од удара матеора. Сунце загрева Земљину површину, а она загрева ваздух изнад ње. Њу чини ваздух
који је смеса азота и кисеоника уз додатак примеса и осталих гасова. Кисеоник стварају биљке и он је
неопходан   за   дисање   и   људима   и   животињама.   Све   биљке   стварају   кисеоник,   па   је   тако   ускоро
створена идеална атмосфера за развој облика живота који удишу кисеоник. Атмосфера се протеже око
3000   км   изнад   површине   Земље.  Горња   граница   није   оштро   изражена,   зато   се   горња   граница
атмосфере не може повући. Каже се да она постепено прелази у космичко простанство. Најгушћи и
најнижи слој атмосфере назива се тропосфера, и у њој настају све временске појаве. Следећи слој
атмосфера   је   стратосфера,   затим   мезосфера   и   термосфера.   Атмосфера   је   стално   у   променама.   У
почетку она се састојала већином од угљен-диоксида.

Радиоактивност

или

радиоактивно зрачење

је појава код претварања атома да из његовог

језгре   зрачи   честице   или   електромагнетско   зрачење.   Атомска   језгра   нису   сва   у   стању   најниже
енергије, али природна основа јест да оне теже, као и сваки природни састав стању ниже енергије.
При томе се таква језгра распадају и ослобађају вишак енергије емитовањем честица или фотона који
су   квант   електромагнетског   зрачења.   Код   претварања   атома   проматрамо   протоне   и   неутроне   у
атомској језгри и електроне који круже у омотачу као једну целину.

Слика 1. Знак за опасност од радиоактивности

никаквим спољним утицајем што повећава проблем. Но, међутим статистички подаци показују тачно
одређену брзину и број језгара које ће се распасти карактеристично за сваки радиоактивни елемент.
Та брзина се одређује

временом полураспада

Т које означава време потребно да се распадне половине

језгра које су постојале у тренутку почетка посматрања чиме се тај проблем сужава.( слика 2)

Слика 2. Продор зрака кроз папир, алуминијум и блок од олова

2.1. Откриће радиоактивности

Природну радиоактивност открио је крајем прошлог века француски физичар Анри Бекерел.

Трудећи се да установи узрок флуоресценције односно фосфоресценције неких материјала, Бекерел је
на фотографску плочу умотану у црни папир поставио кристал уранијумове соли и онда све излагао
сунчевој светлости.

Након развијања фотографске плоче показало се да је она била „осветљена“, дакле,

уранијумова   со   је   емитовала   зрачење   које   може   да   прође   кроз   црни   папир   и   да   дејствује   на
фотографску плочу. Бекерел је сматрао да уранијумова со зрачи под дејством сунчеве светлости. А
онда, једног  дана, због облачности, одустао је од експеримента, и фото плочу умотану у црни папир
одложио,   а   преко   ње   и   унаријумску   со.   После   неколико   дана   ипак   је   развио   плочу   и   на   велико
изненађење,   установио   да   је   и   она   јако   озрачена.   Исправно   је   закључио   да   уранијумова   со,   без
спољашњег утицаја, дакле спонтано, емитује зрачење које пролази кроз хартију и изазива зацрњење
фото плоче. Марија Кири је ову појаву назвала радиоактивност. [9]

Марија Кири је заједно с Пјером Киријем(слика 3) проучавала радиоактивност и других

уранијумових једињења, нпр. руде пехбленде (која се углавном састоји од уранил-оксида U

). М.

Кири је утврдила да је зрачење много јаче и да није пропорционално количини уранијума.
Претпоставила је да руда пехбленде садржи малу количину неког елемента који много јаче зрачи.

Коришћењем обичних хемијских поступака за раздвајање елемената, П. и М. Кири изоловали су
полонијум и радијум.

Радијум је изолован после дугог и стрпљивог прерађивања једне тоне руде пехбленде из које

је већ био извађен уранијум. Издвојене су најпре мале количине радијума у облику радијум-хлорида, а
1910. године електролизом је добијен и чист радијум. Отприлике у исто време М. Кири и Г. Шмит
открили су, независно, да су и торијумова једињења радиоактивна. Затим су А. Дебијерн и Ф. Гизел у
уранијумским минералима нашли још један радиоактивни eлемент - актинијум. После ових првих
открића, систематским испитивањима, откривено је да у природи постоји четрдесетак радиоактивних
елемената.

Радиоактивно зрачење продире кроз различите материјале, а такође може и да јонизује

средину кроз коју пролази. Проучавајући продорну моћ зрачења која емитује уранијум, Радерфорд је
утврдио да постоје две врсте зрачења (алфа и бета). Алфа-зрачење лакше се апсорбује од бета- али
више јонизује средину кроз коју пролази. Алфа и бета зраци различито скрећу у магнетном пољу, на
основу чега је закључено да је реч о честицама супротног наелектрисања и различите масе. Трећи
облик природне радиоактивности (гама-зрачење) открио је П. Вилар утврдивши да оно не скреће у
магнетном пољу, а да се одликује изузетном продорношћу.

Слика 3. Пјер Кири и Марија Кири

Брзине којима алфа-честице излећу из језгра могу да буду веома велике (и до 107 m/s)

а кинетичка енергија реда величине неколико МеВ (мега електрон волти). Пролазећи кроз
супстанцу, алфа-честица постепено губи енергију док се на крају не заустави. Што је већа
густина супстанце, то је мањи домет алфа-честица. Домет ове честице зависи и од њене
почетне брзине.

Алфа честице („алфа зрачење“) које емитују радиоактивни изотопи представљају један

од најопаснијих облика зрачења ако се такви изотопи нађу у људском телу. Као и све тешке
нелектрисане честице алфа-честице у густој средини губе енергију на врло малим
растојањима од извора. Због тога су у биолошким системима изузетно деструктивне. С друге
стране, спољашње озрачивање „алфа-зрацима“ није штетно јер честице комплетно зауставља
микрометарски танак слој изумрлих ћелија коже као и неколико сантиметара ваздуха.
Међутим, ако се извор алфа-честица унесе у организам, удисањем, гутањем, ињектирањем
или продором кроз кожу (шрапнел, ватрено зрно) он постаје озбиљна опасност за угрожени
организам.

2.2.2 Бета – распад

Постоје три врсте бета-распада, а то су:

електронски (бета минус распад)

позитронски (бета

плус распад)

електронски захват

. Код електронског, бета минус распада знамо да неутрон

нестабилног језгра прелази у протон, β

електрон је избачен из унутрашњости језгра, масени број

остаје не промењен, док се редни број увећава за један, дакле, језгро потомак је померено за једно
место удесно у периодном систему. Код позитронског, бета плус распада знамо да протон
нестабилног језгра прелази у неутрон, β

позитрон се ослобађа из унутрашњости језгра, масени број

остаје не промењен, док се редни број умањује за један, дакле, језгро потомак је померено за једно
место улево у периодном систему. Електронски захват је мало другачији од електронског и
позитронског распада. При електронском захвату нестабилно језгро ''увлачи'' електрон из атомских
орбитала, тада захваћен елктрон итерагује са протоном, при чему настаје неутрон. И код електронског
захвата масени број остаје непромењен, док се редни број умањује за један, што значи да је језгро
потомак померено за једно место улево у периодном систему.

[7,8]

Уопштено говорећи бета-честице су негативно наелектрисани електрони које емитује језгро.

Како је маса електрона само мали део атомске масе, маса језгра која пролази кроз бета-распад се само
мало промени. Практично, масени број остаје непромењен. Језгро не садржи електроне. У ствари,
бета-распад настаје онда када се неутрон мења у протон у оквиру језгра. Сваки бета-рапад прати
невидљиви неутрино. Тада се број протона, а тиме и атомски број мења за један. На пример,