Универзитет „Унион-Никола Тесла“
ФАКУЛТЕТ ЗА ПРАВО, БЕЗБЕДНОСТ И МЕНАЏМЕНТ
„КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ“-НИШ
СЕМИНАРСКИ РАД
ТЕМА:ДОНОШЕЊЕ ПОДЗАКОНСКИХ АКАТА
Ментор:
Студент:
Доц. Милош Михајловић
Марко Милосављевић
Број индекса: ПР 41-Ч/17
Ниш, 2017.
Pravni akti i pravne norme
Str. 2
Pravni akti i pravne norme
2. Pojam pravnog akta
Pravni akt može se shvatiti u užem i u širem smislu reči. Pod pravnim aktom, u užem
smislu reči, podrazumeva se onaj akt kojim se stvara određena pravna norma, tj. da pravna norma
ne može da postoji ako nema pravnog akta. Međutim, pravni akt, u širem smislu reči,
podrazumeva izjavu volje koja izaziva određene pravne posledice, odnosno promene u pravnom
stanju subjekata prava. Pravni akt, može da se shvati i u formalnom i u materijalnom smislu, tj.
postoji formalni i materijalni pojam pravnog akta. Pri određivanju pojma formalnog pravnog akta
najvažniji je elemenat nadležnost subjekta. Kada je za donošenje jednog pravnog akta nadležan
isti subjekt, tada postoji ista vrsta pravnih akata u formalnom smislu reči.
Za razliku od napred iznetog, pravni akt se može posmatrati i sa materijalnog aspekta, gde
se ima u vidu njegova sadržina. Tako se pod materijalnim pojmom pravnog akta, podrazumevaju
svi pravni akti koji imaju istu sadržinu. Međutim, postupak za njihovo donošenje je različit.
Obzirom na formu, pravni akti se mogu podeliti na državne i nedržavne akte. Državne akte
donosi organ države (skupština, vlada i dr. ), a
nedržavne
pravne akte donose
ne državni
organi,
na primer, preduzeća (statut, pravilnike, odluke i dr. ).
Postoji i jedna druga podela pravnih akata, na one kojima se stvara potpuna pravna norma
i one kojima se stvara jedan od elemenata pravne forme. Od posebnog pravnog značaja je i
podela pravnih akata na: opšte ili normativne pravne akte (izvore prava) i pojedinačne pravne
akte. Opštim pravnim aktima (izvorima prava) smatraju se oni akti kojima se stvaraju opšte
pravne norme, dok se pojedinačnim pravnim aktima smatraju oni pravni akti kojima se
konkretizuju na posebne određene slučajeve opšte pravne norme.
Pojedinačni pravni akti se dele: na poptune pojedinačne i nepotpune pojedinačne pravne
akte, zavisno od toga da li isti obuhvataju oba elementa pravne norme (dispoziciju i sankciju) ili
samo jedan elemenat pravne norme (dispoziciju ili sankciju). Pojedinačni pravni akti moraju da
budu u skladu i u saglasnosti sa opštim pravnim aktima, jer oni "izviru" iz njih.
Pravne akte donose razni subjekti, ali najviše državni organi. Ostali subjekti
(društvene organizacije i drugi) mogu doneti pravne akte ukoliko su ovlašćeni od državnih
organa, ukoliko im je država to pravo dala. Država određuje nadležnost tim raznim telima i
subjektima na koje prenosi pravo donošenja akta. Tako daje raznim organizacijama pravo da
donose razna akta, statute, pravilnike, itd. Država isto tako daje pravo i fizičkim licima da
mogu donositi određene akte (primer ugovore). Sva ta prava, nadležnost, određeni su pravnim
poretkom.
Međutim, i kod državnih organa je određena nadležnost, regulisano je koji će
organi.
Postoji određeni red i čitava hijerarhija, viših i nižih organa sa pravima u pogledu
donošenja akata. Viši organi uvek donose važnije akte, dok su akti nižih organa manjeg
značaja i zavise, zasnivaju se, proizilaze iz akata viših državnih organa. Najšira ovlašćenja u
pogledu donošenja akata ima najviši, suvereni državni organ. On je ograničen samo ustavom.
Regulisanjem donošenja pravnih akata obezbeđuje se jedinstvo i zakonitost u pravnom
poretku. Svi akti proizilazi jedni iz drugih, zasnivaju se jedni na drugima, predstavljaju
određenu skladnost, a time i zakonitost. Ovim se obezbeđuje pravilno funkcionisanje pravnog
poretka i ostvarenje njegovog zadatka.
Pravni akt je izjava volje, odnosno akt volje koji sadrži pravnu normu. Donošenje
raznih pravnih akata raziličito se reguliše. Donošenje nekih veoma važnih akata može da bude
Str. 4
Pravni akti i pravne norme
detaljno regulisano tako da subjekat koji taj akt donosi ima malo slobode u postupku
donošenja. Kod nekih drugih akata sloboda može biti velika, a postupak pojednostavljen.
Nastanak opštih pravnih akata je išao sa nastankom države. Pre nastanka države
postojale su izvesne društvene norme i običajne norme. One su bile od velikog značaja za
nastanak opštih pravnih akata, jer su vremenom te norme postajale pravne norme. Najvažniji
opšti pravni akti u našem pravu su:
ustav
,
zakoni
,
podzakonski akti
.
3. Odnos psihičkog akta i njegove materijalizacije
Kao izjava volje, izraz razuma, pravni akt je psihički akt. On se sastoji u donošenju
određene odluke. To je unutrašnji akt. On se ne vidi i različito se odigrava kod donosioca
akta. U spoljnjem svetu se ta zbivanja formiranja volje, tog psihičkog akta, ne mogu videti.
Zapaža se donošenje odluke na osnovu tog psihičkog akta. To je ono što je stvarno, što
proizvodi određeno dejstvo.
Pravnim aktima se stvara i izvršava pravo.
Pravo se nalazi u pravnim aktima. U
spoljnjem svetu dolazi do izražaja pravni akt On je više uočljiv, vidljiv od pravne
norme. Mi odmah zapažamo ustav, zakon, presudu, rešenje, ugovor i druge akte, a
manje pravne norme koje se nalaze u njima
.
Sva ova neslaganja ukazuju na važnost odnosa između psihičkog akta i njegove
materijalizacije za pravni poredak. U interesu je države i njenog prava da pravni akti budu
pravi izraz volje donosioca akta. Da bi se otklonila ova neslaganja do kojih se vrlo često može
doći prilikom donošenja akata, pravni poredak predviđa razna sredstva. Tako postoje pravila
postupka, forme akata, žalba, tužba, molba i druga sredstva kojima se obezbeđuje skladnost.
Cilj ovih sredstava je da se prilikom donošenja akta obezbedi pravilnost, kao što su to forma
akta, pravila postupka i drugo, ili da se, kad je već donet akt, napadanjem akta ispravi
učinjena nepravilnost, što se čini žalbom, tužbom i drugim pravnim sredstvima.
Svaki pravni akt ima određene elemente, odnosno stvaranje pravnog akta i njegova
primjena moraju proći kroz određene faze. Prvi uslov za nastajanje jednog akta jeste psihička
aktivnost, razmišljanja odnosno psihički akt ljudskog bića. To je prethodnica, uslov bez kojeg
ne može nastati jedan pravni akt.
CONDITO SINE QUA NON
pravnog akta je uslov bez
kojeg se ne može. U datom kontekstu možemo reći da je
pravni akt jedan psihički akt, akt
svesti, akt volje, izjava volje koja proizvodi određene pravne posledice a te pravne posledice
se sastoje u promenama pravnog stanja određenih subjekata, tj. u promenama njihovih
ovlašćenja ili obaveza.
Da bi se psihički akt primenio, da bi postao pristupačan subjektima na koje se odnosi i
da bi oni imali u vidu pravne posledice koje akt donosi, on se mora materijalizirati, mora se
omogućiti da ga ti subjekti saznaju, čak mora se čulno izraziti.
Psihičko pravni akt se može
materijalizovati na različite načine, najčešće putem jezika pismeno ili usmeno.
Usmeno
izražavanje pravnog akta je vezano za prošlost. Pismeno izražavanje pravnog akta uz
korištenje savremene tehnologije je sadašnjost i budućnost.
Str. 5
