1. УВОД
Ултраљубичасто (УВ) зрачење представља електромагнетно (ЕМ) зрачење у интервалу
таласних дужина од 100- 400 nm. Ово зрачење емитују различити вештачки извори, али и Сунце као
природни извор ЕМ зрачења. УВ зрачење има важну улогу у биохемијским процесима који се
одигравају у ћ елијама живих организама и неопходни су за њихово физиолошко функционисање.
Другим речима, УВ зрачење је неопходно за опстанак живог света на нашој Планети [1].
Током своје еволуције организми су се прилагодили природним нивоима соларног УВ зрачења
и свако повећање интензитета или промена спектра овог зрачења, које стиже до Земљине површине,
проузрокује штетне последице по живи свет-
биосферу
.
Иако су штетни ефекти дејства УВ зрачења на живе организме били познати још у XIX веку
[Morys and Berger, 1993], тек открићем смањене дебљине озонског омотача изнад Антарктика и
појавом „озонских рупа“ 80-тих година прошлог века, светска јавност почиње да посвећује пажњу УВ
зрачењу као еколошком проблему. Интензитет и спектар УВ зрачења, које доспева до површине
ЗемЉе, директно зависи од дебЉине озонског слоја.
Озон (О
3
) је нестабилан гас који се лако разграђује под дејством органских једињења,
нарочито под дејством хлорофлуорокарбоната (фреони, халони...), који су нашли широку примену
како у индустрији, тако и у свакодневном животу. Озон представЉа заштитни слој Земље, без кога на
њој не би постојао ни један нама познат облик живота. Озон има улогу филтра (апсорбера) зрачења.
Он ефикасно апсорбује високоенергетско ЕМ зрачење, тако да на површину ЗемЉе доспева
филтрирано сун чево зрачење из оптичког дела спектра (нискоенергетско УВ зрачење, видљиво
зрачење и инфрацрвено зрачење). Свака промена у квалитету или квантитету овог филтрираног
зрачења, која се јавЉа као последица смањења количине озона, може изазвати штетне последице,
како по здравље људи, тако и на целокупну биосферу и глобалну климу.
Чињеница је да свако научно откриће прати развој технике и технологије којима се
побоЉшавају услови, квалитет и стандард савременог живота. Тако се поред природног УВ зрач
ења, Људи данас све више излажу УВ зра чењу емитованом од стране вештачких извора, који се
користе како у медицинске тако и у козметичке и естетске сврхе. Тиме је знатно повећан ризик од
штетног дејства УВ зрачења, нарочито за људе са осетљивом кожом.
Нажалост, штетни ефекти који се јавЉају као последица прекомерног излагања УВ зрачењу
нису тренутни и одмах видЉиви, већ се акумулирају у организму и испољавју годинама касније, кад
већ увелико постоје оштећ ења. Како је УВ зрачење невидљиво за људско око и ’’неосетно’’ за остала
Људска чула, човек није у могућности да сам процени ниво своје изложености УВ зрачењу без
адекватних информација. Због тога је адекватна информисаност и едукација становништва о штетном
дејству УВ зрачења, као и о мерама заштите неопходна, као саставни део заштите животне средине.
Циљ рада је да се изврши поређење вредности природног УВ зрачења са нормативима истог
тог зрачења који се добија вештачким путем. Консултујући вредности дате у Правилнику о
превентивним мерама за безбедан и здрав рад при излагању вештачком оптичком зрачењу,
анализиране су вредности природног УВ зрачења.
2.1 Јонизирајуће зрачење
Електромагнтно зрачење најкратких таласних дужина (од 10
-5
до 10
2
nm ) емитују
екситована атомска језгра, а настали фотони се називају
-зраци.
Њих карактерише изузетно
велика енергија и велика продорност кроз материју. Приликом проласка кроз материју врши
јонизацију атома средине и због тога припада групи јонизујућег електромагнтног зрачења.
Област електромагнтног зрачења од неколико десетина нанометара па до 10
2
nm производи
се у рендгенским цевима и назива се рендгенско или
x
-зрачење
. У зависности од настанка
разликује се континуално и карактеристично
x
-зрачење. Континуално x-зрачење настаје наглим
заустављањем брзих електрона у рендгенској цеви, док се карактеристично
x
-зрачење јавља, такође
у рендгенским цевима, као последица екситације атома аноде услед удара веома брзих електрона.
И ово зрачење приликом проласка кроз материју врши јонизацију атома средине и припада групи
јонизујућег електромагнтног зрачења.
Највећи део енергије, коју јонизујуће зрачење преда атомима супстнце кроз коју пролази,
претвара се у топлоту, док мали део енергије доводи до кидања постојећих веза и стварања нових
једињења. Без обзира на врсту, јонизујућа зрачења имају исте методе и инструменте за детекцију и
исти утицај на живу материју. [6]
2.1.1 Деловање јонизујућег зрачења на живу материју
Када се говори о утицају зрачења на живу материју треба имати на уму тзв
. радиобиолошки
парадокс,
односно чињеницу да су биолошки ефекти зрачења несразмерни са енергијом коју
предају. На пример доза зрачења од 10 Gy (греја) је довољна да усмрти човека, а распоређена на
топлоту повисила би температуру тела за 0,001
0
C, што је далеко мање од повишења температуре
након испијања шоље чаја. Овај парадокс се објашњава на тај начин што се апсорпција зрачења не
одвија подједнако по целој запремини, већ се на појединим местима постиже висока концентрација
апсорбованог зрачења. Уколико унутар ћелије постоје витални центри малих димензија, чијим би
уништењем престала њена функција. Један од таквих центара у ћелији је молекул дезо-
ксирибонуклеинске киселине (ДНК), која је садржана у генима.
Најзначајније промене које могу настати су аберације хромозома у ћелији које настају
након дејства зрачења. Настале промене доводе до проме функција ћелије, настанка мутација и на
крају, до њене смрти. Осим тога, зрачење смањује концентрацију ензима који регулишу синтезу
ДНК. ДНК се састоји од два микромолекула која имају облик ланца и заједно чине двоструку
спиралу, слика 2. Уколико се ћелије озраче непосредно пред деобу могу привремено или трајно да
се зауставе у стадијуму Г2 (период интерфазе по завршеној синтези ДНК).
Као последица директног зрачења на везе између фосфата и шећера настају прекиди
ланаца. Кидањем ланаца настају симетрични и асиметрични фрагменти који се рекомбинују на
више начина. Тако настају мутације гена. Оштећења су већа код ткива и органи који се интензивно
размножавају, а то су: крв, коштана срж и лимфне жлезде. Осим ДНК постоји још неколико
важних микромолекула, а то су првенствено ензими, чијим оштећењем долази до одумирања
ћелије. [10]
Већу осетљивост на радиоактивно зрачење показују млађи организми, одојчад и млађа деца
у развоју. Ефекти зрачења уочавају се код реципицијената зраћења или код њихових потомака.
Постоје две врсте биолошких ефеката које зрачење може да произведе на људском организму, то
су
соматски и генетски
.
Соматски ефекти
су они који се уочавају на појединцу изложеном зрачењу, било као
акутни (молекуларна смрт, синдром ЦНС-а, гастроинтестинални синдром, хематопоетски синдром,
радијациона болест и акутни радиациони синдром), било као закаснели (канцерогени ефекат и
скраћивање животног века). За разлику од њих,
генетски ефекти
се уочавају тек на генерацијама
које следе, а настају као последица хромозомских промена изазваних јонизујућим зрачењем у
репродуктивним ћелијама.
Слика 2 Молекул дезоксирибонуклеинске киселине (ДНК)
[2]
2.2. Нејонизирајуће зрачење
Нејонизујућа зрачења обухватају веома широк интервал електромагнтног зрачења таласних
дужина (од 10
2
nm па до 10
4
km). Овај интервал се може поделити на области оптичког зрачења и
област радиотехнике и зрачења електричних уређаја који раде на наизменичну струју. Оптичко
зрачење обухвата интервал таласних дужина од 10
2
nm до неколико милиметара, и у њега убрајамо
ултарљубичасто, видљиво и инфрацрвено зрачење.
Зрачења у области радиотехнике и електричних уређаја обухвата преостали део спектра (од
неколико милиметара до 10
4
km). Како фреквенције струје могу бити у веома широком интервалу
3) јачина електричног поља (Е) представља силу којом поље делује на наелектрисану
честицу у њему. Изражава се у волтима по метру (V/m);
4) јачина магнетног поља (H), одређује магнетно поље у некој тачки простора а, изражава
се у амперима по метру (А/m);
5) густина магнетног флукса (Б), испољава се као сила која делује на честице у покрету а
изражава се у Теслама (Т = Wb/m
2
).
6) густина снаге (С) представља снагу зрачења која пада нормално на површину. Јединица
је ват по квадратном метру (W/m
2
). Употребљава се у високофреквентној области у којој је дубина
продирања у тело мала.
7) специфична енергија апсорпције (СА) је апсорбована енергија по јединици масе
биолошког ткива. Изражава се у џулима по килограму (Ј/kg). Употребљава се за ограничење
нетермичких ефеката који потичу од импулсног микроталасног зрачења;
8) специфична брзина апсорпције енергије (САР - Specific energy absorption rate), даје се за
цело тело или за делове тела и представља меру брзине апсорпције енергије по јединици масе.
Изражава се у ватима по килограму (W/kg). САР вредности за цело тело су широко
распрострањене за мерење неповољних термичких утицаја при излагању радио фреквенцијама.
Осим САР вредности за читаво тело јављају се и локалне САР вредности за поједине делове тела
да би се ограничила изложеност ког специјалних услова излагања [9]
