КРИМИНАЛИСТИЧКО-ПОЛИЦИЈСКА АКАДЕМИЈА
Цара Душана 196
Земун

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Криминалистичка методика

Тема: The Protection of the Euro against Counterfeiting
Заштита EUR-а од фалсификовања

Аутор: Ciro Grandi

Професор: Студенти:
Лајић Оливер Чуданов Ивана 37/12

Пејчић Нинослав 32/12

ЈАНУАР 2009

Ciro Grandi



Заштита EUR-а од фалсификовања

1925 године Француска је била жртва фалисификовања великог

обима  своје сопствене валуте у Мађарској; као резултат истраге која је
уследила   починиоци   су   ухапшени   у   Холандији,   где   су   са   њима   после
свега   поступали   изненађујуће  благо.   Због   изузетног   обима   злочина,
жалосног   понашања   мађарских   власти   и   политичке   тежине   погођене
земље, било је јасно да је дошло време да се фалсификовањем позабавимо
на међународном нивоу.

Заправо, заштита од фалсификовања валуте која ради само у

оквиру државних граница већ се показала недовољном;

зато, уз

иницијативу француске владе, већ 1929

велики број земаља потписало је

Међународну Конвенцију за Сузбијање Фалсификоване Валуте у Женеви,
што је донело одређена правила за примену супранационалне борбе
против фалсификовања новца.

Након више од 70 година, реализација јединствене европске

валуте је прекретница која ће вероватно привући пажњу фалсификатора
ка   новим   могућностима   и   потенцијалним   зарадама   везаним   за   њихове
незаконите   активности   на   међународном   нивоу.   Поводом   тога,   Земље
Чланице   су   сматрале   за   потребно   да   побољшају   традиционално
законодавство везано за фалсификовање новца у циљу да би јединственој
валути доделили јединствену законску заштиту.

Тренутна студија је подељена у два дела: у првом делу се

разматрају главна питања везана за интерес који је оштећен
фалсификовањем новца; другим



Асистент кривичног права, Правни факултет, Универзитет Феррара. Овај рад је

резултат периода истраживања на Универзитету Утерх, финансиран од стране Wiarda
Instituta (Јануар-Јул 2002); аутор би желео да изрази захвалност Проф. J.A.E. Vervaele
на његовој драгоценој помоћи и саветима.

Види P. Batbie,

De la répression du faux monnayage

(Toulouse 1936) p. 106.

International Convention for the Suppression of Counterfeiting Currency and Protocol

, in

League

of Nations – Treaty Series, 1931, p. 372.

Заиста, потреба за казненим системом који делује и изван

националних граница интересује првенствено оне који су укључени у оно
што традиционално зовемо „фалсификовање новца“; што ће рећи
понашање као што је

производња, увоз, извоз, транспорт, продаја и

пласирање

фалсификованог новца. Ипак, бројне друге активности су

некако повезане са феноменом „фалсификовања новца“, ако се протумаче
у другом смислу: на пример понашање особе која прима фалсификовани
новац ненамерно и предаје га властима када препозна његову праву
природу; или недостатак бриге запосленог у банци који случајно рукује
фалсификованим новцем и не пријави га властима; или прекршај почињен
од стране штампарија и компанија за производњу машина за копирање
која не испоручује своју робу са обавезним уређајима против
фалсификовања.

Све ове радње су претходиле или уследиле након „централне“

активности производње лажних банкнота или новчића и на неки начин је
допуњују и све олакшавају циљ фалсификатора – кружење лажног новца.
Ипак, постоји очигледно неслагање у озбиљности ових радњи и горе
наведеног понашања које чини „суштину“ фалсификовања новца.

Стога, иако ефикасан систем заштите ЕУР-а не може да занемари

било   које   понашање   које   може   да   помаже   фалсификаторима,   само
најозбиљнија   дела   фалсификовања   сачињаваће   предмет   ове   студије
узимајући у обзир да је хитна потреба за усклађивањем и побољшањем
казненог   система   посебно   разматрана   уз   претходно   поменуте   групе
понашања.

1.2 – Као што смо горе навели, озбиљне санкције против

фалсификовања новца су оправдане услед битних интереса који су
погођени криминалом о коме се ради. Задатак овог дела је да детаљније
анализира који су то интереси, на основу правне литературе и
законодавству које припада различитом европском правном систему.

Ако размотримо крајње дејство плана фалсификатора –

подметање лажног папирног или кованог новца појединцу који га
несвестно прима – можемо сматрати да је тренутна штета учињена
власништву преварене особе, који размењује сопствену робу или услугу
за нешто безвредно. Стога, можемо закључити да је имовина интерес који
је погођен фалсификовањем; уколико је ово случај онда овај прекршај
треба кажњавати као злочин против имовине као што су крађе, пљачке и
преваре.

Међутим, ово је очигледно површна и груба анализа коју не

прихвата европска правна литература. Напротив, доминантна је идеја да
фалсификовање не штети само новчаним интересима особе која прима
фалсификовани новац, већ, најважније, штети супра-појединачним
интересима.

У италијанској доктрини,

неки коментатори подвлаче да

фалсификовање новца утиче на поверење људи у смислу што вара и
искоришћава опште веровање и поверење у поузданост и општу природу
неких докумената и безбедности (у специфичном случају, новца).

Други сматрају да санкције против фалсификовања чувају опште

интересе у брзини и безбедности новчане размене, која је основа
привремене размене.

По њима, монетарне размене се заснивају на

општем поверењу оператера везано за аутентичност новца. Теоретски, у
свету где је ово поверење ниско, услед велике количине фалсификованог
новца у промету, размена би била много спорија и несигурнија.

У светлу другог мишљења, фалсификовање новца је

reato

plurioffensivo

, што ће рећи злочин који погађа више од једног интереса;

осим јавног поверења, постоји финансијски интерес ентитета који имају
ексклузивно право на ковани новац и које због тога погађа овај злочин.

вези са овим погледом на ствари, упркос чињеници да Италијански
Кривични Законик фалсификовање новца сврстава под злочин против
јавног поверења, нека литература сматра да је примарни интерес којој је
подређена ова дисциплина забринутост државе за очување монопола над
издавањем и штампањем новца.

Друго гледиште које треба забележити, иако је прилично старо,

сматра да пошто је дисциплина која је изложена Италијанским Закоником
такође примењује на фалсификовање стране валуте, јавно поверење у
аутентичност новца је интерес који има међународне димензије.

Свако од горе наведених мишљења која имају везе са заштићеним

интересима казненог система за преваре фалсификовањем одговара неком
од исказаних мишљења која су у правном контексту слична италијанском.
Заправо, и у немачкој и у шпанској правној теорији нека мишљења
наглашавају штету по поверење јавности у

Ради општег прегледа бројних, али прилично хомогених, мишљења у италијанској

литературе везано за интересе погођене фалсификовањем новца, види A. Cristiani, ‘Fede
pubblica (delitti contro la)’, 7

Novissimo digesto Italiano

(1980), p. 172.

Види A. Fais, ‘Falsità in monete e carte di pubblico credito’,

Enciclopedia del diritto

, vol.

XVI, p. 606.

G. Fiandaca, E. Musco,

Diritto Penale

Parte Speciale

(Bologna 2002) vol. I, p. 538; C.

Fiore, ‘Il falso autorizzato non punibile’,

Archivio penale

(1960) p. 312.

Види F. Antolisei,

Diritto penale

Parte speciale

(Milano 1986) p. 567.

Види G. Neppi Modona, ‘Falsità in valori di bollo e in biglietti di trasporto’,

Enciclopedia

del diritto

, vol. XVI, p. 622

Види C. Saltelli, E.R. Di Falco,

Commento teorico-pratico del nuovo codice penale

(Roma

1940) p. 593.

фалсификовање националног или страног

новца који је законско средство плаћања у Држави или иностранству;

измену аутентичног новца да би му се придао

изглед веће вредности;

увођење, задржавање, трошење и ширење

фалсификованог или измењеног новца,

куповина или примање фалсификованог или

измењеног новца.

Члан 456 излаже врло важну отежавајућу околност, која се

примењује   када   незаконито   понашање   утиче   на   смањење   вредности
валуте   или   државних   обвезница,   или   угрожава   његов   кредибилитет   на
домаћем   или   страном   тржишту.   Ова   норма   потврђује   мишљење   према
коме државни интереси у одржавању вредности сопствене валуте имају
посебно место у дисциплини фалсификовања новца.

Строгост италијанског система такође произилази из чланова 460

и 461 који као потпуне прекршаје дефинишу таква дела која, у недостатку
ових мера, могу у најмању руку да чине покушај криминала. Члан 460
кажњава фалсификовање папира са воденим жигом који се користи за
производњу новца као и куповину, поседовање и промет такве
фалсификоване робе;

члан 461 кажњава производњу, куповину,

поседовање и стављање у промет водених жигова и других инструмената
који су намењени једино производњи фалсификованог новца.

Шта више,

једно од понашања на које је указано као на невиније природе,
прослеђивање ненамерно примљеног фалсификованог новца, регулисано
је као кривични прекршај, чак и ако члан 457 допушта извесну благост у
казни.

Коначно, занимљиво је проучити члан 463, који исклучује

кажњавање   некога   ко,   пошто   је   починио   прекршај   фалсификовања,
настави   да   ради   против   фалсификовања,   измене,   производње   или
циркулације   фалсификованог   новца   пре   него   што   власти   буду
обавештене.   Ово   је   крајњи   извор   реда,   пошто   су   криминалне   мере
пропале, њихов превентивни домет да спрече растурање фалсификованог
новца тако што ће фалсификатору понудити могућност да избегне казну
под условом да елиминише опасност створену чином фалсификовања.

Измена новца у циљу смањења његове вредности се такође кажњава али блажом

казном (затвор од једне до пет година плус новчано од € 103 до € 516).

Види F. Antolisei,

op. cit.

, p. 578.

Казна за ово понашање је затвор од две до шест година и новчана казна од € 309 до €

1,032.

Ова дела се кажњавају затвором од једне до пет година и новчано од € 103 до € 516.

Затворска казна од шест месеци или новчана до € 1032.

У италијанском кривичном законику овај механизам подстицања се често примењује;

види Padovani, ‘La soave inquisizione’, 24 Rivista italiana di diritto e procedura penale
(1981) p. 529.