижевно дело најпотпуније схватити ако се
упозна човек који је исто написао. Непоузданост ове методе је доказана.
Веома често биографски подаци нису проверено тачни, а с друге стране, неће
нам нимало бити од помоћи при проучавању Илијаде и Одисеје,
Шекспирових трагедија и многих других сличних дела. Ми можемо дознати
многе занимљивости, али служећи се само спољашњим приступом (осим
биографије он укључује и контекст у коме је дело настало) нећемо у
потпуности објаснити дело, открити тајну живота његова.
Критичари су ово увидели, па су са аутора усмерили своју пажњу
искључиво на сам текст. Читалац је дуго био најмање повлашћена и
занемаривана категорија. Нова критика покушава то да „исправи“, истичући
да без читалаца не би ни било књижевног дела. Крајем 20. века на читаоце се
све мање гледа као на не-писце, на ниже друге. Сматра се да је у сваком
писцу могуће уочити скривеног, потиснутог читаоца. Књижевна дела не живе
на полицама. М. Бланшо је с правом истакао да је једна књига коју нико не
чита нешто што још није написано.
1
Књижевно дело је схематска творевина, у њему постоје празнине, тзв.
места неодређености које читалац треба у процесу читања да попуни, тј. да
конкретизује. Бавећи се овим проблемом, пољски феноменолог Роман
Ингарден је настојао да утврди како се структура текста прихвата у свести
читалаца. Управо у свести читалаца књижевно дело добија свој коначни
облик. Читалац је онај који обликује текст, те се он неминовно јавља као
саучесник у његовом стварању.Ипак, ни аутора не треба занемарити. Иако
читалац актуализује назначене аспекте на свој начин, он није сасвим
слободан од интенција аутора. Писац је онај који управља читаоцем и
манипулише њиме.
1
Миодраг Радовић,
Провиденцијална лакоћа читања,
у
Књижевна критика 20.века
, 1989, бр.3
нема, јер нема повратних реплика. Повремено може доћи до цитираних
одговора онога коме се приповедач обраћа, стога овај (једносмерни) разговор
Изер назива фингираним дијалогом.
Сама епистоларна форма којом се аутор приповетке
Швабица
служи је
апелативног карактера. Већ у прологу можемо уочити да аутор користи
принцип псеудодокументарности. Можемо говорити о двама врстама
приповедача. Оквирни приповедач представља се као проналазач изгубљеног
и
крњавог рукописа
о љубави између Србина и Немице. Овај оквирни
приповедач истовремено је и први читалац тог рукописа. Његов сапутник,
пријатељ и редактор, јесте посредник између проналазача рукописа и
читалаца. Понудио је свом пријатељу писма у откуп, у замену за албум
Помпеје. Мотив замене има функцију ниподиштавања вредности овог
рукописа, док се посредством
рђаве досетке о мољцима и лави
наговештава
идеја о пролазности и пропадљивости свега људског:
Свја сујета
человјечаскаја, јелика не пребивајут по смерти
.
Након уводног дела, који у композицијском смислу има улогу
наративног пролога, следе писма које Миша Маричић, драматизовани
приповедач, шаље свом побратиму, апострофираном читаоцу. Ако мало
детаљније сагледамо апострофираног читаоца, схватамо да је у ствари
апострофирани читалац једна врста наратера. Према наратолошким
тумачењима, наратер би био свако уписивање ''ТИ'' у текст, тј. свако
обраћање.
Познато је да писмо има исповедни карактер. У складу с тим, јунак-
приповедач исповеда своју љубавну причу у тринаест писама. Приповедање
у првом лицу има функцију да читаоцима стварност представи из
перспективе лика. Овде је реч о искривљеној слици стварности, она је
деформисана услед унутрашњих, психичких преживљавања лика. На тај
начин читаоци имају увид у његов емоционални живот, у морално-
психолошку кризу коју проузрокује његово заљубљивање у странкињу.
