Verovatno je najvažniji trenutak bio 1983. kad je tadašnja mreža prešla sa NCP-a
(Network Control Protocol) na TCP/IP (Transmission Control Protocol / Internet
Protocol), što je značilo prelazak na tehnologiju kakva se i danas koristi.

Protokoli su standardi koji omogućavaju komunikaciju računara putem mreže, a

1983. godine manje od 1000 računara je bilo spojeno sa ARPANET koristeći relativno
primitivni Netvork Kontrol Protokol, koji je uprkos mnogim ograničenjima, bio
upotrebljiv u malim mrežama, i nije bio dovoljno fleksibilan za širu upotrebu. Kako se
ARPANET eksponencijalno povećavao, videlo se kako je potreban opštiji pristup
komunikacionom protokolu kako bi mogli biti udovoljeni sve veći zahtevi i stvarana sve
komplikovanija mreža računara.

Vinton Cerf koji je sa Robertom Kanom stvorio TCP/IP protokol, jednom je

rekao:

Stvorili smo protokol koji će se koristiti i u velikom mrežama s velikom brojem

računara, protokol koji će nositi Internet budućnosti, što je značilo da mora biti
fleksibilan kako bi različite mreže mogle funkcionisati u zajedničkom okruženju.

Naime već je tada bilo jasno kako će Internet biti velika mreža sastavljena od

velikog broja manjih mreža. Ali tada je prelaz na TCP/IP bio kontroverzan: neki delovi
informatičke zajednice želeli su prihvatanje drugih standarda, a najviše se pominjao Open
System Interconection Protocol. ARPANET je pre službenog prelaza na TCP/IP u
nekoliko navrata isključio NCP prenos podataka kako bi uverio „neverne tome“ da se
NCP može isključiti po želji.

Vinton Cerf i Robert Kan počeli su rad na novom protokolu puno pre 1983.

godine, tačno 10 godina ranije javila se ideja o novom protokolu, a sledećih godina su se
razvijali i usavršavali detalji protokola koji će promeniti istoriju. Implementacija TCP/IP-
a u tadašnje vreme i operativne sisteme trajala je skoro 5 godina, dok je na ARPANET
bilo spojeno oko 400 računara. Situaciju je pojednostavio detalj što su mnogi računari
koristili Packet Radio i Packet Satellite koje su već nekoliko godina radile sa TCP/IP
protokolom.

U ovom radu prikazali smo kako i na koji način funkcionišu web aplikacije koje

koriste sistem za umpravljanjem bazom podataka.

U delu pod nazivom web aplikacije dat je kratak pregled šta one prestavljaju i

sta je za njih neophodno.

Pod nazivom internet razvoj podrazumeva se bilo kakva aktivnost vezana za

razvoj web aplikacija. Dat je opis Markup jezika, jezika liste stilova, kodiranje na
serverskoj i klijentskoj strani, baze podataka i multimedija.

U delu HTML (HyperText Markup Language) opisan je dominantan markup

jezik za programiranje web prezentacija, kao i njegovi elementi. Opisan je i XML (kao
proširena verzija HTML-a) i njegove verzije.

U poglavlju 4. opisan je CSS jezik koji služi za definisanje izgleda elemenata

web stranice.

U narednom poglavlju je reč o bazama podataka, troslojnoj arhikteturi, HTTP

protokolu i Apache web serveru čija je namena za Web aplikacije koje rade sa bazama
podataka.

Web aplikacije i baze podataka

U 6-om Poglavlju je dat opis SQL jezika, njegova namena, nastanak, osnovne

funkcije, elementi. Opisan je i sistem za upravljanje racionalnim bazama podatak
MySQL, njegove karakteristike, platforme i interfejsi.

U narednom poglavlju je opisan široko rasprostranjeni i višenamenski skript

jezik PHP, njegova osnovna namena i primena u web aplikacijam, sintakse, promenjive
itd.

U poglavlju 8 je reč o sistemu za upravljanje sadržajem, glavne odlike i

tehničke strane.

U poslednjem delu prikazali smo korisnost programa Joomla(jedan od

popularnijih programa za kreiranje web aplikacija koristeći MySQL i PHP) kroz primer.
Napravili smo portal i korak po korak(tekstualno i slikovito) opisali instalaciju, funkcije,
dizajn sablona, administraciju sadržaja, povezivanje sa bazom, module itd..

1.1.Web aplikacije

Jedna od najupečatljivijih karakteristika Interneta je njegova dinamičnost i

brzina kojom se stvari na njemu menjaju. Što se neki sajt češće menja i što više raste
potrebno je više i više vreme da se određene izmene naprave. Tu, a i na mestima gde je
potrebno specifično ponašanje sajta1 statične stranice zamenjuju dinamičke stranice.
Najočiglednija razlika među njima je što dinamičke stranice mogu da odgovare na zahtev
korisnika umesto da se samo prikazuju onakvima kakvim ih je neko napravio.

Kada vi, recimo, zatražite arhivu vesti za mesec januar 2005. godine na nekom

sajtu generalno se mogu desiti dve stvari:



da budete usluženi stranicom koju je neko (čovek) napravio – video koje su
vesti objavljene u januaru i ručno napravio tu



da aplikacija razume da tražite vesti za spomenuti mesec, automatski ih
pronađe i odvoji i prikaže vam ih

Prednosti drugog pristupa su očigledne, posebno ako imate na umu da neki

sajtovi mogu da budu toliko veliki da je potrebna mala armija ljudi kako bi ga održavali.
Naravno, treba napomenuti da na "klasičan" način neke stvari ni ne mogu biti napravljene
(webmail aplikacija na primer).

Scenario po kome funkcionišu web aplikacije je prilično jednostavan. Vi (vaš

browser) šaljete zahtev web serveru koji podatke prosleđuje web aplikaciji, ona ih obradi,
a rezultat vraća serveru, pa napokon i browseru. U toj situaciji browser uopšte ne znate da
li ste usluženi statičkom stranicom ili je kod koji vaš browser pikazuje generisan od
strane web aplikacije. Nije mu ni bitno, dokle god prosleđeni kod razume i može da
prikaže.

I desktop i web aplikacije imaju jedan zadatak: rešavanje određenog ljudskog

problema. Iako se pristup problemu i način na koji ga rešavaju ne razlikuje bitno između
ova dva tipa aplikacija okruženje u kome se oba izvršavaju i način interakcije sa
korisnikom pravei veliku razliku među njima. Oba donose niz prednosti i mana u odnosu
na ovaj drugi, a među najupečatljivije odlike web aplikacija spadaju:

Web aplikacije i baze podataka

Kod web aplikacija tog problema nema. Korisnik je samo korisnik, ne i osoba

koja održava aplikaciju. Nema glavobolje oko backupovanja podataka, padanja
aplikacije, softverske nekompatibilnosti i sličnih stvari koji često znaju biti veliki
problem, posebno neiskusnim korisnicima računara.

U zadnjih par godina postali smo svedoci prave navale špijunskih programa,

programa koji vrte reklame na vašem računaru ili čak nekih znatno ozbiljnijih štetočina.
Jedan od čestih oblika distribuiranja ovih programa je kao dodatak nekim popularnim
desktop aplikacijama (programi kao što su KaZaA Media Desktop ili popularni RadLight
video player). Kod web aplikacija ne morate brinuti o tome da li će vam one instalirati
neki dodatni (neželjeni) software ili na bilo koji način ugroziti stabilnost vašeg računara.
Web aplikacije su sigurne koliko i browser na vašem računaru pošto on predstavlja sponu
između njih i sistema.

2. INTERNET RAZVOJ

Pod pojmom internet razvoja podrazumeva se bilo koja aktivnost vezana za

razvoj web aplikacija. U te aktivnosti spadaju web dizajn, razvoj web sadržaja, kodiranje
na klijentskoj i/ili serverskoj strani, konfigurisanje web servera, razvoj elektronskog
poslovanja, itd. Međutim, među profesionalcima najčešće vlada mišljenje da je pojam
internet razvoja vezan iskljucivo za ne dizajnerske aspekte razvoja, kao što su pisanje
markup-a i kodiranje. Taj segment internet razvoja naziva se takođe web programiranje.

Tehnike koje se koriste u internet razvoju su:



Markup jezik ( HTML, XHTML, XML );



Jezik liste stilova (CSS, XSL);



Kodiranje na serverskoj strani ( PHP, ASP, CGI, Java, .NET );



Kodiranje na klijentskoj strani ( JavaScript, VBScript, AJAX );



Baza podataka ( MS SQL, MySQL, Oracle );



Multimedija ( Flash, Silverlight ).

2.1. Markup jezik

Markuo jezik prestavlja skup beleški koje služe da opišu na koji način će neki

dokument biti struktuiran, postavljen ili formatiran. Ovaj jezik moze biti u formi
rukopisa, kada se beleske nalaze izmeđ ili pored teksta, ili u formi markup koda koji se
koristi u računarkim sistemima za podešavanje i obradu teksta.

Najpoznatiji primer markup jezika koji se danas koristi u programiranju je

HTML (HyperText Markup Language). On se zasnivana SGML (Standard Generalized
Markup Language) jezikui prati mnoge konvenkcije korišćene u izdavačkoj industriji u
komunikaciji štampanih radova između autora, urednika i štampe.