Studije kulture i medija Marta Mitrović, 5/2013

(Zlo)upotreba anonimnih izvora u tabloidnoj štampi u Srbiji: komparativna analiza

sadržaja dnevnih listova

Blic

Kurir

Apstrakt

Već dovoljno problematična etičnost tabloidnih novina može se sa aspekta upotrebe anonimnih izvora i dublje

problematizovati. Rabljenje anonimnosti u službi širenja neproverenih informacija i glasina je ne samo opravdano

kritikovano, već sa aspekta profesionalne etike neprihvatljivo. Rumorna komunukacija postaje primarni način

komuniciranja u tabloidima, kojom se neproverene ili unapred smišljene informacije prenose od nalogodavaca do

izmanipulisanih čitalaca. Predmet ovog rada jeste korišćenje anonimnih izvora u tabloidnim dnevnim listovima Blic

i Kurir, sa posebnim osvrtom na njihovu zloupotrebu, dok je osnovni cilj: utvrditi u kojoj meri se anonimni izvori

zloupotrebljavaju, kao i u kojim žanrovima i temama, odnosno u kojem kontekstu se to najčešće čini.

Komparativnom analizom sadržaja Blica i Kurira (u periodu od 16-29. decembar, 2013. godine) potvrđena je

osnovna hipoteza o većoj sklonosti tabloidnijih novina ka zloupotrebi anonimnih izvora, ali je potvrđena i njihova

neopravdana upotreba u oba analizirana lista.

Ključne reči

anonimni izvori, štampa, tabloidizacija, glasine, etika

Uvod

Kada je, sada već davne 1974, Ričard Nikson (

Richard Nixon

) dao ostavku na mesto

predsednika SAD, u punom sjaju ukazala se uloga novinara kao nadzornika vlasti. Vudvord
(

Woodward

) i Berstin (

Bernstein

), mladi novinari Vašington posta (

Washington Post

), imali su

ključnu ulogu u razotkrivanju nezakonitih radnji kabineta tadašnjeg predsednika Niksona. Iako je
vremenom afera Votergejt

(

Watergate

) u interpretaciji sve više poprimala elemente legende, u

službi putokaza mladim novinarima istraživačima, taj podvig, bio on mit

ili stvarnost, i danas je

predmet divljenja u novinarskim krugovima. Posebno mesto u razotkrivanju afere imao je
anonimni izvor, kog je Bernstin šaljivo nazvao „Duboko grlo“

(

Deep Throat

), aludirajući na

pornografski film. Tada aktuelizovana uloga anonimnih izvora u istraživačkom novinarstvu i
danas, četiri decenije kasnije, neizbežna je tema kad god se diskutuje o dilemama u novinarskoj
etici.

Bez izvora ne bi bilo ni novinarstva. „U praksi, pružanje informacija novinarima može

da bude rezultat akcije izvora, na primer kada izvor pozove novinara ili mu se obrati pismenim
putem ili mu pošalje snimljene informacije ili slike. Može se takođe smatrati da je informacija
’data’ kad je izvor pasivan i kada se zadovoljava time da novinar uzme informaciju, recimo

Nazvana po hotelu „Votergejt” u Vašingtonu, u koji su upali provalnici koji su u prostorijama stranke instalirali

prislušne uređaje. Oni su sarađivali sa komitetom za reizbor tadašnjeg predsednika Niksona kao i sa zaposlenima na
najvišim pozicijama u Beloj kući.

Hjugo de Berg (2007), Istraživačko novinarstvo,

Votergejt kao mit

, 114-121.

Identitet

Dubokog grla

otkriven je 2005. godine kada je, drugi čovek FBI u vreme Votergejt afere, Mark Felt otkrio

da je on bio čuveni anonimni izvor Vašington posta. Mark Felt je preminuo u 95. godini, 2008.

putem filmskog i audio-snimka uz pristanak izvora“ (Nikšić, Davičo, 2004:297). Izvorom se,
dakle, može smatrati svaki pisani dokument, audio, video zapis, koji novinar koristi kako bi
došao   do   relevantnih   informacija   o   temi   o   kojoj   izveštava   ili   koju   istražuje.   Međutim,
najznačajniji izvori informacija, oni koji tvore i najviše kontroverzi, jesu ljudi. To mogu biti
akteri   nekog   događaja,   očevici,   ukratko   svako   ko   na   neki   način   ima   veze   sa   predmetom
izveštavanja   i   onaj   ko   o   datoj   temi   može   pružiti   relevantne   informacije.   U   teoriji   se   često
diskutuje o odnosu novinara sa svojim izvorima. Uputstva i smernice u odnosu novinara prema
izvorima informacija nudi i

Kodeks novinara Srbije

, koji članom 5. (

Odnos prema izvorima

informacija

) nalaže: „Izvori informacija s kojima novinar razgovara nisu uvek svesni moći

medija i posledica koje njihove izjave mogu da imaju po njih lično, kao i po ljude o kojima
govore. S novinarskom profesijom nespojiva je svesna zloupotreba, ali i nepažnja čija bi moguća
posledica bila zloupotreba sagovornika“. Dakle, kodeksom je jasno predviđen način postupanja
novinara sa izvorima, naročito onim koji nemaju iskustva u ophođenju sa medijima, pri čemu se
misli na sagovornike koji se mogu označiti sintagmom „obični ljudi“. To su najčešće očevici
nekog događaja ili akteri koji nisu javne ličnosti. Međutim, to ne znači da se novinar može
drugačije ophoditi prema vršiocima javnih funkcija i javnim ličnostima, s tim što je u slučaju
takvih sagovornika zloupotreba moguća u manjoj meri, s obzirom na prirodu njihovih funkcija i
iskustva u davanju izjava za medije. Najiscrpnije se obrazlažu odnosi novinara prema
anonimnim izvorima

, pa ipak, upravo taj odnos sa sobom nosi najviše dilema. Kodeksom je

predviđeno da: „Korišćenje anonimnih (poverljivih) izvora informacija generalno se ne
preporučuje, osim ukoliko nema drugog načina da se dođe do informacije od izuzetnog značaja
za javnost“. Iz prethodnog navoda jasno je da su anonimni izvori nekada neophodni kako bi se
došlo do informacija koje su od suštinske važnosti za javnost, pa je u tom slučaju njihova
upotreba opravdana. Međutim, „Anonimnost/poverljivost treba omogućiti izvorima koji mogu
da pruže informaciju ’iz prve ruke’, odnosno za dokumenta koja direktno potvrđuju, ili, sama po
sebi, predstavljaju informaciju od izuzetnog značaja za javnost“ (

Kodeks novinara Srbije

, član

5), čime se upotreba anonimnih izvora ograničava samo na one izvore koji, iako žele da ostanu
neimenovani, poseduju čvrst dokaz za tvrdnje koje iznose u javnost. Nepobitna je činjenica da su
anonimni izvori često okosnica istraživačkog novinarstva. „Cilj istraživačkog novinarstva jeste
da se u javnost iznesu nepoznati detalji, stvarni uzroci ili namere osoba uključenih u korupciju ili
malverzacije“ (Todorović, 2002: 41). Ukoliko se teme koje su predmet istraživanja uglavnom
odnose na iznošenje informacija koje neko želi da sakrije od javnosti, izvor koji nudi
informacije, razotkrivajući protivzakonite radnje, svakako može biti ugrožen (često i životno).
„Bez obećanja o poverljivosti ili anonimnosti, u koje se izvor može pouzdati, novinari istraživači

Kodeks novinara Srbije,

dostupan na:

http://www.kas.de/wf/doc/kas_15730-1522-14-30.pdf?090217150738

(posećen 25. 1. 2014)

Ukoliko se odluči za korišćenje informacija dobijenih od anonimnih izvora novinar mora poštovati unapred

utvrđene konvencije o korišćenju dobijenih informacija.

On the record

znači da je sve za objavljivanje;

off the

record

, da ništa nije za objavljivanje;

on the background

znači da se citati mogu koristiti, ali se izvor ne sme

imenovati;

on the deep background

znači da se može koristiti dobijen materijal, ali bez citiranja i imenovanja izvora,

pa je u tom slučaju materijal samo povod za dalje istraživanje teme.

studentskim   protestima.   Tokom   vremena   često   je   karakterisan   kao   list   koji   podržava
demokratsku   političku   opciju,   te   je   okrenut   zapadnjačkim   sistemima   vrednosti.   Praksa
tabloidiziranja dnevnih listova osetna je i u

Blicu

. Naime, dok je ranije bio kategorisan kao

polutabloid, pored bavljenja trivijalnostima i korišćenja retorike tabloida (senzacionalizam u
naslovima i tekstovima, fotografije velikih formata, bavljenje zabavljačkim temama, vestima iz
života poznatih itd) u njemu je bilo moguće prepoznati i elemente ozbiljne štampe (bavljenje
relevantnim društvenim i političkim temama), danas je

Blic

ipak bliži tabloidnoj struji, o čemu

svedoči i broj anonimnih izvora marakiranih u periodu analize, koji dokazuju da se ovaj dnevni
list u izveštavanju često oslanja na spekulacije i glasine.

Blic

je od 2004. u vlasništvu švajcarske

kompanije

Ringier Axel Springer

, a njegov tiraž

prelazi 100.000 primeraka. Takođe, za onlajn

pandan

Blica

se često navodi da je jedan od najposećenijih u Srbiji.

Dnevni list

Kurir

izlazi od 2006. godine, njegov vlasnik i osnivač je kontroverzni

biznismen Radisav Rodić.

Kurir

je paradigmatski primer tabloidnih novina. „Mali format, upola

manji od formata standardnih novina, uglavnom senzacionalistički pokriva crnu hroniku,
skandale, glasine, nasilje, ili vesti o poznatim ličnostima. Za tabloide su takođe tipične jezive
fotografije, karikature i ostale grafičke odlike“ (

Dictionary of Media and Communications

, 2009:

283). Senzacionalizam, šokiranje koje se često graniči s morbidnošću, predstavljanje trivijalnosti
kao relevantnih vesti, fotografije velikih fromata u službi izazivanja emocija (od tuge do
zgražavanja) u osnovi su izveštavanja ovog tabloidnog lista. Karakteristika

Kurira

, koju bi

valjalo pomenuti, jeste izražena politizacija. Naime, ovaj tabloidni list ima svoje redovne rubrike
koje su bave političkim i društvenim temama, pri čemu teme iz ovih oblasti tretira na istovetan
način kao i teme iz oblasti zabave. Krajnji produkt jeste estradizacija politike i političara i
izjednačavanje društveno relevantnih tema sa trivijalnostima.

Kurir

se često pominje kao

najtiražniji dnevni list u Srbiji, kao i

Blic

, ima svoje onlajn izdanje, koje je takođe jedno od

posećenijih.

Komparativnom analizom sadržaja pomenuta dva tabloida ustanovljeno je da se u

periodu od 16. do 29. decembra 2013. godine,

Blic

koristio anonimnim izvorima u 62 objavljena

teksta, dok je u

Kuriru

, a u skladu sa osnovnom hipotezom, bilo 98 tekstova koji su se oslanjali

na izjave izvora koji nisu imenovani. Najveći broj tekstova sa anonimnim izvorima bio je
hibridnog tipa, pa je u

Blicu

markirano je čak 24 hibrida, od ukupno 62 teksta, dok su u

Kuriru

uočena 47 teksta u formi hibrida. Naime, dominantno učešće hibridnih oblika novinskog
izražavanja u analiziranim listovima bilo je očekivano, s obzirom na aktuelnu praksu mešanja
žanrova, koja je, pre svega, zastupljena u tablodinim novinama, o čemu će u nastavku rada biti
više reči.

Rezultati sprovedenog istraživanja o tiražnosti ABC kompanije pokazuju da je

Blic

u 2012. godini imao prosečan tiraž od

115.770 primeraka. Tabloidni list

Kurir

nije bio obuhvaćen ovim istraživanjem. Za detaljnu listu tiražnosti videti:

http://www.abcsrbija.com/images/stories/vesti/National_Newspapers_total_circulation_30_12_13.pdf (posećeno: 23.1.2014).

Tabloidizacija štampe u Srbiji – društveni kontekst

Da bismo mogli govoriti o štampanim medijima, a naročito o onim tabloidiziranim,

neophodno je bliže odrediti sam pojam štampanih medija i odrediti kriterijume na osnovu kojih
se   oni   klasifikuju.   Štampane   medije   (listove)   možemo   odrediti   kao   „dnevnu   ili   povremenu
publikaciju   koja   se   izdaje   da   bi   se   redovno   obaveštavala   javnost,   a   ima   svoje   posebno
tipografsko obeležje – štampana je u kolonama (stupcima)“ (Bjelica, Jevtović 2006: 27). U
teoriji je prihvaćeno više različitih kriterijuma na osnovu kojih je moguće klasifikovati štampu
(prema   sadržaju,   vremenu   izlaska,   specijalizaciji,   vlasništvu   itd).   Ukoliko   kao   kriterijum
razmatramo dinamiku izlaženja moguća podela je na dnevna i periodična izdanja. Dnevne novine
štampaju se pet, šest ili svakog dana u sedmici, i prema kriterijumu koji navode Radojković i
Miletić, moguće je razlikovati jutarnje i večernje dnevne novine. „Ova podela datira s kraja XIX
veka kada su se u konkurentskoj borbi vlasnici opredeljivali kojoj će publici i u koje doba dana
ponuditi svoju robu. Jutarnje novine bile su namenjene bogatijim slojevima u društvu, čiji su
pripadnici   mogli   da   ih   pročitaju   ne   žureći   na   posao,   dok   su   večernje   novine   prodavane
siromašnijim čitaocima, koji su svoju potrebu za informacijama zadovoljavali tek posle napornog
rada,   u   večernjim   časovima“   (Radojković,   Miletić,   2005:   116).   Sa   druge   strane,   periodična
izdanja mogu biti sedmična, petnaestodnevna, mesečna, tromesečna, ne tako često polugodišnja i
godišnja. Periodične novine se neretko nazivaju časopisima ili magazinima. Vođeni kriterijumom
koji se tiče samog sadržaja koji novine nude, Radojković i Miletić štampu dele na: informativno-
političku, revijalnu i specijalizovanu. Prvu opisuju kao pretežno političku, s obzirom na to da
tretira teme koje su najistureniji deo socijalnog života, dodajući da ne zanemaruju i edikativnu,
pa ni zabavnu funkciju, mada su one sekundarne u odnosu na informativnu. Revijalne novine, s
druge strane, primat daju zabavnoj funkciji, dok se specijalizovane uglavnom bave edukativnim
temama. Autori i sami naglašavaju da ovu podelu ne bi trebalo shvatiti kao isključivo pravilo, s
obzirom na to da postoji veliki broj ozbiljnih nedeljnika, kao što postoji mnoštvo revijalnih
izdanja sa dnevnom periodikom (Radojković, Miletić, 2005: 116-117). Kada je reč o podeli
štampe na osnovu sadržaja moguća je i druga klasifikacija na: kvalitetnu, kvalitetno-popularnu,
odnosno polutabloidnu, i tabloidnu štampu (prema Todorović, 2006: 22-23). Iz samih naziva
moguće je zaključiti kakvi sadržaji preovladavaju u svakoj od pomenutih. Kvalitetna, ili ozbiljna
informativna   štampa,   pretežno   se   bavi   temama   koje   su   od   društvenog,   odnosno   političkog
značaja.   Takvi   listovi   uglavnom   su   uticajni   i  ugledni,   premda,   naročito   poslednjih   decenija,
manje čitani, s obzirom da se obraćaju „odabranoj publici“. Polutablodine novine, kako im i
samo ime kaže, predstavljaju mešavinu ozbiljne i tabloidne štampe. Ipak, ono što ih određuje
jeste snažnija orijentacija ka tržištu, što za posledicu ima upliv tabloidnih, mahom zabavnih i
senzacionalističkih sadržaja; međutim, u takvim listovima ipak egzistiraju i elementi ozbiljne
informativne   štampe,   tretirajući   teme   od   javnog   značaja.   Tabloidne   novine   u   potpunosti
zanemaruju informativnu i edukativnu funkciju, vodeći se isključivo ludističkom. Nudeći „meke

kritike vlasti i time je javnost onemogućena da interveniše i tamo gde bi to još uvek mogla“
(Jovanović 2012: 44). Dvostruka dobit vlasnika tabloida: masa žudi za takvim senzacijama –
porast tiraža; mogućnost manipulisanja čitaočevom pažnjom – naklonjenost političke elite –
formula koja tabloidima omogućava opstanak i onda kada je čitava profesija u krizi.

Štampa se danas nalazi pred najvećim izazovima od svog nastanka. Suočena sa

neizbežnim izdancima postmodernog doba, ubrzanim načinom življenja, procesima globalizacije
informacija,   digitalnom   erom,   komercijalizacijom,   stavlja   na   test   opstanak   svojih   bazičnih
postulata.   Da   bi   ostali   konkurentni   u   novom   medijskom   okruženju   štampani   mediji   bili   su
primorani da uhvate korak sa vremenom i ostanu u trci za publikom. Nedostatak zvuka, žive
slike, a zatim i dinamike multimedija, štampa je morala da okrene u svoju korist. Njen opstanak,
doduše sa smanjenom popularnošću, opovrgnuo je spekulacije o izumiranju štampanih medija i
potvrdio   Makluanovu   tezu

o sinergiji medija nasuprot odumiranju starih. Okretanje ka

interpretaciji bio je prvi korak u borbi sa novim medijima (mada se radio i televizija sada već
mogu ubrojiti u stare medije). „Bilo je sasvim jasno da se štampa protiv elektronskih medija ne
može boriti starim sredstvima. Njen odgovor bili su istraživački poduvati novinara, potenciranje
ličnog stila i vlastitog ugla posmatranja događaja“ (Todorović, 2002: 49). Dublja analiza dnevnih
dešavanja, smeštanje događaja u širi kontekst, odgovaranje na dodatno pitanje

zašto se nešto

desilo?

sa prognozom (šta dalje?) uspeli su da gladne za informacijama drže još uvek blizu tog

papirnatog primerka. Borba štampe za mesto u medijskom sazvežđu nije se zaustavila ovde.
Svesni da se bez obzira na interpretiranje i ponudu „viška informacije“ čitaoci ubrzano sele „na
mrežu“ medijski profesionalci su pratili njihove potrebe, prilagođavajući se promenama navika
svojih čitalaca. Danas gotovo da nema novina koje nemaju svoj onlajn pandan.

Međutim, borba za čitanost u tržišnoj „džungli“ nije se zadržala na interpretaciji i

modernizaciji. Pad tiraža štampanih primeraka ozbiljne dnevno-informativne štampe u savezu sa
društvenom klimom koja je zahvatila zemlje u tranziciji donosi porast tabloidizacije svih medija,
na čelu sa talasom tabloidne štampe. „Njene uzroke valjalo bi tražiti među pojavama izrazite
medijske komercijalizacije u uslovima kada se domaći, medijski prostor izrazito smanjuje a
ekonomska moć stanovništva drastično opada. Odsustvo novinarske etičnosti samo je jedna od
negativnih   posledica   koje   prate   takve   pojave   u   društvima   koja   prolaze   kroz   bolne   procese
socijalne   tranzicije“   (Todorović,   2006:   30).   Zemlje   koje   su   promenile   politički   sistem,
prihvatajući vrednosti kapitalizma, pogodno su tlo za bujanje tabloidnih listova, koji se pod
plaštom   pluralizma   medija   javljaju   nakon   jednopartijske   ere.   Ni   Srbija   nije   izbegla   takav
scenario.  Kao   zemlja   u   tranziciji,   Srbija   je   poslednju   deceniju   morala   posvetiti   reformskim
promenama sistema koje nisu zaobišle ni medije. Međutim, komercijalizacija, tabloidizacija,
politizacija, netransparentno vlasništvo, mešanje države u upravljanje medijima, neusaglašene
zakonske   regulative,   ogledalo   su   medijske   scene   u   Srbiji.   Skoriju   istoriju   medija   u   Srbiji
možemo grubo podeliti na onu pre petog oktobra, čiji su izdanci tzv. režimski mediji i onu posle
promena – kada nastaju tzv. nezavisni mediji. Međutim, da li je smena dotadašnjeg režima zaista

Makluan, M. (1971),

Poznavanje opštila: čovekovih produžetaka

, Beograd: Prosveta