Aerofotogrametrijsko snimanje

Једна од посебних издвојених дисциплина геодзије је и фотограметрија. Фотограметрија подразумева коришћење фотографије и базира се на мерном уређају са познатим елементима унутрашње орјентације, што је чини мерним инструментом.

Састоји се од:

• Аерофотограметрије – изводи се на тај начин што се фотокамера налази у авиону и врши се снимање из ваздуха.
• Терестричка фотограметрија.

 Аерофотограметријска метода примењује се када инвеститор или пројектант процени да је рационалнија од било које друге методе снимања. Аерофотограметрија је поступак у коме се на основу фотограметријских снимака, насталих снимањем из ваздуха, путем мерне камере уграђене у труп летелице (авиона, хеликоптера или балона), прикупљају геометријски подаци о објектима или појавама на физичкој површи Земље кроз примену основних технолошких принципа фотограметрије. Принцип на коме почива, је у суштини формирање модела на основу две фотографије истог терена за неко унапред задато растојање, које је компатибилно са справом у којој се на основу изложених филмова обе фотографије добија модел терена у познатој размери као стереоскопски утисак. Да би се постигао оптималан квалитет аероснимака код употребе аерокамере на филм, снимање је потребно вршити у одређено доба године, ван вегетационог периода. По правилу снима се у пролеће (март-април) или јесен (октобар-новембар), када је вегетација најмања, око подне када су сенке најкраће, када нема јаких ваздушних струја, и слично. Снимање се изводи по ведром времену, без присуства облака и магле. Ниједан снимак не сме имати више од 5% облака, а положај Сунца би требало да буде између 30° и 60°. За снимање користимо посебно грађене и калибрисане фотографске камере, којима је олакшано одређивање орјентације снимка, односно реконструкција гометријских односа приликом снимања. У аерофотограметрији камера се монтира у авион и обучно је окомито усмерена према тлу.