VISOKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA ZA INFORMACIONE TEHNOLOGIJE
Informacione i internet tehnologije
Seminarski rad
Virtuelizacija
Predmetni nastavnik:
Student:
prof. dr Slavko Pokorni, dipl. inž. el.
Šandor Lajko
Datum predaje
24.01.2010
Virtuelizacija
Šandor Lajko 56/09
2/18
REZIME
Virtualizacija je koncept koji postoji već dugo. U ovom radu napravljen je kratak osvrt
na istorijat virtualiracionih tehnika, kao i pregled trenutne situacije u ovoj oblasti informacionih
tehnologija.
U uvodu je razjašnjen pojam virtualizacije i nekih termina koji se spominju u radu.
Poglavje
Istorijat virtualizacije
kratkim pregledom razvoja tehnologija vezanih za ovu
oblast pravi se uvod u sledeću temu,
Specifičnosti virtualizacije na x86 platformi
. U poglavlju
Virtualizacija u desktop okruženju
opisano je nekoliko primena virtualizacije na personalnim
računarima, u testiranju i razvoju softvera, i kao pomoći u nastavi. Poglavlje
Virtualizacija
servera
prikazuje kako se pomoću virtualizacionih tehnika rešavaju problemi niskorišćenosti
hardvera, kao i slučaj servera čija je namena hostovanje virtualnih desktop sistema.
U dodatku
Ilustracije
prikazano je nekoliko interesantnih situacija primene Virtualnih
mašina.
Ključne reči
: virtualizacija, virtualna mašina, konsolidacija servera
Virtuelizacija
Šandor Lajko 56/09
4/18
UVOD
U najširem smislu, virtuelizacija je koncept kojim se označavaju tehnike i metodi za
apstrakciju računarskih resursa.
Virtuelizacija je metodologija razdvajanja resursa računara u više zasebnih radnih
okruženja, primenom tehnologija kao što su hardversko ili softversko particionisanje, time-
sharing, delimična ili potpuna mašinska simulacija, emulacija i mnoge druge.
Mada je definisan kao takav, pojam virtuelizacije nije ograničen samo na
particionisanje, razdvajanje nečega na više manjih celina. Virtuelizacija obuhvata i proces
apstrakcije koji je logčki suprotan: spajanje više fizički razdvojenih celina u jednu. Na primer,
kada se nekoliko hard diskova predstavlja kao jedna logička celina, ili kada je nekoliko
računara umreženo da bi se koristili kao jedan veliki računar (Grid computing, Parallel Virtual
Machine).
Virtuelizacija je danas već dokazana softverska koja ima veliki uticaj na IT
infrastrukturu i na način na koji se rašunari upotrebljavaju. Današnji moćni računarski sistemi
koji su zasnovani na x86 arhitekturi projektovani su za izvršavanje jednog operativnog sistema
i malog broja aplikacija na njemu. Ovo dovodi do veoma slabog iskorišćenja većine računara.
Virtuelizacija omogućava pokretanje većeg broja virtuelnih mašina na je jednoj fizičkoj mašini,
tako da one dele raspoložive resurse na nekoliko razdvojenih okruženja. Virtuelne mašine
mogu istovremeno pokrenuti različite operativne sisteme i različite aplikacije na istom fizičkom
računaru.
Izrazom
Virtualna mašina
(VM) označava se softverska implementacija računara, koja
izvršava programe ni isti način kao i prava mašina.
U ovom radu predstaviću osnovne tehnike i metode virtuelizacije, kao i najčešće
praktične primene.
Virtuelizacija
Šandor Lajko 56/09
5/18
VIRTUALIZACIJA
Istorijat virtuelizacije
Osnovni elementi virtuelizacije prvi put se pojavljuju se pojavljuju početkom
šezdesetih godina prošlog veka.
U junu 1959. godine u okviru Međunarodne konferencije o obradi podataka
(
International Conference on Information Processing
) u UNESCO-u, Kristofer Strečli
(
Christopher Strachey
) objavio je rad pod naslovom „Time Sharing u velikim i brzim
računarima“ (
Time Sharing in Large Fast Computers
). U ovom radu, Strečli se bavi upotrebom
multi-programiranja u cilju izbegavanja čekanja procesora na periferije
.
Multiprogramiranje u cilju
spooling
-a upotrebljeno je u projektu Atlas početkom 1960-
ih godina. Računar Atlas je prvi koji je koristio
demand paging
i
supervisor calls.
Supervizorski
pozivi čine osnovne grane supervizor programa, koji se aktiviraju pozivom interapt rutina, ili
pozivom samih supervizorskih instrukcija (
S.E.R. – Supervisor Extracode Routines
). Praktično,
Atlasov supervizor se pokretao unutar jedne virtuelne mašine, a korisnički programi unutar
druge.
Sredinom 1960-ih, IBM-ov Watson Research Center razvija projekat M44/44x, u cilju
procene sistemskih time sharing koncepata. Ova arhitektura je zasnovana na virtuelnim
mašinama. Glavni računar je bio IBM 7044 (M44), a svaki virtuelni računar eksperimentalan
prikaz osnovnog računara (44x). Adresni prostor svakog 44x bio je rezidentan u memorijskoj
hijerarhiji M44, koja je koristila virtuelnu memoriju i multi-programiranje.
