Wi-Fi је бежична локална рачунарска мрежа (WLAN) која
почива на
стандарду IEEE 802.11. Сви уређаји који су повезани на ову
мрежу су у близини (пар десетина метара) антене (уређаја)
која прима и предаје потребне сигнале. 802.11b је други
стандард који је угледао светло дана, након .11, а пре .11а.
Познат и под називом Wi-Fi (Wireless-Fidelity), који се
односи управо на 802.11б. Б стандард је био права мала
револуција у WLAN-у, имао је пропусност од 11Mbps уз
"fallback rate" на 5.5, 2 односно 1 MB/s. То значи ако је
интензитет сигнала мањи, или је удаљеност међу уређајима
повећана, мрежна опрема прилагођава се условима и
смањује брзину везе одржавајући је и даље активном.
Већина WLAN и WAN мрежа ради на .11б стандарду (у
односу на друге WLAN стандарде) па је тако .11б постао
референца за WLAN. Највише програма и алата које се могу
наћи на интернету су управо за .11б мреже. Варијација на
.11б стандард је 802.11б+ који удвостручује пропусност на
22 Mb/s односно 44 Mb/s уз „Тексас инструмент ACX100“
chipset. Иако декларисан као 11 [[Mb/s]], можда се управо
тај уређај може надоградити на фамозних 44 Mb/s. Спајање
изнад два километра удаљености на 22 Mb/s је одличан
резултат. Примарна сигурносна енкрипција је WEP (Wired
Equivalent Privacy). WEP се користи у 64, 128 или 256
битном облику. Све Prism1 картице користе 64 бит, Prism2
128 бит, а ACX100 256бит. Домет ових уређаја варира.
Декларисаних 500 метара са додатним спољним антенама
пење се од 5 km преко 38 km (ZGWireless) па до
невероватних 300 km уз појачала (Аустралија). 802.11g је
верзија 802.11 стандарда која ће достићи пропусност од 54
фреквентног опсега. Уколико на некој фреквенцији из
опсега постоји снажна сметња, вероватност да ће се послата
информација тачно примити је неупоредиво већа зато што
ће највећи део сигнала бити пренесен, ван осега где је
сметња. Ова технологија је развијена још пре око 50 година
и то за војне примене са циљем да буде максимално отпорна
на ометања, интерференцију и прислушкивање. Разлике у
односу на класичну мрежу
Због другачије природе физичког медија и на нивоу везе,
постоје разлике у односу на каблиране мреже. CSMA/CD
метода која се користи у жичаним Етернет мрежама је овде
непрактична јер је откривање колизија код радио-сигнала
много теже јер станица која емитује сигнал, због симплекса
(једносмерности) радио комуникације, не може сазнати да
ли је дошло до колизије. Стога се метода приступа
изменила, под називом „Distributed Coordination Function“
(DCF). Она користи „Carrier Sense Multiple Access/Collision
Avoidance“ (CSMA/CA), a ne „Collision Detection“ (CD)
методу. Ради се о томе да станица ослушкује да ли је медиј
слободан за емитовање и ако јесте, почиње са емитовањем
сигнала, али после неког случајног временског интервала.
Таква метода смањује вероватност колизија јер спречава да
више станица почне у исто вриме са емитовањем у тренутку
када су откриле да је медиј слободан. Да би се добила још
ефикаснија комуникација користе се CTS и RTS сигнали. На
почетку комуникације пошиљалац шаље RTS сигнал којим
за неки временски период резервише медиј и обавештава
примаоца да има пакет за њега, наравно, уколико је
прималац у оквиру домета. Ако се ради о
инфраструктуралној мрежи, неке станице неће “чути” RTS
сигнал. Међутим, приступна тачка у бежичној мрежи тада
шаље CTS сигнал који сада сигурно долази до примаоца као
и до свих других терминала чиме их се обавештава да је
медиј резервисан и да емитовање ускоро почиње. Питање
сигурности је једно од најчешће постављаних када су у
питању бежичне мреже. Бројни аналитичари и експерти за
питања рачунарске сигурности сматрају бежичне мреже
сигурнијим од класичних жичаних мрежа. За то постоје јаки
аргументи, јер и жичане мреже на неки начин имају и свој
бежични дио, тј. да емитирају зрачења чији интензитет и
није баш мали, наручито код данашњих УТП мрежа. Када је
у питању сигурност, главне разлике између ЛАН и WLAN
мрежа потичу од различитог физичког нивоа. Споменимо
поново да сама „Spread Spectrum“ технологија, гарантује
висок степен сигурности. Поред ње многи бежични уређаји
имају уграђене опције за криптовање. ИЕЕЕ 802.11,
стандардно предвиђа сигурносну технику познату као
„Wired Equivalent Privacy“ (WEP) која се базира на
коришћењу кључа и RC4 алгоритма за енкрипцију.
Корисници који не знају кључ не могу ни приступати
WLAN-у. Енкрипција се неупоредиво лакше имплементира
код WLAN-ова што је резултирало појавом доста
независних произвођача специјализованих за WLAN
заштитни софтвер. Да би неко приступао WLAN мрежи
мора имати информације о радио опсегу, кориштеном
каналу, сигурносном кључу и шифрама за аутентификацију
и ауторизацију корисника. То је много више података него
код класичних жичаних мрежа и чини WLAN мреже
сигурнијим. Wi-Fi је ознака Wi-Fi Alliance (претходно
„Wireless Ethernet Compatibility Alliance“) организације која
