Иако   се   некад   дешава   супротно,   намера   је   одувек   била   да   се   технологија
прилагоди човеку, а не обрнуто. Рачунари су нашли примену у свим областима
људског рада и деловања. Примењују се у школи за: обуку ученика, у библиотеци
за вођење евиденције о књигама, у мултимедијалној учионици, у секретаријату за
обраду   и   чување   разних   података;   у   саобраћају,   индустрији,   у   архитектури   и
грађевинарству,   у   дизајну   и   припреми   књига   и   новина,   у   медицини,   у
свакодневној   комуникацији   између   људи.  Већини   нас   нормално   је   да
свакодневно, у различите сврхе, користимо компјутере. Ипак, мало је познато на
који начин рачунаре користе деца и особе са посебним потребама.

Деци са посебним потребама су потребна помоћна образовна помагала, као

што су помоћне технологије и технологије приступачности током њиховог
школовања. Има све више ученика који користе рачунаре, чиме се јавља потреба
да се ученици са посебним потребама третирају на исти начин као ученици који
немају посебне потребе.

Технологија приступачности

је рачунарска технологија

која омогућава појединцима да подесе свој рачунар према својим визуелним,
слушним, когнитивним, говорним и потребама спретности руку. Да би била
приступачна, технологија мора бити довољно флексибилна како би одговорила на
потребе и склоности различитих особа са различитим способностима. [5]

У овом дипломском раду бавићемо се употребом информационо-

комуникационих технологија у раду са децом са посебним потребама.
Осврнућемо се на саму дефиницију ,,посебна потреба,, као и на то са којим
препрекама се суочавају деца са инвалидитетом. Посебну пажњу обратићемо на
врсте оштећења и технолошка решења.

1. ДЕЦА СА ПОСЕБНИМ ПОТРЕБАМА У ШКОЛАМА –

ДЕФИНИЦИЈА ТЕРМИНА ,,ПОСЕБНА ПОТРЕБА''

Брига о деци са сметњама и тешкоћама у развоју, прошла је у историји,

како у свету, тако и у Србији, кроз неколико фаза - од директне дискриминације,
одбацивања и искључивања, преко самилосног/милосрдног приступа, затим
искључиво медицинског приступа до коначног признавања и доношења прописа у
области права и потреба особа са инвалидитетом.

Медицински модел

инвалидности, сметње у развоју или инвалидитет

третира  искључиво  као  проблем  или  недостатак  индивидуе,  која  се  мора
кориговати, лечити, рехабилитовати и мењати, како би она могла да се прилагоди
школском  систему  и  друштву  у  целини.  Сав  терет  инвалидности  је  на  особи  са
сметњама  у  развоју  и  њеној  породици.  Особа  се  посматра  кроз  инвалидност  и
дијагнозу, а подршка која јој се пружа у заштићеним условима (домови, болнице,
интернати) има за циљ да се таква особа промени, како би се уклопила у природну
средину. На пример, дете са оштећењем слуха може да носи слушни апарат и од
њега  се  очекује  да  научи  да  говори  како  би  се  уклопило,  али  од  васпитача,
наставника  и  остале  деце  се  не  очекује  да  науче  језик  знакова  или  друге  облике
комуникације. [6]

Социјални модел,

насупрот медицинском, инвалидност третира не само

као проблем индивидуе, већ и као проблем друштва. Друштво се мора мењати и
прилагођавати како би изашло у сусрет специфичним потребама сваког
појединца. То се чини кроз нову законодавну политику, нову образовну и
социјалну политику, кроз прилагођавање друштвених институција, кроз уклањање
разноврсних баријера у окружењу – од архитектонских до психосоцијалних.

Зато

је неопходно инвалидност посматрати као проблем друштва и прихватити
одговорност да положај и квалитет живота деце са сметњама у развоју и
особа са инвалидитетом зависи од степена прилагођености друштва

. По овом

моделу,  особе  са  инвалидитетом  морају  имати  утицај  на  политику,  развој  и
пружање  услуга  које  се  тичу  њихових  потреба.  Дакле,  морају  имати  доступне
одговарајуће  сервисе,  као  што  су:  службе  персоналних  асистената,  дневни
боравци,  сервиси  подршке  за  живот  у  заједници,  помоћ  у  кући  и  разне  друге
облике  подршке,  приступачне  институције  и  инфраструктуру,  утицај  на
доношење  одлука,  право  на  избор,  пуно  поштовање  основних  људских  права
(права  на  школовање,  запошљавање,  на  самостално  кретање,  на  самостални
живот, на економску сигурност итд).[6]

Када се говори о инвалидности и правима особа са инвалидитетом, између

осталог се мисли и на

приступачност

изграђеном окружењу, превозу,

информацијама и комуникацијама, које би требало да омогућавају особама са
инвалидитетом да учествују у животу заједнице. Остале категорије становништва,
попут мале деце и родитеља с малом децом, старијих особа, трудница, особа с

сиромашних, заосталих или културолошки специфичних средина, децу без
родитељског старања, затим злостављану децу, децу погођену ратом, избеглу и
расељену децу. [2]

Укупан број школа за ученике са ометеношћу у развоју тзв. специјалне

школе, у Србији је 74, од којих су 49 основне и 25 средње школе. Основна и
средња школа су најчешће организационо и просторно повезане у једну целину па
тако гледано постоје 52 школе које се баве образовањем и васпитањем ученика са
ометеношћу. Део такве организационе целине најчешће чине и домови за смештај
деце при школама. Већину чине школе за ученике са сметњама у менталном
развоју (подаци из школске 2012/2013. године).