Ova istopljena masa se nalazi u podzemnim šupljinama koje se
nazivaju vulkanska ili magmatska ognjišta. Magma je stalno u
pokretu i na nekim mestima ona pronalazi put do površine Zemlje
kroz pukotine čvrstih stena. Kad magma dosegne površinu Zemlje
ona se naziva lava. Mesto na površini Zemlje gde lava i ostale
vrste materijala izađu na površinu Zemlje naziva se

vulkan

. Po

definiciji,   vulkan   je   geološki   oblik,   najčešće   planina,   čiji   je
najistaknutiji   deo   vulkanska   kupola   u   obliku   grotla   ili   kratera.
Veza   između   vulkanskog   ognjišta   i   kratera   je   vulkanski   kanal.
Vulkansko izlivanje lave je najčešće eksplozivno tokom takozvane
vulkanske   erupcije.   Osim   lave,   iz   vulkana   izbijaju   vulkanske

bombe, veći komadi ohlađene lave vretenastog oblika, vulkanski
pepeo pomešan sa vodom (tuf) i lapile (užareno vulkansko kamenje

veličine šljunka) i drugi materijali. Vulkani se mogu naći u različitim fazama aktivnosti.

Postoje dve glavne vrste vulkana – u obliku štita ili krova i “naslagani” u obliku hrpe kamenja.
“Štitasti” vulkani se najčešće nalaze u središnjim delovima velikih platoa (zaravljenih delova
Zemljine kore). Oni se formiraju kada postoji pukotina u Zemljinoj površini iz koje izbija magma i
gomila se na površini dobijajući tokom vremena oblik visokih planina. Drugi oblik vulkana,
takozvani “naslagani” vulkani, imaju oblik kupe i uglavnom se sastoje od stena, kamenja i pepela
koji se nagomilavaju i slažu vekovima. Oni se najčešće nalaze na tlu na kojem se dodiruju različiti
slojevi Zemljine kore.

Vulkani se dele na žive ili aktivne i ugašene. Na zemlji sada ima više od 620 aktivnih i bezbroj
ugašenih vulkana. Kod aktivnih (živih) vulkana, erupcije su se odigrale u toku pisane istorije.
Postoje vrste neaktivnih vulkana. Kod prvih, “uspavanih” vulkana, poslednja erupcija se desila
nekoliko vekova u toku pisane istorije. Kod drugih, ugašenih vulkana, erupcija se odigrala davno u
geološkoj istoriji.

Vulkana ima i na našem kontinentu. Aktivne vulkanske pojave raspoređene su na rubovima naše
kontinentalne ploče, što je i razumljivo, jer je tamo tektonika najsnažnija. Ima ih i na najsevernijem
(Island) i na najjužnijem rubu ploče (Italija). Dakako, vulkana ima i na brojnim mestima, ali je reč o
mirnim, ugaslim vulkanskim pojavama koje neki stručnjaci ni ne povezuju sa vulkanizmom. Za
posetioce vulkani su, iako opasni i lepi, ipak tajanstveni i nepostojani. U dugoj istoriji prouzrokovali
su brojne katastrofe pa su mnoge godine ostale upamćene kao “vulkanske”godine.

Slika 1.2 Erupcija vulkana

Vulkani

Amra Hadžić

2. MAGMATIZAM

Magmatizam je jedan od osnovnih procesa koji govori o neprekidnom i veoma složenom životu
planete Zemlje, tj. Ukazuje na stalna kretanja plazmatične materije – magme u zemljinoj kori.

Magma

(grč. magma – usijana gusta masa) predstavlja užarenu istopljenu masu sa temperaturom od

preko 1500

°C, koja se, pod pritiscima zemljine kore, neprekidno kreće horizontalno

vertikalno povlačeći sa sobom delove litosfere.

Sa hemijskog aspekta ona predstavlja složeni

rastvor u kome dominira SiO2 s oko 60%, A12O3 - 15%, CaO - 5%, MgO -3,5%, FeO - 3,5% i
Fe2O3 - 3%. Što je magma bogatija silicijumom ona je gušća i obrnuto. U njenom sastavu su takođe
prisutni plinovi I pare (CO2, CO, H2O, SO2, H2S, NH4, Cl, 0, Ar, H, N, CH4, HC1, NaCl, KC1,
FeCl3, HF, NHJ) koji se oslobađajau iz lave već prilikom same erupcije vulkana, a i kasnije, pa
njihovim uticajem nastaju različite karakteristične pojave. Tako eksplozije plinova i para uzrokiuju
izbacivanje piroklasičnog materijala različitih dimenzija, od blokova teških nekoliko hiljada tona do
sitne vulkanske prašine koju nazivamo

vulkanski pepeo.

Magma, po pravilu nastaje u graničnoj zoni

između litosfere i mantije (na dubinama od 70 – 100 kilometara), kao posledica narušene
termodinamičke ravnoteže, u uslovima vrlo visokih pritisaka i temperature. Ona se u procesima
kretanja jednim delom

zadržava

u potkornim horizontima ispod litosfere (u astonosferi), a drugim

delom se ogromne mase magme utiskaju u litosferu, gde najčešće očvršćuju i na taj način se stvaraju
nove magmatske stene. Pri tome se samo mali deo probija duž brojnih tektonskih razloma kroz
litosferu i izbija na površinu zemlje u obliku lave, najčešće praćene ogromnim količinama raznih
gasova i vodene pare. Kao posledica kretanja magme tokom vulkanskih erupcija nastaju vulkanski
zemljotresi. Ovo su potresi manjeg prostornog obuhvata i učestalosti (oko 7% svih zemljotresa) jer
su vezani za mesta izbijanja magme na površinu. Mogu se izdvojiti dva osnovna načina
manifestacije magme:

1. (Potkorni, dubinski) magmatizam koji predstavlja process kretanja i konsolidacije magme u

unutrašnjosti zemljine kore, poznat pod nazivom plutonizam.

2. Efuzivni (površinski) magmatizam, koji predstavlja process izbijanja magme i brojnih

gasova pratilaca na zemljinu površinu i njihovu konsolidaciju poznat pod nazivom
vulkanizam.

Osnovna   karakteristika   plutonizma   jeste   da   magma   u   toku   kretanja   nije   u   stanju   da   se   silom
sopstvenog   magmatskog   uzgona   pojačanog   prisustva   plinova   samostalno   probije   do   površine
zemlje.   Zbog   visokih   temperatura   koje   poseduje   ona   potpuno   tali   okolne   stene   usled   čega   se
obogaćuje novim stvarima, ali istovremeno iz svog hemijskog sastava gubi neke ranije, pre svega
plinovite sastojke.

Litosfera (od grčke reči koja znači „kamenit“ – sfera) predstavlja čvrsti omotač planete.