UNIVERZITETA U BEOGRADU
BEOGRADSKA POSLOVNA ŠKOLA
SEMINARSKI RAD
Tema:
Virtuelne fabrike
Profesor:
Student:
Dr. Dušan Marković
Nemanja Kijanović
1A1/0042/16
Virtuelne fabrike
4
Virtuelne fabrike i realni zahtevi
Do sada monolitna fabrika trebalo je da ustupi put virtuelnoj fabrici. U zajednici
desetina, ako ne i stotina fabrika, fokus je na onom što najbolje radi i povezivanju
elektronskom mrežom koja bi im omogućila da funkcionišu kao jedno - fleksibilno i jeftino,
bez obzira na njihove lokacije. Ova mreža će kompanijama sa različitim računarskim
sistemima olakšati razmenu informacija o nivoima zaliha i rasporeda isporuke. To bi
omogućilo kompanijama sa različitim CAD sistemima da sarađuju elektronskim putem na
dizajnu. To bi dozvolilo potencijalnim snabdevačima da uđu u sistem kako bi se kandidovali
za poslove sa minimalnim pretnjama i malo ili bez investicija. I na kraju, to bi omogućilo
malom proizvođaču da ima isti pristup informacijama kao velikom partneru.
Za većinu kompanija, međutim, istinska elektronska saradnja ostaje neodlučna.
Postoje mreže za proizvodnju automobila, tekstila i mnogih drugih proizvoda. Ali, kada se
pogleda kako deluju informacije, podsetimo se na ono što je dr. Samuel Johnson rekao: "To
nije dobro, ali ste iznenađeni što je to uopšte učinjeno". Čak i visoko sofisticirane kompanije
su pronašle - i nastavljaju da pronalaze - zadatak stvaranja bešavnih elektronskih mreža
čistih, kompjuterski integrisanih proizvodnih operacija. Menadžeri u većini ovih kompanija
još uvek se trude da svoje informacione sisteme učine fleksibilnijim. Oni su zbunjeni zbog
toga što se toliko papira i dalje menja. Oni su shvatili kako proširiti mrežu na više svojih
partnera, a da ne uzrokuju troškove. Takođe, ovakav koncep ne razume zašto velika ulaganja
u IT nisu radikalno promenila način na koji kompanije rade.
Očigledno, tri glavne tehnologije koje su kompanije koristile za stvaranje virtuelne
fabričke elektronske razmene podataka (EDI), vlasničkih grupnih programa (kao što su Lotus
Notes) i namenskih širokopojasnih mreža - nisu potpuna rešenja. Razlozi postaju jasniji
ukoliko se razmišlja o različitim zahtevima koje mreža mora da ispuni za veliku virtuelnu
fabriku koja će uspeti. Rad sa kompanijama u industriji kao što su elektronika, bela tehnika,
papir i vazduhoplovstvo, prepoznajemo kao tri osnovna zahteva za takvu mrežu. Najpre,
takva mreža mora biti u mogućnosti da primi članove mreže čija je sofisticiranost veoma
velika - iz malih prodavnica mašina sa jednim računarom u uglu do velikog sajta koji se može
pohvaliti nizom inženjerskih radnih stanica i glavnih kanala. Iako održava visok nivo
sigurnosti, on mora biti u stanju da se nosi sa neprestano razvijanjem kupaca dobavljača i
kupaca čiji su odnosi veoma različiti u privatnosti i obimu. Mora dati svojim članovima
veliku funkcionalnost, uključujući sposobnost prenosa datoteka između računara, moć
pristupa zajedničkim bazama informacija i mogućnost pristupa i korištenja svih programa na
računaru koji se nalazi na udaljenom mestu. EDI, grupni softver i širokopojasne mreže mogu
se baviti nekim od ovih zahteva, ali nijedan od njih ne može da se bavi svim njima, niti može
kombinovati tri tehnologije. Da li ova činjenica znači da virtuelna fabrika ostaje nužna -
divna destinacija koja se nikad ne može postići? Odgovor je ne. Realne virtuelne fabrike se
sada grade. Na primer, AeroTech je mala, relativno mlada kompanija za informacione usluge,
izgradila je jedan za McDonnell Douglas Aerospace koji predstavlja radikalan odlazak iz
pristupa koje su drugi uzeli. AeroTech je stvorio mrežnu proizvodnu zajednicu koja je
Virtuelne fabrike
5
otvorena i prijatna čak i za najsofisticiranije korisnike, pruža veoma visok stepen
funkcionalnosti i radi, iako je članstvo u zajednici stalno menja.
Dva kritična elementa omogućavaju ovu vrstu umrežene proizvodne zajednice:
funkciju koju zovemo informativnim brokerom i otvorenim standardima zasnovanim na
protokolima uspostavljenim za Internet. Svako ko je koristio Internet World Wide Web zna
da otvoreni standardi olakšavaju članovima jedne zajednice informacije bez obzira na razlike
u njihovim pojedinačnim IT sistemima. Osim toga, članovima omogućavaju da koriste
kompjutersku moć jedne od drugih. Na kraju, otvoreni standardi Interneta dozvoljavaju
svakom članu međusobne mreže da izabere kanale komunikacije - od normalne telefonske
linije do velike brzine veze koja je najpogodnija za to da izvrši svoju ulogu u virtualnoj
fabrici. U stvarnoj virtuelnoj fabrici, mreža je fabrika.
Informacijski broker, koji je spoljašnji dobavljač u virtualnoj fabrici McDonnell
Douglas, obavlja razne funkcije. Potpisuje nove partnere, na primer. Ona prati članove mreže,
kao i broj i nivo odnosa koji svaka ima sa drugima u mreži. On nadgleda sigurnost, stalno
obezbeđuje da svaki partner ima odgovarajuće sigurnosno odobrenje i pristupne šifre. Iako
AeroTech to još uvek ne radi, informativni broker takođe može poslužiti kao pretvarač,
koristeći moćni softver za konverziju koji omogućava partnerima koji imaju različite formate
ili vlasnički softver za razmenu informacija.
Zahtevi virtuelne fabrike
Pre nego što se počne sa postavljanjem mehanizma međusobne mreže proizvodnje,
odnosno stvarne virtuelne fabrike, moglo bi biti od pomoći ako se prvo istraži zašto postojeći
oblici EDI, grupnog softvera i mreža širokog područja nisu adekvatni. U tom cilju, potrebno
je ispitati kako se mogu ili ne mogu zadovoljiti tri glavna zahtjeva virtuelne fabrike: (1) da
može biti inkorporiran partner u bilo kojoj fazi odnosa, (2) da može biti inkorporiran
partnerima sa svim nivoima IT sofisticiranosti i (3) da je u mogućnosti da obezbedi sve
potrebne funkcionalnosti.
Proizvodne faze
Kao i u mnogim drugim vrstama odnosa, proizvodni partneri obično prolaze kroz
progresivno usmerene faze. Tokom istraživačke faze kompanije uče jedne za druge i
uspostavljaju norme interakcije i osnove za dalje uključivanje. Ovakve istražne aktivnosti
uključuju traženje, slanje i dobijanje informacija o proizvodima i uslugama, zatim
distribuiranje zahteva za ponude i prijem ponuda i, na kraju, uspostavljanje ugovora i naloga
za kupovinu. Saradnja podrazumeva više deljenja i planiranja. Kompanije su se u ovoj fazi
dogovorile, na primer, da rade zajedno kao kupci i snabdevači i zato žele razmijeniti i
pregledati detaljnije podatke, kao što su CAD / CAM datoteke i dokumentacija o
proizvodnom procesu. Integrisani proizvodni partneri očekuju kontinuirane odnose u
