ТЕМА: КИНА – ГЕОГРАФСКА АНАЛИЗА
СЕМИНАРСКИ РАД
4
1. Кина
1.1. Историја Кине
Кинеска цивилизација траје непрекидно више од 5000 година. Прво средишње царство
основао је Qин Схи Хуанг ( 221-206 п.н.е.). Од раних почетака кинеско династичко
уређење темељило се на јакој државној администрацији, што је кинеску цивилизацију
учинило супериорном у регији, чак и када су били покорени од стране сјеверних
номадских племена. Последња династија је установљена 1644., када су Манџури
свргнули са власти ханску династију Минг. До краја 17. вијека, династија Qинг шири
границе царства. Током 19. вијека западне силе улазе у Кину, изнудивши низ такозване
територијалне концесије (Хонг Конг је уговором из Нанкинга препуштен Уједињеном
Краљевству 1842, након кинеског пораза у Првом опијумском рату, а након тога је
враћен матичној земљи 1997). Династички период је трајао око 2000 година, до 1911.
године, када је револуцијом збачена династија Qинг.
1
Након тога слиједи хаотичан период у којем је Кина раздјељена од стране локалних
моћника, да би се крајем 20-их година, под вођством Кинеске националне народне
странке, релативно стабилизовала. Друштвене и економске прилике погодују расту
снажне Комунистичке партије Кине, која је потиснута на сјевер и на село. 1931-1945.
године Кину је окупирао Јапан, и тада је било периода када су ове двије кинеске странке
сарађивале. Након капитулације Јапана, избија грађански рат, у којем побјеђује
Комунистичка партија Кине, док Кинеска национална народна странка прелази на
Тајван.
Мао Зедонг проглашава 1. октобра 1949. Народну Републику Кину у Пекингу на главном
тргу Тиан Ан Мен. Уводи се политички модел совјетског типа, са јаком централном
влашћу и партијском контролом. До осамдесетих година, честе фракцијске борбе и
политичке кампање обиљежавају поједине периоде. Након Мао-ве смрти у септембру
1976., реформско руководство са Денг Xиапинг-ом преузима власт и Кина започиње
процес убрзаних реформи, развоја и отварања према свијету. Септембар 1987. године се
рачуна као почетак садашње модерне Кине. У 2008-ој години Народна Република Кина
је обиљежила своју 30-ту годишњицу своје успјешне политике отварања, а Пекинг је био
домаћин Олимпијских игара. У 2009-ој години Кина је прославила свој 60-ти рођендан.
1
Динић Јордан, Народна Република Кина, Институт за међународни раднички покрет, Београд, 1970.
5
1.2. Основни подаци о Кини
Народна Република Кина, познатија као Кина или континентална Кина је држава
Источне Азије. Народна република Кина има обалу 14.500 км и граничи се са
Вијетнамом, Лаосом, Мјанмаром, Индијом, Бутаном, Непалом, Пакистаном,
Афганистаном, Таџикистаном, Киргизијом, Казахстаном, Русијом, Монголијом и
Сјеверном Корејом. Што се тиче величине територије, Кина се налази на трећем мјесту,
са површином преко 9,6 милиона км². Уједно је и најмногољуднија земља на свијету са
око 1,3 милијарде становника, што је око 20% од укупног броја становника на свијету.
Етнички састав Кине: постоје 56 различитих група, од којих су најбројнији Хан Кинези
(91,9 %), а слиједе Зхуанги (16 милиона), Манџурци (10 милиона), Хуи (9 милиона),
Миаои (8 милиона), и др. Везано за вјероисповест, око 60% Кинеза се изјашњава да су
атеисти, једна трећина слиједи традиционална вјеровања, односно мјешавину
конфучијанизма и таоизма, 8% Кинеза су активни будисти, чиме будизам представља
највећу организовану религију у Кини. Што се тиче образовања, у Кини је обавезно
деветогодишње школовање, а стопа писмености износи 93,3 %.
2
Највећи градови су: Цхунгqинг – 30,9 милиона; Шангај – 16,7 милиона; Пекинг – 13,8
милиона, који је уједно и главни град. Што се тиче заштите околине, Кина има јако
велике проблеме. Скупо плаћа успијех економског развоја, предвођеног
индустријализацијом и урбанизацијом. Проблеми су загађење ваздуха, воде и земље.
Готово све ријеке су загађене, док је 90% урбаних вода јако загађено. Процјена је да око
1/5 градова нема здраву питку воду, као и преко 300 милиона руралног становништва.
Према подацима Свјетске здравствене организације, међу десет градова са највећим
степеном онечишћења ваздуха, седам је кинеских. Кина је изостављена из Кyото
протокола у погледу карбонских емисија и међу највећим је изворима онечишћења.
2. Географска анализа Кине
2
Динић Јордан, Народна Република Кина, Институт за међународни раднички покрет, Београд, 1970.
