UVOD
Ljudska ishrana
se odnosi na hranu koja se oralnim putem unosi u organizam.
Neizostavni je element svakodnevnog života. Raspoloženje, zdravlje i efikasnost
su, između ostalog, uslovljeni zdravom ishranom.
Postoji pet glavnih klasa nutrijenata: ugljeni hidrati, lipidi, proteini, vitamini i
minerali. Ove klase nutrijenata se mogu grupisati kao makronutrijenti (potrebni
u većim količinama) ili mikronutrijenti (potrebni u manjim količinama).
Makronutrijenti su ugljeni hidrati, lipidi i proteini. Mikronutrijenti su minerali i
vitamini. Makronutrijenti pružaju strukturni materijal (aminokiseline iz kojih se
grade proteini, i lipide od kojih se formiraju ćelijske membrane i pojedini tipovi
signalnih molekula) i energiju
.
Ugljeni hidrati
ili šećeri su najrasprostranjenija jedinjenja u živom svetu. Prema
stepenu složenosti dele se na:
Monosaharide (nalazi se u vocu i medu)
Disaharide (moze se naci u repi,banani,ananasu i drugom vocu)
Polisaharide (nalaze se u zrnu zitarica i u krtolama)
Energetska uloga ugljenih hidrata i insulin
Glikogen se kod kičmenjaka (time i kod čoveka) skladišti u jetri i mišićima.
Kada se u krvotoku pojavi višak glukoze, jetra od glukoze sintetiše glikogen (to
je pod kontrolom insulina). Kada nivo glukoze u krvi padne, u jetri dolazi do
razgradnje glikogena u glukozu, koja zatim prelazi u krvotok. Iz krvotoka
glukoza prelazi u ćelije, što je pod kontrolom hormona insulina (luči ga
pankreas). U ćelijama se razlaganjem glukoze oslobađa energija neophodna za
njihov normalan rad. Kada oboli pankreas pa se insulin nedovoljno izlučuje,
dolazi do nagomilavanja šećera u krvi, dok istovremeno ćelije
gladuju
, tj.
nemaju dovoljno glukoze. Oboljenje nastalo usled toga je dijabetes (šećerna
bolest) – smrtonosna bolest, ako se ne leči. Dijabetičari insulin ne uzimaju
oralno (preko usta), pošto bi, kao protein, bio razložen u crevima.
Lipidi
su prisutni, većim ili manjim delom, u svemu što se oralno unese kroz
obrok. Dobra uloga lipida je u zaštita organa, termoizolacija i skladištenje
energije. Esecijalne masne kiseline su omega-3 alfa-linolenska kiselina i
omega-6 linolenska kiselina. Još dve grupe lipida jesu holesterol i trigliceridi.
Vegetarijanstvo i veganstvo bazirani su na niskomasnom hranjenju.
1
Proteini ili belančevine
imaju prvenstveno gradivnu funkciju u organizmu, što
znači da su zaduženi za rast tkiva, kao što su mišići, kosa i nokti. Ljudsko telo je
znatnim delom izgrađeno od proteina. Primeri namirnica bogatih proteinima su
riba, pileće i ćureće meso, mlečni proizvodi i jaja. Potreban dnevni unos
proteina je oko 15% ukupne količine unete hrane. Manji unos prisutan je kod
niskoproteinske, korišćene za lečenje fenilketourije i hemocistinurije, a povišen
kod visokoproteinske ishrane za bodibildere.
Vitamine i minerale
je neophodno unositi redovno. Oni su važni za
metabolizam, i imaju preventivnu ulogu, tj. ojačavaju imunski sistem. Mogu se
naći u voću i povrću, a dostupni su i u obliku tableta.
ISHRANA
POTREBE SPORTISTA U PROTEINIMA
Proteini u organizmu imaju više važnih funkcija. Oni su osnovne materije koje
se nalaze u našoj hrani, potrebne za nastanak mišićnog tkiva. Ishrana sa
nedovoljnom količinom proteina dovodi do niza poremećaja u oprganizmu.
Ovakva ishrana usporava rast, smanjuje telesnu masu, radnu sposobnost I
otpornost prema infekcijama.
Proteini su sastavljeni iz više aminokiselina. Neke aminokiseline ljudski
organizam ne može da sintetiše te je primoran da ih unosi hranom. To su tzv.
bitne esencijalne aminokiseline. Ako nekih od ovih aminokiselina ima u
proteinima hrane manje nego što je potrebno proteini organizma se sintetišu
proporcionalno manje i nepotpuno regenerišu organi i tkiva. Ovakvi proteini se
označavaju kao proteini niže biološke vrednosti. Mnogi biljni proteini ne sadrže
dovoljan broj esencijalnih aminokiselina i oni su biološki manje vredni. Proteini
životinjskog porekla sadrze dovoljne količine esencijalnih aminokiselina i
njihova biološka vrednost je veća (jaja, meso, mleko). Međutim i proteini niže
biološke vrednosti imaju značaja u ishrani sportista. U podesnim kvantitativnim
kombinacijama sa drugim biolški vrednim proteinima mogu se dobiti
punovredne mesavine, koje snabdevaju organizam sportista odgovarajućim
količinama neophodnih aminokiselina. S obzirom da se biljin proteini odlikuju
manjom biološkom vrednosću, očigledno je da se veći deo proteina u ishrani
2
