Aerofotogrametrijsko snimanje

2.

Аерофотограметрија

  Аерофотограметријска   метода   примењује   се   када   инвеститор   или 

пројектант   процени   да   је   рационалнија   од   било   које   друге   методе   снимања. 
Аерофотограметрија је поступак у коме се на основу фотограметријских снимака, 
насталих снимањем из ваздуха, путем мерне камере уграђене у труп летелице 
(авиона, хеликоптера или балона), прикупљају геометријски подаци о објектима 
или појавама на физичкој површи Земље кроз примену основних технолошких 
принципа фотограметрије. Принцип на коме почива, је у суштини формирање 
модела   на   основу   две   фотографије   истог   терена   за   неко   унапред   задато 
растојање,   које   је   компатибилно   са   справом   у   којој   се   на   основу   изложених 
филмова   обе   фотографије   добија   модел   терена   у   познатој   размери   као 
стереоскопски утисак. Да би се постигао оптималан квалитет аероснимака код 
употребе аерокамере на филм, снимање је потребно вршити у одређено доба 
године, ван вегетационог периода. По правилу снима се у пролеће (март-април) 
или јесен (октобар-новембар), када је вегетација најмања, око подне када су сенке 
најкраће, када нема јаких ваздушних струја, и слично. Снимање се изводи по 
ведром времену, без присуства облака и магле. Ниједан снимак не сме имати 
више од 5% облака, а положај Сунца би требало да буде између 30° и 60°. За 
снимање користимо посебно грађене и калибрисане фотографске камере, којима 
је   олакшано   одређивање   орјентације   снимка,   односно   реконструкција 
гометријских   односа   приликом   снимања.   У   аерофотограметрији   камера   се 
монтира у авион и обучно је окомито усмерена према тлу.