15.Formularni ugovori i opsti uslovi poslovanja.
Se nuzno javili u vreme kada je doslo do standardizacije u privredi, sto je dovelo do standardizacije ugovora. Doslo se do uverenja
da za bezbroj slicnih ili istih situacija moze da se sastavi formular koji bi u istom ili nesto izmenjenom vidu mogao da se koristi
prilikom zakljucenja ugovora.
Izrazi koji se s ovim u vezi srecu u uporednom i nasem pravu su sledeci: athezioni, formularni, tipski, standardni, sablonski
ugovori, srecu se i izrazi opsti uslovi ili opsti uslovi poslovanja.
Kod athezionih ugovora nema mogucnosti da se bilo sta u ugovoru izmeni, to nije slucaj sa formularnim ugovorima i opstim
uslonvima koji sluze olaksanje zakljucenja ugovora, a ugovorne strane su slobodne da pojedine odredbe takvih formulara izmene:
zavisno od konkretnih potreba i pregovarackih pozicija koje imaju ugovorne strane.
Medjunarodni formularni ugovori: Formularne ugovore ili opste uslove u medjunarodnom prometu sastavljaju ili privatna
trgovacka udruzenja ili medjunarodne organizacije i njihova glavna karakteristika je u tome sto predstavljaju neobavezna pravila
koja trgovci koriste ukoliko žele.
16.Običaji i uzanse.
Običaji su
komercijalna praksa prisutna u širokoj primeni gde privrednici očekuju da će ugovorne strane postupiti u skladu sa
takvom praksom. Primenjuju se u privrednim ili građanskopravnim transakcijama. Običaji imaju prednost pred dispozitivnim
propisima kojima se reguliše određena materija. Ukoliko poslovni ljudi 8 iz bilo kojih razloga ) ne žele da se na njihov odnos
primeni određeni običaj, oni su dužni da to izričito unesu u svoj ugovor. Običaji ne mogu biti suprotni imperativnim propisima i
javnom poretku,takođe oni su važan dopunski izvor prava jer se ne može zamisliti da ugovor može da predvidi sve situacije do
kojih može doći u toku njegovog izvršenja.
Postoje razlike između dobrih običaja i morala. Mnogi ih poistovećuju ali najveći broj evropskih pravnika smatra das u dobri običaji
najbliži onome što se zove pravni i poslovni moral.
Poslovni običaji su pravila koja se poštuju u (privrednom) prometu i treba ih razlikovati od običajnog prava. Osnovna razlika je u
tome što se kod trgovinskog običajnog prava osnov primene ubeđenje,svest da je čovek pravno obavezan da se ponaša na
određeni način dok je u slučaju poslovnog (trgovačkog) običaja reč o ponašanju čiji je osnov ubeđenje o celishodnosti, o tome da u
tom pogledu postoji izričita ili pretpostavljena volja ugovornih strana da se njihov odnos reguliše važećim poslovnim običajima.
Uzanse su
kodifikovani običaji. Kodifikaciju običaja obično vrši ovlašćeno nacionalno ili međunarodno telo, koje ne vrši normativnu
delatnost već kodifikuje postojeću praksu. Mogu biti opšte ( odnose se na sve privredne grane) i posebne ( za određenu privrednu
granu ili za promet određenih artikla. Kao i kod običaja uzanse ne mogu biti u suprotnosti sa imperativnim propisima ,ali one (kao i
običaji) imaju prednost pred dispozitivnim propisima,jer se primenjuju kao predpostavljena volja stranaka.
17. Značaj međunarodnih organizacija za MPP
Se podrazumeva jedan oblik institucionalizovane radnje na međunarodnom planu koju karekterišu sledeći elementi:
-članovi su suverene države( a samo se izuzetno dopušta da osim država budu članovi i lica koja nisu nosioci suvereniteta)
- osnova međ. organizacije je višestrani međ. ugovor tj.statut koji definiše prava i dužnosti i oblike delatnosti
-određena delatnost radi koje se organizacija osniva
-kontinuitet delatnosti koji se obezbeđuje stalnim ili povremenim zasedanjem organa.
Ova def. odgovara onome što smatramo da važi i za međ. organiz. aktivne na polju međ. privrednog prava.Međunarodne vladine
organiz. predstavljaju institucioni oblik saradnje između država. To su pravna lica čiji su osnivači države, a ne vladine su sve ostale.
Osim ove podele imamo podelu na globalne(univerzalne) i regionalne organizacije. Globalne su one čiji članovi mogu biti sve
države bez obzira na geografski položaj tj univerzalne, a one čije je članstvo uslovljeno određenim geografskim položjem jesu
regionalne. Po načinu prijema delimo ih na organizacije sa automatskim prijemom i organizacije sa posebno regulisanim
postupkom prijema. Prema širini nadležnosti razlikujemo opšte i specijalizovane. Kao subjekti prava ove organizacije svojim
sporazumima , konvencijama i drugim pravnim aktima mogu stvarati okvire i uslove za nastajnje konkretnih međunarodnih
privrednih odnosa između drugih privrednih prava i što one same nposredno mogu stupiti u međunaradne pravne odnose. (pr.
Svetska banka , MMF).
18.Principi odlučivanja u međunarodnim organizacijama
Donošenje odluka je od velikog značaja za rad međunarodne organizacije. Odluke u međ. organ. zasnivaju se na jednom od
sledećih principa:
-princip jednoglasnosti (potrebno je da svi glasaju pozitivno)
-princip većinskog odlučivanaja 50% + jedan
-ponderacija glasova u kome je broj glasova država članica proporcionalan njihovom učešću u sredstvima organizacije (međ.
finansijske organizacije)
-konsensus (faza usaglašavanja pre donošenja odluke)
Primenom principa usaglašavanja ne dolazi do glasanja već se posle pregovora konstatuje da je postignuta saglasnost. Postojanje
izvesnog neslaganja ne isključuje mogućnost postizanja te saglasnosti a i time usvajanja te odluke koja je predmet razmatranja.
Postojanje takve saglasnosti može biti ustanovljeno bilo izjavom presedavajućeg(ukoliko se niko ne protivi), formalnom
rezolucijom koja se prihvata saglasno poslovniku ili u vidu prećutne saglasnosti članica datog organa da će se u slučaju odsustva
formalnog prigovora smatrati da je postignut konsensus.
19. Komisija UN za međunarodno trgovinsko pravo UNCITRAL
Komisija UN za međ. trgovinsko pravo osnovana je 1966. Prema rezoluciji o osnivanju Komisiju čine predstavnici 29 država po
sledećem ključu :sedam iz zemalja Afrike, pet iz zemalja Azije,četiri iz zemalja Istočne Evrope, pet iz zemalja Latinske Amerike i
osam iz zemalja Zapadne Evrope i ostalih država. Zbog velikog interesovanja za rad UNCITRAL 1973..broj država članica se
proširuje na 36. Radu UNCITRAL mogu da prisustvuju sve države članice UN s tim što se u izvesnim stvarima o kojima treba da se
odlučuje status punopravnih država članica razlikuje od onih koje zasedanjima prisustvuju u svojstvu posmatrača. Jugoslavija je
izabrana za punopravnog člana UNCITRAL 1979. Čl. komisije se biraju na 6 god. s tim što po isteku mandata mogu biti ponovo
birani.
20. Osnovna pitanja kojima se bavi UNCITRAL, njegove aktivnosti i najvažniji akti koje je doneo
UNCITRAL ima za dužnost unapređenje postepenog razvoja, usaglašavanja i unifikaciju prava međunarodne trgovine, pri čemu se
od Komisije zahteva da vodi računa o interesima svih naroda a naročito onih u zemljama u razvoju. Ove zadatke Komisija treba da
obavi na sledeći način : koordiniranjem rada organizacija koje su aktivne na ovom polju i podsticanjem saradnje između njih,
podsticanjem šireg učešća u postojećim međunarodnim konvencijama i širom prihvatanjem postojećih tipskih ugovora i
jednoobraznih zakona, pripremanjem i potpomaganjem prihvatanja međunarodnih trgovačkih klauzula,pravila, običaja i
prakse,pronalaženjem načina kojim bi se omogućilo jednoobrazno tumačenje i primena postojećih međunarodnih konvencija i
jednoobraznih zakona u oblasti prava međunarodne trgovine, sakupljanjem i širenjem informacija o nacionalnom zakonodavstvu i
modernom razvoju prava, uspostavljanjem i održavanjem tesne veze sa konferencijom UN za trgovinu i razvoj, održavanjem veza
sa drugim organima UN i specijslizovanim agencijama zainteresovanim za međunarodnu trgovinu. Komisija je dužna da svoje
godišnje izveštaje zajedno sa eventualnim preporukama dostavlja Generalnoj skupštini. Komisija sve svoje odluke donosi
primenom principa o konsenzusu, a glasanju se pristupa samo ako se ne može doći do usaglašavanja. Prioritetna pitanja UNCITRAL
su: međunarodna prodaja, međunarodna plaćanja, međunarodna trgovinska arbitraža i međunarodno pomorsko zakonodavstvo.
Komisija je najveći deo vremena od osnivanja posvetila izradi pravila od značaja za mpp kao i saradnji sa drugim međunarodnim
organizacijama koje su aktivne na ovom području. Rad komisije odvija se na dva načina :ona sama učestvuje u izradi
međunarodnih pravila ili sarađuje sa drugim međunarodnim organizacijama u izradi pravila koja kasnije preuzima UNCITRAL ili
koristi svoj autoritet da preporuci državama da usvoje pravna pravila koje su izradile druge međunarodne organizacije. Najvažniji
dokumenti koje je izradila Komisija: konvencija o zastarelosti u oblasti međunarodne.prodaje od 1974, konvencija o ugovorima o
međunarodnoj prodaji robe od 1980, konvencija o prevozu robe morem 1978.,pravila o arbitraži UNCITRAL 1975, pravila o mirenju
UNCITRAL 1980., model zakona o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži 1985.
21. Komisija za međunarodno pravo UN
Osnovana je 1947. To je organ za kodifikaciju i progresivni razvoj međunarodnog prava. Članove komisije bira generalna skupština
na osnovu individualnih vrednosti a ne kao predstavnike država, između priznatih stručnjaka za međunarodno pravo. Mandat
člana komisije traje 5 godina. Komisija za međunarodno pravo.podstiče proučavanje i čini preporuke u cilju unapređivanja
međunarodne saradnje na političkom polju i pomaganja stalnog razvitka međunarodnog prava i njegove kodifikacije.
Komisija za međunarodno pravo prevashodno se bavi pitanjima međunarodnog javnog prava.ovaj rad rezultirao je donošenjem
brojnih međunarodnih konvencija :konvencija o teritorijalnom moru i spoljnom pojasu, konvencija o ribarenju i zaštiti živih izvora
otvorenog mora, konvencija o otvorenom moru, konvencija o kontinentalnom šelfu itd. Važan je i rad komisije na pravilima o
klauzuli najvećeg povlašćenja.
22.Univerzalne organizacije međunarodne trgovine.
Posle drugog svetskog rata se javila potreba uspostavljanja opštih pravila u oblasti međunarodne trgovine i uspostavljanja njima
primerenih institucionalnih mehanozama i organizacija.Međuzavisnost svetske privrede, te neophodnost uklanjanja barijera u
prometu roba,usluga i kapitala,iziskivala je potrebe da se na nadnacionalnom ,međunarodnom planu, saradnjom država stvori
međunarodni okvir za spoljnotrgovinsko poslovanje i tako pruži daljni podstrek njenom razvoju. Navedeni procesi se pravno
formalizuju pravnim instrumentima različitog karaktera i oblika.
Krajnji cilj je ostvarenje slobodne trgovine,otvorenih nacionalnih tržišta i stalnost uslova privređivanja, a time i maksimiranje
ekonomske efikasnosti međunarodne trgovine. Kao prvobitni ugovorni oblik multilateralizacioje svetske trgovine se formalno
