ZAKLJUČAK........................................................................................................................................15

LITERATURA.......................................................................................................................................16

• pri plaćanju takse primjenjuje se teritorijalno načelo, što znači da obaveza plaćanja nije
ograničena samo na državljane zemlje koja uvodi tu obvezu;

• u plaćanju takse prisutan je element prisile, jer je obvezu i visinu plaćanja te obveze utvrdio
državni organ, jer se neka prava ili činidbe mogu ostvariti samo nakon što obveznik pokrene
propisani postupak i što će se nepodmirena obaveza naplatiti prisilno.

Međutim za razliku od poreza, koji predstavljaju obavezna davanja «koja država ubira silom
svog fiskalnog suvereniteta», prilikom plaćanja taksi, osoba slobodno odlučuje koju će uslugu i
za koju vrednost traži. Kod poreza ne postoji direktna protivnaknada, s obzirom na to da služe za
finansiranje opštih potreba. Istina, postoje takve specifične takse koje se moraju platiti, mada se
ne želi koristiti usluga, npr. takse koje se plaćaju pri korišćenju puteva ( drumarina, putarina i
sl.). Zato se slobodno može reći da takse karakteriše i dobrovoljnost.

Taksena obveza može se podmiriti u gotovom novcu, što je isto kao i kod ostalih vrsta poreza ali
se može podmirivati i upotrebom taksenih maraka što je indirektni način podmirenja obveze; u
velikom broju slučajeva se kod taksi primenjuje čitav niz tehnika i postupaka koji su slični onima
koji se primenjuju kod poreza.
Procesno razgraničenje između poreza i taksi nije sprovedeno ni na francuskom jeziku i
zakonodavstvu, budući da se često može naići na mešanja termina « import » ( porez ) i « taxe »
( taksa ) za obeležavanja pojedinih kategorija javnih prihoda. Npr. u francuskom jeziku se jedan
od najvažnijih poreskih oblika, porez na dodatu vrednost, naziva « taksa na dodatu vrednost ».

Takse su veoma neizdašan javni prihod, bilansno zanemarljiv, koji uz to pokazuje osetnu
neelastičnost i smanjenu mogućnost prilagođavanja privrednih oscilacija.
Takse kao javni izvori sredstava učestvuju u ukupnim javnim prihodima u proseku 3-4,5%.
Takođe, primetan je trend porasta učešća taksi u ukupnim javnim prihodima.

1.2 UTVRĐIVANJE VISINE TAKSI

Najvažniji problem vezan uz takse jeste utvrđivanje njihove visine. Kod utvrđivanja visine takse
mora se voditi računa da ona ne bude preniska, čime se može provocirati povećana tražnja za
uslugama, stvoriti javni rashodi iz drugih prihoda, što nije preporučljivo ni prihvatljivo. Takođe,
takse ne smeju biti previsoke, jer će se smanjiti tražnja za pojedinim uslugama, čime će se
izgubiti deo javnih prihoda, a finansiranje organa (suda, carine i sl.) će opet pasti na teret opštih
javnih prihoda ( poreza ).

• Kako je taksa ekvivalent za rad državnih organa i drugih ustanova za čije se usluge plaća taksa,
njena visina trebala bi biti određena visinom troškova koje državno telo
ima kada obavlja traženu uslugu, što znači da ako su troškovi tela za čije se usluge naplaćuju
takse veći, novčani iznos koji treba platiti treba biti veći. Međutim,
u praksi to funkcioniše malo drugačije. Ako je visina takse takva da su u njoj sadržani, ne samo
stvarni troškovi koje državno telo ima pri izvršavanju te usluge, nego i više od toga, onda taj
višak ima karakter poreza i za taj uvećani iznos takse koji plaća, obveznik ne dobija nikakvu

protivnaknadu. U slučaju da je visina takse niža od stvarnih troškova koji se javljaju pri
obavljanju tražene usluge, taksa je samo delimični ekvivalent za učinjenu uslugu državnog tela.
Kako je teško novčano izraziti koliki su troškovi države kada obavlja traženu uslugu, tj. kako
usluga ima apstraktni karakter, možemo opravdati zaračunavanje takse po nekoj sličnosti u
taksenoj tarifi, kao i utvrđivanje visine takse paušalno na osnovu nekih pretpostavljenih troškova.

• Osim troškova koje državno telo ima kada obavlja traženu uslugu može uticati i korist koju
tražitelj usluge ima od određenog rada državnih organa i drugih ovlašćenih organizacija. Kao
primer možemo uzeti rešenje doneto povodom zahteva taksenog obveznika kojim se stiče pravo
obavljanja ugostiteljske delatnosti, pri čemu visina takse zavisi od toga da li se rešenje donosi za
obavljanje tih usluga u restoranu, bifeu, baru ili disko-klubu i sl., jer postoji razlika u koristi koju
će obveznik imati od rada državnog organa u svakom od navedenih primera.

• Visina takse zavisiće i od toga je li učinjena usluga od isključivog interesa i koristi samo za
tražitelja usluge ili postoji opšti interes da se određena tražena usluga obavi. U tom slučaju celi
iznos troškova ili jedan njegov deo preuzima na sebe društvo koje je zainteresovano da se radnja
obavi. npr. za prijavu ispita student plaća mali iznos takse, mada su troškovi ispita daleko veći,
ali država preuzima na sebe deo troškova i podmiruje ih iz opšte mase naplaćenih javnih prihoda;
to znači da društvo ima koristi od učinjene usluge, pa je zbog toga i visina takse znatno niža;
javni interes može biti tako naglašen da zakonodavac može predvideti potpuno oslobođenje od
plaćanja takse odnosno tu je ugrađen princip » što je veći javni interes, to je taksa niža «.

• Ponekad je visina takse mnogo viša od troškova koji nastanu da bi se usluga izvršila ili pak je
iznos takse utvrđen nezavisno od koristi koju tražitelj usluge ima od te usluge. Takvim
regulisanjem visine takse želi se ili sprečiti, ili ograničiti traženje određenih usluga od državnih
organa; tako se taksa u sudskom sporu određuje prema vrednosti spora, prema trajanju, prema
broju akta i sl.; visina taksene obaveze u ovom i sličnim slučajevima treba da onemogući
preterani broj korišćenja takvih usluga; to je tzv. preventivno delovanje takse, najčešće u
sudskim sporovima.

1.3. NAPLATA TAKSE

Nezavisno od vrste takse one se u pravilu plaćaju unapred. Dok taksa nije uredno plaćena,
državni i drugi nadležni organi neće ni pristupiti radu da izvrše zahtev obveznika.
Smatra se da je taksa plaćena kada je taksena marka, prikupljena na odgovarajućem dokumentu i
na propisan način poništena. Ako se taksa naplaćuje u novcu, smatra se da je plaćena kada je
obveznik uplatio utvrđen iznos. Plaćanje takse u novcu primenjuje se onda kada je ona vrlo
visoka (npr. kod sudova ili za usluge nekih državnih organa - diplomatskih i konzularnih organa,
carinarnica i sl.).
Poništavanje taksene marke zalepljene na računu obavlja organ nadležan za primanje računa, a u
ostalim slučajevima organ koji donosi ili uručuje stranci rešenje ili druge isprave, odnosno koje
obavlja radnje za koje se naplaćuje taksa.

Iz svega navedenog može se zaključiti da se plaćanje takse može vršiti na dva načina: