1. Дeфиниција права и различита схватања права
Право је скуп посебних друштвених правила која су санкционисана од
стране државе. То је основна разлика између правних норми и осталих
друштвених норми. Постоје различите теорије о праву:
-Природно правна теорија
- у основи ове теорије постоји схватање да је
израз највише правде природно право, а право које настаје у друштву је
позитивно право. Разлике између природног и позитивног права треба
настојати смањити.
-Историјско правне теорије
- ова теорија говори о томе да и право
подлеже еволутивним променама. Права појединих народа, која су
историјска категорија, су израз народног духа и развијају се са развојем
тог народа, задржавајући његове особине.
-Социолошке теорије права
- су међу најмлађим теоријама. Према њима
право је друштвена творевина настала на супротности интереса
друштвених група и појединаца.
-Нормативистичке правне теорије
- ове теорије се заснивају на томе да
право чине само она правна правила која ствара држава или их
санкционише својим апаратом принуде.
2. Општи појам права
Дефиниција права:
Право представља скуп посебних друштвених правила која су
санкционисана од стране државе.
Правне норме или право су група друштвсних правила (норми) која се
примењују јер се то мора. Ове норме обухватају све области друштвеног
живота и односесе на све чланове друштва. Нека правила дозвољавају
појединцима самостално опредељиванје, што значи (...) док друга делују са
високнм степеном обавезности и не поступање по њима је
санкционисано.Нека друштвена правила настају спонтано, као што су
обичаји, морал... нека су резултат организованог стварања - правила
друштвених организација. Право јe у функцији стварања и организације
друштва јер, стварајући ред у друштву право служи животу.
3.Однос правннх норми и других друштвених норми
Друштвене норме:
Правне норме, обичајне, моралне, религијске, норме друштвених
организација...
Правне норме
су посебна врста друштвених норми које постоје паралелно
са осталим. Правне норме се разликују од других по начину настанка,
садржају и начину примене. Настају активношћу државе која преко својих
посебних органа доноси норме. Садржај правних норми регулише односе
који су битни за једно друштво, толико да се може рећи да оно на њима
почива, док се на односе који нису битни, примењују норме које немају
ранг правних норми.
Обичаји и право:
Обичаји представљају друштвена правила која су проистекла из
дуготрајног истоветног понашања људи и призната су од самог друштва.
Обичаји и право су две врсте друштвспих норми. Непоштовање обичаја
проузрокује предузимање санкција од стране појединаца или група у
друшгву али санкције могу и да изостану. Уколико су обичаји у
супротности правним нормама, предност имају правне норме. Обичаји
често надопуњују право, тј. право им даје правну снагу. То је уствари
Обичајно право
Морал и право:
Морал је облик друшгвене свести у одређивању шта је добро а шта није.
Из овога произилази да је ниво морала у директној спрези са друштвеном
свешћу и да се заједно са њом и мења. Разлика између правних и моралних
норми је такође у примени санкција. Морал може да послужи као коректив
у тумачењу правних норми или као основ за стварање недостајуће правне
норме.
Право и правила друштвених организација:
Рад друштвених организација се одвија по правилима која су донета у тим
друштвеним организацијама: статути, општи акти, правилници,... Ова
правила су двојаког карактера: - правила карактсристична за тип
организаиије; - правила која санкционише држава.
4.Извори права
Могу бити само опште правне норме, које се односе на неодређени број
лица и правних ситуација, а које могу бити у писаном или непнсаном
облику. Најзначајнијн извори права су: устав, закони, подзаконски акти,
правила друштвених оргакизација, обичаји, судска пракса и преценденти.
Устав
је најважнији извор права. Доноси га највиши законодавни орган у
земљи (по посебној процедури). Са њим морају да буду у складу све
остале правне норме које проистичу из устава. Устав регулише основне
друштвене односе. Постоји више подела устава:
Према форми
устав може
бити
писани и неписани.
Разликујемо кодификовани и некодифнковани
устав.
Кодификовани
- основна начела о уређењу државе скупљена су у
један писани документ.
Некодификован
устав - није целовит и јединствен
докуменат.
По начину мењања
разликујемо:
крути и меки
устав (лакше
се мења).
По начину доношења
устави се деле на:
Октроисане
- речултат политнчког диктата поглавара државе,
Уставне
пактове
- резултат компромиса поглавара државе и представничких
скупштина.
Народне уставе
- резултат воље већине народа изражена на
општим, тајним и демократским изборима или референдумом.
Закон
као извор права. Закон је на хијерархијској лествици правних аката
одмах иза устава. Устав регулише органе кјоји доносе закон, поступак по
коме се доноси закон и садржај закона. Закон, приликом чијег доношеља
су испоштоване поменуте уставне претпоставке у складу је са уставом.
Подзаконски акти
– ДОносе их органи власти. Има их много више од
закона, и по броју органа који их доносе и по садржини.
Прав.др.орг.
Нису извор права. Само у одређеним слч. Држава прописује примену
норми аутономних аката који на тај начин постају извори права.
Обичај
је
врста друштвене норме. У одређеним условима постаје извор права. Могу
се кодификовати, тј. Садржај се преноси у писану норму чима постаје
извор права.
5. Правне норме (појам и елементи)
Правна норма је основни елемент у структури права. Преко њих се право
манифестује у спољњем свету.
Елементи правне норме:
Хипотеза
– општи услов, скуп чињеница
(друштвени однос) који треба регулисати.
Диспозиција
- правило
понашања, које се на основу хипотезе прописује правном нормом. Може
бити категорична и алтернативна.
Санкција
– део правне норме којом се
дефинише последица за случај непоштованја диспозиције.Док хипотеза и
диспозиција могу изостати, снкција мора бити предвиђена.
7. Врсте правних норми
Правне норме можемо поделити по карактеру диспозиције, и то на:
1)а)наређујуће и б)овлашћујуће, 2)а)диспозитивне и б)императивне,
3)а)опште и б)појединачне.
1)а)
наређује се СП да поступи по ПН
б)
даје посебне могућности које СП
не мора.
2)а)
Диспозиција ПН даје СП већу слободу. Стваралац ПН утврђује
правило понашања диспозицијом, али и оставља довољно слободе СП.
б)
императивне или принудне се не могу мењаи вољом СП.
3)а)
Основни принцип правног система је да се све ПН односе на
неодређен бр. С и СИТ. ПН које испуњавају ове усл. су опште ПН.
б)
Како
су опште ПН непогодне за решавање конкр. ПО., из нјих се изводе
појединачне ПН
Различите правне норме условљавају различит степен слободе субјекта у
односу на правило понашања садржано у овим нормама.
8. Тумачење правних норми
Представља изналажење унутрашњег смисла и најадекватнијег начина
примене поједине норме или групе правних норми. ПН-е су изрази
човекових идеја и мисли. Постоје разне врсте тумачења ПН. Како је језик
основно средство споразумевања, међу методама, најзначајније је језичко
тумачење. Према ситуацији где ПН треба тумачити, постоји тумачење у
примени и ван пимене. У примени, када је тумачи СП који треба да
поступи и државни орган који треба да реши правни однос. Ван примене,
када једноставно треба појаснити смисао ПН. Према карактеру тумачења
може бити у ужем (тум. конкр. ПН) и ширем смислу (када се проширује
значење). Када ПН тумачи стваралац ПН - то је аутентично тумачење, а
када је тумачи правна наука - то је стручно тумачење.
9. Правна празнина и аналогија
Како су друштвени односи бројни и динамични (подложни променама),
некада се не могу подвести под опште норме у оквиру постојећих правних
норми, тј. постојећег правног система што се назива правним празнинама.
Деле се на почетне и накнадне. Почетне су када доносилац ПА није
обухватио неку ситуацију, накнадне - када је ситуација настала након
доношења ПА. Када постоји правна празнина, орган који примењује право
треба да одлучи како да превазиђе насталу ситуацију и реши конкретан
друштвени однос. Бројни правни односи се могу класификовати по
сличности, (односно разликама) што доводи до група правних односа.
Овако груписани правни односи се уређују одговарајућим правним
нормама које су засноване на једнаким принципима (нпр. купопродајни
10. Субјекти права (појам и значај правног субјекта)
Донете правне норме су упућене појединнм субјектима, који су дужни да
по њој поступе или који своје међусобне односе уређују по правилима која
одређују правне норме. Субјекти права су људи, чланови једног друштва,
односно становници државе у којој постоји правни систем. Учесници у
правним односима су и поједине групе људи, тј. њихове асоцијације. У
правном животу се појављују две врсте правних субјеката: - физичка лица
(људска бића) и правна лица (одређене асоцијације људи). Скуп
карактеристика - својстава која омогућавају правним субјектима да буду
носиоци правног субјективитета назива се правна способност. СП имају и
деликтну способност
да буде нослиац обавезе из недозвољених радњи.
(поступци и радње којима се вређају права и интереси других лица)
11. Врсте правних субјеката
У правном животу се појављују две врсте правних субјеката: - физичка
лица и правна лица.
Физичка лица
- стичу правни субјективитет рођењем (уз два услова: да је
рођено живо и да има људски облнк). Правни субјективитет физичког
лица престаје његовом смрћу, или за нестало лицe када се у посебном
поступку код суда исто прогласи за умрло. Пословну способност физичко
лице (према нашем праву) стиче пунолетством - са 18 година. Велики број
ПС условљава
индивидуализацију,
име, пребивалиште, боравиште,
држављанство.
Правна лица
- скупови људи организовани по посебним правилима која
постоје у једној држави и чије повезивање има за циљ остваривање
одређене (друштвено корисне) делатности.
- Правно лице стиче правни субјективитет њиховим правним признавањсм
(од странс државе). Постоје три облика настанка правних лица: - систем
пријаве; - систем концесија: - систем дозвола.
Предузећа су правна лица од посебног значаја. Оснивају сс ради обављања
приврсдне делатности (у циљу стицања добити) и уписана су у судски
регистар.
Правна лица престају да постоје, а тада престаје и њихов правни
субјективитет са престанком било којег елемента потребног за њихово
постојање, што се евидентира у рсгистрима и што се назива брисањем
првобитног уписа.
12. Правни односи (појам и настанак)
Радњама ПС су обухваћене људске радње које доводе до стварања ПО. То
су друштвени односи који су уређени правом.
Људске радње могу бити активне (чињења сагласна и противна праву) и
пасивне (уздржавање од чињења).
Правом се уређују друштвени односи који су најзначајнији за егзистенцију
једног друштва, односно државе.
Ступајући у правне односе, учесници (правни субјекти) су дужни да се
придржавају одређених правила. Право као скуп правних норми у једној
држави чини правни систем. Број правних односа у једној држави није
константан, већ се мења (повећава или смањује) са променом реалног
живота. Чињенице које доводе до престанка правног односа називају се
правне чињенице. Правни односи као што постају могу и да нестану.
13. Садржина и објекти правног односа
Друштвене односе који су уређени правом називамо правним односима.
ПО су карактсристични за конкретно друштво. ПО је карактерисан
постојањем објекта поводом којих је тај однос настао. Полазећи од
општости ПН долазимо до права у објективном смислу. Овлашћења која
СП изведе из објективног права је право у субј.смислу, субј.право. ПО
имају за свој објекат, тј. оно поводом чега настају, различите елементе:
ствари, - људске радње, - лична добра, - производе људског духа... По
садржају овлашћења, деле се на апсолутна (када се односе на неодређен
број лица) и релативна права (када се односе на конкретна лица). Ствар је
део материјалног света која има своју употребну вредност и у власти је
човека. Људске радње могу бити активне и пасивне. У лична добра
спадају: телесни интегритет, углед, част, слобода... Производи људског
духа (техничке или уметничке природе) такође су значајни објекти
правног односа.
14. Правни систем
Правна норма је основни део у структури права. Правним нормама се
регулишу различити правни односи, те се правне норме могу груписати по
различитим критеријумима у веће целине. Повезивањем правних норми на
глобалном друштвеном плану успоставља се целовнт систем правних
норми - правни систем. Постојеће ПН се групишу по сличности. Ове групе
сачињавају
установе или институције
. Следећи степен повезивања
правних норми је њихово груписање које уређује шире правне односе што
чини поједине гране права.
15. Правне области
Груписане правне норме које регулишу односе великог степена сличности
називају се устамове (или институције). Следећи степен повезивања
правних норми је њихово груписање које уређује шире правне односе
мањег степена сличности али које представљају једну целину - што чини
поједине гране права. Основна поделаје на: -
међународно право и -
унутрашње право
.
Међународио право - групише правне норме којима сс регулишу
међународни односи. Постоји: - Међународно јавно право - односи између
држава, субјекти међународме организације. - Међународио приватно
право - односи између приватних субјеката, али са елемснтом
иностраности; и када се држава јавља као субјскт у имовинско правном
односу.
- Међународно привредно право; - Међународно саобраћајно право .-...
Унутрашње право - право одређспе државе - важењс је ограиичено
границама те државе Правни систсм наше земље чине:
Уставно право - регулише организацију лржавие власти, друштвено-
економско уређење и основна права и дужмости грађана.
Управно (административно) право - регулише организацију државе и јавне
управе, делатност, средства и контролу јавне и државне управе.
Грађанско право - регулише имовинске односе.
Кривично право - правне норме и санкције за кривична дела.
Породично право
Наследно право
Привредно право;
Судско право (регулише рад судова)
16. Правни систем СРЈ
Унутрашње право је право одређене државе чије је важење ограничено
границама те државе. Правни систем наше земље чине:
Уставно право
- регулише организацију државне власти, друштвено-
економско уређење и основна права и дужности грађана.
Управно (административно) право - регулише организацију државе и јавне
управе, делатност, средства и контролу јавне и државне управе.
Грађанско право - регулише имовинске односе.
Кривично право - правне норме и санкције за кривична дела.
Породично право; - Иаследно право; - Привредно право; - Судско право
(регулише рад судова).
17. Ствари и стварна права
Ствари су објекти стварних права, односно правних односа који се састоје
у томе да субјект, који је њихов носилац, има овлашћсња да ствар држи,
користи и истом располаже.
Стрвари
- материјални део природе подложан људској власти, намењен
промету-размени.
Разликујемо: покретне и непокретне ствари, потрошне и непотрошне,
ствари одређене по роду и индивидуално одређене ствари, дељиве и
недељиве, процењиве и непроцењиве,... Стварно право се може поделити
на објективно и субјективно. Објективно-када се
ПН
односи на одређене
ствари, субјективно регулише скуп овлашћења одређеног
ПС
поводом
неке ствари. Односи се на све остале да се уздржавају.
Под стварним правом подразумевамо део грађанског права који обухвата
правне норме којима се регулишу односи између субјеката поводом ствари
(држања, коришћења-употребе и располагања стварима)
Разликујемо више врста субјективних стварних права у зависности које
овлашћење на ствари носилац права има: -
право својине
(апсолутно
СТП
које титулару обезбеђују потпуну власт над
СТ
) и
ограничена стварна
права
(која могу бити:
право службености и право залога
).
18. Државина
Државина (посед ствари) јесте фактичка власт на одређеној ствари.
Фактичка власт подразумева да држалац има претпостављени однос према
њој а не стални контакт. Стални контакт са ствари значи њено притежање
што није неопходно за државину. Подела државинских стања: -
непосредну (лице које непосредно врши физичку власт на ствари) и -
посредну (има оно лице које фактичку власт на ствари врши преко другог
лица)Државина може бити законита и незаконита, савесна и несавесна.
Законита – када се до ствари дође на бази неког правног основа. Савесна –
када држалац ствари није знао за негативни елемент и обрнуто.
У праву важи да онај ко има државину има и правну власт (право својине)
на ствари, док се супротно не докаже.
