Есеј на тему: „
Верска пропаганда
“
Предмет:
Међународно политичко комуницирање
Ментор: доц. др Александар Врањеш
Уводна реч
Пропаганда (
lat. propagare
– ширити, распростирати) уопште, представљала би
неки вид планске и организоване активности која ради на обликовању, ширењу,
представљању и сл. одређених садржаја, а све то у сврху придобијања људи и
обезбеђивања њихове подршке. Дакле као што се из овога види она не представља
негативан (како се често представља у данашњици), већ неутралан појам јер се могу
ширити како позитивне тако и негативне ствари.
На почетку би требало истаћи да је један од битних агенаса, који су допринели
развоју комуницирања, са локалног на међународни ниво биле између осталих и
верске
организације
. Оне су на самом почетку свог развоја исказале претензије да „загосподаре“
великим деловима света, а један од битних чинилаца у том настојању било је управо
комуницирање тј. пропагандна активност (нпр. хришћанство се управо највише ширило
захваљујући усменим проповедима, убеђивачком снагом људи који су проповедали и
привлачношћу њихових идеја). Уосталом католичкој цркви припада и ауторство на самим
термином
пропаганда
које корене веже још за 17. век, под папом
Гргуром XV
за време
реформације као одговор католичке цркве на тежње протестаната. Први писани траг који
садржи овај израз је
Sacra congragatio de propaganda fide
из 1622. године.
Свака религија има дакле своје пропагандно дејство. Неке од њих су насилне у
ширењу својих идеја (ширење религије путем „мача и огња“) неке напротив то
најстрожије забрањују (будизам нпр.), зависно од тога ко је вођа религије или зависно од
групе у којој је одређена вера заступљена. Наводи се такође да је у интересу сваке
религије да придобије већи број присталица (управо јер им то представља меру моћи и
светског утицаја), па према томе оне стално делују између страха од губитка верника и
жеље да их придобију што успешније. Из тих разлога начини придобијања присталица су
разноврсни.
Прво појавом штампе као медија, религија добија нови простор за пренос порука, а
онда појавом електронских медија и ново средство за деловање и утицај. Овиме се
религија нашла у новим околностима и могућностима да своје садржаје нуди посредством
микрофона (за широки круг слушалаца) или путем видео снимака без присутног
проповедача. Зато се све више отварају питања религије у медијима као виртуелне или чак
„електронске религије“. Она се данас у неком облику појављује у свим медијима, како
штампаним тако и електронским. Овај успон тј. развој средстава комуникације допринео
је и лакшем пропагандном дејству религије.
Главни део
Водити дијалог је вредност коју највише баштини религија. Што су нам више
доступна масовна средства комуникације и јача глобализација, све више јача осећај
отуђења и затварања човека у самог себе (нпр. велика повезаност са својом друштвеном
мрежом тј. својим профилом на њој, кроз који се одвија већина комуникације са
околином). Религијска комуникација уопште, има задатак очувати и неговати посебан
начин комуникације између човека и Свевишњег, у циљу приказа спасинског Божијег
деловања због успоставе заједништва и коначног спасења човековог. Озбиљно
проучавање ове врсте комуницирања засигурно може помоћи побољшању међуљудског
комуницирања.
Конкуренција на идеолошком и религијском плану у данашњем друштву
функционише као и конкуренција на тржишту. Многе религије су у историји пролазиле
кроз разне стадијуме, од непрестаног ширења, до наглог опадања припадника тј. верника.
Најбољи начин на који су се носиле са тим искушењима у току свог развоја била је управо
пропагандна делатност, коју је свака од њих развијала на специфичан начин. Многи
верски ратови кроз историју су поред економске сврхе, били пропраћени ширењем
идејних основа одређене религије. У свом деловању на реципијенте веркса пропаганда
користи проповеди (у оквиру верских објеката), молитве, ритуале, обреде, верске симболе
итд. На пример главни пропагандни мотив, кориштен као повод за крсташке ратове,
полазио је од верског осећаја католика који је упорно развијала католичка црква, да је у
Јерусалиму угрожен Свети гроб (гроб Исуса Христа).
Велика већина религијских учења темељи се на принципима узајамности (у смислу
давања, поклањања и исто тако враћања) и пролазности. Темељни фактори мотивације су
управо у овом другом принципу и етичком ставу да је живот на земљи само краткотрајна,
успутна припрема за вечност која долази тек после смрти, однсно после „пресељења“
душе на небо. „Земаљска епизода“ је припрема за сусрет са Свевишњим, где му се тада
нуде две могућности – вечна награда или вечна казна. Стога оваква врста пропагандне
верске комуникације у оквиру религије има два аспекта: овоземаљски и загробни. Први се
темељи на начелима истинитости, племенитости, солидарности, вери и сл. Он
подразумева ослонац на људску перцепцију и могућност онога што човек може колико
толико достићи у свом животу. Други аспект комуникације верска пропаганда тумачи по
принципу „црно-бело“, где се на једној страни појављује рај као остварење потпуне
бескрајне, истинске љубави и безбрижности, а на другој страни пакао као супротност тога.
