УСТАВ И ПРАВО ГРАЂАНА
ПОЈАМ УСТАВА
ПОРЕКЛО УСТАВА, ШИРЕ И УЖЕ ЗНАЧЕЊЕ И ТЕРМИН
Власт је ,,вероватноћа да ћемо наићи на послушност особе према заповестима
одређеног садржаја'' (Макс Вебер). Средства вршења власти су принуда и насиље.
Суштина принуде је у заповедању или заповести. Принуда може бити:
1. Спонтана - пријатељски притисак моћног појединца ,,харизмате'' на следбенике
2. Организована – уз активирање одређеног апарата подређеног моћнику
,,Држава је монопол легитимног физичког насиља.'' (Макс Вебер)
Држава и данас користи принуду и насиље, али само оне које су легитимне.
Легитимна је она принуда коју подвлашћени прихватају, тј. сматрају оправданом и
нужном.
Устројство савремене државе утемељен је на хуманистичкој традицији природног
права, тј. слободарском становиштву да појединци имају пдређена права која држава не
сме да крши и мора да поштује.
Појединац без права коме само натурају дужности и ропску послушност (Аристотел
је дефинисао робове као ,,оруђа која говоре'') није грађанин већ пуки поданик.
Грађанин је особа која поседује држављанство одређене државе које јој даје права
и обавезе да учествује у политичком животу. Он је истовремено и члан грађанског
друштва у којем обавља приватне послове којима обезбеђује средства за живот.
Најумнија глава Хеладе, Аристотел, установио је разлику између politeia и nomos.
Politeia је за старе Грке значила и државно уређење и грађанство, а код Аристотела је
постала претеча републике као најбољег државног уређења.
Први прави nomos написао је Солон Мудри 594. године старе ере како би смирио
незадовољне грађане: постали су обавезни да се покоравају законима полиса, али и да
траже заштиту ако им је неко важно право ускраћено.
Праоблик уставности, први и једини продор писаног уставног права у феудализму
је светски позната Велика повеља слобода (Magna Charta Libertatum), које су велможе
извојевали 1215. године против тиранских покушаја њиховог краља Џона без Земље.
Почетком 13. века за владавине Стефана Првовенчаног, на српски језик преведен
је грчки Номонканон – зборник црквених правила (канон) и државних (световних) закона.
Укорењен у византијску баштину и Јустинијанов Corpus iuris civilis, светлост дана угледао је
у Скопљу 1349. године Душанов законик.
Буржоазија у успону извојевала је 1628. године ,,Петицију права''. Збацивањем с
престола и погубљењем Чарлса Првог, а на основу тзв. ,,Споразума народа'' из 1649,
донет је за време Кромвеловог протектората 1653. први писани устав ,,Инструмент
владавине''.
Када је у енглеском краљевству у 17. Веку један либерални краљ стао на трон у
реолуцији без крви, његов парламент га је упознао са каталогом људских права која је
морао да поштује. То је била основа за касније потврђена људска права у
америчкој ,,Декларацији о независности'' из 1776, у ,,Декларацији о правима човека у
грађанина'' Француске револуције до ,,Универзалне декларације о људским правима''
ОУН и Савета Европе.
Модерна уставност почиње 1766. године кад новостворене америчке државе
доносе прве уставе и декларације о правима човека. Први писани устави модерног доба
били су устави Вирџиније, Мериленда и Пенсилваније.
Први прави устав у његовом стриктном значењу јесте Устав САД из 1787. године са
само седам чланова (данас дописано 26 амандмана са много дужим текстом од
основног). Писци овог устава добили су почасни назив ,,очеви оснивачи''.
УСТАВНОСТ И ХИЈЕРАРХИЈА ПРАВНИХ АКАТА
Важно обележје доброг устава је уставност.
Уставност су изумели амерички ,,очеви оснивачи'' тако што су
увели ,,ограничавајући устав''. Такав устав поставља границе законодавној власти које она
не сме да прекорачи, као и средство за отклањање таквих ограничења. То средство је
независно судство.
Појам уставности подразумева да је:
1. Државна власт оганучена правом
2. Обавезна сагласност свих закона (и подзаконских аката) са уставом
Народ је извор власти и он доноси устав који ниједна влада не може да мења, него
мора да га примењује.
Услов без кога нема уставности је подела власти на три гране (законодавна,
извршна и судска), које се међусобно контролишу и уравнотежују, а која постоји само у
правним државама.
Друго значење уставности подразумева систематску бригу да сви закони у држави
буду увек усаглашени са уставом.
Начело законитости налаже сагласност свих подзаконских аката са законом.
Из уставности следује хијерархија правних аката својствена добро уређеним
државама. На њиховом врху је устав који пишу врхунски правни експерти.
На другом месту хијерархије правних аката су (обични) закони. На основу слова и
духа устава њих пише и усваја национални парламент.
Подзаконске акте (уредбе, наредбе, упутства, правилнике, одлуке) доноси влада
да би државна бирократија и администрација једнообразно спроводиле законе на
територији целе државе.
СХВАТАЊА ПОЈМА УСТАВ
Не постоји ,,уставна дефиниција устава''. Овај сложеми појам дефинишу различите
друштвене науке: право, политикологија, социологија.
Устав у материјалном је скуп правних норми које се налазе у више правних аката
(устав В. Британије, Израела, Треће француске републике из 1875. који је састављен од три
уставна закона) или у обичајном праву (неписане норме) које имају улогу устава и на
њима се изграђују држава и право, читаво друштвено и државно уређење.
Право се дели на:
1. Јавно или државно – уставни, управно, кривично и међународно јавно
2. Приватно – грађанско, облигационо, међународно приватно и пољопривредно
Право је умеће доброг и правичног (ius ars boni et aequi est).
Систем објективног права Енглези зову law.
Поглавити стваралац права је држава.
Систем субјетивних права Енглези зову rights.
Основна функција правног система је правна норма у чијој структури су два
елемента:
1. Диспозиција – пропис и пожељном или идеалном поношању учесника у правном
саобраћају. Физичка лица су грађани, а правна различите установе.
2. Санкција – казна за кршиоце диспозиција.
Кључна особина права је формализам.
Друга важна особина права је његов двојни и противуречни карактер. Филозофи
кажу да је право у прошлости било класно одређено, а у сумрачним тоталитарном
системима средство поробљавања.
Право мора да остварује:
1. Минимум правде
2. Да штити људска права
Право је посебно значајан облик контроле која је подржана средствима легитимне
државне принуде, оно одређује шта се може, а шта не може чинити у друштву.
ПОЈАМ И ОСОБИНЕ ЗАКОНА
Закон је друштвена норма као правило понашања које се може мењати и
прекршити. Оно мора бити познато да би деловало.
Елементи савременог појма права су следећи:
1. Закон мора бити у складу са уставом
2. Закон је општи акт
3. Закон се објављује пре ступања на снагу
4. Демократија захтева јасност
5. Постојаност
6. Одређеност закона
ВЛАДАВИНА ПРАВА И ПРАВНА ДРЖАВА
Сам термин правна држава (Rechtstaat) је тековина европске континенталне
традиције, пре свега немачког правника Роберта фон Мола и његових пријатеља који су
били критичари другог Рајха, као тврде полицијске државе. Њихов узор биле су
демократске установе Енглеске и Француске тога доба.
Правна држава има уско значење ограничења самовоље извршне власти.
Владавина права означава ограничење самовоље свеколике власти, не само извршне, већ
и законодавне, а тиме и судске власти.
Садржај правне државе и владавине права:
1. Вишестраначки политички систем
2. Подела власти на законодавну (легислатива), извршну (егзекутива) и судску
(јудикатива)
3. Правна држава је сервис грађана будући да је они финансирају плаћајучи порез
4. Заштитник грађана (омбудсман)
5. Законитост рада управе подразумева поштену и савесну примену закона
Корупција је стара колико и држава и не може се искоренити. Нарушава поверење
грађана у државу. Може се диференцирати на:
а) белу корупцију - давање привилегија на основу рођачких и пријетљских веза
(непотизам) без очекивања противуслуге. Она не носи кривичну одговорност.
б) сиву корупцију – давање привилегија по принципу ,,услуга за услугу'' и пада под удар
закона
в) црну корупцију – давање привилегија уз директну новчану надокнаду и представља
негацију законитости
У затвореним тоталитарно-ауторитарним друштвима централизована корупција
одвија се у самом државном врху ради остваривања користи. Децентрализована
корупција се тајно одвија у режији бирократије и државних чиновника и претежно је
заступљена у демократским друштвима.
6. Оружана сила (полиција и војска)
7. Независно судство – отеловљење правде. Сталеж судија мора имати унутрашњу и
спону легитимност за успешно вршење своје власти. Судство је тековина
либералног схватања. Судска независнот постоји у неколико облика:
а) лична независност
б) стварна независност
в) интерна независност
г) административна независност
8. Отворена и одговорна влада – при влади постоји повереник за информације од
јавног значаја који помаже грађанима. Спин доктори су мајстори манипулације.
Правна одговорност владе значи да они који спроводе законе и политику морају
увек да раде строго у границама закона и устава. Политичка одговорност
парламенту и јавности за избор политике, приоритете у њој и начине извршења
увек је сложена. Финансијска одговорност владе значи да влада може да троши
новац само у сврхе одобрене од стране законодавне власти.
МЕСТО И УЛОГА УСТАВНОГ СУДСТВА У ЗАШТИТИ УСТАВА И УСТАВНОСТИ
Једина држава у којој је функционисао ефикасан систем контроле уставности
закона је САД.
Уставни суд је надлежан да одлучује о:
1. Сагласности закона и других општих аката са уставом
2. Општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним
правом
3. Сагласности потврђених међународних уговора са уставом
4. Сагласности других општих аката са законом
