SEMINARSKI RAD
TEMA
Nasilje nad decom u savremenoj porodici
UVOD
Nasilje nad decom ostavlja višestruke, duboke i dugotrajne posledice na fizičko i
mentalno zdravlje deteta, njegov psihosocijalni razvoj i budući život, a u najekstremnijim
slučajevima okončava smrtnim ishodom. Porodica, primarna društvena grupa, koja bi
detetutrebalo da pruži neophodnu ljubav, sigurnost i osećaj da je u njoj najzaštićenije,
ujedno može bitii izvor njegove najintenzivnije ugroženosti.
Kroz istoriju možemo zapaziti različite forme iskorišćavanja i zlostavljanja dece, od
blažih, fizičkih kazni, do onih najekstremnijih, koje imaju za posledicu smrt deteta. Što
dalje zalazimo u istoriju, zapažamo sve niži nivo staranja o detetu, a sve veći broj dece je
bilo ubijeno,telesno kažnjeno, napušteno ili seksualno zlostavljano. Tek se u drugoj
polovini 20. veka javljajuprvi pokušaji definisanja nasilja nad decom. Savremeni aspekt
definisanja ove pojave polazi od potreba, interesa i osobenosti ličnosti deteta. Tako se
danas nasilje nad decom pomatra kao kontinuitet nehumanih odnosa, koji se kreću od
zapostavljanja - nedovoljna briga za razvojne potrebe i ličnost deteta, preko
zanemarivanja - odsustvo ili skučene mogućnosti zadovoljavanja razvojnih i osnovnih
potreba i socijalne sigurnosti deteta, do zlostavljanja - ugrožavanje
psihičkog i fizičkog integriteta ličnosti deteta i napad na njegovu samosvojnost i
posebnost. U savremenoj literaturi može se naći sveobuhvatni pojam zloupotreba i
zanemarivanje dece (child abuse and neglect), koji objedinjuje sve oblike nasilja nad
decom
neuravnotežena deca kojima je potreban stimulativan i tolerantan odnos u porodici.
Njihov odgovor na zanemarivanje je još neadekvatnije ponašanje, a to je nov razlog za
potpuno odbacivanje i zlostavljanje.
Socijalno inferiorna porodica ili porodica neprilagođena široj društvenoj zajednici i
važećim društvenim normama ne pruža detetu sigurnost, podršku i razumevanje. Takvo
dete je odbačeno od grupe vršnjaka što se odražava na njegovo socijalno sazrevanje.
Trenutne ili trajne porodične krize remete dinamiku porodičnih odnosa utoliko više
ukoliko je struktura porodice loša, što za posledicu ima zanemarivanje i zlostavljanje
dece.
NASILJE NAD DECOM KAO OBLIK PORODIČNOG NASILJA
U kriminološkoj literaturi navodi se postojanje viktimogenih predispozicija kao onih
karakteristika ličnosti koje čine da neko povremeno ili stalno bude izložen riziku da
postane žrtva određenog krivičnog dela ili određenog tipa kriminaliteta. U zavisnosti od
svojih razvojnih specifičnosti, emocionalne povezanosti, odnosa poverenja i potrebe
čuvanja i usmerenja, deca su u okviru porodičnog sistema izložena riziku od neposredne i
posredne viktimizacije nasiljem.
Shodno tome, dete porodičnim nasiljem može biti neposredno viktimizirano, kada je ono
direktna žrtva nasilja, ili posredno, kada je svedok nasilja izvršenog nad drugim
članovima porodice. Neposredno, dete može biti izloženo fizičkom, psihičkom i
seksualnom nasilju. Ova tri oblika nasilja su tesno povezana, pa jedan vid nasilne
viktimizacije deteta uključuje i elemente
preostala dva.Pitanje o tome da li je nasilje nad decom neka nova pojava u našem
društvu, da li je ono u porastu ili je to stara pojava, sigurno je značajno za sve. Značajno
je i za roditelje i zaone koji rade sa decom, za stručnjake, medije... Mnogi israživači slažu
se sa tim da to nije nova pojava, jer nažalost, zlostavljanje i zanemarivanje dece postoji
oduvek.
Nasilje je svaki čin protiv volje pojedinca, koji ugrožava lični integritet, bilo da se radi o
fizičkom, emocionalnom ili seksualnom nasilju. Nasilje u porodici je fenomen koji se
javlja svuda u svetu, u svim kulturama i nezavisno od ekonomskog statusa i društvenog
sloja porodiceSavremeni humanistički pristup u definisanju pojma nasilja nad decom
polazi od potreba, interesa, integriteta ličnosti, sloboda, prava i blagostanja deteta kao
ciljeva i pretpostavki njegovog celovitog razvoja pa se nehumanim smatraju svi odnosi,
procesi i ponašanja koji ugrožavaju razvoj i sreću deteta. Nehumani odnosi prema deci su
zapostavljanje,zanemarivanje, zlostavljanje, zloupotreba, nasilje.
Zapostavljanje predstavlja takav odnos pojedinaca ili institucija, kojima je dete povereno
na čuvanje i podizanje u skladu sa njegovim potrebama, interesima i ličnim
osobenostima, kojim se zapostavljaju razvojne potrebe, mogućnosti, sklonosti i talenti
deteta.
Zanemarivanje obuhvata ona ponašanja pojedinaca i institucija u koja se uključuju kako
potrebe egzistencije ( ishrana, odeća, obuća, stanovanje i sl.) tako i duhovne potrebe
( obrazovanje, kultura, slobodno vreme ), emocionalna podrška i sigurnost.
Zlostavljanje kao tip nehumanog odnosa dovodi u pitanje subjektivitet i integritet ličnosti
deteta na taj način što se ono tretira kao objekt nečijih aktivnosti i ponašanja, a ne vodi se
računa o njegovim interesima i pravima, njegova ličnost se potcenjuje, omalovažava i
ugrožava. Zloupotreba je posebno negativan tip nehumanih odnosa čija je suština u
korišćenju I iskorišćavanju dece radi zadovoljenja potreba i interesa drugih.
Nasilje nad decom podrazumeva takve odnose i ponašanja pojedinaca, društvenih grupa,
institucija i globalnih društava prema deci koji počivju na primeni sile i kojima se nanosi
bol,fizička ili psihička oštećenja, ugrožava zdravlje i integritet ličnosti i osujećuje njihov
razvoj. U praksi se susreću tri vida nasilja nad decom: fizičko, psihičko i seksualno.
1) Fizičko nasilje nad decom ne podrazumeva jedino upotrebu fizičke sile od strane
pojedinaca, društvenih institucija ili drugih oblika organizacija društva čime im se nanosi
bol,ozlede, rane ili ugrožava zdravlje i život već i zanemarivanje fizičkog izgleda,
razvoja, zdravlja I zaštite egzistencije deteta. Najčešće se ispoljava kao: udaranje rukama
i nogama; čupanje kose;uvrtanje delova tela ili lica; udaranje štapom, lenjirom, palicom,
konopcem; povrede oštrim ili tupim predmetima; opekotine vodom, šibicom, svećom,
cigaretama, upaljačem; nasilno uranjanje u vodu; vezivanje; zaključavanje; lišavanje
hrane, odeće i obuće; nepružanje lekova ili zdravstvene zaštite itd. Kao indikatori ovog
vida nasilja služe: povrede i prelomi nepoznatog atipičnog porekla, modrice i oštećenja
prepoznatljivog oblika, zaplašenost, strah od fizičkog ili
drugog kontakta, strah od roditelja, izgubljen pogled i sl.
2) Emocionalno ili psihičko nasilje karakteriše zapostavljanje, ugrožavanje,
potcenjivanje,vređanje, verbalni napadi, odsustvo ili ispoljavanje negativnih emocija,
lišavanje psihološke,emocionalne i socijalne podrške i sl. Sadržaji i posledice psihičkog
nasilja su brojni i raznovrsni,nekada teško prepoznatljivi, ali uvek sa dugoročnim
nepovoljnim efektima. Ispoljava se u viduemocionalne hladnoće, uskraćivanja ljubavi i
pažnje, odsustva kontaktiranja sa decom, upotrebepogrdnih imena ili atributa, vređanje,
zabrane izlaska iz kuće, prisustva nasilju, podsticanje na
nasilne odnose i ponašanja, stvaranje situacije za strah i osećanje nesigurnosti deteta
itd.Najčešći indikatori psihičkog nasilja nad decom su: zlostavljanje u fizičkom razvoju,
poremećaji ishrane, poremećaji sna, odsutnosti i gubitak osećaja za prostor i vreme,
psihoneurotske reakcije,zastoj u emocionalnom razvoju, hladnoća, rezervisanost,
pokušaji samoubistva ili „priče“ o
tome.
3) Seksualno nasilje u najopštijem smislu podrazumeva korišćenje drugih osoba radi
nasilnog zadovoljavanja nečijih seksualnih poriva, potreba i nagona. Ono predatavlja
odnos između najmanje dve osobe koji karakteriše verbalni, gestovni ili fizički kontakt sa
seksualnim sadržajima, a koji prati odsustvo volje, želje, prihvatanja i pristajanja bilo kog
učesnika ovog odnosa. Sadržinski se javlja na širokoj skali od seksualnih poruka,
lascivnih reči i priča do dodirivanja, pokušaja ili ostvarivanja seksualnih odnosa i
silovanja. Specifični i rašireni vidoviseksualnog nasilja nad decom jesu maloletnička
prostitucija i pornografija. Prepoznatlji viindikatori ovog vida nasilja su: otežano hodanje
ili sedenje, povrede, modrice, naglašenocrvenilo, naglašeno simboličko seksualno
ponašanje ili neuobičajena znanja, pokušaji
